Karikaturista Dušan Petričić: Nezadrživi sunovrat svih vrijednosti

Živimo u ozbiljno oboljelom vremenu i nikakvi laki i bezazleni lijekovi više ne pomažu, kaže znameniti karikaturista Dušan Petričić.

Devedesetih se dogodio prvi žestoki, šokantni udar na zdrav razum, kaže Petričić (Marija Janković/ Ustupljeno Al Jazeeri)
Devedesetih se dogodio prvi žestoki, šokantni udar na zdrav razum, kaže Petričić (Marija Janković/ Ustupljeno Al Jazeeri)

Nedim Sejdinović11 Feb 2021

Verovatno da nije bilo niti jednog žitelja bivše Jugoslavije koji nije imao priliku da vidi bar poneki crtež ili karikaturu našeg sagovornika. Iako je poslednjih decenija poznat pre svega kao politički karikaturista, koji uznemirava duhove vlasti, Dušan Petričić je zapravo u likovni svet zakoračio radom za decu. Autor je, recimo, čuvene špice za dečiji serijal “Poletarac”, ilustrovao je dečije knjige “Još nam samo ale fale”, “Nevidljiva ptica” i mnoge druge, sarađivao sa slavnim piscima: od Duška Radovića i Ljubivoja Ršumovića, do Margaret Etvud… Autor je i brojnih animiranih filmova, a za knjige i karikature dobijao je nagrade širom sveta.

Zgađen dešavanjima na tlu bivše SFRJ, Petričić 1993. godine napušta Beograd i posao na Akademiji primenjenih umetnosti i odlazi u Kanadu, gde, u gradu Oukvil, predaje animaciju i ilustracije. Redovno je sarađivao i sarađuje sa velikih svetskim listovima: “The New York Times”, “The Wall Street Journal”, “The Toronto Star”, “Scientific American”, i tako dalje. U Srbiju se vraća 2013. godine, a 2016. prekida dugogodišnju saradnju sa listom “Politika”, jer nije pristao na cenzuru, odnosno na zahteve urednika da “ublaži” kritičku oštricu prema predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i njegovoj vlasti. Od tada je karikaturista nedeljnika “Nin”, a njegove karikature – kako se to kaže – nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Petričić je aktivan i u nekoliko inicijativa koje se zalažu za jačanje građanskog otpora vlastima u Srbiji.

  • Živeli ste 20 godina u inostranstvu, u uređenoj i funkcionalnoj državi, i sarađivali sa najvećim svetskim listovima. Šta vam bi da se vratite u Srbiju? Da li ste se pokajali?

– To me pitanje prati od kad sam se pre nekoliko godina vratio u Beograd. Jedini precizan odgovor koji imam je: Ne, nisam se pokajao. Ali, znatno je komplikovanije odgovoriti na pitanje: Šta mi bi da se vratim? Mnogo je razloga koji su uticali na tu odluku. Verovatno najbliže istini je zaključak da za sve u životu postoji neki trenutak. U avanture i emigracije se ide kad si mlad, kući se vraćaš kad dospeš u neke poodmakle godine. Ja nisam mlad otišao, okolnosti su me naterale da odem u Kanadu u ozbiljnim godinama. Jedino u šta sam bio siguran kad sam odlazio, a to je drugi precizan odgovor, da ću se svakako vratiti. Đavo će ga znati, možda to ima veze i sa patriotizmom. Ne “patriotizmom”, nego patriotizmom.

  • A kako je to biti politički karikaturista u uređenim državama poput Kanade? Čini se da ovde svakodnevno, kontinuirano “iskaču” ličnosti i teme zgodne za obradu karikaturista, a kako je tamo?

– To je jedno izuzetno dragoceno iskustvo. Retko se čoveku ukazuje prilika u životu da u profesiji koja podrazumeva duboku uronjenost i razumevanje za sredinu u kojoj živi, radi u tri potpuno različita društveno-politička sistema. A ja sam prvo bio politički karikaturista u socijalizmu, zatim u kapitalizmu i konačno, sa ovoliko godina i iskustva u nečemu što se zove – kakistokratija. U kanadskim novinama pozicija karikaturiste je prilično nezavisna u odnosu na sve druge novinarske pozicije. Karikaturista komunicira direktno sa glavnim urednikom i od ugleda, uticaja i hrabrosti glavnog urednika zavisi i sloboda i efikasnost političke karikature. Nema slobodnog karikaturiste bez slobodnog glavnog urednika.

