Zaostavština Slobodana Miloševića

Slobodan Milošević, bivši predsednik Srbije i Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), isporučen je Haškom tribunalu 28. juna 2001. godine, na praznik Srpske pravoslavne crkve Vidovdan, kom su upravo on i njegove pristalice nametnuli snažno političko značenje. Ovaj datum obeležava se kao pomen na stradanje Srba i kneza Lazara Hrebeljanovića u bici protiv turske vojske na Kosovu polju 1389. godine.

Izručenje Miloševića Hagu je izazvalo političke sukobe i napetosti u Srbiji, koji su na kraju doveli do ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića 2003. godine.

Decenija tokom koje je Milošević upravljao Srbijom pamtiće se po eksploziji nacionalizma, ratovima, ekonomskom slomu i međunarodnoj izolaciji zemlje. Ne samo Srbija, nego sve države nastale raspapadom Jugoslavije, i danas se nose sa traumatičnim bremenom ovog vremena, dok su u samoj Srbiji noseće figure vlasti oni koji su igrali političke uloge u Miloševićevom aparatu.

Četiri sagovornika Radija Slobodna Evropa (RSE) govore o četiri aspekta zaostavštine ili kontinuiteta politike Slobodana Miloševića, 20 godina nakon njegovog izručenja Haškom tribunalu.


Uspon i pad Slobodana Miloševića

Od predsednika Srbije do haškog optuženika

Vođa komunističke partije Srbije Slobodan Milošević sastao se s radnicima 6. oktobra 1988. u saveznom parlamentu u Beogradu.

1987

Na Osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (CK SKS) dolazi do konačnog obračuna tadašnjeg predsjednika Centralnog Komiteta (CK) Slobodana Miloševića sa njegovim političkim mentorom Ivanom Stambolićem. Bio je to prelomni trenutak Miloševićevog političkog uspona, nakon kog su Srbija i bivša Jugoslavija otišli putem krvavog raspada, ekonomskog sunovrata i međunarodne izolacije. Kao ključni momenat u munjevitom Miloševićevom usponu pokazaće se njegovo obraćanje Srbima na Kosovu, koji su protestovali i optuživali većinske Albance ove tadašnje autonomne pokrajine unutar Srbije za ugroženost. Na njihove žalbe zbog držanja policije, Milošević im je poručio “Niko ne sme da vas bije”. Ta rečenica preneta u svim tadašnjim medijima će odjeknuti i imati izuzetnog uticaja na Miloševićev politički uspon.

1989

Slobodan Milošević postaje predsednik Srbije. Milošević 28. juna drži govor na Gazimestanu, spomeniku na Kosovo Polju na 600-tu godišnjicu bitke na Kosovu protiv Turaka. Govor upamćen po pozivanju na mogućnost “oružanih bitaka”, u budućnosti nacionalnog razvoja Srbije. Mnogi komentatori opisali su kao predznak raspada Jugoslavije i ratova koji su usledili.

1991

Slovenija, Makedonija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina proglašavaju nezavisnost. Počinju prvi sukobi, najpre kao krati rat u Sloveniji, potom dugotrajni sukob u Hrvatskoj.

1992

Crna Gora i Srbija formiraju Savezna Republiku Jugoslaviju. Nekadašnja Jugoslovenska narodna armija (JNA) sada je pod punom kontrolom Srbije. Sukob se rasplamsava širom Bosne i Hercegovine, u kojoj vojnu nadmoć imaju snage lojalne Miloševiću i liderima bosanskih Srba. Ujedinjene nacije (UN) nameću sankcije Jugoslaviji.

1995

Potpisuje se Daytonski mirovni sporazum kojim se okončava rat u BiH. Ukidaju se međunarodne sankcije Srbiji.

1996 – 1997

Nakon višemesečnih građanskih i studentskih protesta, praćenih uličnim sukobima demonstrana i policije u Beogradu i drugim gradovima, Milošević priznaje poraz na lokalnim izborima za veliki broj gradova u Srbiji. Međutim, opoziciona koalicija “Zajedno”, koja je prvi put zadala ozbiljan politički udarac Miloševiću, i sama će se u toku 1997. godine raspasti.

1997

Milošević postaje predsednik Jugoslavije.

1998

Gerilske formacije Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) sve češće ulaze u sukobe sa policijskim i vojnim snagama Srbije, koje odgovaraju odmazdom i nad civilnim ciljevima. Stotine hiljada kosovskih Albanaca beži.

1999

Posle neupešne međunarodne misije, pegovora u Rambujeu, NATO snage počinju vazdušnu intervenciju na ciljeve u tadašnjoj Jugoslaviji. Posle tromesečnog bombardovanja, Milošević se slaže s povlačenjem snaga s Kosova. Kosovo postaje protektorat UN-a.

2000

Slobodan Milošević optužen je za nameštanje predsedničkih izbora protiv kantidata opozicije Vojislava Koštunice. Slede masovne ulične demonstracije. Demonstranti napadaju parlament 5. oktobra. Milošević se povlači. Koštunica postaje predsednik.

Savezna Republika Jugoslavija pridružila se UN.

Reformistički savez pobeđuje na parlamentarnim izborima u Srbiji. Zoran Đinđić postaje premijer Srbije.

