Kad sloboda govora pređe u govor mržnje


Fotografija sa koncerta i baner na kojem piše "Naci fri (zona)", u antinacističkom kampu u blizini održavanja nacističkog festivala u Nemačkoj 2019. godine
Fotografija sa koncerta i baner na kojem piše “Naci fri (zona)”, u antinacističkom kampu u blizini održavanja nacističkog festivala u Nemačkoj 2019. godine

Negiranjem zločina žrtva se dva puta ubija, rekao je nobelovac Eli Vizel, koji je preživeo Holokaust. Poricanjem zločina stvaraju se pretpostavke da se on opet desi u budućnosti.

I nakon 76 godina od završetka Drugog svetskog rata relativizuje se i negira holokaust i drugi genocidi i zločini koji su kasnije počinjeni. Netrpeljivost, ekstremizam i govor mržnje poslednjih godina su pogotovo uzeli maha zbog jačanja autoritarnih tendencija u svetu pri čemu se koriste onlajn mediji za širenje takvih poruka.

Države nastoje da na različite načine spreče osporavanje holokausta, genocida uopšte i podsticanje mržnje.

1. SANKCIONISANJE NEGIRANJA HOLOKAUSTA

Iako se u presudama Nirnberškog suda nacističkim liderima iz 1946. godine ne pominje termin “genocid”, Ujedinjene nacije su usvojile Rezoluciju o sprečavanju i kažnjavanju genocida 1948.

U međuvremenu, ne samo u Nemačkoj nego i u drugim zemljama, određeni krugovi su istrajavali na negiranju holokausta, pa je od sredine 1980-ih u 16 evropskih zemalja i Izraelu – to kažnjivo.

Mnoge druge zemlje, poput SAD i Velike Britanije, nemaju specifične zakone kojima se kažnjava negiranje holokausta jer smatraju da bi se time dovela u pitanje sloboda govora.

Istoričarka Debora Lipstad(Deborah Lipstadt), koju je najpoznatiji negator holokausta Dejvid (David) Irving tužio za klevetu, rekla je 2011. za RSE da ne podržava kažnjavanje onih koji dovode u pitanje najstrašniji zločin u Drugom svetskom ratu.

“Međutim, veoma je važno ukazati da oni koji osporavaju genocid time često ne upražnjavaju svoje pravo na slobodu govora, već se radi o kodiranom govoru mržnje koji podstiče neprijateljstvo prema raznim vrstama manjina,” ističe Lipstad.DEBORA LIPSTADNegiranje je konstanta u svakoj priči o genocidu

U slučaju negiranja holokausta često se radi o širenju antisemitizma. Tako je bivši iranski predsednik Mahmud Ahmadinedžad, koji se zalagao da Izrael bude “zbrisan sa mape”, isticao da je holokaust “mit”.

Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima iz 1966. godine obavezuje 160 zemalja potpisnica da usvoje zakone kojima se zabranjuje širenje nacionalne, verske ili rasne mržnje. To znači da i države koje posebno ne sankcionišu negiranje holokausta, imaju obavezu da kažnjavaju promotere govora mržnje.

Evropsko zakonodavstvo

Evropske zemlje imaju različito zakonodavstvo.

  • Nemačka, Austrija, Belgija, Francuska, Holandija i Rumunija zakonski sankcionišu negiranje holokausta i nacističkih zločina.
  • Andora, BiH, Crna Gora, Kipar, Mađarska, Latvija, Lihtenštajn, Litvanija, Luksemburg, Malta, Slovenija i Švajcarska su među zemljama koje kažnjavaju svako negiranje genocida.
  • Poljska, Češka, Mađarska, Estonija i Letonija, osim negiranja nacističkih zločina, inkriminiraju i komunističke zločine i javno isticanje nacističkih i sovjetskih simbola.
  • Rusija, sem holokausta, kažnjava i dovođenje u pitanje uloge Sovjetskog Saveza u Drugom svetskom ratu.
  • Španija i Slovačka su usvojile, pa povukle zakone o sankcionisanju negiranja holokausta.

Hitlerov Mein Kampf

Primer šarolikosti u evropskim zakonima je odnos prema zloglasnoj Hitlerovoj autobiografiji “Moja borba” (Mein Kampf).