Manje-više, slično je i ovde. Ono što je suštinski različito je činjenica da nisu urednici, novinari i karikaturisti odgovorni ministrima, premijerima i predsednicima, već upravo obrnuto. I taj odnos se precizno zove sloboda medija. Još jedna razlika, bar po mom iskustvu, između bavljenja političkom karikaturom tamo i ovde – jeste stepen emotivnog angažmana. U Kanadi sam odrađivao svoj posao pre svega profesionalno, ali prilično opušteno i ravnodušno. U Srbiji, naročito poslednjih godina, jedva držim nervni sistem na okupu. Količina moralnih nakaza, kriminalaca, zločinaca, psihopata i ozbiljnih ludaka, dakle permanentnih likova novinske karikature, tolika je da teško staje u prostor karikature koja se emituje uobičajenim ritmom.

  • Da, upravo sam to hteo da vas pitam. Koliko je karikaturisti posao otežan kada se stvarnost oko njega pretvori u karikaturu?

– Živimo u ozbiljno obolelom vremenu i nikakvi laki i bezazleni lekovi više ne pomažu. Bolest nije zahvatila samo naše društvo. Pandemija je u pitanju, mnogo ozbiljnija od Covida 19. Kada imate stvarnost koja se pretvorila u karikaturu, supstance za kojima ja, kao karikaturista, moram da potežem reagujući na tu stvarnost – iz dana u dan su sve jače i toksičnije. Tu nema izbora. Lično bih voleo da je doza čistog humora i optimizma vidljivije zastupljena u mojim karikaturama. Na žalost, vremena nekakve normalnosti nepovratno su prošla, pokušavamo da sačuvamo živu glavu, a ja se trudim da svojim karikaturama koje su kakav-takav lek protiv očajanja, bar sačuvam svest o nekakvom zdravijem i pozitivnijem vremenu koje je ostalo iza nas. Taj plan političke karikature kao istorijskog dokumenta, uz ostale sadržaje, uvek je postojao, ali je sada, u vreme ovako radikalnih lomova, on postao izuzetno važan.

  • Kako su vam ovdašnje devedesete izgledale iz kanadskog ugla? Kako ste izdaleka preživljavali sve te hiperinflacije, poniženja, zločine…?

– Devedesetih se dogodio prvi žestoki, šokantni udar na zdrav razum. On me je i naveo na neželjeni, pomalo i panični korak, u emigraciju. Sa pauzom, neophodnom da se obezbedi opstanak u novoj sredini, relativno brzo sam vratio misli, pažnju i pogled na naš balkanski užas. Iskren da budem, ni danas nisam siguran da li je bilo teže ili lakše preživljavati sve to sa distance. Važno je bilo zadržati zdrav razum, u čemu je nova, civilizovanija sredina itekako pomogla, ali činjenica da sam, s obzirom na svoje godine, osećao duboku vezu sa mojom rasturenom zemljom i da je deo moje dece ostao u Srbiji – vidljivo i dosta mučno je obeležila mojih 20 godina u Kanadi. Uz ilustrovanje knjiga za decu i bavljenje političkom karikaturom tematski vezanom za severnoameričke teme, jedan deo moje profesionalne aktivnosti, naročito u poslednjih deset godina, bio je okrenut Beogradu, Srbiji, Balkanu.

  • Političkim karikaturama komentarišete i secirate političke i društvene događaje, ali se tu ne zaustavljate. Aktivni ste u inicijativama koje imaju snažan kritički otklon prema vlast Aleksandra Vučića, dajete izjave, intervjue, određujete se prema stvarnosti. Otkud ta potreba za javnim angažmanom koji vam zapravo otežava život?

– Ponekad mi se učini da nedopustivo mali broj ljudi u Srbiji suštinski shvata šta se zaista dogodilo u poslednjih devet godina. Uz sve devijacije, društvene, političke, lične, mi smo u periodu koji je prethodio ovoj kriminalnoj i zločinačkoj garnituri ipak hodali nekim poznatim stazama uz poštovanje nekakvog ustaljenog reda i prisustvo institucija. Od 2012. svedoci smo nezadrživog sunovrata svih vrednosti, živimo jednu društveno političku patologiju, kakve su se retko događale u našoj prošlosti.

Ništa više nije isto! Beskrajno me vređaju konstatacije da je uvek ovako ili slično bilo. Kako je glup, plitak i štetan taj zaključak! Logično je, dakle, da ni reakcije onih kojima je stalo do pristojne države i bezbedne i prosperitetne budućnosti ove nacije – ne mogu više biti iste. Osetio sam, kao karikaturista, da je moj profesionalni angažman koristan kao terapija protiv depresije, ali potpuno nedovoljan u borbi za povratak u normalu. Mislim da se to odnosi i na druge profesije. Ukratko, bez povezivanja svih segmenata društva i masovnog, javnog angažmana, bez građanske neposlušnosti, šta god to značilo, nema vađenja iz ovog blata.

