Majka Srbija i njena zaboravljena djeca

Izvještaj ‘Zaboravljena djeca Srbije’ o stanju u ustanovama socijalne zaštite širom Srbije pokazuje da su djeca godinama sistematski emotivno i fizički zanemarivana, da žive u neljudskim uslovima i da mnoga od njih umiru.

18 Jul 2021

Umjesto da se uhvati u koštac sa realnim problemima i nesrećom koju je država napravila najranjivijima među nama, Kisić Tepavčević šminka stvarnost i pretvara se da je sve u najboljem redu (Al Jazeera)
Umjesto da se uhvati u koštac sa realnim problemima i nesrećom koju je država napravila najranjivijima među nama, Kisić Tepavčević šminka stvarnost i pretvara se da je sve u najboljem redu (Al Jazeera)

Najnoviji izveštaj Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRI-S) objavljen pod naslovom “Zaboravljena deca Srbije” zgrozio je srpsku javnost. Izveštaj je sačinjen na osnovu nalaza koje su istraživači prikupili tokom 2019. godine u ustanovama socijalne zaštite širom Srbije. Obišli su osam institucija – tri ustanove za decu i mlade sa smetnjama u razvoju i pet institucija za decu bez roditeljskog staranja i decu sa smetnjama u razvoju.

U izveštaju je utvrđeno da su deca godinama sistematski emotivno i fizički zanemarivana, da žive u neljudskim uslovima od kojih mnogi dostižu nivo mučenja, da su često ostavljana da umru. Korisnici u institucije bivaju primani još kao deca i u njima ostaju do kraja života, a najčešći razlog za napuštanje ustanove je – smrt. Istraživači su zaticali decu kako leže sa zgrčenim i tankim udovima, što je posledica nekretanja.

U jednoj ustanovi istraživači su zatekli stotinak dece sa posledicama cerebralne paralize koja neprestano leže u krevecima sa visokim rešetkama, takoreći u kavezima koje napuštaju samo kad se kupaju i kad jedu. U muškom paviljonu jedne ustanove “preovlađuje smrad mokraće, znoja, izmeta i prljave posteljine i nameštaja. Ovo mesto je jedna istražiteljka opisala kao ‘paklenu rupu’. Činilo se da se korisnici u ovom paviljonu, koji su ležali u krevetima, nisu tuširali danima”.

‘Zašto ste ga doveli ovde, pustite ga da umre’

U izveštaju navode kako je, prema svedočenjima osoblja iz institucija, deci sa invaliditetom često uskraćen pristup bilo kakvoj medicinskoj nezi u opštim bolnicama. “Osoblje u ustanovi 2 je dalo primer deteta koje su u nekoliko navrata morali da reanimiraju u ustanovi, jer je opšta bolnica odbila da ga primi, rekavši: ‘Zašto ste ga doveli ovde, pustite ga da umre’”, piše u možda najjezivijem delu ovog izveštaja.

Istražitelji navode i slučaj u kojem konzilijum lekara nije dao saglasnost da dete sa hidrocefalusom dobije šant (tanka cev koja se ugrađuje kako bi se smanjio pritisak cerebrospinalne tečnosti na mozak). Lekari su tvrdili  da bi za dete “postupak bio ‘isuviše rizičan’, iako će bez tretmana ono sigurno umreti”.

I ranije je bilo sličnih slučajeva. Kada su istražitelji 2012. obilazili institucije zatekli su dečaka sa hidrocefalusom “koji leži na boku, okrenut zidu i plače – očigledno trpeći bol – dok je sestra pokušavala da ga smiri mazeći ga”.

Njemu je Etički odbor takođe uskratio operaciju, da bi tokom posete istražitelja 2019. godine, lekar ustanove saopštio da je “dečak umro ubrzo nakon prethodne posete MDRI-S i da je komisija naknadno priznala da su doneli pogrešnu odluku”. U izveštaju se zaključuje: “Prema međunarodnim standardima, uskraćivanje odgovarajućeg lečenja kako bi se umanjio bol ne predstavlja ništa manje od mučenja”. Za smrt nesrećnog dečaka niko nije odgovarao.

