Dodik i Vučić na braniku nasilja, mržnje i neslobode

Dodik i Vučić na braniku nasilja, mržnje i neslobode

Foto: Milos Tesic/ATAImages/PIXSELL

Nije Dodik naročito originalan, sve smo ovo već čuli, Orban i ekstremni evropski desničari gude istu islamofobnu priču već godinama, šatro braneći hrišćanstvo od muslimanskih izbeglica. Istu priču guslali su i Milošević, Karadžić, Šešelj i njegov tadašnji potrčko, a današnji nastavljač iste politike Aleksandar Vučić. Dok su sprovodili genocid nad Bošnjacima, jahači velikosrpske apokalipse su romorili o “zelenoj transverzali” i odbrani Evrope od divljih muslimanskih hordi.

Piše: Tomislav Marković

Šta ima novo u Srpskom svetu? Pitanje nije baš na mestu, pošto ni Srpski svet nije nova ideja, tako da je u njemu sve po starom: izazivanje kriza, provociranje nasilja, širenje mržnje i šovinizma, odbrana tobož ugroženog srpstva, pretnje otcepljenjem, raspirivanje islamofobije i ksenofobije, homogenizacija stanovništva, prizivanje rata, zlostavljanje svakog ko ima nesreću da se nađe u blizini ili vidokrugu.

Uloge su precizno podeljene, pa svako radi svoj posao, diljem takozvanih „srpskih zemalja“, što bi rekla himna Srbije. Poslednjih dana u navedenim tradicionalnim disciplinama posebno se ističe Milorad Dodik, a ni Aleksandar Vučić nimalo ne zaostaje. U Crnoj Gori je za sada mirno, pošto izazivanje ozbiljnijeg sukoba na Cetinju nije uspelo, iako su srbijanski mediji danima najavljivali početak rata. Nakon spuštanja patrijarha i mitropolita na Cetinje, ustoličenje episkopa Metodija u Beranama je prošlo znatno mirnije.

Doduše, i tu su korišćena leteća iskustva sa Cetinja, osladilo se crkvenim licima da padaju s neba, kad im već ne ide vaznesenje, dobro dođe i ateriranje. Tako je džinovski drveni krst transportovan helikopterom, a episkop Jovan Ćulibrk se spustio padobranom. Nakon ovih akrobatskih egzibicija sledi pomalo dosadna birokratska procedura popisa stanovništva sa ciljem posrbljavanja, Vučić je potčinjenima odavno zadao parametre i željene procente, na njima je samo da ih ispune.

Dodik na predziđu kršćanstva

Za to vreme Dodik gostuje kod brata Orbana na populističkom Demografskom samitu, takoreći na predziđu kršćanstva. Odatle Milorad šalje poruke ljubavi, pun brige za hrišćanske vrednosti Evrope. Veli Dodik: “Mi smo kršćani i to je moje iskustvo. A iz iskustva mogu reći da muslimani ne napuštaju svoje vrijednosti. Ja ne pozivam na mržnju. Ja ne pozivam na odbacivanje, ali želim skrenuti pažnju na to da je ovo naša najvažnija vrijednost. Samo pozivam na to da odbranimo Evropu, cijelu Evropu, ne samo EU, kojoj je veoma teško vjerovati da će biti odbranjena nastavili se s ovakvim politikama. Jer budućnost Evrope nije samo ekonomija i energetska stabilnost. Budućnost Evrope je i demografska stabilnost. Ako toga nema, živjet će narod koji nije živio tu, a ne evropski narod”. Pa nastavlja u istom brižnom maniru: “Moram reći da sebična evropska politika prazni Balkan koji će se puniti migrantima koji dolaze iz zemalja s različitim kulturama. Pitam vas da li će za nekoliko decenija Evropljani živjeti u Evropi”.

Nije Dodik naročito originalan, sve smo ovo već čuli, Orban i ekstremni evropski desničari gude istu islamofobnu priču već godinama, šatro braneći hrišćanstvo od muslimanskih izbeglica. Istu priču guslali su i Milošević, Karadžić, Šešelj i njegov tadašnji potrčko, a današnji nastavljač iste politike Aleksandar Vučić. Dok su sprovodili genocid nad Bošnjacima, jahači velikosrpske apokalipse su romorili o “zelenoj transverzali” i odbrani Evrope od divljih muslimanskih hordi.

Teorijska osnova za genocid

Na sednici Skupštine Republike Srpske održanoj 8. januara 1993. godine poslanici su jednoglasno doneli odluku da bošnjački narod ne postoji, da Muslimani nisu nacija. Tada je Savo Knežević, pravoslavni sveštenik i poslanik SDS-a, ovako zborio: “Mislim da je potpuno nepotrebno i besmisleno posrblјavati one koji su se rasrbili. I ako su nekada bili Srbi više nisu i nisu dostojni da se zovu ovim imenom. (…) Ko je jednom izdao ne treba nam više. Oni su muhamedanci turske provenijencije i ništa drugo. Nisu čak ni pravi pripadnici islama, jer su eto više sekta nego pravi pripadnici islama. A Musliman mu dođe kao nekakav pripadnik islama. Oni su nekakva niža kategorija. Ipak je predsjednik Skupštine u pravu, oni su sekta. I nikako da ih posrblјavamo, molim vas.”