  • Kakav je vaš stav prema onim javnim ličnostima koje su se zavukle u unutrašnji azil, plašeći se da slučajno ne kažu kakvu kritičku opservaciju o vlastima?

– Odavno sam ubeđen da najveći doprinos cementiranju Vučićeve moći daju javne ličnosti svojom otvorenom podrškom ovom režimu ili kukavičkim i račundžijskim ćutanjem. To su istaknuti glumci, pisci, dramski pisci, režiseri, likovni umetnici, profesori, novinari, lekari, koji su, svako za sebe, našli razlog da podrže ili se otvoreno ne suprotstave Aleksandru Vučiću i njegovim kriminalcima. Tu se svakako ne radi o gluposti, neznanju ili neobaveštenosti, svi su oni dovoljno inteligentni i obrazovani, a ova nacionalna pošast dovoljno dugo traje da bi bilo nesporazuma. Dakle, pitanje je moralne prirode. Stari i hiljadu puta oprobani trik, Vučić briljantno koristi. Unutar svake profesije ucenio je ili kupio jedan broj ljudi, ponekad vrlo istaknutih pojedinaca, koji za njega obavljaju prljave poslove. I to, veoma često iz takozvane “sive” zone, deklarišući se kao iskreni protivnici Aleksandra Vučića, a pritom sarađujući sa njegovim najprljavijim činovnicima (sa Brnabićkom, ministrima kulture, direktorima, upravnicima). I ako pažljivo pogledate, svako od njih ima argument da se unutar svoje profesije – bilo da je to muzika, pozorište, literatura, medicina… – bori za neku zgradu, za neki važan festival, za kreativnu industriju, za patriotski film, verujući kako, eto, čine pravu stvar za budućnost ove nacije i, uzgred, spasavajući deo svoje duše. Nažalost, duša se ne spašava u delovima, ili cela ili nikako. Kao što se ni društvene, kulturne, civilizacijske vrednosti ne mogu odbraniti na parče. Ta usitnjenost na male, sebične interese najpouzdaniji je čuvar Vučićevog kriminalnog režima.

  • Vlast u Srbiji često veoma žestoko reaguje na vaše (i Koraksove) karikature, komentariše ih, osuđuje. Vi ste zbog kritičke oštrice izgubili i angažman u državnoj “Politici”. Da li se vlast plaši karikatura?

– Karikatura je jedna specifična forma kritike koja zahteva izvestan nivo obrazovanja. Polupismena i prostačka vlast kojoj smo trenutno izloženi, pokazuje vidljivu nelagodnost koja se povremeno graniči sa panikom, jer nikad nije sigurna da li je i šta dobro razumela iz neke karikature. Najčešće gleda da preskoči reakciju, ali kad se oseti jako pogođenom, onda smo svedoci zastrašujuće količine gluposti, lupetanja i agresivne nemoći. Reagujući na karikaturu čija su tema, uvek veličanstveno demonstriraju svoje neznanje i prostotu.

  • Nedavno je karikatura u kojoj ste prikazali Aleksandra Vučića i Srbiju kao žrtvu njegovog silovanja – izazvala pravu buru. Pored predstavnika vlasti naišla je na kritiku i dela nevladinog sektora, “moralne policije”, zbog toga što ste, navodno, njome povredili žrtve silovanja. Bilo je naravno i drugačijih mišljenja: recimo, Sonja Biserko je podsetila šta je to sloboda umetničkog izražavanja. Kako gledate na sve to?

– Ono što je u slučaju pomenute bure posebno iritantno je neuobičajeno brza reakcija “moralne policije”, kako je vi zovete. Takozvana vlast se tek nakon nekog vremena oglasila, gotovo nevoljno, uz konstataciju da je njihov angažman suvišan kad se već opozicija pljuje međusobno. To su ti “dušebrišnici” koji svojim površnim, nedomišljenim i ishitrenim, da ne kažem zlonamernim komentarima prave neopisivu štetu borbi protiv kriminalnog režima. Još je tužnije što neki od njih naprosto ne razumeju zašto su njihovi komentari ne samo netačni nego i destruktivni. U pitanju je potpuna nemoć u fokusiranju na suštinske probleme u ovom društvu. Takvim ponašanjem pothranjuju iluziju da živimo u relativno normalnim uslovima gde je logično da postoje razlike u mišljenjima i političkim stavovima, iluziju za koju se ova mafijaška vlast bori svim mogućim sredstvima. Ta iluzija normalnosti je poslednji adut njihovog legitimiteta. Dok god to ostaje samo iluzija, režim Aleksandra Vučića nije do kraja pobedio. A mangupi iz naših redova im zdušno pomažu u njihovim nastojanjima da iluziju održe.

