U zemlji gdje nastaje umjetnost, muzika, moda, dizajn i arhitektura, svaka regija, veliki ili mali grad, svako selo, ima i svoj tradicionalni kulinarski recept.
Kada je moj prijatelj Vlada prvi put došao da me poseti, htela sam da mu priredim niz iznenađenja tokom njegovog kratkog boravka u Milanu.
Napravila sam plan šta ću da kuvam i gde ću da ga vodim da jede, jer on je veliki gurman, Novosađanin. Bilo je to godinu ili dve po mom dolasku u Italiju, kada sam sve više počela da se interesujem za recepte ove zemlje. Tada sam počela da razumem zašto je italijanska kuhinja pokorila svet i kako su se neki njeni specijaliteti našli na UNESCO-voj listi svetske baštine.
To svoje saznanje htela sam da prenesem svom drugaru. Naravno nije izostao plan o posetama muzejima, katedrali, operskoj kući Skala i drugim kulturnim znamenitostima, ali o tome sam manje razmišljala. Kada je stigao, za večeru sam napravila pastu sa pečurkama porcini ili sa vrganjima.
Važni su sastojci
U Italiji sam naučila da kuvano jelo može da se napravi za manje od sat vremena. Ono možda nije na kašiku, što bi se reklo, ali je ipak kuvano. Pasti, posebno kada je sveža i domaća, potrebno je od dva do šest minuta da bude skuvana. Svakom umaku za pastu i ako se u njemu nalazi povrće, treba oko pola sata da se ukuva. Ovoga puta sam uzela tagliatelle, koje su kao rezanci za supu, samo su deblji i malo kraći. Kupila sam ih u radnji u komšiluku, gde se prodaje samo sveža testenina. Sećam se da nisu bile jeftine. Ipak Vlada dolazi i neću valjda na tako nečemu da štedim.
Bila je jesen i sezona vrganja. Kod kuće sam imala maslinovo ulje iz regije Umbrija koje mi je poklonio kolega koji je iz tih krajeva, dok sam beli luk nabavila iz mesta Vessalica, brdovito selo koje se nalazi u jednoj drugoj regiji, Ligurija, i gde se gaji najbolji beli luk. Dakle imala sam sve vrhunske sastojke za tipično jelo koje se jede na severu Italije, posebno u krajevima blizu Alpi. Mislila sam da će Vlada da se oduševi.
Jasna pravila o piću uz jelo
Italijani piju uz jelo, uglavnom vino ili vodu. Pivo piju samo uz picu. Oni ne jedu kako bi više popili, već biraju koju vrstu vina piju uz određeno jelo. Nisam bila neki ljubitelj vina, čak sam ga kao mlađa mešala sa koka-kolom. Sećam se zaprepašćenog izraza lica jedne moje prijateljice Italijanke, kada sam jednom prilikom sipala kiselu vodu u belo vino. Pitala me je da li sam normalna i zašto kvarim vino. Za koka-kolu nisam smela ni da joj kažem.
Kada sam naučila da se penušava bela vina piju uvek kao aperitiv, bela suva vina uvek uz ribu, dok crna uz jela sa mesom, tako sam i naučila da se uz “tagliatelle ai funghi porcini” ili uz pastu sa pečurkama piju samo crna vina. Uglavnom je u pitanju Grignolino, poreklom iz regije Piamonte ili Pinot Nero, iako poreklom francusko, jeste vino koje Italijani proizvode u regiji Alto Adige.
Rakija se ovde retko pije. U izuzetnim prilikama se nudi kao digestiv i to loza, jer oni druge rakije i nemaju. Posle jela ipak je u narodu omiljeniji liker od limuna ili borovnice.
Majonez uz špagete
Večera se služi oko osam. Vladi je avion kasnio, tako da nisam mogla da zameram. Pošto sam samu sebe oduševila mojim kulinarskim umećem i jelom koje sam pripremila, očekivala sam takođe i pohvale od svog prijatelja sa kojim sam u bezbrižnim studentskim danima, obišla sve beogradske i novosadske kafane.