Bilo je mnogo sličnih rasističkih izlaganja, nakon kojih je Momčilo Krajišnik stavio na glasanje predlog koji je usvojen jednoglasno: “Dobro, gospodo, možemo sada da se opredijelimo i zauzmemo stav, da su Muslimani kao narod komunistička tvorevina. Mi ne prihvatamo tu vještačku naciju. Smatramo da su Muslimani sekta, grupacija ili skupina, turske provenijencije. Ima li još neko šta da doda? Nema. Stavlјam na glasanje sve ove zaklјučke. Ko je za? Ima li neko protiv? Suzdržan? Gospodo, hvala vam, usvojili smo zaklјučke jednoglasno”.

To bi bila teorijska osnova za etnička čišćenja, masovna ubistva, progone, organizovana silovanja, opsade gradova, genocid, konc-logore, spaljivanje sela, uništavanje kulturnih spomenika i zatiranje svega što ovim vrlim čuvarima fašizma dođe pod ruku. Danas Dodik ponavlja iste teze, sve braneći Evropu i njene hrišćanske vrednosti, pod kojima izgleda podrazumeva nemogućnost suživota sa drugima, versku netrpeljivost i istrebljenje drugih i drugačijih, muslimana poglavito.

Priča o dobrom Samarićaninu

Zvučaće malo čudno, ali slažem se da treba braniti hrišćanske vrednosti u Evropi, pogovoto u vezi sa izbeglicama. Jer hrišćanske vrednosti nisu ni rasizam ni fašizam, već ono što je propovedao Hrist. A kad je u pitanju odnos prema bližnjima Hrist je tu bio nedvosmislen. U desetom poglavlju Jevanđelja po Luki Hrist tumači zapovest “Ljubi bližnjeg svog” i odgovara na pitanje jednog čuvara zakona: “Ko je moj bližnji?” Priča ide ovako: “Isus prihvati i reče: jedan čovek je silazio iz Jerusalima u Jerihon i pao u ruke razbojnicima, koji ga svukoše, izbiše, ostaviše ga napolju polumrtva i odoše. A slučajno je tim putem silazio jedan sveštenik, vide ga i prođe. Isto tako i jedan levit dođe na to mesto, pa kad vide prođe. A neki Samarjanin putujući dođe do njega i kad vide sažali se, priđe, preli njegove rane uljem i vinom te ih previ, pa ga posadi na svoje živinče, odvede ga u gostionicu i postara se za njega. Sutradan izvadi dva dinara, dade ih gostioničaru i reče: pobrini se za njega, i ako potrošiš što više, platiću ti prilikom svoga povratka. Šta misliš koji je od ove trojice bio bližnji onome što je pao razbojnicima u ruke? A on reče: onaj koji mu je učinio milosrđe. Isus mu pak reče: idi pa čini i ti tako”.

Dakle, moj bližnji nije Srbin, Evropljanin, hrišćanin; moj bližnji je stranac, drugi, drugačiji. Zato postoji samo jedna odbrana hrišćanskih vrednosti Evrope: prihvatanje i pomoć izbeglicama, milosrđe prema unesrećenima, potrebitima i nevoljnima. Ono što propoveda Dodik, kao što vidimo, sušta je suprotnost jevanđelskom nauku; to je rasistički krš, a ne kršćanstvo. Da se sutra nekim čudom pojavi Hrist, ovi samozvani branitelji hrišćanstva bi ga streljali i strpali u masovnu grobnicu. Usput budi rečeno, evropske islamofobe i branitelje autentične evropske kulture moći ću da shvatim ozbiljno tek kad izbace iz upotrebe arapske brojeve i zabrane algebru, bar toliko mogu da urade.

Dodik opet otcepi Srpsku

Nije se Dodik tu zaustavio. Čim se vratio u domaju, odmah je nastavio sa pretnjama, ovog puta otcepljenjem Republike Srpske. “Srbima nema života na ovim prostorima ako ne budu imali nezavisnu državu, a sve što se dešava, između ostalog, i odluke Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, pokazuju da je to neophodno“, rezolutan je Milorad Dodik. “Republika Srpska će u prvoj fazi povući i poništiti sve, povući ćemo našu saglasnost sa ranije datih sporazuma kao što je sporazum o vojsci i indirektnim porezima. U roku od tri, četiri ili pet mjeseci, to je moj prijedlog i nadam se da će biti podržan, treba da formiramo našu vojsku i izađemo iz koncepta koji se zove Oružane snage, zabranimo Sudu i Tužilaštvu da djeluje na prostoru Srpske i pravosuđe stavimo u ingerenciju parlamenta Srpske”, dodao je otcepljeni Dodik.

Najavio je i da će pokušati usaglašavanje stavova sa opozicijom: „Moji stavovi će biti radikalni. Tražit ću da se odbiju sve odluke koje je nametnuo visoki predstavnik, da se vratimo na izvorni Dejton i, ako to ne bude tako, u narednih šest mjeseci vratimo u Skupštinu i proglasimo nezavisnost”.

