Kad Viber i Skype postanu most između porodica

Posljednjih godina trend je da se sa Zapadnog Balkana u evropske zemlje, SAD i Australiju, iseljavaju čitave porodice, uz prodaju nekretnina, što signalizira male šanse za povratak.

U cijeloj regiji se već nekoliko godina osjeća nedostatak ljekara i medicinskog osoblja (Al Jazeera)
U cijeloj regiji se već nekoliko godina osjeća nedostatak ljekara i medicinskog osoblja (Al Jazeera)

Ivan Trajković 17 Jul 2021

Iako se gotovo sve vlade na Zapadnom Balkanu hvale svojim uspesima, realnost i statistika ih svake godine neumoljivo demantuju.

Iz balkanskih zemalja se oduvek odlazilo, još pre jednog veka. Šezdesetih i sedamdesetih godina se masovno odlazilo na rad, uglavnom u Nemačku, Austriju i Švajcarsku, kojima je tada zbog brzog privrednog razvoja bilo potrebno stotine hiljada radnika u industriji. Građani ondašnje SFRJ su, zbog tadašnje politike, to vrlo lako (i vrlo rado) mogli da učine – druge komunističke zemlje su retko dozvoljavale ovakve “izlete” svojih građana.

Raspad SFRJ je, posledično, doneo nove kolone autobusa, aviona i automobila, najviše ka Evropi, ali i SAD-u, pa čak i Australiji i Novom Zelandu. Mnogi su bežali od ratnih stradanja, sankcija i loših političkih prilika, a mnogi su i želeli da se profesionalno unapređuju ili da jednostavno žive u uređenim društvima.

‘Tapkanje u mjestu’ na putu ka Uniji

Demografi i politikolozi navode primere Bugarske i Rumunije, koje su, po svim parametrima, i ekonomskim i društvenim, krajem osamdesetih bile daleko iza tadašnje Jugoslavije. Tridesetak godina kasnije obe su članice Evropske unije te odlučuju o prijemu novih članica – Bugarska je već blokirala dalje pregovore Severne Makedonije.

U EU su i Hrvatska i Slovenija, nekadašnje članice SFRJ. Većina stručnjaka smatra da će, ako se nastave ovakve političke prilike, što na Zapadnom Balkanu, što širom zemalja EU-a, do 2030. godine u članstvo Unije biti primljena još samo Crna Gora. Ostali će morati da se “strpe”. Iz izjava političara u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Severnoj Makedoniji jasno je da postoji značajna doza razočarenja i “zamora” u pregovorima.

Severna Makedonija je godinama zbog problema imena zemlje bila blokirana od Grčke, pa iako se nakon potpisivanja Prespanskog sporazuma činilo da je “tapkanju u mestu” kraj, pojavio se novi problem bugarske blokade, koja već najavljuje novo dugogodišnje stopiranje daljih pregovora, dok se “ne reši pitanje jezika i istorijskih činjenica”.

I mnoge zemlje Unije su skeptične – u prvom redu Holandija i Francuska – dok se oprečni glasovi oko daljeg proširenja već dvadesetak godina čuju i iz Berlina. Skeptici navode upravo Bugarsku i Rumuniju kao primere zemalja koje “nisu u potpunosti prihvatile standarde EU-a prilikom prijema”, a danas je jasno da je njihovom prijemu najviše “kumovao” izlaz na Crno more te blizina Rusije.

Nešto slično će se, najverovatnije, u bliskoj budućnosti dešavati i sa Crnom Gorom, koja je i najdalje odmakla u pregovorima. Ipak, ova najmanja zemlja na Zapadnom Balkanu ima mnogo ozbiljnih problema sa organizovanim kriminalom, korupcijom i pranjem novca, kao i sve druge zemlje regije.

Niko ne zna tačne razmjere iseljavanja

Da li je ovakva nejasna politička budućnost regiona i glavni razlog velikog iseljavanja ljudi? Poslednjih godina trend je da se iseljavaju čitave porodice, uz prodaju nekretnina, što signalizira male šanse za povratak. Tako je ministar za brigu o porodici u Vladi Srbije Radomir Dmitrović  nedavno saopštio  da je “u 2020. godini sklopljeno 20.000 brakova manje nego prethodne”.

Sa Balkana odlaze svi, ali čini se najviše lekari, medicinsko osoblje,  stručnjaci za elektroniku i vozači kamiona. Odlaze masovno i građevinski radnici, naročito oni sa većim iskustvom, što je, zapravo, nastavak trenda koji traje više decenija.

Goran Jovanović, kolumnista, kaže da nijedna zemlja regiona nema jasne statistike kada je ovaj problem u pitanju.

“Niko u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori ne zna tačne razmere iseljavanja. Mali broj državnih institucija se time i bavi, jer neretko oni koji idu ne odjavljuju prebivalište, pa su oni tehnički i dalje tu. Na početku pandemije prošle godine bilo je jasno da mladih lekara u Srbiji nema, jer su se većinom preselili u Nemačku, Austriju i Švajcarsku. Tada se čak pominjalo i angažovanje penzionisanih lekara. Da ne bude da su u pitanju samo zdravstveni radnici – vi u Beogradu ili Novom Sadu već sada teško možete naći vodoinstalatera, električara ili čak radnike za poslove na građevini.”