  • U jednom intervjuu ste rekli da “Aleksandar Vučić i njegova družina drumskih razbojnika” ne spadaju u kategoriju političara. Ko su zapravo oni?

– Oni su jedini primer, da ja znam, ogoljene mafijaško-zločinačke organizacije na vlasti pod plaštom politike. Uglavnom smo se suočavali, i kod nas i na globalnom planu, sa tesnom spregom kriminala i politike. Pod takvim okolnostima borba je još uvek prisutna i moguća. Ko će se i sa kim boriti kad više nema države. Ostala je samo mafija, a trenutno smo u Srbiji svedoci početaka obračuna u njihovim redovima. Nevoljno konstatujem da je to u ovom trenutku izgleda jedina šansa za ostatke pristojnog, građanskog sveta da doživi nekakvu budućnost u ovoj zemlji.

  • Opozicija u Srbiji, i to je opšte mišljenje, deluje ideološki konfuzno, razjedinjeno, bezidejno… Ima li nade da će se formirati opozicioni blok koji će uspeti da sruši Vučićev režim? I da li taj opozicioni blok može biti gori od Vučićeve vlasti, kako neki tvrde?

– Ja retko kad, bilo profesionalno bilo privatno, kritikujem opoziciju. Naprosto, verujem da je pod okolnostima u kojima živimo u Srbiji i koje su tema ovog intervjua, besmisleno oštriti pero i zube na onima koji nemaju gotovo nikakvog uticaja na društveno-politička kretanja. U situaciji u kojoj autokrata na vlasti devet godina ima samo jedan cilj, da uništi bilo kakvo opoziciono delovanje i mišljenje, i to izuzetno uspešno radi kontrolom medija i opštom pljačkom društvenih sredstava, besmisleno je baviti se kritikom opozicije. Ali, moram da konstatujem da je sebično i na momente izrazito glupo ponašanje gotovo svih aktera na opozicionoj strani – činjenica koja unosi ogroman nespokoj u naše već labilne duše. Jedinstveni nastup je, naravno, imperativ, ali je strah od dominacije ekstremnih nacionalista i lažnih patriota, koji su ubogaljili ovaj narod, ogroman. Mnogo istrajnosti, pameti i obazrivosti nam treba u vremenu pred nama. Istinski civilizacijski i demokratski orijentisane snage u ovom društvu su uvek bile malobrojne i slabe. I sada su. Kako obezbediti njihov ozbiljniji uticaj na našem putu u budućnost, suštinsko je pitanje. Priznajem da nemam dobar odgovor.

  • Srbija iz meseca u mesec dobija sve lošije ocene u raznim komparativnim istraživanjima stanja u oblasti slobode medija, demokratije i pravne države. Evropska unija prošle godine nije otvorila nijedno poglavlje sa Srbijom. Kako vidite ulogu međunarodne zajednice u Srbiji danas?

– Negde ranije sam već pomenuo da je atak na zdrav razum pandemijskog karaktera. Ne možemo da ne primetimo pobede ponavljača, kriminalaca, primitivne ekstremne desnice i u svetskim ili evropskim političkim strukturama. Tako da sada imamo situaciju u kojoj naša “družina drumskih razbojnika” vrlo uspešno komunicira sa sebi sličnima u administraciji Evropske unije ili na globalnom nivou. Ako ima išta optimistično u toj slici, to je činjenica da se, bar na zapadu, ipak radi o razvijenim, izgrađenim i civilizovanim državama sa jakim institucijama. To su poslednji izbori u SAD jasno pokazali. Dakle, u svim tim sredinama još uvek postoje društvene i državne institucije, bazirane na demokratskim principima, sa kojima ima smisla razgovarati i očekivati neku pomoć. Ali, stalno treba imati na umu da je kormilo naše sudbine u našim rukama i da se ne sme odustati od borbe na lokalnom planu. Jer, pomoć u ponovnoj izgradnji demokratije i uspostavljanju civilizacijskih kriterijuma, koja je neophodna, mora biti usmerena ka nekome. To je naš osnovni zadatak, da obezbedimo kredibilnog sagovornika za buduću pomoć. Sadašnji sagovornik Aleksandar Vučić razgovara u svoje, a ne u naše ime.IZVOR: AL JAZEERA

Komentariši