Dakle, Mile je rešio da formira vojsku, te označio i tačan rok za otcepljenje manjeg entiteta – za pola godine. Odnosno – početak rata. Ko je tačno zainteresovan da ratuje zarad odbrane Dodikovog bogatstva i Vučićevih snova o Srpskom svetu i svesrpskom ujedinjenju, od čega će da pravi te nove oružane snage, da li će da uvozi radnu snagu ili će se osloniti na domaće tržište rada i rata, Mile nije precizirao. Jedino je izvesno da bi takav rasplet događaja gledao sa bezbedne distance, iz svoje vile na Dedinju. Koliko god Zapad delovao indolentno, nema šanse da bi dozvolili raspad BiH, niti nove oružane sukobe. Dodiku se ionako loše piše, dani su mu odbrojani, u Evropi nema nikakvu podršku, ako ne računamo par populista, džaba mu glumatanje živog zida za odbranu hrišćanstva, SAD mu je odavno uvela sankcije, a sprema ih i Evropska unija. Ostalo mu je samo da se oslanja na daleku Rusiju i obližnji režim Aleksandra Vučića, do zajedničke propasti.

Tablice deljenja

Dok Dodik potpaljuje vatru po Bosni, Vučić se bavi sličnim piromanskim poslovima na granici s Kosovom. Sporazumom Beograda i Prištine iz 2016. godine, koji je Vučić potpisao, bilo je predviđeno da sva vozila sa severa Kosova prekinu da koriste srpske tablice. Sporazum je predviđao i da automobili sa kosovskim tablicama, prilikom ulaska u Srbiju, dobiju probne tablice. Već pet godina se zna i tačan datum kad će Priština započeti sa reciprocitetom – 15. septembar 2021. godine.

Umesto da se pregovara i reši problem, Vučić se pravio lud, čekao da svane pomenuti datum, a onda je krenula uobičajena priča o ugroženim Srbima, blokade na Jarinju i Brnjaku, dolazak kosovskih specijalnih snaga na Sever, nadletanje kriznog područja srpskim vojnim avionima i helikopterima, stavljanje vojske u stanje povišene pripravnosti, najava oružanih sukoba, pokazivanje mišića i sve u tom dobro poznatom stilu.

Usput, pored Jarinja i Brnjaka, postoje još četiri prelaza između Kosova i Srbije. Tamo se ništa posebno ne događa, sve se odvija najnormalnije, nema nikakvih tenzija, blokada, napetosti, sukoba. Sve je dosta jednostavno: tamo gde Vučić ima neki uticaj – nastaje haos; tamo gde ga nema – nema ni problema. Vučić se hvali kako je odbio predlog Kvinte za rešenje problema, a niko osim njega ne zna ni kako taj predlog izgleda.

Uzbunili su se evropski i NATO zvaničnici, Rusija likuje, ruski ambasador obilazi Vojsku Srbije zajedno sa ministrom odbrane i generalima, tabloidi prenose kako je Putin poručio Vučiću da pošalje tenkove na Kosovo. Situacija je stvarno alarmantna, ljudi zabrinuto prate događaje, strepeći da će se čitava stvar otrgnuti kontroli i da će krv pasti, kao što su pre samo tri nedelje pratili događaje na Cetinju i isto tako strepeli da situacija ne eskalira i ne odnese neki ljudski život.

Povratak na šešeljevsko-miloševićevska podešavanja

Posle kraćeg lutanja po bespućima političke zbiljnosti i neozbiljnosti, Vučić se vratio na fabrička šešeljevsko-miloševićevska podešavanja. Ponovo je u igri ujedinjenje vaskolikog srpstva, samo pod drugim imenom; ponovo se fabrikuje ugroženost Srba u regionu, e da bi Vučić nastupao kao njihov zaštitnik; ponovo iz Beograda kreće stvaranje kriza i nestabilnosti gde god je to moguće. U toj sumanutoj raboti čiji je kraj unapred poznat Vučiću pomažu Dodik, prosrpske partije u Crnoj Gori, Srpska lista na Kosovu, a odano saslužuje i Srpska pravoslavna crkva, kad se ukaže potreba za duhovnom podrškom velikosrpskom projektu.

Mediji su odavno u stanju ratne pripravnosti, u huškačkom transu i navijanju da padne krv, svejedno čija: albanska, crnogorska, bošnjačka, srpska, izdajnička… Prolivenoj krvi se u eritrocite ne gleda, pomahnitalim nacionalističkim lešinarima je važno samo da se pokrene nasilje i da nedužni ljudi stradaju. Vučić i njegov lični asistent Dodik nastavljaju Miloševićevu ratnu politiku, samo drugim sredstvima. Za sad se zaustavljaju na ivici nasilja i krvoprolića, ali neprestano stvaranje kriznih situacija i sukoba jednom lako može da se otrgne kontroli i da eskalira u nešto mnogo strašnije. Njima destrukcije nikad dosta, to je jedina atmosfera u kojoj mogu da žive i vladaju. Do konačne propasti i poraza velikodržavne ideje koja je bila mrtvorođenče i kad se pojavila.

Komentariši