Od Perl Harbura do Putina: Ko se sve nalazio na udaru sankcija?

29. mart/ožujak, 2022.


BELGIJA - "Ne gasu i nafti iz Rusije" piše na jednom od transparenata istaknutih tokom protesta podrške Ukrajini u Briselu (11. mart 2022)
BELGIJA – “Ne gasu i nafti iz Rusije” piše na jednom od transparenata istaknutih tokom protesta podrške Ukrajini u Briselu (11. mart 2022)

Priredili: Jovana Krstić i Danijel Apro

Rusija je najviše sankcionisana država ikad.

U ovom trenutku toj zemlji uvedeno je ukupno 7.075 sankcija – 2.754 pre 22. februara i još 4.321 nakon tog datuma, pokazuju podaci američke agencije za analizu globalnih rizika Castellum.AI.

Sjedinjene Američke Države uvele su ukupno 1.244 zabrana, Velika Britanija 1.037, a Evropska unija 951. Značajan broj sankcija Rusiji uvele su i Švajcarska, Kanada, Francuska, Australija i Japan.

Serija sankcija Rusiji je uvedena 2014, nakon aneksije Krima. Od kada je ta zemlja, osam godina kasnije, odlučila da prizna separatističke regione Donjeck i Lugansk i otpočne invaziju na Ukrajinu, zapadne zemlje kontinuirano uvode do sada neviđen broj zabrana Rusiji. One pre svega ciljaju rusku ekonomiju, bankarsko tržište, energetski i sektor odbrane, ali i mnoge pojedince. Sežu do sporta i kulture.

Koja su još zemlje, od Drugog svetskog rata do danas, bile na udaru međunarodnih sankcija? Zbog čega su uvedene i koje su njihove posledice?

Život pod sankcijama u Rusiji i Srbiji 1990-ih

Japan

Sankcije koje su 1941. godine SAD uvele Japanu, možda ne spadaju među najveće u modernoj istoriji, ali su za posledicu imale događaje koji su značajno uticali na tok Drugog svetskog rata. Kao odgovor na japansku okupaciju Kine, tadašnji američki predsednik, Frenklin Ruzvelt zaplenio je svu japansku imovinu na teritoriji SAD i uveo brojne ekonomske sankcije, uključujući embargo na izvoz nafte i benzina u tu zemlju.

Umesto da zaustave ekspanzionizam te azijske zemlje, američke sankcije samo su učvrstile dotadašnji stav Japana. Tokio i Vašington pregovarali su mesecima, međutim bez uspeha. Japanske snage napale su američku vojnu bazu Perl Harbor u decembru 1941, ostavljajući za sobom hiljade žrtava. Taj napad naveo je SAD da se vojno uključe u Drugi svetski rat koji se kasnije završio atomskim bombama – upravo na japanske gradove Hirošimu i Nagasaki u avgustu 1945.

Brod američke mornarice u plamenu nakon japanskog bombardovanje luke Perl Harbur 7. decembra 1941. To je događaj koji je SAD uveo u Drugi svetski rat.
Brod američke mornarice u plamenu nakon japanskog bombardovanje luke Perl Harbur 7. decembra 1941. To je događaj koji je SAD uveo u Drugi svetski rat.

Kuba

Ravno šest decenija trajao je trgovinski embargo koji su SAD uvele Kubi. Proglasio ih je predsednik Džon F. Kenedi 1962. U tom periodu SAD su bile najveći trgovinski partner Kube, te je sveobuhvatni privredni embargo zahtevao potpuno restrukturiranje spoljnotrgovinske politike te ostrvske zemlje.

Vremenom, život u zemlji bez američkih proizvoda postao je brend. Ipak, osiromašivši državu, američki embargo pogodio je generacije Kubanaca. Ukupne ekonomske gubitke teško je proceniti, ali prema proračunima UN-a i Kube, ta zemlja je tokom prethodnih šest decenija godišnje gubila oko 130 milijardi dolara.