  • Zvanično, ova knjiga se ne može kupiti u Nemačkoj, Mađarskoj, Izraelu, Letoniji, Norveškoj, Portugalu, Švedskoj i Švajcarskoj.
  • Lako je dostupna u Rusiji, Rumuniji, SAD i Velikoj Britaniji.​
Nemačka je 1985. godine, prva u Evropi, donela zakon kojim se zabranjuje poricanje holokausta (na fotografiji preživeli logoraši pri oslobađanju nacističkog logora Aušvic-Birkenau 1945. godine u Poljskoj)
Nemačka je 1985. godine, prva u Evropi, donela zakon kojim se zabranjuje poricanje holokausta (na fotografiji preživeli logoraši pri oslobađanju nacističkog logora Aušvic-Birkenau 1945. godine u Poljskoj)

Nemačka

Nemačka je nakon Drugog svetskog rata zabranila nacističku stranku. Poricanje holokausta nije privuklo pažnju šire javnosti sve do 1970-ih, jer ga je svi više propagirala krajnja desnica.

Kao odgovor, Nemačka je 1985. godine, prva u Evropi, donela zakon kojim se zabranjuje poricanje holokausta i javno isticanje nacističkih simbola poput svastike, a predviđena je kazna zatvora i do pet godina.

Austrija

Austrija je donela slične mere poput Nemačke. Austrijski sud je osudio 2006. negatora holokausta britanskog istoričara Dejvida Irvinga na tri godine zatvora, koga je proterala posle odležanih 13 meseci.

Poljska

Osim sankcionisanja negiranja holokausta i komunističkih zločina, Poljska je 2018. usvojila izmene zakona kojim se može kazniti do tri godine zatvora pripisivanje poljskoj državi i narodu saučesništva ili odgovornosti za Holokaust i ratne zločine nacista u okupiranoj Poljskoj. Ovaj akt je izazvao žestoke kritike, pre svega Izraela.

Poljska se protivi terminu “poljski logori smrti” koji često koriste međunarodni mediji kao skraćenicu, a pomenuo ga je i bivši predsednik SAD Barak Obama, kao geografsku odrednicu, podseća BBC.

Koncentracionim logorima su upravljali Nemci, ali nije jasno da li se ovim zakonom zabranjuje procesuiranje Poljaka kao individua za saradnju sa nacistima.

Poslednji u nizu sporova je poljski zakon iz avgusta ove godine kojim se otežava vraćanje imovine Jevreja koju su oduzeli nacisti ili komunistički režim.

Rusija

Prema zakonu iz 2014. negiranje holokausta i iskrivljavanje uloge Sovjetskog Saveza u Drugom svetskom ratu je kažnjivo do pet godina zatvora.

Kritičari smatraju da se time dovodi u pitanje sloboda izražavanja.

Kremlj koristi ključnu ulogu Sovjetskog Saveza u pobedi nad nacistima kao temelj za ujedinjenje društva za koje je predsednik Vladimir Putin rekao da je izgubilo moralno uporište nakon raspada države 1991. godine, podseća Rojters.

Ruski zvaničnici su ukazivali na “avet nacističke Nemačke” tokom sukoba sa Zapadom oko Ukrajine, nazivajući svrgavanje Moskvi bliskog predsednika Viktora Janukoviča 2014. pučem uz učešće “neonacističkih snaga”.

SAD

SAD nemaju zakone protiv govora mržnje, u tom kontekstu ni protiv negiranja holokausta, jer je Vrhovni sud u više navrata presudio da jer bi se time prekršile garancije slobode govora iz Prvog ustavnog amandmana.

Postoji nekoliko kategorija govora koje nisu zaštićene Prvim amandmanom, poput poziva na neposredno nasilje.

Kao rezultat, većina internet stranica sa neonacističkim sadržajem potiče iz Sjedinjenih Država i dostupne su svima u svetu.

Takođe, sud u Los Anđelesu je 1981. godine formalno primio na znanje (judicial notice) da su u Aušvicu logoraši ubijani u gasnim komorama, proglasivši to pravno neospornom činjenicom.