“Dobri majstori na gradilištima u EU mogu zaraditi 3.000 eura mesečno, pa i više, i onda oni nemaju velikog interesovanja za ostanak. Mnogi vode i svoje porodice, decu – to bi trebalo da naročito zabrine nadležne. Postoji i delimični trend povratka visoko obrazovanih stručnjaka – oni uglavnom rade u filijalama kompanija u kojima su već radili u stranim zemljama, a jedan broj njih se vraća nakon završenih doktorskih studija”, objašnjava Jovanović.

Sveprisutna korupcija i stranačko zapošljavanje

Sa ovim se slaže iratislav Dejanović, reporter i kolumnista.

“Imam dosta prijatelja i članova porodice koji su u evropskim zemljama. Poslednjih par godina je i trend odlaska u Češku, Slovačku, koje ‘vape’ za radnom snagom. Vlasti u Poljskoj i Češkoj su čak primorane da radnike traže u Ukrajini, Moldaviji i Gruziji. Glavni razlozi migracija su loše stanje na tržištu rada u Srbiji, sveprisutna korupcija, stranačko zapošljavanje, a postoji i delimična diskriminacije, naročito prema manjinama.”

“Zamislite kako se oseća neko ko diplomira medicinu, arhitekturu ili bude inženjer, da bi odmah nakon toga morao da traži političke veze za zaposlenje. Nije nikakva tajna da u Srbiji, naročito u manjim mestima, javna preduzeća i ustanove ‘pune’ stranački postavljeni kadrovi, a neretko i članovi porodica funkcionera”, kaže Dejanović.

“Čekam telefon da zazvoni, tako svakog dana. Imam Viber instaliran, besplatno je, a imam u aplikaciji i video poziv, unučiće da vidim”, kaže Danica Đorđević, profesorka u penziji.

“Jedan sin je u Beču već peta godina, drugi ode u Nemačku, u Augsuburgu živi sa porodicom tri godine. I ja sam bila sa njima jednom, divno je tamo za život. Ovde nisu imali posao, za sve treba veza u stranci, a tamo su posao našli odmah, ali mora puno da se radi. Da li ste znali da je Beč treći najveći srpski grad, toliko naših ima tamo?”, pita dok pokazuje slike iz Nemačke.

Gotovo 700.000 ljudi napustilo Srbiju

I u Severnoj Makedoniji je slična situacija. Po procenama Svetske banke, gotovo pola miliona Makedonaca živi van matice, što je gotovo četvrtina građana. Procenjuje se da će u naredne dve godine put inostranstva krenuti barem još 80.000 ljudi, uglavnom članova njihovih porodica.

Po statistici EU-a, članice Unije su izdale više od 200.000 radnih dozvola za stanovnike Kosova od proglašenja nezavisnosti 2008. godine. Da ironija bude veća, veliki broj njih u EU putuje sa pasošem Srbije, jer pet članica EU-a ne priznaje nezavisnost Kosova. Procenjuje se da bi u slučaju eventualne vizne liberalizacije čak dve trećine stanovnika Kosova otišlo “trbuhom za kruhom”. Statistika u Crnoj Gori kaže da je 20.730 osoba našlo zaposlenje u EU od 2010. do 2019. godine, ali su verovatno i ovde brojke značajno veće.

Procene OEBS-a (OESCE) kažu da je gotovo 700.000 ljudi napustilo Srbiju od 2000. godine i pada režima Slobodana Miloševića. I same državne institucije procenjuju da se Srbija svake godine smanji za 30.000 do 40.000 stanovnika. Nezvanično, ove cifre su i veće.

Pandemija korona virusa je dovela do još veće potražnje za medicinskim kadrovima u Evropskoj uniji. Traže se sve struke i specijalizacije, a naročito su na ceni negovatelji i medicinski tehničari. Iako je, po zvaničnim propisima, obavezno znanje nemačkog jezika, mnoge bolnice su spremne da “pređu preko toga”, naročito u slučaju lekara specijalista. Prema izveštajima nemačke Savezne službe za rad, gotovo 20.000 srpskih medicinara, oko 5.000 iz Severne Makedonije te oko 18.000 iz Bosne i Hercegovine radi u Nemačkoj.

Dok se balkanski političari ‘dodatno reformišu'…

To su samo oni koji su zvaničnim kanalima otišli na rad – u stvarnosti, ove brojke treba uvećati bar za trećinu. U celom regionu Zapadnog Balkana se već nekoliko godina oseća nedostatak lekara i medicinskog osoblja, a mlađi upisuju srednje medicinske škole samo sa jednim ciljem – put u Evropu.

Francuski predsednik Emmanuel Macron je nekoliko puta do sada ponovio da “će proširenja EU-a svakako biti te da bi celokupni region Zapadnog Balkana trebao biti integrisan, ali da će to sačekati unutrašnje reforme u samoj Uniji”. I dok politikolozi u Nemačkoj, Francuskoj i Španiji najranije proširenje očekuju 2027. godine, izvori iz Brisela to pomeraju na 2030. godinu, a možda čak i kasnije.

I dok se sama Unija ne “dogovori u svojim granicama”, a balkanski političari se “dodatno reformišu”, čini se da će aplikacije poput Skype, Vibera i Messengera i dalje biti most koji spaja porodice.IZVOR: AL JAZEERA

Komentariši