PROČITAJTE I OVO:Biden najavio nove sankcije Kubi

Svake godine od 1992. Kuba je na Generalnoj skupštini UN predstavljala predlog za osudu sankcija. Prvi put je za to glasalo 59 zemalja, sada je većina za – izuzev SAD i Izraela koji dosledno glasaju protiv predloga (osim 2016. godine kad su bile uzdržane). U to vreme na čelu SAD bio je Barak Obama tokom čijeg mandata su, nakon 50 godina, obnovljeni diplomatski odnosi dve zemlje . Ovorena je američka ambasada u Havani, a Kuba je uklonjena s američke liste država koje podržavaju terorizam. Pa opet, sankcije nisu ukinute.

Pomak u američko-kubanskim odnosima nije dugo trajao. Dolazak Donalda Trumpa na mesto predsednika SAD značio je novo zahlađenje. Ne samo da je poništio sve postignuto, nego je uveo dodatne sankcije Kubi. Njegovu politiku prema toj zemlji nastavlja aktuelni američki predsednik, Džo Bajden.

Deca igrafju fudbal u centru glavnog grada Kube Havani, pored zgrada na kojima su vidiljivi tragovi neodržavanja. Prizor zabeležen maja 2018, 56 godina nakon što se ova država našla na režimu oštrih američkih sancija.
Deca igrafju fudbal u centru glavnog grada Kube Havani, pored zgrada na kojima su vidiljivi tragovi neodržavanja. Prizor zabeležen maja 2018, 56 godina nakon što se ova država našla na režimu oštrih američkih sancija.

Rodezija

“Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija prošle nedelje je napravio istorijski korak”, piše magazin Tajm (Time) u broju od 23. decembra 1966. “Prvi put u 21 godini svog postojanja pribegao je obaveznim ekonomskim sankcijama kako bi pokušala da sruši jednu vladu.”

Meta sankcija bio je rasni režim Iana Smita u Rodeziji. Prethodno je bela manjina na jugu zemlje, predvođena Smitom, novembra 1965. jednostrano proglasila nezavisnost. Velika Britanije to nije priznala i usledile su sankcije Londona. Britanska vlada zamrzla je rezerve i suspendovala guvernera centralne banke, a zatim uvela naftni embargo i ekonomske sankcije Rodeziji.

Srušeni kipovi i povijesni spomenici
FotogalerijaSrušeni kipovi i povijesni spomenici

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija u decembru 1966. zabranio je zemljama članicama (u tom trenutku bilo ih je 122) da pobunjeničkoj teritoriji prodaju naftu, oružje, motorna vozila i avione, ili joj obezbede finansijsku pomoć.

Dve godine kasnije, UN je upozorio da preduzete mere nisu uspele i osudio “neljudska pogubljenja koje sprovodi ilegalni režim u Južnoj Rodeziji koji je flagrantno uvredio savest čovečanstva”. Nove sankcije, definisane Rezolucijom 253 iz maja 1968, zabranile su uvoz i promociju proizvoda iz Rodezije, kao i dolazak brodova i aviona iz te afričke zemlje.

Naizgled čvrstim i sveobuhvatnim, sankcijama su, ipak, nedostajali mehanizmi da se sve mere sprovedu. Posle serije ratova, zemlja je nezavisnost zvanično stekla kao Zimbabve, u aprilu 1980.

Južna Afrika

Kao odgovor na politiku aparthejda u Južnoj Africi, više međunarodnih aktera postepeno je usvajalo različite ekonomske sankcije. UN su osudile politiku rasne podeljenosti (1962), a potom i pozvale na dobrovoljni embargo na oružje (1963). Stvari su se, međutim, odvijale sporo. Tek osamdesetih godina prošlog veka više desetina država usvojile su zakone kojima su postavili različite trgovinske sankcije Južnoj Africi.