SAD imaju drugačiji pristup u odnosu na Evropu zato što se u njima, kao i u Velikoj Britaniji, primenjuje anglosaksonsko zakonodavstvo koje se zasniva na običajnom pravu i sudskim presedanima (common law – precedent), za razliku od prava na starom kontinentu koje počiva na kodifikovanim pravilima (civil law).

Takođe, u SAD se stavlja veliki naglasak na individualne slobode.

Jedan od nakontroverznijih slučajeva bio je marš neonacista 1970-ih u čikaškom naselju Skokie, utočištu mnogih preživelih u holokaustu. Uprkos pokušajima vlasti da zaustave marš kao uvredu i traumu za nekadašnje logoraše, savezni sudovi su dozvolili njegovo održavanje.

Većina internet stranica sa neonacističkim sadržajem potiče iz Sjedinjenih Država i dostupne su svima u svetu (na fotografiji članovi neonacističkog pokreta ispred suda u Kanzas sitiju, Misuri, Sjedinjene Države, 2013. godine)
Većina internet stranica sa neonacističkim sadržajem potiče iz Sjedinjenih Država i dostupne su svima u svetu (na fotografiji članovi neonacističkog pokreta ispred suda u Kanzas sitiju, Misuri, Sjedinjene Države, 2013. godine)

2. MERE PROTIV ŠIRENJA MRŽNJE ONLAJN

Razvoj onlajn platformi je novi izazov za zakonodavce u traženju varljivog balansa između slobode izražavanja i sprečavanja govora mržnje.

Francuska

Parlament Francuske je 2020. usvojio zakon o suzbijanju mržnje na onlajn medijima, kojim se zahteva uklanjanje spornih sadržaja u roku od 24 časa. U suprotnom, predviđene su kazne do 4 odsto od prometa kompanijama poput Fejsbuka, Jutjuba.

Zakon je podstakao mnoštvo polemika pa je Vrhovni sud Francuske ukinuo pojedine odredbe.

Istovremeno, prošlogodišnji vladin predlog zakona o borbi protiv ekstremizma u Francuskoj nakon nekoliko terorističkih napada islamista – takođe je izazvao oprečne reakcije.​

Nemačka

Nemačka je 2017. odobrila zakon kojim se kriminalizuje govor mržnje na društvenim mrežama. Predviđena je kazna do 50 miliona evra ako nadležne kompanije ne uklone ilegalni sadržaj u roku od nedelju dana, uključujući „lažne vesti“.

Vlada Nemačke je kaznila Fejsbuk 2019. sa 2 miliona evra zbog navodnog potcenjivanja broja primljenih žalbi.

Bundestag je dodatno pooštrio propise o društvenim medijima 2020. godine, nakon tri teroristička napada u zemlji koji su izveli ekstremni desničari. Sud navodi da su napadači radikalizovani isključivo preko interneta.

SAD

U SAD-u velike tehnološke kompanije su prilično autonomne u regulisanju sadržaja na društvenim mrežama.

Odeljak 230 Zakona o pristojnosti komunikacija iz 1996. godine štiti Tviter, Facebook i druge od odgovornosti za sadržaj koji objavljuju njihovi korisnici.

Sudovi navode da postoje ograničenja, tačnije da zakon ne pruža imunitet za federalne prekršaje ili tužbe za intelektualnu svojinu.

Takođe, teroristički sadržaji i dečja pornografija su nezakoniti.

Mnoge demokrate smatraju da ovaj zakon dozvoljava tehnološkim kompanijama da izbegavaju veći angažman na suzbijanju govora mržnje i dezinformacija na mrežama. Istovremeno, bivši predsednik Donald Tramp i deo republikanaca tvrde da ih štiti od posledica cenzure konzervativnih glasova.

Odluke Facebooka i Tvittera da suspenduju Trampov i hiljade drugih naloga nakon nereda na američkom Kapitolu neki su kritikovali kao gaženje slobode govora, a drugi kao premalo i prekasno.

Međutim, u SAD se sve učestalije postavlja pitanje zašto su dve privatne kompanije bile ključni donosioci odluka u ovoj i drugim situacijama.KAKO SE BORITI SA NEGIRANJEM GENOCIDA I GOVOROM MRŽNJE ONLAJNSporne sadržaje na društvenim mrežama uklanjaju fektčekeri i veštačka inteligencija

Komentariši