2001

U aprilu Milošević je uhapšen u Beogradu – tereti se za zloupotrebu položaja. Milošević je 28. juna izručen Međunarodnom sudu pravde u Hagu.

2006

Milošević je pronađen mrtav u svojoj haškoj ćeliji 11. marta.


Politika i društvo

Žarko Korać: Srbija ostala u Miloševićevoj iracionalisti

Nesloga o pitanju hapšenja i ekstradicije Slobodana Miloševića 2001. godine, u to vreme je pokazala duboku podelu koja je postojala unutar vladajućih snaga, istih onih koje su ga oktobra prethodne, 2000. godine, svrgle sa vlasti, podseća Žarko Korać, profesor Beogradskog univerziteta.

Sa pozicije vicepremijera u prvoj Vladi Srbije formiranoj posle Miloševićevog pada, Korać je posmatrao turbulente političke procese u koje je Srbija ušla, zaključno sa ubistvom premijera Zorana Đinđića marta 2003.

Razgovor sa Žarkom Koraćem poslušajte na ovom linku:Žarko Korać: Srbija ostala u Miloševićevoj iracionalistiHapšenje i ekstracija Slobodana Miloševića 2001. godine, tada su pokazali duboku podelu koja je postojala unutar političkih snaga koje su ga oktobra prethodne 2000. godine, svrgle sa vlasti, podseća Žarko Korać, profesor Beogradskog univerziteta. Sa pozicije vicepremijera u prvoj Vladi Srbije formiranoj posle Miloševićevog pada, Korać je posmatrao turbulente političke procese u koje je Srbija ušla, zaključno sa ubistvom premijera Zorana Đinđića marta 2003.https://www.slobodnaevropa.org

Đinđića su likvidirali kriminalci uvezani sa državnom policijom iz redova tadašnje Jedinice za specijalne operacije (“Crvene bertke”), predvođeni Miloradom Ulemekom Legijom, kasnije osuđenim na maksimalnu zatvorsku kaznu od 40 godina.

Ta sinergija države i kriminala, ostaće jedno od najbitnijih obeležja Miloševićevog doba, koje je relativizovano vrlo brzo po njegovom poltičkom padu, i to od strane dela onih koji su ga na izborima oborili – političkog bloka Demokratske opozicije Srbije (DOS).

Vučić je suštinski vratio sve ljude iz 1990-ih godina u javnu sferu. Tako da mi živimo praktično jednu ponovljenu realnost… 

“Pokazalo se da unutar DOS-a postoji ogromna politička podela. Podela na deo koji je bio mnogo manje kritičan prema Miloševićevoj politici, koji je imao razumevanja za teme koje je pokrenuo Milošević, onaj koji je smatrao da u samom društvo treba napraviti što manje promena. Ispalo je da je Milošević prosto bio nespretan a ne da je imao loše političke ciljeve”, navodi Korać u razgovoru za Radio Slobodna Evropa (RSE) povodom dvadesete godine od Miloševićeve ekstradicije.

Neuspeh srpskog društva da odbaci Miloševićevo poltičko nasleđe, vodilo je ka rehabilitovanju svih onih koji su u njegovoj vlasti učestvovali, pa tako i desničara iz redova Srpske radikalne stranke (SRS) koji su od 2012. godine na vlasti u Srbiji

Korać: Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić, su zajedno osnovali stranku od otcepljenog krila Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja. Šešelj je tada inače bio u Hagu (lider ‘radikala’ Vojislav Šešelj je 2018. godine, osuđen pred Mehanizmom na 10 godina zatvora za podsticanje progona, deportacije i prisilno raseljavanje Hrvata u vojvođanskom selu Hrtkovci, 1992. godine, prim. red.).

Oni (Vučić i Nikolić) su tada formirali svoju stranku, Srpsku naprednu stranku (SNS), koja je pokupila veliki broj glasača i članova Srpske radukalne stranke.

Ono što je bilo zanimljivo je da oni, pre svega kasniji premijer i u ovom trenutku predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, osim što su politički rekli da Srbija mora da ide u evropske integracije, sve ostalo su bile zapravo gole fraze. Srbija više nije imala nikakav kapacitet ni mogućnost da vodi bilo kakve ratove. Ta ekskurzija se završila 1999. godine NATO intervencijom.

SNS danas sve jasnije vraća floskule Miloševićevog režima, političke parole i ono što je vrlo interesantno vraćaju se praktično svi ljudi iz tog perioda osim onih koji su se povukli iz društvenog života ili su umrli. Bukvalno je tako.

Možda je najbolja ilustracija da je glavni urednik jednog od najvećih dnevnih listova u Srbiji “Večernjih novosti” Milorad Vučelić koji je bio glavni propagandista države za vreme rata.

Tako da mi živimo praktično ponovljenu realnost. Ali Vučić ima svest o tome da rat ne može više da vodi, ima svest da su u NATO-u praktično sve okolne zemlje. On je svestan promenjene realnosti, ali se drži nacionalističke retorike i nacionalističkog programa koji se sada zove “Srpski svet”. To je formulacija koja je inače pozajmljena iz Rusije, ruska propagandna floskula.

To znači da misli da je on, zadužen za, kako kaže, da vodi brigu o Srbima koji žive u okruženju a to se pre svega odnosi na Srbe koji žive u BiH i sada u Crnoj Gori.

