ZASTO JE VAZNO DA RUSITELJI NE VLADAJU GRADOVIMA KOJE SU SRUSILI

Od opasnih, preko duhovitih do kanonskih: Pisac Tomislav Marković  preporučuje knjige :: Kultura

Ne može se očekivati da duh grada obnove oni kojima je ovladao anđeo uništenja koji im je vodio ruku dok su razarali taj isti grad i njegov duh. Kada gradom zavladaju njegovi rušitelji, onaj koji zapravo vlada je Abadon, prerušen u duh nacionalizma, pogibli i propasti. Taj put nikuda ne vodi, niti se bilo šta dobro odatle može izroditi. Rđava je beskonačnost vladavina rušitelja, jer njima mržnje i uništavanja, bukvalnog ili simboličkog, nikad dosta, nezajazan je duh nacionalizma. Glad mu je beskrajna, a srce večno prazno. Praznina se nikada i ničim ne može ispuniti, a carstvo smrti i propast nikada se ne mogu zasititi.

Piše: Tomislav Marković

U ratovima koji su vođeni devedesetih godina masovno su ubijani ljudi, ali je ubijano i uništavano i sve što je ljudskom rukom stvoreno. U omiljene aktivnosti agresora spadaju ubijanje gradova, razaranje sakralne i kulturne baštine i uništavanje pamćenja, u tome su bili prosto neumorni.

U eseju “Ritualno ubijanje gradova” veliki graditelj, pisac i mislilac Bogdan Bogdanović je pisao: “Razmišljam o jednoj od mnogobrojnih abnormalnosti današnjeg građanskog rata. Nije mi jasna ta vojna doktrina koja nalaže kao jedan od prvih ciljeva, možda i kao prvi – rušenje gradova. Civilizovani svet će, ranije ili kasnije, s ravnodušnošću slegnuti ramenima na naša međusobna klanja. Šta bi drugo? Ali rušenje gradova neće nam nikada zaboraviti. Bićemo – i to baš mi, srpska strana – bićemo upamćeni kao rušitelji gradova, novi Huni”.

Razaranje najlepših gradova

Srpske snage su se zaista istakle u ubijanju gradova, srušili su Vukovar do temelja, razarali su Sarajevo četiri godine, uništavali su Dubrovnik, granatirali sve što stignu. Ali, ni drugi akteri nisu bili s raskida da razore neki grad, ukoliko im se ukaže prilika. HVO je u poslu uništavanja Mostara uspešno odmenio JNA i – ako tako može da se kaže za razaračke delatnosti – nadogradio bombaške akcije Momčila Perišića i njegove artiljerije. Rušilo se temeljno, a kao žrtva pao je čak i simbol grada, Stari most. U presudi šestorki, Prliću i drugima, pored raznih zločina protiv čovečnosti, navode se i druga njihova zlodela kao što su “uništavanja imovine tokom napada, zlostavljanja i razaranja imovine tokom operacija deložacije”, te “uništavanje imovine širokih razmjera koje nije bilo opravdano vojnom nuždom, uništavanje ustanova namijenjenih religiji ili obrazovanju”.

U navedenom eseju pisanom početkom devedesetih Bogdanović piše i ovo: »Da ne zaboravimo još jednu dijaboličnu okolnost! U pitanju su lepi, vrlo lepi, najlepši gradovi: Osijek, Vukovar, Zadar; sada su na redu Mostar i Sarajevo. Udar na Dubrovnik – užasavam se da to kažem, ali moram – bio je namerno usmeren na primerak izuzetne, gotovo simbolične lepote. Napadači podsećaju na ludaka koji lepoj ženi baca u lice sonu kiselinu i pritom joj obećava novo, lepše lice!«

