Zoran Janjetov: Vladaju isti oni koji su nas uveli u carstvo mržnje i rata

Normalan svijet ne pada na zvuk patriotskih truba, a svestrana saradnja među dobrim ljudima mora biti norma, ne paralelni svijet, poručuje strip-umjetnik Zoran Janjetov.

Osim stripova, Zoran Janjetov bavi se i ilustracijom i grafičkim dizajnom (Aleksandar Jovanović - Ustupljeno Al Jazeeri)
Osim stripova, Zoran Janjetov bavi se i ilustracijom i grafičkim dizajnom (Aleksandar Jovanović – Ustupljeno Al Jazeeri)

Nedim Sejdinović 03 Oct 2021

Strip-umetnik Zoran Janjetov, koji uporno živi u Novom Sadu mada je imao razne prilike da se skrasi u razvijenim zapadnim zemljama, predstavlja bez preterivanja jedno od najznačajnijih svetskih imena savremenog stripa, koji po pravilu predstavlja potcenjenu umetničku formu, ne samo kod nas. Njegovi stripovi su prevedeni na 15-ak jezika i mogu da se kupe u više od 60 zemalja.

Rođen u Subotici 1961. godine, Janjetov je diplomirao na novosadskoj Akademiji umetnosti, a već krajem sedamdesetih počinje objavljivati ilustracije i stripove u ondašnjoj omladinskoj i studentskoj štampi bivše SFRJ. U tom periodu je među ljubiteljima stripa poznat po čuvenom autorskom serijalu Bernard Panasonik. Od 1986. nasleđuje francuskog strip majstora Jeana Girauda (Mebiusa) na serijalima o Johnu Difoolu, prvo kao kolorist, a potom i kao crtač.

Decenijama objavljuje kod najznačajnijih francuskih izdavača strip-serija, a po scenariju čuvenog književnika, filozofa, režisera i strip-scenariste Alejandra Jodorowskog (Mladost Johna DifoolaTehnoočeviVojske metabarona i Ogregod).

Osim stripova, bavi se i ilustracijom i grafičkim dizajnom. U poslednje vreme Janjetov sarađuje i sa svojim sinom, koji se takođe zove Zoran, i koji takođe ima veliki strip-talenat, a sada uglavnom radi kao kolorista.

Nedavno je u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine održana retrospektivna izložba Zorana Janjetova pod nazivom “Antitelo”, koja je trajala 40-ak dana. Posetilo ju je više hiljada ljubitelja stripa i vizuelne umetnosti. Takva poseta odavno nije zabeležena ne samo u ovom muzeju. Na izložbi su predstavljeni radovi Janjetova nastali tokom četiri decenije stvaralaštva: od ranog, tinejdžerskog stvaralaštva, preko radova objavljivanih u omladinskoj štampi i domaćim strip časopisima, pa do svetski poznatih strip-uradaka. Autor je, tokom izložbe, bio vodič raznim zainteresovanim grupama, među kojima i mnogim đačkim skupinama, kojima je pojašnjavao svoje radove i približavao im strip-umetnost.

Janjetov živi u delu Novog Sada koji se zove Liman i koji je ponosan na svoju pankersku tradiciju. U ovom delu grada, vladajuća Srpska napredna stranka je pre nekoliko meseci doživela pravu katastrofu na izborima za savete mesnih zajednica. Pobedili su je samoorganizovani građani, nezavisni kandidati. Kao odgovor na ovaj poraz, naprednjaci su ceo ovaj deo grada išarali bojama zastave Srbije.

  • Počnimo razgovor sa novim dizajnom našeg grada, Novog Sada. Njegovi delovi, među kojima posebno kvart Liman, prefarbani su u boje srpske zastave. U pitanju su kilometri prekrečenih javnih i privatnih površina. Kako vam izgleda to ‘uterivanje patriotizma’? I da li ono ima veze da činjenicom da su u ovom delu grada kandidati ultranacionalističke Srpske napredne stranke na izborima za savete mesnih zajednica izgubili od nezavisnih, građanskih kandidata?