Američki Kongres usvojio je 1986. Sveobuhvatni zakon protiv aparthejda. Zakon – kojem se protivio predsednik Ronald Regan, zbog čega ga je oštro kritikovao poznati aktivista Dezmond Tutu – uveo je sankcije Južnoj Africi. Dokument je predviđao pomoć žrtvama, kao i listu ekonomskih mera za podrivanje aparthejda. One su, između ostalog, predviđale zabranu uvoza vojne opreme, južnoafričkih zlatnih novčića (krugeranda), poljoprivrednih proizvoda i hrane, kao i gvožđa, čelika, uglja i uranijuma. Zabranjen je izvoza kompjutera i nafte. Raskinut je poreski ugovora, stali su zajmovi i investicije.

PROČITAJTE I OVO:Preminuo legendarni borac protiv aparthejda Desmond Tutu

Četiri godine kasnije, ikona borbe protiv aprthejda – Nelson Mandela, pušten je iz zatvora u kojem je proveo 28 godina. Kad su ga 1993. godine novinari upitali da li su ekonomske sankcije pomogle da se okonča sistem rasne podeljenosti, Mandela je odgovorio: “Oh, nema sumnje”.

PROČITAJTE I OVO:In Memoriam: Nelson Mandela, priča o jednoj borbi

Libija

Libija ima dugo iskustvo sa sankcijama. Kada je 1959. tamo otkrivena nafta, u to vreme jedna od najsiromašnijih zemalja sveta, počela je brzo da se bogati. Deset godina kasnije Moamer Gadafiji je preuzeo vlast i nacionalizacijom naftne industrije uklonio američke naftne kompanije iz Libije. Odnosi dve zemlje kreću silaznom putanjom.

Američka vlada je 1979. stavila Libiju na listu država koje finansiraju terorizam, što je značilo uvođenje brojnih sankcija. Nekoliko godina kasnije, SAD su i pooštrile sankcije koje su, između ostalog, podrazumevale totalnu zabranu direktnog uvoza i izvoza, kao i zamrzavanje imovinu libijske vlade na američkoj teritoriji.

Više od deset godina trajale su ekomoske sankcije Saveta bezbednosti UN uvedene zbog umešanosti Libije u eksploziju američkog aviona iznad škotskog grada Lokerbija 1988. Od kako je, 2011. godine, pobuna koju je podržao NATO dovela do svrgavanja i ubistva višedecenijskog vladara Gadafija, Libija je rastrzana građanskim ratom. Iste godine UN je uvedeo embargo kojim je Libijcima zabranjeno da uvoze oružje. Taj embargo je i dalje na snazi, ali je prema oceni stručnjaka UN – “potpuno neučinkovit”.

Libija je danas zemlja iscrpljena građanskim ratom. Na fotografiju su pripadnici snaga lojalnih vladi priznatoj od strane Ujedinjenih nacija, u glavnom gradu Tripoliju aprila 2020.
Libija je danas zemlja iscrpljena građanskim ratom. Na fotografiju su pripadnici snaga lojalnih vladi priznatoj od strane Ujedinjenih nacija, u glavnom gradu Tripoliju aprila 2020.

Iran

Iran je preko 40 godina pod različitim vojnim i ekonomskim sankcijama kojima se nastoji da primora Teheran da prestane da podrža terorističke organizacije, da se pozabavi pitanjem ljudskih prava i da obustavi nuklearni program.

Američke sankcije Iranu datiraju još od talačke krize u američkoj ambasadi 1979, kada su dve zemlje prekinule svoje dilplomatske odnose. Te sankcije odnosile su se na zabranu uvoza svih iranskih proizvoda, izuzev malih poklona, tepiha i namirnica. Kasnije, Sjedinjne Države su nametnule različite vrste sankcija koje su se odnosile na sve, od prodaje oružja i nafte do poslovanja iranskih banaka.

Zbog kršenja ljudskih prava, EU je Iranu uvela sankcije 2011. godine.