Ubilačka ideologija na delu

Zaista su rušitelji obećavali da će izgraditi lepše gradove na ruševinama koje su stvorili. Tako su srpski intelektualci haubičnog habitusa sanjarili o novom Vukovaru koji bi bio izgrađen u nekom bizarnom, virtuelnom srpsko-vizantijskom stilu. Iza razaračkih poslova radnika na terenu stajala je jedna nihilistička, ubilačka, mrziteljska ideologija. Dovoljno je prisetiti se šta su srpski topovski intelektualci zborili tokom opsade Dubrovnika. Recimo, istoričar, profesor, akademik dr Radovan Samardžić: “Situacija za Dubrovnik nije opasna. To je prostituisani grad hotelijera, gde dolaze američke babe, britanski pederi, glupi Francuzi i nemačke daktilografkinje. Jugoistična Evropa je ionako napola kolonija nemačkih daktilografkinja. (Poljski list Spotkani, 25. novembar 1991).

A onima koji su se zalagali protiv rušenja Dubrovnika, ovako je odgovorio nacionalni bard, popularni ćerač Matija Bećković, na Drugom kongresu srpskog ujedinjenja u Čikagu, 5. novembra 1991. godine: “Iz oplakivanja gradova koji nisu postradali vidi se ravnodušnost prema hiljadama ljudi koji su pobijeni. Ispada da bi Hitler da se sklonio u Dubrovniku, bio pod zaštitom UNESCO-a”. I zato nije bila šteta, po Bećkoviću, ubiti velikog pesnika Milana Milišića na kućnom pragu. Kad Ćerač nekom prebacuje ravnodušnost prema postradalim ljudima, to možemo shvatiti samo kao još jednu neuspelu pošalicu ovog humoriste od 120 milimetara. Tako to biva kad – što bi rekao Marko Vešović – bardovima dojadi da barduju, pa stanu da bombarduju.

Pred rušiteljima su svi jednaki – i sela i gradovi

Istini za volju, rušitelji nisu bili nikakvi kultur-rasisti, to im se zaista ne može prebaciti. Sa podjednakom strašću i zanosom su rušili gradove, palili sela i zaseoke i čitava naselja sravnjivali sa zemljom. Gorele su kuće i po gradovima i po selima, tu nije bilo nikakve diskriminacije, niti opozicije urbano-ruralno. “Na bosanskoj strani, na lijevoj obali Drine, nekoliko stotina metara od Srbije, u selu Klotjevac stajale su kuće mojih roditelja i moje šire familije. U ljeto 1992, artiljerija s Tare, u susjednoj Srbiji, sravnila je cijelo selo sa zemljom”, svedoči Hariz Halilović.

“Oko mene svuda spaljene i porušene kuće, sravnjena kompletna sela. Nekoliko kilometara dalje, na jednom brdašcu, tri tenka, cevima okrenuta prema mom selu”, svedoči Bahri Cani o razaranju u kosovskoj opštini Lipljan 1998. godine. Oni tenkovi su završili svoj posao uspešno: i Canijevo selo Baice sravnjeno je sa zemljom. Nebrojena su ovakva svedočanstva, dug je spisak potpuno razorenih naselja, devastiranih gradova, spaljenih kuća, uništenih porodičnih albuma i tragova sećanja.

Uništiti ljude i njihovih ruku dela, razoriti sve što podseća na civilizaciju, devastirati zajednički život, uništiti sve što je obeleženo kao drugo i drugačije – to je bio jedini amoralni imperativ rušitelja i ubica. Abadon, anđeo uništenja, anđeo bezdana javio se kao duh nacionalizma, obuzeo ljudske duše i krenuo u još jedan pohod anihilacije, predvodeći armadu skakavaca, kao u Apokalipsi apostola Jovana. Biblijski pojam “abadon”, što znači uništenje u srpskom prevodu se javlja i kao pogibao i propast. Čitav svetonazor rušilaca mogao bi stati u jedan polustih iz “Priča Solomonovih”: “Grob i propast nikada se ne mogu zasititi”.