Sve je bilo spremno i na stolu. Kada smo nazdravili i počeli sa jelom, u iščekivanju komentara zbog svog tog mog truda, Vlada me je pitao da li imam možda majonez ili kečap. Prvo sam se iznenadila, a onda sam se ipak setila da sam i ja nekada stavljala majonez u špagete, nekad i pavlaku.
Nisam imala u frižideru ništa od toga. On je bio srećan da može da stavi barem permezan koji se uz ovo jelo služi. Na kraju je rekao da nije loše, ali da bi sigurno bilo bolje da sam dodala malo slaninice.
Doručak je uvijek sladak
Pošto smo prespavali i nismo se napili, ujutru sam povela Vladu kod Ticijana na doručak.
U Italiji se kafići nazivaju barovi. U njima se tokom jutra pije kafa, uglavnom za šankom i jedu se kroasani. Kada prođe vreme za jutarnju kafu, posle devet sati ujutru, u nekim barovima se pripremaju sendviči za ručak ili salate. Bar nije restoran i u njemu nema kuhinje. Tokom dana, retko se može videti da ljudi sede u barovima i piju neko alkoholno piće. Alkohol se pije posle šest uveče.
Brioche, kako ga nazivaju Italijani ili kroasani sa čokoladom, žutom kremom, marmeladom, šumskim voćem, orasima i medom ili kremom od pistaća su peciva koja su na raspolaganju u svakom italijanskom kafiću, za doručak.
Vlada je odmah uzeo dva. Stajali smo za šankom, ja sam pila tada kapućino. On je naručio dupli espreso, jednom rukom je jeo jedan kroasan, u drugoj je držao drugi. Rekla sam da je mogao jedan po jedan. Onda je izašao da puši, pa se potom vratio i uzeo još jedan kroasan. Pojela sam jedan, kao i većina ljudi koji za doručak pojedu kroasan, popiju kafu i recimo sok od ceđene narandže.
Kada smo krenuli u grad, rekao mi je da bi bilo bolje da mi sutra nešto doručkujemo konkretno i posle toga odemo kod Ticijana na kiflice, kako ih je tada nazvao.
Poslije ručka se ne pije kapućino
Moj kolega Michele svakog dana u vreme pauze za ručak sebi spremi neko jelo. U kancelariji imamo malu kuhinju i svi je koristimo, ali Michele najviše. Njega nikada ne mrzi da sebi spremi neku pastu ili recimo isprži ribu. Posle glavnog jela uvek jede salatu i na kraju jede voće. Jedno od pravila, koje priznajem ni dan danas ne praktikujem, jeste da se salata jede posle obroka, nikada uz obrok.
Predložila sam Vladi da odemo u jedan tradicionalni milanski restoran, takozvana Trattoria Burlagio, iz 1969. godine. Tu se jede najbolji “risotto alla milanese”, zapravo rižot sa šafranom, kao i milanska šnicla, takozvana “cotoletta alla milanese”. Ništa posebno za moj ukus, ali ipak tradicionalno. Kada nam je konobar doneo meni, Vlada me je pitao da li ćemo da jedemo možda špagete “alla milanese”. Njih naravno u meniju nije bilo, jer to tipično sicilijansko jelo nema nikakve veze sa Milanom. Još manje ima veze sa umakom od paradajza i slanine, koji sam jednom prilikom iz puke radoznalosti probala u jednom italijanskom tj. beogradskom restoranu. U ovo jelo sa juga Italije ide paradajz, ali ne i slanina, već inćuni.