Djeca ostavljena da odrastaju bez porodice

Veliki problem je nedostatak adekvatne nege i rehabilitacije, kao i nedostatak stručnog osoblja. Ipak, najvažnije je to što su “deca smeštena u ovim objektima ostavljena da odrastaju bez porodice – bez mogućnosti da uspostave stabilnu emotivnu vezu sa odraslom osobom koja im je neophodna za zdravi emocionalni razvoj”.

Kod dece sa smetnjama u razvoju najčešći razlog smeštanja u socijalne ustanove je „nemogućnost roditelja da odgovori na zdravstvene potrebe deteta”, čak u 70 posto slučajeva. Kako objašnjavaju istražitelji, „ta ‘nemogućnost’ je rezultat nedostatka usluga podrške u zajednici, a ne manjka roditeljskih kompetencija ili njihove volje da brinu o detetu, što predstavlja neuspeh Srbije da ispuni obaveze prema članu 19 Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom”.

U izveštaju se navodi primer majke koja je 14 godina brinula o svom sinu, dok se nije razbolela, a onda je morala da se obrati za pomoć sistemu. Jedino što su joj ponudili jeste smeštanje dečaka u instituciju.

Prošlo je dve godine, a njegovo stanje se drastično pogoršalo. Na fotografiji koja je snimljena kada je primljen u instituciju vidi se dečak koji sedi uspravno u svojim posebno prilagođenim kolicima i smeši se.

Sada “većinu svog dana provodi sklupčan u metalnom krevetu, koji je nalik kavezu”, zgrčen, u položaju fetusa. “Sada ga je teško prepoznati. Izgubio je većinu kose – koja je na slici bila crna i gusta – i vidno je oslabio a njegove kosti je moguće napipati kroz odeću. Svakim danom koji Zoran nastavi da provodi u instituciji, udaljen iz svoje porodice i zajednice, njegovo stanje će nastaviti da se pogoršava”, piše u izveštaju.

Ipak, ima i izuzetaka. Kako se navodi u izveštaju, u jednoj ustanovi istražitelji su “zapazili istinske napore osoblja da stvore uslove za podršku deci i porodicama kako bi se održala njihova veza. I uprava i osoblje su izjavili da bi radije ovoj deci pružali podršku u njihovim porodicama nego u instituciji, prepoznajući da tu nikada neće biti moguće ostvariti emocionalnu vezu, bliskost i individualnu negu koje dete može dobiti samo ako živi u porodici. Međutim, politika države i način finansiranja podrivaju njihove napore”.

Problem koji država ignoriše

Rešenje problema nije u poboljšanju rada institucija, već u njihovom postepenom ukidanju i stvaranju mogućnosti da deca odrastaju u porodicama, biološkim, srodničkim, hraniteljskim ili usvojiteljskim.

Kao što piše Lazar Stefanović u tekstu “Darijina turneja” na Peščaniku: “I kada je većina zaposlenih u ovakvim ustanovama požrtvovana, puna razumevanja i ljubavi, pa i spremna da ide preko onoga što im opis radnog mesta nalaže, oni nikada neće moći da svoj deci pruže ono što im je (naučno dokazano) najpotrebnije za razvoj i srećan život – stabilne i dugotrajne emotivne veze sa odraslom osobom, u okviru porodice”. Država bi morala da pomogne porodicama da brinu o deci, pa bi se trebalo usredsrediti na razvoj usluga kao što su pomoć u kući za porodice sa decom sa invaliditetom, stanovanje uz podršku, porodični saradnik i lični pratilac deteta.