RSE: Šta je zapravo problem Srbije i Haškog tribunala? Zašto je, za vodeću politiku u Srbiji to problematičan sud?

Korać: Zato što se vi niste suočili sa porazom, političkim i vojnim. Sad je ta retorika stigla do jedne tačke, koja po meni, prelazi granice normalnog razmišljanja.

Na primer, vrlo često se javlja u medijima general Lazarević (Haški osuđenik Vladimir Lazarević je 2015. godine nakon odsluženih 14 od 15 godina kazne zatvora zbog ratnih zločina nad Albancima na Kosovu u Srbiju stigao u pratnji državnog i vojnog vrha, prim. red.), koji se vratio sa odsluženja kazne.

Dakle, on je odsluženi ratni zločinac koji je odslužio svoju kaznu i koji sada iznosi stvari koje po meni nisu više u domenu normalnog. On ne samo da govori da je Srbija pobedila, da smo srušili neke avione američke a oni su to sakrili, nego i da mu nije dozvoljeno, a da je mogao i da začas osvoji Tiranu.

Zašto Tiranu? Pitao bih ga, zašto bi uopšte osvajali Tiranu i kakve veze Republika Albanija ima? Ali hoću da kažem da je to tipičan primer te ludačke retorike da mi rat zapravo nismo izgubili.

Ako vi ne prihvatate rezultate onoga što ste radili ’90-ih, ne vidite to kao katastrofu i nemate kapacitet da se suočite sa porazom i koliko je pogrešna ta politika bila, onda naravno da se iz svih sila trudite da i ljude koji su osuđeni zbog toga zapravo vidite kao nevine.

RSE: “Ignorisanje realnosti”, kakve su posledice?

Korać: Srbija je zauzela stav karakterističan za Miloševića – a to je da će ona ignorisati realnost. Ni prvi ni poslednji put na ovom svetu, to obično ima jako drastične posledice za državu i narod, naciju koja tu politiku sledi jer realnost je ono što određuje politiku a ignorisanje realnosti vas vodi, ne u sukob ozbiljnih razmera, nego u jako drastične postupke.

Dakle, Milošević je ignorisao realnost a sad se u medijima nastavlja ta trka da se ignoriše realnost, da su osuđeni poslati na robiju. Dakle to nije bila neka vežba studenata Pravnog fakulteta – nego: Karadžić (Radovan Karadžić, politički lider bosanskih Srba), osuđen na doživotnu robiju za zločine u BiH je upućen već u britanski zatvor na odsluženje kazne, videćemo gde će otići Mladić (Ratko Mladić, general Vojske Republike Srpske, osuđen na doživotni zatvor za zločine u BiH). Dakle, ti ljudi koji su osuđeni oni su osuđeni od strane pravog suda koji podržava najveći deo sveta, da ne kažem baš ceo svet, ali najveći i ti ljudi će završiti u zatvoru svoje živote.

RSE: Srbija zvanično nikada nije priznala poraz u ratovima o kojima govorite. Da Milošević nije umro u Hagu, nepresuđen, da li mislite da bi to priznjanje bilo lakše i moguće?

Korać: Pa ne. Najveći broj zločinaca na ovom svetu nisu nikada ni osuđeni. Pol Pot je umro negde tamo u džungli u Kambodži, neosuđen. On je tvorac pojma autogenocid. Hitler se ubio, nikad nije suđen, suđeni su drugi. Znači, ne bi to pomoglo.

Imate na suđenju Mladiću skoro 600 svedoka, užasno mučna i dramatična svedočenja. Suđenje Miloševiću je inače u Srbiji prenosio B92, svakoga dana, to se moglo gledati.

Ali, nažalost, nisu ta suđenja previše toga promenila. Dakle, ako vas ti svedoci koji su bili kod Mladića, to suđenje je trajalo više od 10 godina, ako vama dokumenta koja su tu priložena, koja su drastična, ako sve to vama nije dovoljno onda više nije u pitanju racionalno, nego prosto vaša nesposobnost da kritički razgovarate o najgorim delovima istorije svoga naroda.

RSE: Zašto se naglašeno govori o toj simbolici Vidovdana, 28. juna i paralele izručenja Miloševića Međunarodnom sudu pravde u Hagu?

Korać: Pošto sam ja neposredni učesnik tih događaja – nama nije ni palo na pamet da napravimo tu analogiju. O tome govori i to koliko ta vlada Zorana Đinđića nije živela u jednoj nacionalističkoj mitologiji. Prosto nismi ni mislili da će to neko da poveže.

Analogija je napravljena od od strane nacionalista. Da je bio i neki drugi datum oni bi našli nekog drugog sveca toga dana pa bi rekli eto nismo vodili računa.

To je način mišljenja sa kojim moderno društvo ne može da računa jer to je kretanje u simbolici crkvenih praznika i istorijskih datuma koje u modernoj državi u njenoj kalkulaciji, obično, ne baš uvek, ali obično, nema nikakav značaj. To je došlo zgodno da se prikaže on kao velikomučenik, odnosno da se prikaže eto on je kao Knez Lazar koga smo inače mi proglasili za cara.

Pravo da vam kažem to nema nikakve veze ni sa modernim društvom ni sa modernom državom i to je upravo ta svest koja nas neprekidno ovih poslednjih 200 godina moderne srpske države vuče unazad.