PROČITAJTE I OVO:Za Iran uklanjanje sankcija SAD ‘osnovni uslov’ nuklearnih pregovora

Zbog nuklearnog programa Iran je bio i pod sankcijama Saveta bezbednosti UN-a I Evropske Unije, ali su one ukinute nakon potpisivanja sporazuma sa šest svetskih sila prema kojem se obavezao da će suspendovati svoj nuklearni program u zamenu za ublažavanje sankcija. Međutim, američki predsednik, Donald Tramp 2008. je jednostrano povukao Vašington iz tog sporazuma i ponovo uveo teške sankcije Teheranu.

Decenije sankcija nanele su ozbiljnu štetu ekonomiji Irana. To se najviše odražava na život ljudi u toj zemlji, koji se svakodnevno bore sa malim prihodima, visokim troškovima, nabavkom lekova i preopterećenim zdravstveni sistemom.

PROČITAJTE I OVO:Nephew: Sankcije Rusiji i dalje nisu na nivou Irana

Irak

Samo četiri dana posle iračke invazije na Kuvajt, Savet bezbednosti UN je u avgustu 1990. uveo sankcije protiv Iraka. Bio je to sveobuhvatni finansijski i trgovinski embargo koji je, u velikoj meri, ostao na snazi sve do maja 2003. kada je dugogodišnji diktator Sadam Husein svrgnut s vlasti.

U Rezoluciji 661 – u kojoj se konstatuje iračko odbijanje da se povinuje ranijoj rezuluciji, kao pravo Kuvajta na samoodbranu – Savet bezbednosti odlučio je da bi države članice UN trebalo da spreče prodaju oružja Iraku i Kuvajtu, spreče uvoz i promociju svih proizvoda iz Iraka i Kuvajta, kao i dostupnost različitim finansijskim resursima.

PROČITAJTE I OVO:Nove američke sankcije Iranu

Promovisani ciljevi bili su najpre primoravanje Iraka da se povuče iz Kuvajta, a kasnije i otkrivanje i eliminisanje oružja za masovno uništenje (Rezolucija 687 iz 1991). Vlade SAD i Velike Britanije, međutim, blokirale su svaki pokušaj ublažavanja sankcija, dokle god je Sadam Husein bio na vlasti. Ove dve zemlje 2013. ponovo su zaratile s Irakom i nakon rušenja režima, Vašington je pozvao na ukidanje sankcija.

Tek u decembru 2021, centralna banka Iraka saopštila je da je otplatila punu ratnu odštetu Kuvajtu u vrednosti od 52 milijarde dolara. Efekti sankcija na civilno stanovništvo Iraka i dalje su predmet debata.

Jugoslavija

Raspad Jugoslavije pratili su ratovi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Srbija i Crna Gora ujedinile su se u novu državu – Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ). Zbog uloge Beograda i režima Slobodana Miloševića u konfliktu, Savet bezbednosti UN u maju 1992. usvojio je Rezoluciju 757, kojom se od država članica zahteva da:

  • spreče uvoz svih proizvoda i robe iz SR Jugoslavije
  • spreče prodaju svih proizvoda SR Jugoslaviji (osim za humanitarne potrebe)
  • ne stavljaju na raspolaganje komercijalne, industrijske i javne komunalne, fondove ili finansijske resurse SR Jugoslaviji
  • uskrate dozvolu avionima iz SR Jugoslavije da polete, slete ili prelete njihovu teritoriju
  • zabrane održavanje ili inženjering aviona u SR Jugoslaviji
  • smanje nivo svog diplomatskog i konzularnog osoblja u SR Jugoslaviji
  • spreče učešće timova i takmičara koji predstavljaju SR Jugoslaviju na sportskim događajima
  • obustave naučnu, tehničku i kulturnu razmenu i posete.

Već narednog dana, američki predsednik Džordž Buš naredio je Ministarstvu finansija da zapleni svu imovinu jugoslovenske vlade, u tom trenutku vrednu oko 200 miliona dolara. Novembra iste godine, nova rezolucija SB UN osudila je kršenje međunarodnog prava – uključujući etničko čišćenje u Bosni i Hercegovini – i ometanje humanitarne pomoći, te uvela široku zabranu u pomorskom brodarstvu.

