Koga briga što je Srbija izvršila agresiju na BiH?

Prošlost ne da nije prošla, već vlada Srbijom; Aleksandar Vučić je čedo i akter radikalske ratne politike, kao i mnogi njegovi kadrovi, a ideologija je nepromijenjena.

10 Jul 2021.

Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove u Hagu osudio je Jovicu Stanišića i Franka Simatovića Frenkija na 12 godina zatvora za zločine počinjene u BiH (EPA)
Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove u Hagu osudio je Jovicu Stanišića i Franka Simatovića Frenkija na 12 godina zatvora za zločine počinjene u BiH (EPA)

Presuda kojom je Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove u Hagu osudio Jovicu Stanišića i Franka Simatovića Frenkija na 12 godina zatvora za zločine počinjene u Bosni i Hercegovini – nije izazvala burne reakcije u Srbiji.

Politička deca krvavih devedesetih, poput Aleksandra Vučića, Ivice Dačića i Aleksandra Vulina, nastojala su da relativizuju presudu, ponovljena je i izanđala mantra “Hag sudi samo Srbima”, a njihovi verni mediji, kerberi zločinačkog nasleđa, rutinski su obavili svoj deo negatorskog posla, naričući nad još jednom nepravdom koju zli svet nanosi nedužnim Srbima. Političku, finansijsku, medijsku i svaku drugu moć i dalje drže razne Jovičine i Frenkijeve kolege, pa je razumljivo što ih brane, mada to čine nekako usput, bez žara, gotovo mehanički, koliko se mora, dok ne pređu na neke zanimljivije teme.

Snage koje se opiru Vučićevoj autokratiji nisu bile previše zainteresovane za ovaj slučaj, najveći deo opozicije preko presude je prešao ćutke, kao da je to nešto savršeno nebitno i za Srbiju irelevantno. Koga briga što je Stanišić bio šef Službe državne bezbednosti, a Simatović zapovednik Jedinice za specijalne operacije? Kakve to veze ima sa sadašnjošću, Srbijom, stvarnošću, sa bilo čime relevantnim? Sud, doduše, nije uspeo da dokaže učešće zločinačkog dvojca u udruženom zločinačkom poduhvatu, ali jeste zločine počinjene u Bosanskom Šamcu, pa je presuđeno da su optuženici krivi za podržavanje i pomaganje u krivičnim delima ubistava, deportacije i progona u ovoj bosanskohercegovačkoj opštini.

Srbija je učestvovala u ratu

Dakle, dokazan je deo optužnice u kojem, između ostalog, stoji: “Dana 17. aprila 1992. godine srpske snage, uključujući specijalne jedinice DB-a Republike Srbije i lokalne snage, koje su obučili pripadnici specijalnih jedinica DB-a Republike Srbije, napale su Bosanski Šamac i preuzele kontrolu nad gradom. (…) Dana 6. maja 1992. godine, ili približno tog datuma, pedesetak bosanskih Hrvata i bosanskih Muslimana zatočenih u zgradi TO-a Bosanski Šamac srpske vlasti su premestile u jedan poljoprivredni objekat u obližnjem selu Crkvina. Dana 7. maja 1992. godine, ili približno tog datuma, Slobodan Miljković i Dragan Đorđević su, zajedno s drugim pripadnicima specijalnih jedinica DB-a Republike Srbije, otišli u Crkvinu. Tukli su zatočene nesrbe te vatrenim oružjem lišili života najmanje 16 zatočenih civila nesrpske nacionalnosti”.

I ta jedna tačka optužnice sasvim je dovoljna da se vidi kako je država Srbija bila do balčaka umešana u rat u Bosni i Hercegovini. Nisu Stanišić i Simatović bili neki slobodni strelci, samostalni pojedinci koji su delovali na svoju ruku, već su organizovali vojne i paravojne jedinice kao državni službenici Miloševićevog režima. Gde Slobodan Milošević okom, tu Jovica i Frenki skokom, oni su na terenu po Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini sprovodili naume svog gazde. Specijalne jedinice DB-a Republike Srbije nisu išle na odmor u Bosnu, već su vršile ratne zločine u sklopu radne obaveze. Kad specijalne jedinice DB-a jedne države učestvuju u ratu u drugoj državi – to se zove agresija. Obuka vojnika, slanje oružja i municije, plate za oficirski kadar, provijant, organizovanje zločinačkih formacija za progon i istrebljenje civila – sve su to bili državni poslovi.

