Fašisti, kvislinzi, ustaše i ostale nevine žrtve

Takav je vijugavi razvojni put neočetnika, kreneš sa negiranjem i opravdavanjem četničkih zlodela, i na kraju završiš u zagrljaju ustaša.

29 Dec 2021

Antifašistički front 23. oktobar organizovao je protest u novosadskom naselju Liman 4, gde se nalazi lokacija predviđena za udomljavanje budućeg spomenik (Facebook)

Gradska skupština Novog Sada usvojila je 2018. godine odluku da podigne spomenik „Nevinim žrtvama 1944/45“. Inicijativu je podneo Savez vojvođanskih Mađara, a za nju su glasali još odbornici Srpske napredne stranke i Pokreta za obnovu Kraljevine Srbije.

Tri godine i tri tendera kasnije konačno su izabrane firme koje će graditi spomenik. Organizacija Antifašistički front 23. oktobar (AF23X) oštro se usprotivila namerama gradskih vlasti da podignu monument, a za to su pronašli i neke dobre razloge.

Uvidom u zvanični spisak žrtava koje su sastavljale državne komisije oformljene još u vreme prošle, demokratske vlasti pokazalo se da je naizgled samorazumljiv pojam „nevina žrtva“ dosta rastegljiv, te da se njegovo značenje može proširiti do apsurda.

Recimo, u tu kategoriju spadaju razni fašisti, saradnici okupatora, kao i mnogi ratni zločinci koji su osuđeni pred vojnim i civilnim sudovima. Među njima se nalaze i brojni učesnici zloglasne racije, najvećeg pokolja počinjenog na području okupirane Vojvodine tokom Drugog svetskog rata. U tom masovnom fašističkom zločinu izvršenom u januaru 1942. godine na području Bačke pobijeno je više od 3.800 nevinih ljudi, od toga u Novom Sadu 1.246.

Vijugavi put revizionizma

Na pomenutom spisku nevinih žrtava kojima će spomenik biti posvećen nalaze se, na primer, Mikloš Nađ, okupacioni gradonačelnik Novog Sada, odgovoran za ratne zločine u tom gradu. Zatim, tu je Đula Zombori, upravnik okupacione policijske kapetanije u Novom Sadu koji je učestvovao u raciji, pa onda Geza Batori, komandant žandarmerijskih odreda koji su ubijali u januaru 1942. godine.

Potom je na spisku Imre Balog koji se tokom racije istakao tako što je bajonetom ubijao decu. Tu je i Milan Popović, poslanik u mađarskom Parlamentu za vreme okupacije, koji je sastavljao spiskove građana za streljanje.

Pored mađarskih fašista i domaćih izdajnika, u nevine žrtve su ubrojane čak i neke ustaše, na primer Slavko Jakobac, pripadnik ustaških jedinica koje su počinile brojne ratne zločine u selima Fruške gore. Jakobac se obogatio pljačkajući napuštene kuće, učestvovao je u progonima seoskog stanovništva, kao i u borbi protiv partizana.

Naprednjačke vlasti neprestano govore o ustaškim zločinima nad Srbima, o genocidu u Jasenovcu, a sad su stigli dotle da podižu spomenik koji je, između ostalih, posvećen i ustaškim zločincima.

Takav je vijugavi razvojni put neočetnika, kreneš sa negiranjem i opravdavanjem četničkih zlodela, i na kraju završiš u zagrljaju ustaša. Sasvim logičan put revizionista, nisu tek tako četnici i ustaše u Drugom svetskom ratu sarađivali i borili se rame uz rame, pod čvrstim vođstvom fašističkog okupatora.

Nevini zločinci

Zanimljiv je koncept novosadskih vlasti, samo bi trebalo da spomenik preimenuju u „Nevinim zločincima 1941-1945“, a da se na spisku osoba kojima je memorijal posvećen nađu isključivo ratni zločinci koji su nakon oslobođenja Jugoslavije osuđeni na smrt.

Zašto se zaustaviti samo na Vojvodini? Čemu taj uski lokalni pogled, bez šire perspektive? Mogli bi lepo spisak da prošire na sve fašiste i saradnike okupatora, pa da se tu nađu brojni nemački nacistički oficiri, ali i jasenovački koljač Ljubo Miloš, ustaški komandant Junuz Ajanović i desetine sličnih nevinih zločinaca.

Kad završe sa domaćim nevinašcima, mogli bi da probaju sa izvozom svoje bizarne ideje, svaka zemlja u Evropi ima poduži spisak ovakvih nevinih fašista koji su osuđeni na smrt i pogubljeni po završetku Drugog svetskog rata, a nikom do sad nije padalo na pamet da im se za sva počinjena zlodela oduži nekim spomenikom.

Na kraju, kao vrhunac genijalne zamisli, mogli bi da doniraju spomenik Nemačkoj koji bi postavili recimo u Berlinu, ili još bolje u Nirnbergu, sa spiskom svih osuđenih nacista u nirnberškom procesu, od zapovednika Vrhovne komande Vermahta Vilhelma Kajtela, preko visokog SS oficira Ernsta Kaltenbrunera, pa sve do Alfreda Rozenberga, Joahima fon Ribentropa i Hermana Geringa.

Kad su već zabrazdili u totalni revizionizam, nek teraju do krajnjih granica apsurda.

Evropska prestonica kulture zaborava

Antifašistički front 23. oktobar organizovao je protest u novosadskom naselju Liman 4, gde se nalazi lokacija predviđena za udomljavanje budućeg spomenika.