– Živim upravo na Limanu 3, čija je mesna zajednica nedavno većinom popunjena nezavisnim kandidatima, a gotovo nijedan iz vladajuće organizacije (nerado koristim izraz “stranka” kad spominjem tu grupu) nije prošao. Bio sam jedan od gomile nasmejanih komšija koje su čekale u dugačkim redovima da glasaju. Prvi put posle tridesetak godina sam imao za koga da glasam, za ljude, a ne za partije, koje sve smatram debelo kompromitovanim i korumpiranim.

Nabildovani krmosi (bez “i”) su nas sa strane mirno posmatrali, a vozila sa grupama sikarija (sicario – meksički kartelski vojnik) lagano su kružila. Mirno, na pravi gradski način, oduvali smo ih na mikro-izborima, što im se nije svidelo, pa su organizovali noćne vandalske ekspedicije i namolovali srpske trobojke svugde gde su našli mesta, pa su čak dovukli gomile plaćenih statista da nam povorkom saopšte da im se ne dopada kad gube. Rezultat: već ionako estetski žestoko ugrožen grad dodatno su degradirali svojom vulgarnom akcijom. Jasno nam je svima s kime imamo posla, malo nas njihovih prostačkih poteza čudi i iznenađuje, ali ovo jezivo bode oči i iritira. Kad oni koji su se najviše izbljuvali po toj sirotoj zastavi, zastavu koriste kao sredstvo pretnje, ne osećam ništa sem gađenja.

  • Kako se tome odupreti, a da vas ne proglase nacionalnim izdajnikom, da li ćutati i prolaziti mirno pored tog grandioznog ‘rugla’? Imate li neku ideju?

– Ako me gađenje prema njihovim postupcima, metodima, beskrupuloznosti, nemoralu i rasplamsaloj nekompetenciji obeležava kao izdajnika, onda sam apsolutni izdajnik. Samo je jedan način otpora zaista dobar. Kako je rekla Michelle Obama: “When they go low, you go high”. To ruglo je njihova sramota, ne naša. Naš posao je da živimo ispravno, budemo najbolji što možemo, generišemo istinsko zdravlje sredine i posmatramo kako oni sami sebe proždiru i urušavaju. Kada jednog dana budu morali, pritisnuti sa svih strana, da naprave prave izbore, staćemo nasmejani u red i oduvati ih kao što smo već učinili u Mesnoj zajednici “Liman 3”. Sve ostale opcije imaju elemente nasilja, a time se normalan svet ne bavi.

  • Čini li vam se da nas ponovo pohode aveti prošlosti i nacionalizma? Da ponovo nama vladaju, kako ste u jednom intervjuu rekli, ‘narodnjaci, nacisti, navijači, neobrazovani, nepismeni, neobavešteni, nezainteresovani, neotesani, bezobzirni, sledbenici, nemilosrdni, nemoralni, trgovci i vernici’? Kako ‘običan čovek’ da se postavi, jer neki vele da je beg iz realnosti jedna opcija?

– Nisu oni uopšte prestajali da vladaju, sve vreme su bili tu. Beg iz realnosti je moje srednje ime, to uvek podržavam. Mislim da nemamo vremena da se prepuštamo realnosti koju nameće glupa vladajuća organizacija. Postoji toliko stvarnog sveta mimo njihove ponude… Treba njih mentalno prognati u njihovu realnost i živeti u sopstvenoj, na dostojanstven nacin. Lako je razaznati šta je šta: sve što dolazi od njih i njihovih gazda jeste pogrešno.

  • Otiđimo na trenutak u sada već podaleku prošlost. Na prostorima bivše Jugoslavije bili ste prilično aktivni tokom osamdesetih. Iz ove pozicije gledano, čini se da je kultura na prostorima bivše zemlje te decenije doživela period renesanse. Kakva je uloga stripa u svemu tome? I kako se desila ta renesansa?