To što u ovom procesu nije bilo dovoljno dokaza da Stanišić i Simatović budu osuđeni za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu ništa ne znači. Predsednik nekadašnje republike srpske Krajine Milan Martić je 2007. godine osuđen na 35 godina zatvora zbog učešća u udruženom zločinačkom poduhvatu, a navedeni su i drugi učesnici: Slobodan Milošević, Radovan Karadžić, Ratko Mladić, Vojislav Šešelj, Veljko Kadijević, Blagoje Adžić, Radmilo Bogdanović, Dragan Vasiljković te – Jovica Stanišić i Franko Simatović. Sudija Bakone Moloto je rekao da je Martić imao bliske i direktne kontakte sa ostalim udruženim zločincima te da je iz Srbije neprestano pristizala značajna finansijska, logistička i vojna podrška tadašnje Jugoslovenske narodne armije, odnosno Vojske Jugoslavije, kao i Ministarstva unutrašnjih poslova i Službe državne bezbednosti.

Kad razlike zaćute

I poslovični vrapci na grani znaju da je Miloševićeva Srbija izvršila agresiju na Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku, da su ratovi pokrenuti iz Beograda, da je ideološka i medijska priprema pokolja i genocida krenula iz intelektualnih i medijskih krugova, sve su to opšta mesta, ali dobro je imati i napismeno i presuđeno da je Srbija itekako učestvovala u ratu. Kako reče Nataša Kandić, komentarišući presudu: “Sada nema izgovora da se Slobodan Milošević ne nalazi na listi među učesnicima udruženog zločinačkog poduhvata i da su Stanišić i Simatović doprineli ostvarenju ciljeva udruženog zločinačkog poduhvata – stvaranju homogenih srpskih teritorija bez stanovništva koje pripada nekim drugim nacionalnim grupama.”

Međutim, sve to kao da ne ostavlja neki naročito snažan utisak na srpsku javnost. Mnogo veća pažnja posvećena je tekućim aferama, Vučićevim lupetanjima, korupciji, bahaćenju vlasti i sličnim temama. Naravno, ništa od toga nije nebitno, ali ipak su nekadašnji šef Državne bezbednosti ove zemlje i njegov prvi asistent osuđeni za ratne zločine, za ubistva i progone, za učešće u ratu u drugoj zemlji. Možda bi ipak na to trebalo obratiti malo više pažnje? Ako se već Vučić iz sve snage zalaže za kontinuitet sa zločinačkom politikom devedesetih, ako negira genocid i falsifikuje prošlost, ako istrajava na istom ideološkom projektu pod novim imenom “srpski svet”, bilo bi logično da njegovi ljuti protivnici zauzmu dijametralno suprotnu poziciju.

Doduše, kad se “srpski svet” gradio na talasu litijaškog pokreta, Vučićevi oponenti su zdušno podržali klerikalnu antibirokratsku revoluciju u Crnoj Gori, pomažući svom najvećem suparniku – što iz ideoloških ubeđenja, što iz gluposti. To samo govori o vrednosnoj i svakoj drugoj dezorijentaciji opozicije, ali i o sveopštem konsenzusu oko takozvanih nacionalnih pitanja. Kad dođe na red zaštita ugroženog srpstva u dijaspori ili odbrana “svete srpske zemlje”, kad je podrška crkvi u pitanju, kad se po milioniti put povede reč o svesrpskom ujedinjenju – odjednom sve razlike zaćute, zakleti neprijatelji se nađu na istoj strani, a društvo se homogenizuje brzinom munje. A posle im kriv đavo što Vučića ne mogu da skinu sa vlasti. Pa teško je takmičiti se u nacionalizmu sa Šešeljevim malim od palube, nije lako biti veći katolik od pape, a to nije baš ni najmudrija politička strategija. Dobro, i opozicionari su samo ljudi, i kod njih ponekad prevladaju razlozi srca nad razumom.