Sve navedeno za državu zapravo nije nikakva novost. Na slične probleme ukazano je još 2012. godine u izveštaju Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom. Nakon toga reagovao je Zaštitnik građana Saša Janković, koji je zajedno sa Inicijativom, drugim organizacijama i roditeljima, podneo Skupštini inicijativu za nove oblike podrške roditeljima i deci sa smetnjama u razvoju, deci sa invaliditetom i teško bolesnoj deci kojoj treba stalna nega i pomoć. Inicijativu je svojim potpisima podržalo 60.000 građana.

Janković je ovih dana na Twitteru napisao šta se posle dogodilo: Ministarstvo rada i socijalne politike (ministar: Krkobabić) protivilo se. ‘Ne treba, sve je u redu, ne može to tako a i nema para”. Predlog nikada nije stavljen na glasanje u Skupštini. U onoj istoj Skupštini u kojoj apsolutnu dominaciju ima Srpska napredna stranka čiji je slogan – “Za našu decu”. Osim ako imaju neki invaliditet ili smetnje u razvoju.

Šminkanje jezive stvarnosti

Zato je reakcija vlasti na izveštaj sramna, licemerna i podla. Aleksandar Vučić je odmah prebacio krivicu na prethodne vlasti, što su odani mu mediji jedva dočekali i dodatno razrađivali. Nadležno ministarstvo se obrušilo na izveštaj i njegove autore, izražavajući sumnje u njihove navode, praveći se da pojma nemaju o čemu se radi.

Aktuelna ministarka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Darija Kisić Tepavčević odmah je krenula na turneju po domovima za decu, o čemu njeno ministarstvo redovno izveštava ovako: “Osmеsi i zadovoljstvo na licima dece i mladih najbolje govore o kvalitetu usluge, odnosu zaposlenih prema njima i uslovima u kojima žive. Ova ustanova odiše pozitivnom energijom, a iz svake sobe se čuje dečiji smeh. Deca su se obradovala poseti, veseli su i zadovoljni i angažovani različitim vidovima aktivnosti”.

Ili ovako: “Korisnici su, kako se uverila ministarka Kisić Tepavčević sa saradnicima, neposredni, slobodni i komunikativni, a obradovali su sе poseti”.

Stručnjaci koji se bave ovom problematikom objasnili su koliko su poruke Ministarstva sramne i licemerne, deca se obraduju bukvalno svakom ko dođe, jer ih retko ko ili niko ne posećuje.

Kao što piše Stefanović u pomenutom tekstu: “Osmesi i kratka ali ogromna ljubav nisu izraz velike sreće koja postoji u njihovim životima, već potrebe za dodirom, pažnjom i barem kratkotrajnim osećajem sigurnosti u rukama nekog odraslog koji će ih možda povesti sa sobom”.

Umesto da se uhvati u koštac sa realnim problemima i nesrećom koju je država napravila najranjivijima među nama, Kisić Tepavčević šminka stvarnost i pretvara se da je sve u najboljem redu.

Usput poručuje kako je “potrebno unapređenje kadrovskog kapaciteta, i kada su u pitanju zaposleni iz sistema socijalne zaštite i kada su u pitanju zdravstveni radnici”. Time samo pokazuje da ne zna ništa o sopstvenom resoru i problemima dece sa invaliditetom, te da je baš i ne zanima previše da nešto suštinski preduzme.

Nije ni ministarki lako, kao ni njenim prethodnicima, a i celoj toj vlastelinskoj kliki. Dokopali su se vlasti kako bi namirili sopstvene apetite, a sad odjednom ispada da nešto mora i da se radi, i to za dobrobit drugih.

Čemu bavljenje politikom ako moraš da rešavaš tuđe probleme, umesto da samo puniš sopstveni budžet?

Država je jaka ako može da zaštiti najslabije

Za problem smeštaja dece sa smetnjama u razvoju zna se već decenijama, ali ni bivše ni sadašnje vlasti nisu preduzele bogznašta da se stanje popravi i poboljša život najugroženijih članova našeg društva.