Embargo je ukinut u novembru 1995. nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma kojim je okončan rat u Bosni i Hercegovini. Međutim, takozvani “spoljni zid” sankcija, sprečavao je Jugoslaviju da postane članica međunarodnih institucija.

Druga serija međunarodnih sankcija SR Jugoslaviji uvedena je 1998. zbog optužbi za progon Albanaca s Kosova. UN je uveo embargo na oružje, a EU je zamrzla sredstva jugoslovenske vlade i zabranila JAT-ove letove. Usledilo je NATO bombardovanje u martu 1999. Sankcije su postepeno ukidane tek nakon pada režima Slobodana Miloševića u oktobru 2000.

Ulični prodavac švercovanog benzina u Beogradu, septembra 1999. Nestašica goriva bila je konstanta tokom deset godina različitog režima sankcija usmerenih tokom devedesetih godina ka tadašnjoj Jugoslaviji.
Ulični prodavac švercovanog benzina u Beogradu, septembra 1999. Nestašica goriva bila je konstanta tokom deset godina različitog režima sankcija usmerenih tokom devedesetih godina ka tadašnjoj Jugoslaviji.

Severna Koreja

Različite vrste američkih sankcija Severnoj Koreji na sceni su od pedesetih godina prošlog veka. Osamdesetih su učvršćene, devedesetih je došlo do popuštanja, da bi u novom veku Pjongjang nastavio konfrontacije s međunarodnom zajednicom, smatrajuči da je nuklearno naoružanje jedini način da ta komunistička diktatura opstane.

Narodna Demokratska Republika Koreja, kako glasi zvanični naziv države, 2003. godine povukla se iz Ugovora o neširenju nuklearnog oružja, da bi prve nuklearne probe izvela samo tri godine kasnije. Usledile su sankcije Saveta bezbednosti UN. U početku, one su bile usredsređene na zabranu trgovine oružjem i materijalima za njegovu proizvodnju, ali su proširene, između ostalog, zabranom uvoza luksuzne robe, kako bi ciljale elite povezane s režimom.

PROČITAJTE I OVO:SAD predlažu UN nove sankcije protiv Severne Koreje

Od 2006. godine Savet bezbednosti UN doneo je ukupno 14 rezolucija koje se tiču severnokorejskog nuklearnog programa. Vremenom su se mere mere protiv Severne Koreje proširile na trgovinu oružjem, uvoz nafte i gasa, izvoz uglja i minerala, morskih, prehrambenih i poljoprivrednih proizvoda, ograničavanje izvoza radne snage i prava ribolova, kao i zamrzavanje imovine pojedinaca uključenih u nuklearni program.

Povrh toga, SAD su Severnoj Koreji jednostrano ograničile više ekonomskih aktivnosti i ciljaju na veću listu pojedinaca i preduzeća od sankcija UN. Glavna meta jeste nuklearni program, ali su pojedine mere odgovor na sajber napade, kršenja ljudskih prava, cenzuru i pranje novca.

Evropska unija uvela je niz svojih sankcija. One uključuju: embargo na oružje, zabranu izvoza avionskog i raketnog goriva, trgovinu zlatom i dijamantima. Sankcije EU ograničavaju finansijsku podršku i investicije u Severnoj Koreji. Pojedinim osobama zabranjen je ulaz u EU. Sankcije Severnoj Koreji uvodile su i Rusija, Kina, Japan, Australija i Južna Koreja.

Proslava 109. godina od rođenja osnivača nacije Kim Il Sunga u glavnom gradu Severne Koreje, Pjongjangu 16. aprila 2021.
Proslava 109. godina od rođenja osnivača nacije Kim Il Sunga u glavnom gradu Severne Koreje, Pjongjangu 16. aprila 2021.

