Šetajući Njegoševom ulicom srela sam ratnog zločinca

Moramo ga otjerati, jer šta on traži i po koga je došao u mom kraju gdje kafići poprimaju ritam srca zbog medalja u Tokiju.

12 Aug 2021

'Moramo da izbrišemo Mladića sa liste heroja i da ga lociramo u onaj kazamat sa rešetkama gde mu je doživotno mjesto' (Ustupljeno Al Jazeeri)
‘Moramo da izbrišemo Mladića sa liste heroja i da ga lociramo u onaj kazamat sa rešetkama gde mu je doživotno mjesto’ (Ustupljeno Al Jazeeri)

Kakve veze imaju Olimpijske igre sa genocidom i ratnim zločinima i mogu li se najviša dostignuća sportista, njihova hrabrost i istrajnost slaviti u istoj zemlji, gradu, ulici, u kojoj se veliča junaštvo zločinaca?

Da je to moguće uverila sam se ovog toplog avgustovskog jutra šetajući se Njegoševom ulicom koja se proteže od stare beogradske gimnazije, do drevne Kalenićeve pijace gde pod vedrim nebom vrvi od trgovine.

Retke prolaznike na uglu Njegoševe i Alekse Nenadovića, sa zida u punoj uniformi pozdravlja Ratko Mladić. Došetao je na Vračar ovog leta, nekih mesec dana pošto mu je izrečena pravosnažna presuda za genocid u Srebrenici i zločine protiv čovečnosti.

U natprirodnoj veličini ugnjezdio se preko puta senovite bašte „Lovca“ na očigled redakcije jednog dnevnog lista, koji je smešten u prostorijama iznad kafane. Uz zahvalnost majci koja ga je rodila, usred 26. godišnjice najvećeg zločina, zločina genocida, koji je ceo svet obeležio, isprsio se heroj koji se do pre neku godinu skrivao od pravde u kokošinjcu.

Skrnavljenje čovječnosti

Da smo ti i ja pokušale da na bilo kom mestu u gradu nacrtamo cveće, odmah bi došla policija da nas u tome spreči. Kazna bi bila debela, morale bi da pozajmljujemo pare, rekla mi je jedna moja drugarica dok smo razgovarale o tome kako je moguće da se eto, svih ovih tridesetak godina, u Srbiji slave zločini i proganjaju oni koji o ratnim nedelima progovoraju.

Ko dakle ima razloga, da sa toliko farbe nasred Beograda, skrnavi čovečnost svojim škrabotinama. Ova dresura sistematski se sprovodi. Stara je to priča: o dodeli medalja za hrabrost počiniocima dokazanih i dokumentovanih zločina.

Da podsetimo još jednom: Kao Šešeljev radikal u opoziciji Aleksandar Vučić je preko ubijenog Zorana Đinđića lepio ime Ratka Mladića (2007). Po njegovom ubeđenju taj novobeogradski bulevar je zasluživao da ponese ime koje ceo svet poznaje po zlu.

Mladić je tada bio u herojskom bekstvu. Uhvaćen je u maju pre deset godina, nepunih godinu dana pre nego što su se Šešeljevci, Vučićevci, Miloševićevci, iz ratnih devedesetih vratili na vlast.

Nanizale su se potom odličja kojim su se kitila prsa zločinaca. U inat svetu, zdravom razumu, moralu i pravdi, u inat svim žrtvama pa i srpskim stradalnicima, pozlaćivala se najtamnija strana naše novije istorije.

Krvave Mladićeve ruke

Eto sada osuđeni ratni zločinac Vladimir Lazarević, povezanim sa masovnim ubistvima albanskih civila u Suvoj Reci, Velikoj Kruši, Izbici, Meji, Ćuškoj, Vučitrnu, Drenici i gornjem Obrinju, postaje počasni građanin Panteleja, opštine u Nišu. Ni to ne treba nikoga da čudi. Iz zatvora ga je vlast u Srbiji dočekala kao heroja, vrlo brzo je o „čovečnosti i heroizmu“ držao predavanje na Vojnoj akademiji, pre dve godine, na dan pobede nad fašizmom, predvodio besmrtni puk, i kao da ta ironija nikad nije dovoljna, počasti moraju da se pojačavaju. Evo ga danas počasni građanin – general čijim regrutima bez nogu i ruku, još nisu isplaćene ni ratne dnevnice uprkos nalogu suda u Strazburu.

Krenula sam Njegoševom da vidim šta se stvarno dešava sa Mladićem, pošto mu je izrečena pravosnažna presuda kojom je osuđen na doživotni zatvor. Neko mi je rekao da je po Mladićevoj ruci – poprskana crvena farba. Da su mu okrvavljene ruke.

Zbog te hrabre intervencije, o čemu sam dokaz videla na fotografijama okačenim na društvene mreže, mural na Vračaru izgubio je svoju prvobitnu namenu. Da i na Vračar došeta kao heroj, kakvim ga nazivaju na naslovnim stranicama tabloidi koji krešte sa svih kioska. E to neće moći, mislila sam. I našla sam ga, opet bez krvi. Zbrisana je preko noći. Neka sivkasto plava farba razlila se i osušila, preko ruke, šapke i dela lica. Na pločniku se vide osušene mrlje crvene, i mnogo više tih sivih boja.

I dok sam razmišljala o ovim poduhvatima, u kom se podrumu oni organizuju, i kako da se pridružim  crvenima, kad već ne možemo da pobedimo sivilo… dva ćoška od Mladića, naišla sam na grupicu koja je stajala pred otvorenim prozorom kafića iz kojeg je brujao televizor. U Tokiju se odigravao poslednji minut  finalne vaterpolo utakmice između Grčke i Srbije. Vodimo, pobedili smo. Zlatna medalja za Srbiju.

Nasmejani i zadovoljni ljudi krenuli su dalje na pijacu.

Najcrnja trgovina sutrašnjicom

Breskve nisu mnogo rodile, paradajza ima u gomilama, maline i borovnice su nešto jeftinije nego prošle nedelje, cena brokolija je skočila u nebo, kupus je džabe, tikvice su OK. Sija se crveno sa presečenih lubenica.

Imam dovoljno para da napunim torbu ovim šarenim plodovima poniklim iz moje zemlje, pomislila sam. Deca su otišla, al’ poješćemo ih nas dvoje.

Imamo dovoljno entuzijazma da pozdravimo sportiste koji su nam u zarobljenoj zemlji bez mora doneli zlato. Možemo i da zapevušimo himnu. Ne moramo da se molimo Bogu, ali možemo pravdi.

Ima nas malo, jer mnogo je godina prošlo, stotine hiljada se iselilo, mnogo se kanala otvorilo, sa ekrana nas bombarduju jurišnici na funkcije, u školama se uči da je Srbija žrtva globalne zavere, da su komšije krvnici. Čelnici nam oduzimaju pravo da volimo našu zemlju, naš kraj, našu ulicu… Pozivaju dečicu u svoje redove. Kriminalci u džipovima su se razmileli po ulicama. Najcrnje se trguje sa sutrašnjicom ove zemlje.

Ipak moramo da skinemo taj teret sa naših pleća, moramo da izbrišemo Mladića sa liste heroja i da ga lociramo u onaj kazamat sa rešetkama gde mu je doživotno mesto. Da uklonimo taj otpad koji zaudara. Inače smo propali i kao ljudi i kao rodoljubi.

IZVOR: AL JAZEERA

Komentariši