Ekonomija i perspektiva

Žarko Papić: Ratno profiterske oligarhije nadživele Miloševića

“Miloševićev režim je rodno mjesto društvene strukture koju je sad politički pojačao, zaoštrio jednopartijskim sistemom režim Aleksandra Vučića”, kaže ekonomista i analitičar, danas viši savetnik i direktor IBHI-ja (Nezavisni biro za humanitarna pitanja) u Sarajevu.

Bio je ambasador pri OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj) i šef stalne delegacije Jugoslavije pri OECD-u u Parizu, te savetnik pri OECD-u do 1992. 

Razgovor sa Žarkom Papićem poslušajte na ovom linku:Žarko Papić: Ratno profiterske oligarhije nadživele Miloševića”Miloševićev režim je rodno mjesto društvene structure koju je sad politički pojačao, zaoštrio jednopartijskim sistemom režim Aleksandra Vučića”, kaže ekonomista i analitičar, danas viši savjetnik i direktor IBHI-ja (Nezavisni biro za humanitarna pitanja) u Sarajevu. Bio je ambasador pri OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj) i šef stalne delegacije Jugoslavije pri OECD-u u Parizu, te savjetnik pri OECD-u do 1992.https://www.slobodnaevropa.org

Uvezanost politike i privrede, je u visokoj meri prisutna, kaže Papić. To čini osnovnu sličnost između Srbije pod Slobodanom Miloševićem i ove danas, na čijem čelu je Aleksandar Vučić, dvadeset godina nakon Miloševićeve ekstradicije Haškom tribunalu.

Koren tih sličnosti, podvlači Papić u razgovoru za Radio Slobodna Evropa (RSE) je u oligarhijama izraslim u godinama ekonomskog sloma i ratnog profiterstva.

“Danas imate jednopartijski sistem u Srbiji, od poslednjih izbora (na izborima juna 2021. godine stranka Aleksandra Vučića ostvarila je većinu u Parlamentu sa 180 od ukupno 250 poslanika, prim. red.), definitivno, imate državnu svojinu koju imate, i partijske tajkune koji su raspoređeni okolo.

To je jedan od osnova bogaćenja ili stvaranja nove oligarhije. To je direktno posledica Miloševićeve opšte ekonomske i društvene politike. Govorim o unutrašnjoj politici. Ne govorim o ratu, agresijama, itd.

Ali, sada dodajem i taj aspekt. Pazite, rat praćen švercom, pljačkanjem, posebno po Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Dakle, bukvalno vikend ratnici koji odnose sve u Srbiju.

Taj rat je formirao potpunu drugu društvenu strukturu u Srbiji. Milošević je stvaranjem ratova i agresija na teritoriji bivše Jugoslavije omogućio formiranje potpuno nove društvene strukture u Srbiji. Mogao bih da kažem, klasne strukture. Tu imate novostvorenu oligarhiju kroz pljačkašku privatizaciju, kroz ratne profite.

Kada govorimo o Miloševićevom nasleđu to je nešto što ima puno veće dugoročne posledice u odnosu, na primer, na siromaštvo kakvo je bilo za vreme sankcija. Na, de fakto, glad koja je vladala.

Moja majka je bila penzioner. Ona i sestra su živele u Beogradu – kad ja dođem iz Sarajeva ’97. shvatim da one šest meseci nisu mesa jele, jer nisu mogle da kupe meso. Ovo je mala ilustracija.”

RSE: Kada pogledamo vreme najtvrđe ilolacije tadašnje Savezne Republike Jugoslavije od 92-95. Milošević je nametnuo narativ o privrednim čudima po kojima će Srbija ostvariti još bolje rezultate pod sankcijama. Setimo se samo otkrivanje nafte u Vojvodini i sl. Danas se od elite u Srbiji mogu čuti slične ocene – teze o nezadrživom privrednom rastu i tako dalje. Da li je to dovoljno da se pravi usporedba nekad i sad?

Papić: De fakto ekonomski rast postoji. Ali pravo pitanje je kako je moguć takav ekonomski napredak? Odakle strancima toliko želje da investiraju u Srbiju?

S jedne strane, stvarno im se daju veoma dobri uslovi. A s druge strane, čitav Zapad se obradovao Vučiću zato što je on prvi koji nije stajao na rečenici Kosovo je naše i ne dajemo ga, nego hoćemo kompromis.

On je otvorio, ko zna šta se oni dogovaraju kada su razgovori u četiri oka, neku nadu kod zapadnih diplomata, politika itd. Ja mislim da je to udica na koju su se upecali svi naši zapadni prijatelji.

Ne razumevajući, ne vodeći računa o toj tipičnoj balkanskoj, radikalskoj logici – treba mi stalni konflikt, otvoren, zamrznut – pa ću s njim trgovati. Dakle, ja vama kažem evo, neću ratovati, nama su ljudi važni, ne teritorija, parafraziram Vučića. I ovi to prihvataju ne vodeći računa kakve su unutrašnje promene, a unutrašnje promene i razvoj političke situacije u Srbiji je takav da ne sluti ničem dobrom.

