Srbija i Vukovar: Kukavičluk umjesto stida

Žene u crnom podsjetile su na sramni ispraćaj tenkova JNA iz Beograda i na zlostavljanje i ubijanje hrvatskih vojnika i civila u logorima u Srbiji.

19 Nov 2022

Ljudskost Beograda i Srbije su, kao i svakog 18. novembra, branile Žene u crnom i pripadnice i pripadnici drugih nevladinih organizacija (Anadolija)

Još jedna godišnjica povodom koje se većinska Srbija nije uznemirila: prošla je 31 godina od dana kada je Jugoslovenska narodna armija, ojačana srbijanskom Teritorijalnom odbranom, odnosno jedinicama rezervnog sastava, te državnim bandama i pljačkašima, osvojila Vukovar, bezobzirno devastirani grad, u kojem je poginulo i ranjeno više hiljada branitelja i civila.

Ljudskost Beograda i Srbije su, kao i svakog 18. novembra, branile Žene u crnom i pripadnice i pripadnici drugih nevladinih organizacija, “u crnini i ćutanju”, razvivši transparent na kojem je ispisano “Nikada nećemo zaboraviti zločine u Vukovaru”, ispred zgrade Srpske akademije nauka i umetnosti, glavnog ideološkog stožera srbijanskih hegemonističkih pohoda s početka devedesetih godina prošlog veka.

Ove godine Žene u crnom imale su i tematsko podsećanje – na logore za Hrvate, vukovarske branitelje i civile, u Srbiji, formirane tokom opsade grada. Već godinama Žene u crnom, Art klinika i još dvadesetak organizacija godinama ne dobijaju saglasnost lokalnih samouprava Zrenjanina i Žitišta da postave spomen obeležja na mestima gde su 1991. i 1992. bili logori, pa su dan ranije iskazale sećanje na logoraše – žrtve jednočasovnim performansom i postavljanjem mobilne spomen table na lokalitetu “Livade”, kod ruševnih ostataka poljoprivredne ekonomije koje su korišćene kao zgrade logora Stajićevo. Ista spomen tabla postavljena je, po završetku akcije i uklonjenaa, i pred ulazom u SANU.

Izostanak uobičajenog medijskog iživljavanja

Na zahteve nevladinih organizacija za postavljanje obeležja nije reagovao Tomislav Žigmanov, ministar za ljudska i manjinska prava u Vladi Srbije, predsednik Demokratskog saveta Hrvata Vojvodine (ignorisao je i naš zahtev za komentar povodom spomen obeležja i godišnjice pada Vukovara).

“Intelektualnu elitu mimoišla je bilo kakva krivična odgovornost, a mi smatramo da, ako već toga nije bilo, mora da postoji moralna i politička odgovornost institucije čiji je dobar deo tokom osamdesetih, a naročito devedesetih godina prošlog veka, predvodio kampanje nacionalizma i mržnje, odnosno sprovodio ratnohuškačku propagandu. A nakon ratova je predvodio i predvodi relativizovanje i poricanje zločina. Do današnjeg dana SANU se nije distancirala od svojih nečasnih članova. Smatramo da su oni opasna činjenica u životu ove zemlje, jer nastavljaju da truju javnost svojom propagandom, relativizovanjem zločina i slavljenjem ratnih zločinaca drže građane u položaju talaca. Nepravedno je da Haški tribunal i svi sudovi sude samo izvršiocima, a ne i onima koji su proizveli kulturne modele i obrasce za rat, institucijama kakva je SANU, u saradnji sa Srpskom pravoslavnom crkvom i drugim institucijama”, rekla je Staša Zajović, koordinatorka Žena u crnom.

Skup ispred zgrade Akademije obezbeđivao je veliki broj policajaca, protekao je u miru i uz uobičajene “lekcije” prolaznica da učesnice “treba da kuvaju ručak, a ne da se bave politikom”, te slabo motivisanim dobacivanjem vaspitno zapuštenih adolescenata.

Ove godine izostalo je uobičajeno iživljavanje u režimskim medijima, nije bilo defilea ratnih zločinaca poput Veselina Šljivančanina, aktiviste i visokog funkcionera vladajuće Srpske napredne stranke, osuđenog za odgovornost u vukovarskim zločinima JNA pred Haškim tribunalom na deset godina zatvora. Nije bilo podsećanja na manijakalnu ratnu propagandu iz novembra 1991. (“Vukovar je danas srušen, ali slobodan grad”, izveštač državne televizije Nino Brajović), na svirepog zapovednika Srpske dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića Arkana i njegove saborce, nezvanične heroje današnje Srbije. Nerežimske televizije objavile su izveštaje iz Hrvatske, a dnevnik Danas priču Hrvatice koja 31 godinu traga za posmrtnim ostacima oca invalida koga su na  mesto sa kojeg se nije vratio odvele komšije.

