Kako su duhovnici zaposjeli srbijanske medije

Nekad su vladikama i patrijarhu državnici pružali ruku, ovi današnji im ih ljube i svi su na dobitku – jedni dobijaju glasove, a drugi ne plaćaju porez i voze se u skupim crnim limuzinama.

13 Mar 2022

Od raspada Jugoslavije duhovnici su zaposjeli medije, a vlast ih uvažava samo zato što joj to donosi glasove naroda, piše autor (EPA)

Srbija je čudna zemlja. Što su joj vođe gore, Srbi ih sve više vole i poštuju. I tako, evo, decenijama i vekovima. Istorija joj je, najblaže rečeno, nepouzdana i tome nema kraja. Njena nauka nije se izborila da valjano osvetli makar nekoliko ključnih istorijskih tačaka i sve su krajnje, opet – nepouzdane. I što su nepouzdanije, hajde neka bude rečeno masno slagane, Srbima veoma nalikuju na istinu.

Evo nekoliko “istinitih laži”. Šestotridesettri godine od Kosovskog boja/bitke za većinu stanovnika današnje Srbije je i dalje blistavo poglavlje istorije, “veličanstven” boj, u koemj je najvažnije što je “Miloš (Obilić) rasporio (turskog sultana) Murata”.

U turskim zapisima to je obična bitka, dok je za srpsku stranu pak blistava pobeda, posle koje je Srbija pregažena, a “pobednici” tlačeni još vekovima. Isti događaj prati još jedan mit. U obilju takve produkcije što razgaljuju srpske duše posebno je glagoljiva navodna zvonjava – u čast srpske pobede na Kosovu – pariske katedrale Notre Dame.

Zvonjave sa katedrale Notre Dame (ni)je bilo

Pariski Srbi, opijeni valjda iracionalnim magluštinama i mitovima kada se namirilo šest vekova od Kosovskog boja (1989. godine) okupili su se kod katedrale Notre Dame s namerom da izmame jubilarno zvonjenje. Starešina bogomolje je najpre pristao, beleži Milovan Danojlić, ali onda ga je neko obavestio da je smisao tog čina zadovoljenje nacionalne taštine i likovanje jedne narodne grupe protiv drugih…

Okupili su se. Neki su bili dovitljivi i za svaki slučaj pustili su magnetofonske snimke neke ranije zvonjave sa Katedrale. Prema jednom izvoru, zvonjave sa Notre Dame nije bilo. Izgleda da je kralj Karlo VI priredio procesiju i blagodarenje povodom pobede nad Turcima, ali ne 1389, nego šest godina kasnije, 1395, kada je u Vlaškoj došlo do novog sudara između Turaka i hrišćana i gde su hrišćani odneli pobedu. Turski izvori navode da je u toj bici glavu izgubio Marko Kraljević, turski vazal. (Što Srbima i ne godi.)

Veoma je mogućno da je u pomenutu katedralu, koja je bila oštećena u požaru 15. aprila 2019. godine, ili još verovatnije u Opatiju sv. Dionisa (Saint-Denis), u blizini Pariza, stigla vest da su negde na istoku Evrope hrišćani izvojevali važnu pobedu. Crkveni pisar je napravio zbrku i u dnevnik uneo da je priređena zvonjava povodom pobede hrišćana u kojoj je poginuo sultan Murat. Mnogo godina kasnije neko je uočio nesaglasnost događaja i, u pokušaju da ispravi jednu grešku, napravio novu improvizaciju i zbog obaveštenja o Muratovoj pogibiji “ispravio” i uneo da je reč o Kosovskom boju.

Srbi iz ove pometnje vekovima pokušavaju da iskamče malo “hrane” za svoju dušu. Znaju da je besmislena, ali ih razgaljuje, daje na značaju.

Svetosavlje kao primitivna politička doktrina

Svetislav Basara u svom romanu Atlas pseudomitologije dobro oslikava sumnjivo svetosavlje. Sama reč svetosavlje, kaže Basara, na prvu loptu miriše na tamjan, zvuči mistično i drevno; reklo bi se – na prvo slušanje – da potiče iz daleke prošlosti; u stvari, ono još nije napunilo ni sto godina i potpuno je proizvoljna izmišljotina jednog međuratnog prote. Reklo bi, se, takođe na prvo slušanje, da je to nekakva konzistentna doktrina, međutim, to je samo nekoliko izanđalih rečenica o tome da bi Srbi trebalo da poštuju Svetog Savu, da slede njegov primer – što inače ne čine – i da se obože, slože i umnože.