RSE: Vratimo se Miloševićevom vremenu. Njemu je raznim mehanizmima kupovine socijalnog mira uspelo da anestezira građane, te da bez većeg socijalnog bunta dođe do 2000. kada je izgubio vlast? Koliko su se stvari promenile, koliko su ljudi osposobljeni da sami budu mobilniji, kreativniji, možda spremniji na neke ekonomske rizike?

Papić: Sadašnjem režimu u Srbiji se desilo nešto što nisu očekivali. Na stranu sve velike priče o digitalizaciji itd. Činjenica da je veoma veliki broj mladih ljudi, potpuno kompetentnih i sposobnih za sve softverske marifetluke, ako tako mogu reći, pokrenuo sopstvenu proizvodnju i izvoz i došao do zavidnih cifara – da se učešće IT sektora u društvenom proizvodu približava učešću u poljoprivredi. To se desilo spontano.

To nije bila politika – ali kako reaguje politika? Reaguje uvođenjem retroaktivnog poreza njima svima. Nešto što se spotano ekonomski tržišno zakonito desilo.

Niko ne registruje da je najozbiljniji socijalni protest u Srbiji bio upravo ljudi u IT sektoru pre mesec dana. To su radnici. Oni su reagovali kao što reaguje fabrički radnik. To je bio socijalni protest i protest za svoja prava, samo što su ti ljudi visoko školovani i što su vrlo ozbiljan deo u nekim društvenim mrežama.

Dakle, dešava se nešto ali potpuno van logike politike i želja režima. Pa, kad se to nešto desi, koliko god ekonomske cifre bile dobre, fantastično dobre, onda se to pokušava staviti pod kontrolu i, hajde da kažem, ne ubiti, nego jednostavno pod kontrolom suzbiti. To je varijanta retroaktivnog poreza.

RSE: Ali polje biznisa jeste i dalje visoko netransparentno. Na to ukazuje niz izveštaja kontrolnih tela od Transparentnosti Srbije, Savet za borbu protiv korupcije – Zašto je to tako i da li je to isto deo Miloševićevog nasleđa?

Papić: Definitivno jeste deo. Ali to nije samo nasleđe. To je kontinuitet politike, ideologije i sistema. Nisam ja nešto nasledio. Ja sam oduvek pripadao tome. I normalno da nastavljam. Možemo upotrebiti termin, to jeste Miloševićevo nasleđe jer Miloševićevo vreme je rodno mesto ovog sistema. Vučićev režim je to samo preuzeo i čak zaoštrio.

Ali, ono što želim da naglasim na razne moguće načine – od kad je sveta i veka zna se da je rat način bogaćenja. Ovde je u Sarajevu bila šala – kad će prestati opsada Sarajeva, pa kad se potroši poslednja marka. To je anegdotski narodska reakcija koja u sebi ima puno istine.

O čemu govorim – rat i mogućnosti dramatičnih promena, socijalnih promena u strukturi moći i imovinskoj strukturi – niko ne reaguje s obzirom da je rat. Što omogućuje stvaranje nove društvene strukture, nove klase, nove oligarhije koja onda proizvodi nacionalizam.

Nije nacionalizam pao s meseca. Nije nacionalizam nešto što se eto tako desi u jednom veku, rodi se pet velikih nacionalističkih lidera pa onda narod postaje nacionalistički. Postoje društveno-ekonomske osnove nacionalizma.

Ovo o čemu govorim jeste društveno-ekonomska osnova – oligarhija. Spoj politike i kapitala mora kao osnovnu ideologiju da ostane na vlasti, imati nacionalizam. Onog momenta kada nema nacionalizma sve se teme otvaraju drugačije. Transparentno, pre svega, pravna država.


Tranzicija i demokratija

Giorgio Fruscione: Niko ne vidi gde vodi tranzicija posle Miloševića

Srbija je u procesu demokratske tranzicije kome nema kraja, a teško je definisati i kako bi trebalo da se završi taj proces, navodi Giorgio Furscione sa milanskog Instituta za međunarodnu politiku (ISPI), koji je od pada Miloševića kao nezavisni novinar pratio i pisao o dešavanjima u Srbiji.

Razgovor sa Giorgiom Fruscioneom poslušajte na ovom linku:Giorgio Fruscione: Niko ne vidi gde vodi tranzicija posle MiloševićaSrbija je u procesu demokratske tranzicije kome nema kraja, a teško je definisati i kako bi trebalo da se završi taj process, navodi Giorgio Furscione sa milanskog Instituta za međunarodnu politiku (ISPI).https://www.slobodnaevropa.org

U razgovoru za Radio Slobodna Evropa (RSE), dvadeset godina posle Miloševićeve ekstradicije Haškom tribunal, Fruscione demokratiju u zemlji opisuje mračnim bojama:

“U ovom momentu imamo vrlo sličnu situaciju kao i za vreme Miloševića – država je opet autoritarna, demokratija ima standarde koji su zabrinjavajući i mislim da padaju. Vraćaju se isti elementi koji su na sceni bili pre 20 godina samo na drugi način.”

A šta je donelo Srbiji izručenje Miloševića? Mislim da je to bio tek početak procesa istine i pravde. Danas u regionu imamo dobar temelj za istinu i dobar početak za pravdu. Upravo se završava caklus tih presuda, imali smo presudu Ratku Mladiću (prvi čovek vojske bosanskih Srba tokom rata, osuđen na doživotnu robiju zbog zočina u BiH). Mislim i da je izručenje Miloševića deo tog ciklusa.