Cvijeće pred tenkovskim gusjenicama

Možda se neko sa stidom podsetio 19. septembra 1991., jednog od najsramnijih dana u srpskoj istoriji, kada je veliki broj stanovnika Beograda bacajući cveće pred tenkovske gusenice, ispratio put Slavonije Prvu gardijsku mehanizovanu brigadu.

Varvarskim topovskim napadima na gradsko jezgro hiljade građana Vukovara primorano je da spas potraži u podrumima, a višestruko slabiji branitelji su punih 87 dana uspevali da spreče ulazak agresora u grad. Po osvajanju Vukovara počinjeni su brojni ratni zločini, među kojima je najpoznatiji ubistvo više od 200 zarobljenika i civila na poljoprivrednom dobru Ovčara. Još tokom opsade na teritoriji Srbije formirano je nekoliko logora za hrvatske ratne zarobljenike. Mnogi od njih, oko 3500, u logorima su proveli više meseci i bili su podvrgnuti mučenju i torturi. Od posledica premlaćivanja i zlostavljanja, kao i usled nedostatka adekvatne medicinske pomoći, u logorima preminulo je najmanje 14 zatočenika.

“Postoji obilje podataka, a odgovaralo je samo jedno, po rangu nevažno lice, za zlostavljanje u logoru Sremska Mitrovica. Maja 2008. Udruga pravnika Vukovar 1991 pokrenula je postupak protiv 54 osobe i Tužilaštvo za ratne zločine Srbije mora da pruži javnosti odgovore na pitanja o tome koliko je odmaklo u pretkrivičnom postupku i koje su istražne radnje sprovedene. Tada je zamenik tužilaštva za ratne zločine Bruno Vekarić obećao da će sve istražne radnje biti pokrenute. Da li će ikada biti odmaknuto od te pretkrivične faze?! Najodgovorniji je bio Aleksandar Vasiljević, komandant vojne obaveštajne službe koji nikada nije priznao odgovornost, a, zapravo, niko ga nije o tome ništa pitao. Činjenica da postoji toliko jako negiranje postojanja logora za hrvatske vojnike i civile govori i da je ovaj režim direktan nastavak režima devedesetih i da postoji snažna spona ideologija između sadašnjeg i bivšeg režima. To je zapravo isti režim”, kaže Staša Zajović.

U julu 2016. godine tadašnji premijer, današnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić, primio je članove Udruge pravnika Vukovar 1991 i tom prilikom obećao je da će učiniti sve što je potrebno da se identifikuju lica koja su počinila zločine nad zatočenicima u pet logora u Srbiji tokom devedesetih, kao i to da će biti podignut spomenik žrtvama.

Bez hrabrosti i stida

Sredinom 2017. godine, tadašnja predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović saopštila je javnosti da je postigla dogovor sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem o poseti logoraša Stajićevu. Zvaničnici Srbije na čelu sa Aleksandrom Vučićem ovu izjavu nisu komentarisali, a poseta do danas nije realizovana.

Optužnica Haškog tribunala teretila je bivšeg srbijanskog predsednika Slobodana Miloševića i za „dugotrajno i rutinsko zatvaranje i zatočenje više hiljada hrvatskih i drugih nesrpskih civila u zatočeničkim objektima u Hrvatskoj i izvan nje, uključujući zatvoreničke logore koji su se nalazili u  Srbiji“, kao i za “uspostavljanje i održavanje nehumanih životnih uslova za hrvatske i druge nesrpske civile zatočene u zatočeničkim objektima, te za mučenje, premlaćivanje i ubijanje hrvatskih i drugih nesrpskih civila zatočenih u ovim objektima”.

Miloševića nema, mnogi krivci su na slobodi. Nema hrabrosti ni stida.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.IZVOR: AL JAZEERA


  • Bojan TončićBojan Tončić je novinar-komentator beogradskog portala XXZ, glavni urednik Dosijea o medijima Nezavisnog udruženja novinara Srbije i saradnik zagrebačke Lupige. Radio je u dnevniku Danas od osnivanja, potom u E-novinama; bio je dopisnik sarajevskih Dana, portala Remarker i saradnik više medija u regiji.

POVEZANE

VIŠE IZ RUBRIKE MIŠLJENJA PIŠE

POPULARNO

Komentariši