– Osamdesete su u mojoj okolini eksplodirale nekom ludom energijom, kao da je neko aktivirao kreativne mehanizme kod gomile ljudi, umrežio ih i dao im prostora da se razmahnu. Svestan sam činjenice da su se osamdesete poklopile sa mojim dvadesetim, kad sam imao najviše volje i prave motivacije da ludujem u raznim oblastima, pa mi se možda samo čini da je to bilo vreme neobuzdanog stvaranja, sa sjajnim rezultatima. Međutim, ako pogledamo tragove koje je to vreme ostavilo za sobom, ispadne da je stvarno bilo vrelo i vredno. Nikad nismo bili deo sveta kao tada. U svetu stripa, naša scena je, sa blagim kašnjenjem, pratila dešavanja u svetu, kad se revolucija koju je napravio Metal Hurlant sedamdesetih razgranala i mutirala u nekoliko zlatnih doba na svim stripovskim scenama. Mislim da je u Jugoslaviji strip-scena bila najviše isprepletena s muzičkom, pa su se duhom međusobno hranile. Ludo vreme, posle su ga grubo zgazili zlikovci sa svih strana.

  • Tridesetak godina posle, gde se nalazimo?

– Ratovi su prošli, ali je obnova kilava. Nalazimo se u močvari po kojoj muljaju isti ljudi koji su nas i uveli u carstvo mržnje i rata, vrsta kojoj je kultura prirodni neprijatelj, pa se njome bave kao nemilom obavezom, ni sami ne znaju zašto. Zgodna je za pranje krvavih para, ali su vladari glupi, pa peru na drugim potocima. Kao i uvek, sve leži na slobodnim pojedincima, jer naša pseudo-država nije plodno tlo za lepotu i pamet.

  • I dok u našoj močvari, kako kažete, muljaju isti oni ljudi koji su nas devedesetih uveli u ratove, dok trube patriotske trube, ljudi iz regiona po raznim osnovama sarađuju. Čini se da je, uprkos svemu, obnovljen nekakav paralelni svet svestrane saradnje, između ostalog i u oblasti kulture?

– Normalan svet ne pada na zvuk patriotskih truba. Pauza u druženju i saradnji, koja nam je nametnuta na najsuroviji način, bila je nepodnošljiva. Veze su se brzo obnovile, jedino su kriminal i trgovina brže uspostavili mrežu, ako su je uopšte i prekidali. Svestrana saradnja među dobrim ljudima mora biti norma, ne paralelni svet.

  • Kada govorimo o stripu, na prvi pogled se čini da je strip-scena, posle dugo godina krize, ponovo u zamahu, štampaju se i prevode sjajne strip-publikacije? Da li je to utisak koji vara?

– Kad uđem u novosadsku knjižaru “Bulevar Books”, gde kupujem stripove, svaki put se iznova očaram količinom izdanja i kvalitetom izbora. Skoro sve značajne naslove iz globalnog stripovskog sveta naši izdavači vredno prevode i redovno izdaju, najčešće u izdanjima koja čak tehnički prevazilaze originale. Tiraži jesu mali, ali je spisak naslova impresivan, svetski. Naravno, izdavači su iz svih krajeva nekadašnje jugoslovenske teritorije. Malo me boli što, a to primećujem i u inostranstvu, stripove kupuju i čitaju sredovečni i stariji ljudi, jako malo dece. Ono što je nekad bila masovna zabava, sad se učaurilo u domen lepih, ali manje pristupačnih izdanja.

  • Posvetimo se sada Vašom već čuvenom izložbom u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. Hiljade ljudi su videle vašu retrospektivu, odavno ovaj muzej nije bio tako posećen. Da li je to znak da se umetnost stripa napokon etablirala na ovim prostorima?

– Izložba je, tako mi kažu, bila uspešna. Strip je činio samo deo postavke, jer sam hteo da ljudima pokažem i stvari koje volim da radim kad sam srećan, puno neobjavljenih ličnih projekata, koje smatram za najbolje što mogu da iznedrim, plus puno dizajnerskih i ilustratorskih radova. Umetnost stripa se nije mnogo pomerila ni u jednom pravcu, ali se nadam da će ohrabrujuće iskustvo ove pokrenuti seriju drugih dobrih izložbi. Novi Sad je pun velikih autora u sferi stripa, više nego u mnogim drugim oblastima, pa će se valjda jednom osvestiti i ponosno ih istaći.