Sirija

U ovom trenutku Sirija je treća najsankcionisanija država na svetu s 2.608 aktivnih zabrana. Na listi država koje SAD smatraju sponzorima terorizma stavljena je 1979. Pojačane američke sankcije Siriji uvedene su 2004. i 2011. kada je uspostavljen embargo na naftu i zamrznuta finansijska sredstva državi i mnogim pojedincima. Restrikcije se odnose na novo investiranje u Siriju i embargo na naftu.

EU prvi put je uvela sankcije Siriji 2011, kao “odgovor na nasilnu represiju nad civilnim stanovništvom” režima Bašara al-Asada. Sankcije ciljaju istaknute biznismene i kompanije koje imaju koristi od veza s režimom i ratnom ekonomijom.

PROČITAJTE I OVO:Sankcije EU za Ruse i Sirijce zbog upotrebe hemijskog oružja

Restriktivne mere uključuju embargo na naftu, ograničenja investicija i zamrzavanje imovine centralne banke. Odlukom Brisela ograničen je izvoz opreme i tehnologije koja bi mogla da se koristi za unutrašnju represiju, kao i za praćenje ili presretanje internet ili telefonskih komunikacija. Spisak onih koji su pod sankcijama EU sadrži 70 pravnih subjekata i imena 292 osobe.

Sankcije Siriji uvela je i Arapska Liga. UN to nisu učinile. Rezolucija Saveta bezbednosti 2254 iz 2015. poziva na prekid vatre i mirno rešenje krize. Svetski mediji izvestili su da su sankcije Siriji indirektno pogodile obične građane, uključujući tu i rad bolnica.

Tragovi rata u glavnom gradu Sirije Damasku - mart 2021.
Tragovi rata u glavnom gradu Sirije Damasku – mart 2021.

Rusija

Posle agresije na Ukrajinu u februaru 2022. zapadne zemlje zamrzle su novac ruske centralne banke i ograničile mogućnost pristupa deviznim rezervama. Neke od najvećih ruskih banaka izbačene su iz SWIFT sistema međunarodnog plaćanja. SAD je zabranila uvoz ruske nafte i gasa, dok je Velika Britanija najavila da će postepeno prestati da ih uvozi do kraja 2022. Nemačka je stavila na čekanje puštanje u rad gasovoda Severni tok 2.

Na meti sankcija je i sve veći broj ruskih oligarha, milijardera kojima zapadne zemlje zamrzavaju imovinu, oduzimaju jahte i zabaranjuju ulazak njihovu teritoriju. Skoro čitava Evropa i SAD zatvorili su nebo za ruske avione. Sankcijama su se pridružile vodeće tehnološke kompanije među kojima su Google, Apple, Meta, Amazon, Microsoft i drugi. American Express, Visa i Mastercarda obustavili su poslovanje u Rusiji. Sve je duži spisak zapadnih kompanija koje napuštaju rusko tržište.
Rusija je isključena iz Saveta Evrope, evropske organizacije za zaštitu ljudskih prava.

Deo sankcija odnosi se i na medije, pa su državni mediji pod kontrolom Kremlja – Russia Today (RT) i Sputnjik zabranjeni u EU.

Posledice trpe i ruski umetnici kojima učešće na međunarodnim događajima biva otkazano. Među onima koji su se odlučili na bojkot ruske kulture su Evropska filmska akademija (isključila Rusiju iz dodele Evropske filmske nagrade), Evropska radiodifuzna unija (isključila Rusiju iz tamičenja Pesma Evrovizije), a ruskim predstavnicima vrata je zatvorio i prestižni filmski festival u Kanu.

Potpisivanjem online pisma više od 17.000 umetnika i kulturnih radnika u Rusiji izjasnilo se protiv ratnih dejstava u Ukrajini.

Međunarodni olimpijski komitet (MOK) preporučio je međunarodnim sportskim federacijama da zabrane takmičenje sportistima iz Rusije i Belorusije. Evropska fudbalska unija (UEFA) oduzela je Sank Petersburgu organizaciju finala Lige šampiona. Suspendovani su ruski klubovi i reprezentacija.

Komentariši