Antifašisti su poručili da je ovde reč o istorijskom revizionizmu i brisanju svesti o značaju antifašističke borbe i Narodno-oslobodilačkog pokreta, da se ne radi o „odavanju počasti nevinima, već kolaboracionistima i okupatorima“. Antifašistički front je na svom YouTube kanalu objavio nekoliko priča o zločincima kojima će, pored stvarno nevinih žrtava, predviđeni spomenik biti posvećen.

Na sve to gradonačelnik Novog Sada, naprednjak Miloš Vučević, ima sasvim originalan pogled, uglavnom usmeren ka budućnosti, što je i logično, budući da je spomenik posvećen prošlosti. Vučević je poručio da kao društvo i država “moramo ići napred i rešiti se tih balasta prošlosti”, a potom je pojasnio svoj stav u pogledu protesta:

„Nek protestuju. Ali da me zaglibite u ’44, ’45. i ’46. neću. Hoću da pričam o ’22. i ’23. Hoću da pričam o novom mostu. Hoću da pričam o Evropskoj prestonici kulture. Hoću da pričam o tome kako deca da ostanu u Novom Sadu, a ne stalno o tome ko je bio veći pravednik“. Na kraju je zaključio: „Da ne kopamo po kostima i da ne gledamo ko je više patio i ko je pravedniji u tom ‘paćenju’“.

Prvo, tokom vladavine naprednjaka došlo je do opšte bežanije iz cele Srbije, zemlju godišnje u proseku napusti oko 50.000 ljudi. Naprednjaci su učinili sve što je u njihovoj moći da oteraju svakog ko može da ode, napravili su državu u kojoj osim članova njihove partije malo ko želi da živi. Gradonačelnikova briga za decu je prazna priča, rezultate smo već videli.

Što se tiče Novog Sada kao Evropske prestonice kulture, trebalo bi Vučevića obavestiti da postoji i nešto što se zove kultura sećanja, te da u tu disciplinu ne spadaju istorijski falsifikati i odavanje počasti fašističkim ubicama. Osim ako gradonačelnik ne planira neku manifestaciju pod nazivom Evropska prestonica kulture zaborava.

Kad je reč o takmičenju u pravedništvu, nije baš najjasnije koga Vučević smatra pravednicima, kako stepenuje pravednost onih koji su četiri godine ubijali, pljačkali i terorisali okupirano stanovništvo. Biće da fašističke aktivnosti ipak spadaju u neke druge kategorije koje s pravednošću imaju veze koliko i gradonačelnik s logikom, antifašizmom i empatijom.

Suptilna poruka da ne treba kopati po kostima valjda znači da su svi jednaki, i dželati i žrtve, i da svi zaslužuju podjednaki pijetet. Nije reč uopšte o tome ko je više patio, već o elementarnom razlikovanju dobra i zla, istine i laži, o razdelnici između fašizma i antifašizma, o temeljnim vrednosnim orijentirima koji su zasnovani na prošlosti, ali se upravo na njima gradi budućnost.

Rehabilitacija fašizma

Može gradonačelnik da se pravi lud koliko hoće, ali kada podižeš spomenik posvećen nevinim žrtvama, a u nevino stradale ljude ubrojiš i fašističke zlikovce – to se zove rehabilitacija fašizma. I tu prestaje svaka priča o budućnosti. Čitava naša apokalipsa počela je upravo odricanjem od partizanskog, antifašističkog nasleđa, rehabilitacijom četničke teorije i koljačke prakse, falsifikovanjem i retuširanjem istorijskih činjenica.

Ovo što danas gledamo, trulo, dezorijentisano društvo, ogrezlo u najcrnji nacionalizam do grla, izgrađeno na brdu leševa čije postojanje poričemo, zatrovano šovinističkom mržnjom i sveobuhvatnim nasiljem – to je upravo budućnost u koju je “probuđeni narod” krenuo krajem osamdesetih.

Kad se jednom upustiš u vrzino kolo krivotvorenja prošlosti, nema izlaska, na kraju završiš sa rehabilitacijom mađarskih fašista, raznih kolaboranata i ustaša, jer Aleksandar Vučić i Viktor Orban brižljivo neguju svoju desničarsku koaliciju. Potom Orban pruži verbalnu podršku Miloradu Dodiku, a najavljuje i finansijsku injekciju za Republiku Srpsku, sve u sklopu istog projekta.

Nacionalisti lako nađu zajednički jezik, ništa im ne smeta gaženje po sopstvenim žrtvama, one su ionako samo pogonsko gorivo njihove ideologije i težnje ka apsolutnoj vlasti i moći.

Nema mesta čuđenju, jer su ovde sve elementarne moralne norme ionako izvrnute naglavce. Ako je Ratko Mladić proglašen herojem i nacionalnim dobrom, zašto država ne bi odala počast i nekom fašisti koji je bajonetom klao decu, srpskom kvislingu koji je izdao svoj narod ili ustaši koji je ubijao i pljačkao fruškogorske seljake? Mladiću mural, fašistima spomenik – svakome prema zasluzi.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.IZVOR: AL JAZEERA


  • Tomislav MarkovićTomislav Marković je novinar i pisac iz Beograda. Jedan od osnivača i urednik Kulturno-propagandnog kompleta Beton i zamjenik glavnog urednika portala XXZ magazin.

POVEZANE

VIŠE IZ RUBRIKE PIŠE

POPULARNO

Komentariši