Kad rušitelji zavladaju

Rat je zaustavljen, došlo je vreme kakvog-takvog mira, ali anđeo uništenja i dalje vlada premnogim ljudskim dušama. A mnogi od onih koji su posednuti duhom razaranja vladaju gradovima koje su rušili i selima koja su spaljivali i sravnjivali sa zemljom. Teško je zamisliti veću nakaznost od toga da rušitelj vlada gradom koji je rušio, takva nepravda naprosto vapije do neba.

Kada rušitelji preuzmu grad u svoje ruke, nastaviće tamo gde su stali, nastaviće sa rušenjem i u mirnodopskim uslovima, jer drugačije ne umeju i za drugo ne znaju. Ako sada ne mogu da ruše građevine i da ubijaju ljude, uništavaće ono što im je dostupno: samu ideju grada i zajedničkog života u njemu. “Bojim se, žalosno je reći, naših majstora rušitelja. Jer, gradovi se ne ruše samo spolja i fizički, već se mogu razarati iznutra i duhovno”, pisao je Bogdan Bogdanović.

Besmisleno je da rušitelji gradova i sela upravljaju naseljima koja su uništavali. Oni su već pokazali šta umeju, a od njihovog umenja gradovi i sela umalo nisu potpuno iščezli i opusteli.

Da bi neko uopšte vodio grad i opštinu, mora ih razumeti i voleti, kao što bi morao da razume i ljude i da za njih ima makar zrno empatije, a rušitelji mrze sve što čoveka čini čovekom. Njihova uprava je zaludna rabota i vrhunski apsurd.

Carstvo smrti i propast nikada se ne mogu zasititi

Grad je pluralitet, mnoštvo i raznovrsnost, a rušitelji znaju samo za Jedno, u čije ime uništavaju. To Jedno može nositi različite obrazine – nacije, klase, Boga, ideologije – ali ishod je uvek isti i meri se brojem leševa i satrvenih ljudskih naseobina. U čije ime su uništavali, u njegovo ime će i vladati.

Grad je složeni sistem metafora, a rušitelji znaju samo za doslovnost nasilja.

U gradu kojim vladaju rušitelji ne žive građani, već taoci zlikovačke bande.

Ako nema boljeg čuvara grada od onog koji ga je rušio, onda je vuk idealan kandidat za pastira, lav za upravnika parka prirode, a Kain za čuvara brata svojega.

Prema Mirči Elijadeu, prvobitna ljudska naselja nastaju kao ritualno ponavljanje kosmogonije, po modelu božanskog stvaranja. Kao što je Bog stvorio svet, tako i čovek stvara selo ili grad. Prostor koji je čovek uredio i u njemu se nastanio pretvara se u kosmos. I zaista, svaka ljudska nastamba, kolika god bila, predstavlja kosmos u malom, jedan uređeni svet po meri čoveka. Kada rušitelj udari na čoveka i njegov grad, varoš ili selo – on simbolički pokušava da uništi čitav svet. Poveriti takvim ljudskim ništarijama – koje služe Ničemu i nastoje da sve pretvore u ništa – da vladaju onim što nisu uspeli da sruše do kraja, ravno je samoubilačkom poduhvatu. I nastavku uništavanja sveta.

Ne može se očekivati da duh grada obnove oni kojima je ovladao anđeo uništenja koji im je vodio ruku dok su razarali taj isti grad i njegov duh. Kada gradom zavladaju njegovi rušitelji, onaj koji zapravo vlada je Abadon, prerušen u duh nacionalizma, pogibli i propasti. Taj put nikuda ne vodi, niti se bilo šta dobro odatle može izroditi. Rđava je beskonačnost vladavina rušitelja, jer njima mržnje i uništavanja, bukvalnog ili simboličkog, nikad dosta, nezajazan je duh nacionalizma. Glad mu je beskrajna, a srce večno prazno. Praznina se nikada i ničim ne može ispuniti, a carstvo smrti i propast nikada se ne mogu zasititi.

Komentariši