Zatvaranje očiju

Kad se sve sabere, nije ni čudo što presuda Miloševićevim glavnim operativcima prolazi u tišini, mada je ovo bila odlična prilika za ograđivanje od zločinačke politike devedesetih, od velikosrpskog projekta, od ideološke struje koja je Vučića i njegove brojne saborce izbacila na površinu. Postoji ovde i uverenje da su ratovi i zločini davna prošlost, da se time ne treba previše baviti, da sve to nema mnogo veze sa aktuelnim trenutkom, da su oni koji insistiraju na temama poput nacionalizma, suočavanja s prošlošću i ratnim zločinima zarobljeni u devedesetima – ta mantra se uporno ponavlja već dugi niz godina.

To je manje-više bila zvanična politika Demokratske stranke dok je bila na vlasti, ne vraćajmo se u prošlost, gledajmo u budućnost, okrećimo pedale na biciklu napretka, ne osvrćimo se unazad. I sve to dok si u koaliciji sa socijalistima, koji nemaju nikakve veze sa devedesetima, a drugo krilo mračne prošlosti, Šešeljevi radikali, neprestano ti duva u vrat.

Veliki deo opozicione javnosti slično misli i danas, pa se to izgleda odražava i na odnos prema poslednjoj presudi Mehanizma. Uvek je lakše zatvoriti oči pred neprijatnim činjenicama nego se s njima suočiti. Pritom je bagatelisanje prošlosti manji problem, jer ima i onih, poput Boška Obradovića, koji veličaju ratne zločince ili, poput Vuka Jeremića, koji negiraju genocid u Srebrenici.

Prošlost koja ne prolazi

Pre svega, za mnoge ljude rat nije prošlost, jer još uvek traže nestale članove svojih porodica, mnogi i dalje pate od ratnih trauma, premnogo ljudi je izgubilo nekog u ratu, a tuga ne prolazi. Stvar je elementarne ljudskosti pokazati minimum empatije i pijeteta prema žrtvama rata, prema svima koji su stradali, pogotovo u zemlji koja je rat i napravila. Potom, prošlost ne da nije prošla, već vlada Srbijom, Vučić je čedo i akter radikalske ratne politike, kao i mnogi njegovi kadrovi, a ideologija je nepromenjena. Na kraju, upravo su pripadnici Jedinice za specijalne operacije ubili premijera Zorana Đinđića i tako onemogućili raskid sa zločinačkim nasleđem, što je vremenom dovelo do današnje Vučićeve autokratije. Tvorci JSO-a bili su upravo Stanišić i Simatović.

Odatle bi se moglo zaključiti da srpsko društvo jednostavno nema kapaciteta za suočavanje s prošlošću, za pomeranje sa mrtve tačke, na kojoj se našlo pre tri i po decenije i na njoj stoji postojanije od klisurine. Međutim, taj zaključak ne bi bio sasvim ispravan. U srpskom društvu postoje mnoge nevladine organizacije, mali politički pokreti, desetine ozbiljnih intelektualaca, silni pojedinci koji rade sve što je u njihovoj moći na prevazilaženju nacionalističkog i ratnog nasleđa, ali niko od njih se ne nalazi na mestu odlučivanja i moći. Dovoljno je podsetiti na ogroman posao koji su napravili Helsinški odbor za ljudska prava i Fond za humanitarno pravo, tu već imamo sve što je jednom društvu neophodno da zločinačku prošlost ostavi iza sebe i da krene drugim putem koji ne vodi u nasilje, mržnju i propast.

Ključna mesta u vlasti, ali i u alternativi naprednjacima, zauzeli su ljudi koji nemaju interesa, a često ni sposobnosti da izađu na kraj sa nagomilanim problemima, koji nisu u stanju čak ni da se odrede prema zlu devedesetih, u ovom konkretnom slučaju oličenom u Miloševićevim sejačima smrti i nesreće. Zato tišina koja je zavladala nakon presude Stanišiću i Simatoviću zvuči pomalo zlokobno: podseća na minut ćutanja za Srbiju.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.IZVOR: AL JAZEERA

Komentariši