Milošević je krunisao nacionalizam u tadašnjoj politici.

Ali, još uvek treba da se radi na tome, pogotovo u Srbiji, da se zna koja je bila prava istina jer i dalje postoje elementi tog perioda koji nisu toliko vezani sa osobom Slobodana Miloševića, nego sa samim periodom.

Još uvek mnogo ljudi u Srbiji relativizuje ono što se desilo kada je Jugoslavija ušla u rat, i način na koji su se razvili ti ratovi.

RSE: Koliko je efikasan taj rad, s obzirom da sada, ako na primer gledamo kakve su bile reakcije na presudu Mladiću, i dalje vidimo da se glorifikuje, proglašava herojem?

Fruscione: Mislim da je to proces kao nastavak rata. Dejtonski sporazum je podelio Bosnu i Hercegovinu u dva entiteta, a isto tako je i kolektivno sećanje podeljeno u dva, ako ne tri dela.

RSE: Ove godine su dve okrugle godišnjice – Miloševićevo hapšrenje i izručenje u Hag – kroz ta dva datuma se moglo videti koliko je zapravo društvo u Srbiji podeljeno po pitanju njegovog lika i dela.

Fruscione: Mislim da se ne gleda na Miloševića, nego na tu ideologiju, na nacionalizam koji je on uveo. Ustvari, on je krunisao nacionalizm u tadašnjoj politici. I to uz kombinaciju tzv. socijalističke ideologije, mada to nije pravi socijalizam.

Ne gledaju ljudi njegovu ličnost nego gledaju ono što je on pokušavao da radi. A to je da ostvari ideju “Velike Srbije”. Prema tadašnjoj interpretaciji to je bilo oduzeto od strane Jugoslavije kao kolektivne države.

RSE: Vi ste jedan tekst koji ste pisali prošle godine na godišnjicu 5. oktobra, objavljenom na portalu IPSI-ja, naslovili “Srbija od Miloševića do Vučića: Povratna karta”. Zašto?

Fruscione: Mislim da je Srbija ponovo autoritarna država možda ne na isti način kao u vreme Miloševića, nego je promenila oblik, odeću je promenila.

Oblik i odeća imaju odlike prave demokratije – glasa se, postoji zvaničan pluralizam stranački i čak i u medijima. Ali sa druge strane to je lepa fasada, to je kao kada stavite ceradu na neku zgradu i ne vidi se šta je ispod. A ispod baš kao u onim Potjemkinovim selima – ispod je prava stvarnost.

Danas je prava stvarnost Srbije autoritarna država. Nema pravog pluralizma, ni stranačkog, ni u medijima. Mislim da je ova Srbija mnogo opasnija od Miloševićeve Srbije baš zato što je lažna demokratija, lažni pluralizam.

A ono što je dodatni element za razliku od Miloševića je što danas Vučić uživa podršku Evropske unije i ostalih zapadnih institucija, što je mnogo opasno jer vodi do toga da ljudi, građani gube poverenje u te institucije. Oni ne mogu da vide budućnost ispred sebe što nije postojalo za vreme Miloševića.

Znalo se da je Milošević diktator, aitoritarni lider a da sa druge strane postoje neke međunarodne istitucije koje su tu da pomažu.

RSE: Na koji način Vučiću polazi za rukom da sedi na dve stolice?

Fruscione: To je profesor Srđa Pavlović jako dobro objasnio sa definicijom stabilitocracy, stabilitokratije.

S jedne strane, imamo Evropsku uniju koja traži od Srbije da bude stabilna država i da bude službeno određena ka EU. Dakle, zvanično da ne bude okrenuta ka Rusiji i Kini nego da bude ka EU. A sa druge strane, imamo Vučićevu Srbiju koja jeste zvanično okrenuta ka EU u spoljnoj politici, ali sa druge strane ne poštuje demokratske standarde, prava, pluralizam u medijima, slobodu govora i mišljenja.

Na sve to EU ne gleda kao na problematičnu stvar, jer ukoliko Srbija bude zvanično određena ka EU, EU neće gledati te problematične stvari jer će biti sigurna da Srbija neće ići ka Rusiji i Kini.

RSE: Da li se u odnosu na sve što ste rekli može naći rešenje u smislu prevazilaženja prošlosti u Srbiji pa samim tim i zaostavštine Miloševića u odnosu na demokratske procese?

Fruscione: Mislim da se treba jasno i otvoreno govoriti o kolektivnim odgovornostima za vreme rata i za vreme raspada Jugoslavije. Kada kažem kolektivne odgovornosti ja ne mislim da su Srbi odgovorni za zločine, odgovorni za genocid.

Treba da se priča otvoreno i javno. Politika može da utiče na to, ali vidim da i opozicioni političari ne govore o tim događajima jer se plaše da mogu izgubiti ono malo podrške koju imaju.

Svih tih 20 godina, politika ’90-ih je ostala tabu tema. Tako da je danas teško raditi na tome i dati doprinos. Niko ne sme da govori o tim stvarima, a politika uglavnom kada govori o tome pokušava da manipuliše. Tako da mislim da je sada kasno mada jedina nada ostaje u udruženjima socijalnog društva.