Za namučenu decu, što reče negdašnji ministar Jovan Krkobabić, “nema para”, ali zato para ima napretek za partijske drugare, nameštene konkurse, vojsku, policiju, crkvu, kupovinu naoružanja, za nagrađivanje onih koji su “brži, jači, bolji”.

Vučić godinama neguje kult sile, snage, veličine, moći, hvaleći se kako je Srbija jaka država, misleći tu pre svega na naoružanje i ekonomiju. Busanje u prsa, inaćenje, bahaćenje, nadgornjavanje sa zamišljenim neprijateljima, kult pobede i pobednika, “predaja nije opcija”, bildovanje nacionalističkih mišića, favorizovanje “olimpijskog plemena” – to su osnovni postulati sumanutog svetonazora vladajuće klike.

Nema tu mesta za slabe, siromašne, bolesne, nezaposlene, potrebite, ranjive, nevoljne, nemoćne – oni su naprosto nevidljivi za busače u nacionalna prsa.

Oni koji blebeću o jakoj državi morali bi da znaju da je država tačno onoliko jaka koliko je u stanju da zaštiti svoje najslabije građane.

Ako to nije u stanju ili ne želi da to učini – čemu onda država? Ukoliko shvatimo državu bez mistifikacija, kao ono što treba da bude – servis koji služi građanima, a ne kao božanstvo kojem građani služe.

Bilo je u istoriji država koje su sanjale o moći i veličini, o proširenju teritorija i sličnim himerama, takve države su opasne i po druge i po sebe.

Ormari za odlaganje nepoželjnih

U nacističkoj Nemačkoj nisu pitali “Zašto ste ga doveli ovde, pustite ga da umre”, niti su prepuštali decu sa invaliditetom sudbini, već su ih ubijali u okviru Akcije T-14, od 1939. do 1941. godine.

Kod nas decu sa hidrocefalijom odbijaju da operišu i tako ih prepuštaju nesnosnim bolovima i umiranju, a nacisti su istu takvu decu naprosto istrebljivali.

U sklopu tzv. “rasne higijene” likvidirana su i deca sa manjim koeficijentom inteligencije, ona koja pate od Daunovog sindroma i raznih malformacija, paralize i raznih drugih bolesti.

A ubijali su i odrasle koji nisu ispunjavali kriterijume “nadljudi”, pravdajući to floskulama tipa “život koji nije vredan života”, “život nedostojan života”, “suvišne egzistencije”, “fizički i mentalno beznadni i bezvredni” ili “neproduktivni teret narodne zajednice”.

Što reče Hitler u govoru u Nirnbergu u kojem se založio za eugeničko ubijanje dece: “Posledica našega modernog sentimentalnog humanizma jeste pokušaj održanja slabih na račun zdravih”. Ili, što reče Radovan Karadžić u predvečerje rata: “Ima od Srba slabotinja da otpada! I zato je srpski narod tako snažan što se kroz iskušenja trijebi i otpada, a ostaje najžilaviji dio.“

Dok se Srbija bavila proširenjem teritorija, snovima o svojoj veličini, fantazijama o slavi i moći, njena najranjivija deca su patila i umirala po ustanovama koje su zapravo džinovski ormari za odlaganje nepoželjnih.

Najzad su činjenice o patnji nesrećne dece izašle na videlo i uzbunile javnost. Koliko god se država trudila da zabašuri realno stanje, na kraju će biti prinuđena da nešto preduzme i da, malo po malo, deci sa smetnjama u razvoju omogući normalan život, bez izolacije i segregacije, u porodičnom okruženju, gde će im biti pruženi ljubav, pažnja i nega. I oni su ravnopravni građani ove zemlje i zaslužuju život dostojan čoveka.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.IZVOR: AL JAZEERA

Komentariši