Pauza za ručak je uvek od 12:30 do 14:30 sati. U tri sata popodne, restorani se zatvaraju, to je pravilo i to se poštuje. Kada smo bili pri kraju našeg ručka koji je bio obilan i koji se po izrazu lica svideo mom prijatelju, konobar nas je pitao da li želimo nešto slatko ili samo kafu. Izbor kolača nije bio veliki, ali tiramisu je uvek dobar izbor, posebno u ovakvom restoranu. Vlada ga je naručio i rekao da hoće uz kolač i kapućino. Konobar ga je čudno pogledao, te rekao da ne može to tako. Prvo će mu doneti tiramisu i posle toga kafu. Kapućino se ne pije posle ručka, naglasio je konobar. Meni je bilo smešno, Vlada je ćutao.
Happy hour i pića kod Egipćanina
Kada smo obišli pola grada i videli sve one znamenitosti koje čovek može da vidi u jednom danu, predložila sam da odemo na “happy hour”, izraz koji stanovnici Milana koriste za vreme kada se posle posla piju kokteli i nešto se usput pojede. Zapravo, hrana koja se služi uz piće ulazi u cenu, tako da je to obično nešto samo “za prst”. Važno je zapravo da se uvek nešto jede dok se pije.
Restorani se otvaraju u sedam uveče, kada je i vreme za večeru. Zapravo, u Italiji ne možete da ručate ili večerate napolju kad god hoćete, već kada je vreme za to. Ručak je oko jedan, večera posle sedam.
Iako je napolitanska pica, po mom ukusu najbolja, odlučila sam da ga odvedem ipak kod Hakima, Egipćanina koji već 20 godina drži piceriju u mom kraju. Nisam nikada pomislila da su Egipćani majstori u pravljenju testa za picu, ali Hakim me je uverio u to. Kod njega je pica prosečna, ali takva kakva je, sigurno će biti dobra mom prijatelju. U toj piceriji ponekad ima i kečapa za one goste koji nisu navikli da se na picu ne stavlja ovaj sos.
Moja omiljena pica je margherita, ali ona sa paradajzom San Marzano i mocarelom od bufala. Oba ova proizvoda nastaju u regiji Kampanja, čiji je glavni grad Napulj. Tako da nije čudno što se ovo najtipičnije italijansko jelo našlo na UNESCO-ovoj listi. Jer ipak nije u pitanju samo priprema testa.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.IZVOR: AL JAZEERA
- Tatjana ĐorđevićTatjana Đorđević je novinarka koja živi i radi u Italiji. Predsjednica je Udruženja stranih novinara u Milanu.
POVEZANE
- BLOGBLOG,Skulpture od odbačenog stakla kao upozorenje na ljudski nemarEkološka akcija organizovana je na Velebitu sa ciljem boljeg razumijevanja problema odbacivanja otpada i stvaranja boljeg odnosa prema prirodi; iz akcije će nastati umjetnička djela.blog by Tatjana ĐorđevićTatjana ĐorđevićPublished On 27 Oct 202227 Oct 2022
- BLOGBLOG,Eurosong u Torinu: Muzički konflikt i evropska dezorijentisanostPjesma Evrovizije je nekada važila za prestižni festival muzike, ali je vremenom postala festival kiča, često sramotnih kostima i koreografija, na kojem je muzika ostala u nekom drugom planu.blog by Tatjana ĐorđevićTatjana ĐorđevićPublished On 10 May 202210 May 2022
- BLOGBLOG,Neobična šetnja milanskim grobljem za elituZa italijansku elitu je važno posjedovanje grobnice na najpoznatijem milanskom groblju, Cimitero Monumentale, koje je, zapravo, nepregledna galerija skulptura.blog by Tatjana ĐorđevićTatjana ĐorđevićPublished On 20 Sep 202220 Sep 2022
VIŠE IZ RUBRIKE BLOG
- BLOGBLOG,Koja je cijena života u raju
- BLOGBLOG,U zemlji gdje se pozdravlja s ‘ćao alejkum’
- BLOGBLOG,Beogradski zapisi: Vračar je kao Kolumbija, Kalenić kao Macondo
- BLOGBLOG,SP u Kataru: Za pobjedu, za slavu, za fer plej