“Svetosavlje u suštini jedva da ima veze sa pravoslavnim hrišćanstvom, ono je primitivna politička doktrina, koja će poslužiti kao ideološka osnova za profašističke pokrete koji su u Srbiji uoči Drugog svetskog rata nicali kao pečurke posle kiše; ono je – kao većina lažnih srpskih mitova – toliko fleksibilna da je vladici Nikolaju pošlo za rukom da ga poveže sa nemačkim nacizmom – u kojem je vladika video spasioca tradicionalnih vrednosti – kao što je generalu Milanu Nediću Kosovski zavet poslužio kao opravdanje za čin veleizdaje…

Oni što baš i ne miriši popove smislili su, još za vreme komunizma, da od devet pravoslavnih popova – devet ne veruje u Boga. Ipak, Crkva u Srba (Srpska pravoslavna crkva), da imitiram Hrvate, odavno je militantno-nacionalšovinistička i švercerska organizacija, koja je uspela da se nametne kao jedan od najvažnijih (političkih) stubova vlasti, zauzme mesto ispred vojske, odmah do političara. Razlog: nekad su im (vladikama i patrijarhu) državnici pružali ruku, a ovi današnji im ih ljube. Svi su na dobitku. Mangupi dobijaju glasove, a mantijaši ne plaćaju porez i voze se u skupim crnim limuzinama.

Narod (ne)voli svoju Crkvu

Često u Srbiji od predstavnika Crkve i njenog vrhovnog poglavara možete da čujete da “narod voli svoju Crkvu”. Ono što se sa sigurnošću može kazati jeste da su, recimo od raspada Jugoslavije naročito, duhovnici zaposeli medije i da ih vlast uvažava samo zato što joj to donosi glasove naroda.

Listam stare sveske. Početak maja 2013. godine, miting crkvenovelikosrpski na Trgu republike. Otvara se himnom Bože pravde u 16 minuta do 13 sati, što bi trebalo da asocira na Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Skup avetinja protiv sporazuma o normalizaciji odnosa sa Kosovom. “Organizatori” četiri opštine sa severa Kosova – Kosovska Mitrovica, Zvečan, Leposavić i Zubin Potok. Nije šala. Okupljenih između 6.000 i 7.000. Na bini, ispod slogana protesta “Ostajemo u Srbiji”, stajali su  Vojislav Koštunica, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije (Radović), vladika Atanasije (Jeftić), Velibor Džomić, Bora Đorđević, Matija Bećković, bivši bokserski šampion Miodrag Perunović, Vladeta Janković, Slobodan Samardžić, Milorad Vučelić, potpredsednik Košarkaškog saveza Srbije Dejan Tomašević i profesor Pravnog fakulteta Kosta Čavoški. Sve cvećka do cvećke.

Risto Radović (Amfilohije) je pomenuo kralja i gospodara Crne Gore Nikolu I, koji je, zajedno sa Kraljem Petrom, “prije sto godina oslobodio Kosovo”. A taj Kralj Nikola pjevao je čuvenu pjesmu Onamo namo da viđu Prizren / Da viđu Prizren, pa to je moje, doma ću doć / starina mene tamo me zove / tu sam morao jednom oružan poć. Njegivo naslednici sada pevaju: Onamo namo, da viđu Prizren / Da viđu Brisel, pa to je moje, tamo ću gologuz poć.

Popovi – mirođija u svakoj čorbi

Prisetimo se neukusa sa sahrane Zorana Đinđića (15. marta 2003. godine), vašarišta mantijaša i besede Amfilohija. Svi vlasnici trona redovno su odlazili u Patrijaršiju “po savet”, koliko god da oni i dalje tvrde da zemlja nije okrugla. U jeku kvasanja kosovskih problema u prvi plan iskočio je vladika Artemije (Radosavljević). Vremenom se nametnuo čak kao jedan od članova pregovaračkog tima srpske strane, putovao po svetu. Kada je video sjaj života u nekim drugim odajama, Artemije je “zavatrio” i za politiku, imao svoj biznis i bio blizak sa nekim ljudima iz kosovskog podzemlja. Na kraju su ga – raspopili.