Da se oni angažuju i da daju svoj doprinos svim građanima i građankama da se o tome jasno i otvoreno govori i priča.


Mediji i javnost

Danica Vučenić: Mediji su danas zamena za Miloševićeve pendreke i lisice

Mediji pod kontrolom vlasti u današnjoj Srbiji su zamena za pendrek i lisice Miloševićeve Srbije. Tom metaforom novinarka Danica Vučenić opisuje medijsku sliku Srbije danas, u zemlji na čijem je čelu Aleksandar Vučić, nekadašnji desničar, koji je u devedestim bio i ministar informisanja u jednoj od Vlada socialista Slobodna Miloševića.

Razgovor sa Danicom Vučenić poslušajte na ovom linku:Danica Vučenić: Mediji su danas zamena za Miloševićeve pendreke i lisiceMediji pod kontrolom vlasti u današnjoj Srbiji su zamena za pendrek i lisice Miloševićeve Srbije. Tom metaforom novinařka Danica Vučenić opisuje mesijsku sliku Srbije danas, u zemlji na čijem je čelu Aleksandar Vučić, nekadašnji desničar, koji je u devedestim bio i ministar informisanja u jednoj od Vlada socialista Slobodna Miloševića.https://www.slobodnaevropa.org

*Razgovarao Miloš Teodorović

Vučenić je u devedestim radila u nezavisnim medijima, koji su bili izloženi žestokim udarcima režima. Dvadeset godina nakon što je Milošević isporučen Haškom tribunalu, medijske slobode u Srbiji po ocenama međunarodnih organizacija su u permanentnom padu.

Na prvi pogled, razlike su male. Vučenić ih ipak uočava:

“Razlika je u tome što je devedesetih Milošević dopuštao da postoji spektar nezavisnih medija koji su opstajali zahvaljujući pre svega donacijama zapadnih, međunarodnih nevladinih organizacija.

On je ugrožavao te medije, ja sam radila u jednom od njih, atakovao je na te medije, gasio ih, oni su ponovo nicali. Pred kraj vladavine Miloševića, i to je meni zanimljivo za ovu našu priču, kada je za ministra informisanja došao sadašnji predsednik Srbije, tada radikal Aleksandar Vučić, kreće ja mislim najsnažniji udar na medije koji je bio ozakonjen. Dakle dešavao se na osnovu zakona. I taj udar je razorio veliki broj medija i brojne novinare ostavio na ulici. Pre svega medije, kada je razarao medije sa stanovišta finansija.”

RSE: Taj zakon je bio osmišljen u glavama tada vladajuće elite, pre svega socijalista (partija Slobodana Miloševića) i JUL-a (Jugoslovenska levica – nekadašnja partija Miloševićeve supruge Mirjane Marković).

Vučenić: Tako je. Radikali (tadašnja Vučićeva partija prim. red.) su bili izvođači radova. Ali ono što je činjenica je da Milošević nije imao potrebu ili želju da zavlada poslednjom porom društva kao što se dešava sada.

Dakle uz opasnu situaciju nasilja, ratova, zločina, policijske torture, državnih ubistava, upotrebe mafije, ta nezavisna medijska scena je maltretirana, ali ipak postojala u vidu malih habova. Ali ono što razlikuje Milševića od Vučića, sem u pojedinim zaista ekskluzivnim situacijama, Milošević se nije bavio pojedincima. On se bavio organizacijama.

RSE: U kojoj meri je u vreme Miloševića, kao danas, postojala sklonost da se mediji tretiraju pre kao opozicija a ne kao korektiv društva?

Vučenić: Nemojmo zaboraviti da je devedesetih godina Srbija bila izolovana. Znači potpuno izolovana od spoljnog sveta. Mi smo imali sankcije, mi smo imali rat, benzin smo kupovali na ulici…

Vučić je 2011., to stalno zaboravljamo, u svom pokušaju da pokaže društvu i političkoj zajednici i pre svega Zapadu da se on menja izašao s programom “Bele knjige”. U toj “Beloj knjizi” u drugoj rečenici piše da je strateški cilj ulazak u Evropsku uniju. A takođe piše da je sloboda medija stub demokratije i da treba podsticati slobodno istraživačko novinarstvo. To je zaboravljeno. On je medije pokorio. I ti mediji ne samo što služe kao opozicija, oni služe kao ključna batina, poluga za održavanje i dalje širenje njegove vlasti.

I sad ću da napravim jednu paralelu. U Miloševićevo vreme nosioci torture, bile su paravojne, odnosno parapolicijske snage. Ovde su zlostavljači, izvođači radova, mediji pod kontrolom vlasti. Dakle, mediji pod kontrolom vlasti su zamena za pendrek i lisice.

RSE: Sad opet moram da pitam. “Mediji pod kontrolom vlasti su zamena za pendrek i lisice” a u ono vreme su direktno forsirali i koncept rata, bili su ratnohuškački.

Vučenić: Da, tada ste imali ratno huškanje, pri tom su nosioci ratnog huškanja bili ovi koji su danas na vlasti. Ko je bio ratni huškač? Predstavnici SRS (Srpska radikalna stranka, osuđenika za ratne zločine Vojislava Šešelja, nekadašnja partija Aleksandra Vučića prim. red.) i SPS (Socijalistička pratija Srbije).