  • Koji su najznačajniji utisci sa izložbe? Ne samo sa otvaranja, na kojem je bilo zaista mnogo sveta, nego i tokom raznih grupnih poseta, gde ste posetioce vodili kroz izložbu? Da li je bilo nekih interesantnih i važnih trenutaka?

– Najviše me raduje nepodeljena podrška i neskriveno oduševljenje svih ljudi sa kojima sam o izložbi razgovarao. Ogromna količina zahvalnosti i ljubavi sa svih strana, nisam čuo nijednu negativnu reč. Za mene lično, ceo period pripreme i trajanja izložbe bio je prilično traumatičan, jer se dešavao u vremenu kad sam morao da se bavim drugim stvarima, radom na dve strip-serije paralelno, pa, kako je izložba pomerena sa kraja avgusta na sredinu jula, morao sam da se posvetim pripremama za katalog, printovima, postavljanjem izložbe, a sve drugo je patilo…

Moj dobri kustos Vladimir Mitrović, sa svojom ekipom, poštedeo me je velikog broja protokolarno-tehničkih sitnica i učinio da mi stvari budu lakše koliko god je to bilo moguće. Na otvaranju je bila ogromna gužva, a bila bi i duplo veća da nije bilo one mega-gromovite oluje koja pratila otvaranje. Otvaranje mi je bilo najbolnije, jer su me uhvatili u spiralu potpisivanja kataloga, što je trajalo par sati, dok su se svi lepo družili i zabavljali. Kad sam završio, ostalo je petnaestak ljudi, pa su nas odmah razvezli kućama. Na sreću, imali smo i par tajnih noćnih otvaranja sa malim brojem ljudi, pa je sve bilo manje strašno. Druženje sa decom, moje stručno vođenje, posete izložbi s prijateljima iz drugih gradova i veliko zatvaranje – sve su to bili prijatni događaji, praćeni opštom zahvalnošću i velikom ljubavlju, ali sam ja stalno imao utisak da se to sve dešavalo nekome drugom. Lepo je što je, kao trag, ostao lepi monografski katalog.

  • Čuveni Alejandro Jodorowsky je autor jednog od tekstova u katalogu izložbe. Izrekao je odista divne reči, pune poštovanja, prema vašem delu. Sa njim sarađujete decenijama. Kako ta saradnja izgleda?

– Moj Alejandro mi je prijatelj već 35 godina, a saradnja s njim je najudobnija moguća. Radeći sa njim, osećam konstantnu, bezrezervnu podršku. On ima mnogo više vere u mene nego što je sam imam. Stalno je pun divnih reči o meni i mojim radovima, i smatram ga za člana porodice. U radu insistira na maksimalnoj slobodi i totalnom odsustvu bilo kakvog mešanja u moj deo posla, stalno proverava da li sam srećan dok radim s njim. Telefonski mi govori takve divne stvari da me to hrani i daje mi energiju da se bavim ovim jezivo teškim poslom. Napisao je za mene novu seriju o poreklu Tehno-sekte, kompletnu, od početka do kraja. Svestan svog uzrasta (ima 92 godine), nestrpljiv je da vidi šta ćemo nas dva Zorana uraditi.

  • Šta trenutno, osim toga, radite? I kakva bi vaša poruka bila za mlade strip-umetnike iz regiona?

– Trenutno panično pokrivam štetu koju mi je napravila izložba, crtam novi album serije Europa, koju pišu Leo i Rodolphe, paralelno sa Technogenesis (radni naslov) sa Alejandrom, a iza ćoška me vreba Joann Sfar, koji čeka da mi se proredi raspored, da bi mi napisao prvi album neke buduće serije.

Poruku mladim strip-umetnicima ne bih ograničio na region. Za sve važi: budite opsednuti onim što radite, neka vas to čini srećnim, radite na sebi i insistirajte na izvrsnosti i visokom kvalitetu onoga što stvarate i trošite. Šanse da se od stripa materijalno obogatite su jezivo male, ali druge vrste bogatstva su vam nadohvat, pa navalite.IZVOR: AL JAZEERA

Komentariši