U jednom drugom slučaju popa nižeg ranga ostao je u Crkvi. On je u kameru, čiji je snimak nekako stigao i do Haškog tribunala, blagoslovio (“Neka vam je ruka mirna i bistro oko”, govorim po sećanju) koljače i ubice Bošnjaka u okolini Žepe. Dosta kasnije, pred jednu tribinu, na kojoj je govorio i bosanski franjevac fra Mile Babić, sačekao sam predstavnika SPC-a i pitao ga zašto se Crkva nije odrekla (raspopila) takvog člana. Rekao je da mu je slučaj poznat i, umesto odgovora, ponudio izgovor kako ta protuva “i nije imala odgovarajuću naobrazbu…”

Pre 20 godina vladika Pahomije (Vranjska eparhija) optužen je za seksualno zlostavljanje četiri dečaka. Isto je radio i vladika (Vasilije) Kačavenda, ali stvari su malo zabajatile i nedavno je predsednik Srbije Aleksandar Vučić Pahomija (kojeg je Vojislav Koštunica posle optužbi vodio na pregovore u Beč) odlikovao na Sretenje. Valjda da mu se oduži, jer je i sam Vučić juna prošle godine dobio orden Eparhije vranjske…

Zabrana strančarenja preinačena u upozorenje

Nedavno je Sinod SPC-a najpre izdao zabranu da se sveštenstvo bavi politikom, a samo nekoliko dana kasnije obznana je preinačena u upozorenje “da je nedopustivo bilo kakvo učešće u stranačkim nadmetanjima, davanje izjava u korist ili na štetu pojedinih stranaka ili kandidata u izbornim procesima”.

Sinod pojašnjava političku bezazlenost snimka na kojem se drugi/prvi Srbin (patrijarh Porfirije) vidi sa predsednikom Vučićem. To nije, strogo piše Sinod, “deo predizbornog spota Srpske napredne stranke” i da su mediji koji su objavili da je sveštenstvu zabranjeno bavljenje politikom nedobronamerni. Informativna služba SPC-a navodi da je jedna odluka Sinoda upućena i namenjena isključivo eparhijskim arhijerejima “volšebno osvanula na stranicama onih medija kojima projektovanje i kreiranje podela u SPC-u nije na začelju programske i uređivačke politike”.

Medijima se, kažu crkvenjaci, učinilo da im je prilika da još jednom udruženi pokušaju da reanimiraju klinički mrtav narativ o zlom i konzervativnom Sinodu koji ugrožava ljudska, politička i građanska prava “mladih, savremenih, lepih sveštenika, koji su spremni da do neprepoznatljivosti modernizuju Crkvu, otvore je prema svetu i slično”, piše u saopštenju.

Neki episkopi navijaju za opoziciju i treba ih ućutkati

Sinod (ili Vučićeva stranka?) ocenjuje da pojedini mediji vode hajku, da im je problem “što postoji patrijarh srpski”, da brane ugrožena ljudska prava sveštenika i poručuje im se da je, “bez obzira na to šta od njih očekuju strani naručioci i finansijeri”, to mrtvorođenče i da moraju biti mnogo kreativniji da ne bi izgubili posao”. Dakle, nema raskola u Crkvi. Sve je začinjeno “elementarnom činjenicom”: srpski narod voli svoju Crkvu, svog patrijarha, svoje episkope i sveštenike.

Šta žulja Crkvu? Možda saznanje da neki episkopi navijaju za opoziciju i to treba ućutkati. Jedan od takvih, uvek gladan vlasti i medijske pažnje, vladika “diseldorfski i cele Nemačke” (Srbija do Tokija) – Grigorije nedavno se slikao i sa glavnim bundžijom Savom Milivojevićem. Trebalo bi, valjda, po ugledu na Porfirija, agitovati za njegovog kandidata.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.IZVOR: AL JAZEERA


  • Dragan BanjacDragan Banjac, dugogodišnji novinar Borbe i kasnije Naše Borbe. Nakon gašenja tih novina radio je kao beogradski dopisnik novinske agencije ONASA, podgoričkih listova – Publika, Vijesti i Pobjeda, pisao za Monitor, radio u Blicu, bio zamjenik glavnog urednika Glasa javnosti, dopisnik Tageszeitunga iz Ciriha, Oslobođenja, Dubrovačkog vjesnika, Vremena, Federalne televizije… U Republici osam godina pisao rubriku Odozdo gledano. Koautor je knjiga Rasplitanje kosovskog čvora i Zloupotrebljene institucije.

Komentariši