RSE: Još jednu stvar smo pomenuli koja mi se čini zanimljiva a to je da je Srbija u ono vreme bila međunarodno izlovana država. Što je tačno. Međutim, izolacionistički narativi dominiraju medijima i danas. To su nacionalizam, netrpeljivost prema Evropskoj uniji ka kojoj Srbija ide, netrpeljivost prema SAD sa kojima Srbija sarađuje i tako dalje. Je li se to može interpretirati kao koncept od kog se nije odustalo pa evo 20 godina?

Vučenić: Nacionalizam je kako je pokojni Vojin Dimitrijević govorio jedina uspela ideologija ovde u Srbiji. Nacionalizam se poslednjih meseci jako podigao. Ta temepratura se strašno podiže. Regionalni odnosi se sunovraćuju. Srbija živi u nekom konceptu “srpskog sveta” koji trenutno pravi itd.

S jedne strane se podgrevaju ti najniži nacionalistički porivi, ponos srpski, nećemo mi ovo, mi ne damo, nismo mi počinili zločine, gde su naše žrtve… Dakle, mi smo uvek žrtva u tim okolnostima u kojima se krećemo decenijama unazad.

RSE: Ono što je važilo i za postpetooktobarske elite, ne samo za aktuelnu elitu u Srbiji, a svakako je važilo za Miloševićevu elitu, jeste ta, rekao bih opsesivna potreba da se kontroliše RTS. Kako to tumačite i tu nespremnost da se shvati da je to ipak medij koju plaćaju građani i koja bi trebalo da prepozna nešto što je opšti interes?

Vučenić: Ovde je opšti interes je umro. U Srbiji je opšti interes umro.

RSE: Kad? Pre 30 godina ili govorimo o ovom poslednjem vremenu?

Vučenić: Opšti interes je sad definitvno pokojni. On nikada nije bio važan toliko, ali sada u vreme Vučića je zaista pokojni. Ono što jeste činjenica je da su sve vlade pokušavale, kontrolisale manje ili više, imale potrebu da kontrolišu medije. Dakle to nije nikakva tajna.

I da smo mi imali blaži ili, sem par godina posle 5. oktobra u vreme Đinđića, da smo imali blaži a sada imamo drastičniji oblik lične vlasti. I sad je samo pitanje koliko taj lični vladar, ta lična vlast ima skrupula. Pa će da razori sve instuticije i da ih sravni sa zemljom kao što se sada dešava ili ipak ima malo više skrupula pa neće do kraja da ih razori.

Dakle mi samo živimo u varijacijama malog uspona i ogromnog pada demokratije. Mi u celom svom životu, ja mislim, nismo živeli tri dana u normalnoj demokratskoj zemlji. Dakle sve vlasti su htele da kontrolišu Javni servis.

RSE: Dominacija kiča i trivijalnih sadržaja u medijima. To je bio patent Miloševićeve Srbije. Situacija je danas ista, samo možda razuđenija i intenzivnija s obzirom na dominaciju digitalnih medija. Je li to nešto što su jedni naučili od drugih?

Vučenić: Nisu jedni naučili, to su isti. To su isti ti. Mislim Željko Mitrović (vlasnik TV Pink-a) je bio član JUL-a. On je imao televiziju koja je rodonačelnik medijskog kiča i šunda. On je isti taj Željko Mitrović. Aleksandar Vučić je isti taj Aleksandar Vučić, koji je pozivao u Skupštini na ubistvo jedan za sto. On je isti taj samo što ne govori više tako nego govori drugačije. Ali suštinski se ponaša slično.

RSE: Da li je to onda politički koncept zapravo?

Vučenić: Apsolutno je politički koncept. Pazite, Vučić je deo tog rijalitija. Pogedajte kako on govori. Dakle ja sada, možda to može bolje neki lingvista da analizira, ali on kada govori, kada se obraća preko tih medija o kojima govorimo, kada se obraća publici on priča na isti način na koji priča učesnik rijaliti programa.

On vam ne govori o tome šta su strateški ciljevi ne znam, politike Srbije u pregovorima sa Kosovom. On vam priča o tome kako se on svađa sa Kurtijem (Albin Kurti, premijer Kosova) i kako je on njemu sasuo u lice šta mu je sasuo i tako redom.

RSE: Ukoliko se povuče crta u tih 30 godina onda bi to bila potreba da se mediji kontrolišu, da se s medijima manipuliše. Gde je izlaz iz takvog stanja? Kako prekinuti takvu tradiciju?

Vučenić: Sada govorim u frazama, ali tako što će Srbija da uđe u EU. Nama je jedini spas to. Što smo duže izvan EU mi smo sve gori.

RSE: Dobro, ali imamo i primere u EU država u kojima se zlupotreba medija u toj meri raširila da se otvoreno govori i poredi sa upotrebom medija u vreme Miloševića u Srbiji.

Vučenić: To što populista postoji u Mađarskoj i što postoji u Češkoj je takođe strašno, ali ne zaboravite da su te zemlje ipak deo evropske porodice. I da one mogu da funkcionišu, njihovi građani i građanke funkcionišu drugačije od građana i građanki koji žive u Srbiji. Zato što postoje određeni mehanizmi i granice do kojih ti lideri mogu da idu.

Komentariši