Photo: Paulina Janusz

……………………………………………

Istina za volju, naglašavanje nacionalnog u Brčkom nije fokus samo srpskih stranaka. Predizborna kampanja liči tu na pravi rat. SNSD svojim besmislenim sloganom „Srpska, kuća do kuće“ ubeđuje nas da se nalazimo na terotoriji RS, zanemarujući pri tom činjenjicu da je Brčko glavni grad distrikta. Kao u odgovoru na te navode SDA zalepilo je grad plakatima „Mi Brčko ne damo“. Razloga za ovakve parole ima: ove godine počelo je ukidanje supervizije, koja je sve do sad stvarala iluziju da je ovo ničija zemlja

Ne odgovaram na politička pitanja: Mićo Mićić, apolitičan

Photo: www.cafe.ba

……………………………………………..

– Vi ste stvarno mislili da će vam neko iz SDS-a dati izjavu? Oni ni sa kim ne moraju da pričaju, kod svoje kuće su, kaže mi iznenađeni dispečer na autobusnoj stanici u Bosanskom Šamcu.

Iako su u Šamcu moje nade da će mi neko nešto prokomentirati bile svedene na minimum i taj sam gradić posetila isključivo iz novinarske obaveze, nisam očekivala toliku odbojnost od strane lokalnih političara, kada sam pre nekoliko dana krenula put Bosne.

Šteta, imali bismo o čemu da pričamo. Lokalni izbori su inače zgodna prilika da se govori o putevima, stadionima, kulturnim centrima i gradskom prevozu i da se zaobilaze sve neprijatne teme iz proteklog rata. Kao, nije to stvar lokalne samouprave. Upravo je, međutim, lokalna vlast, a ne Milorad Dodik, svojim bučnim izjavama cementirala etničko čišćenje koje se na ovim prostorima dogodilo. Uoči ovogodišnjih izbora upravo time sam htela da uznemiravam lokalne vlastodršce.

BIJELJINA: Moje planove odmah je pročitao gradonačelnik Bijeljine i istovremeno kandidat za drugi mandat ispred SDS-a, Mićo Mićić. „Ne odgovaram na politička pitanja“, kaže mi odlučno.

Bijeljina je inače u Bosni i Hercegovini glavno uporište Srpske demokratske stranke, koje ona u čvrstom zagrljaju drži negde od početka 1992. godine, kada su grad preuzuele udružene snage Arkanovih “Tigrova”, lokalnih četnika i isfrustriranih kafedžija. „Borci“, kako piše na spomeniku podignutom na glavnom gradskom trgu, su pripremili teren za bezbrižnu vladavinu Srba proteravši iz grada sve što je nesrpsko. I mada su tada uništene džamije na insistiranje međunarodne zajednice danas obnovljene, malo ko će ih primetiti naspram ćiriličnih atrakcija kao što je trg Draže Mihailovića ili Ulice Srpske dobrovoljačke garde.

U takvim uslovima nije ni čudo da je ovaj „biser SDS-a“ (kako je Bijeljinu na predizbornoj konvenciji okarakterisala funkcionerka stranke Aleksandra Pandurević) "oslodbođen" na prilično učinkovit način. Prema popisu iz 1991. godine Bošnjaka je bilo ovde malo više od 30 hiljada (34 odsto), danas zvaničnih podataka nema, ali i na prvi pogled možemo uočiti da je glavni grad Semberije „srpski grad“.

„Po pitanju povratka još uvek smo na početku“, kaže mi Aleksandra Letić iz Helsinškog odbora Republike Srpske. „Ono što je neprihvatljivo, jeste da se to još uvek smatra nekom iznimnom situacijom, a ne kao nešto što je sasvim logično da se desi. Ti građani su bili građani Bijeljine prije rata, oni su u tom periodu 1992-95. nedobrovojlno napustili svoju imovinu, oni su otjerani odavde.“

Nekad koljač, danas advokat: Kancelarija Mirka Blagojevića

Photo: Paulina Janusz

Za njih očigledno nema mesta u ovom gradu ni u ulozi turista, na šta mi pažnju skreće jedan od stanovnika grada. „Ovdje su sve pravoslave crkve obeležene, svuda imate turističke putokaze da se to lako pronađe“, primećuje. „Putokaza za katoličke nema nigdje, a kamoli za džamije.“

„Mi smo to primjetili, ali nismo mi krivi. To je projekt rađen iz državnih sredstava“, hladno pere ruke gradonačelnik Mićić, očigledno zadovoljan da može prigovoriti entitetskoj vlasti, a neposredno i stranci svog najvećeg suparnika, Miroslava Milovanovića iz SNSD.

„To se vidi i u nekim drugim stvarima, od obilježivanja gradskih slava, do krsnih slava škola, krsnih slava bolnice“, nastavlja ipak Letićeva, „to sadrži jednu negativnu konotaciju. Ako je ovaj grad multinacionalni on mora i da bude sekularni.“

Sve su to, ipak, prave sitnice u poređenju s pedigreom lokalnih moćnika.

„Postoje indicije, neki svjedoci su davali izjave da su određene osobe, koje su danas na visokim funkcijama itekako učestvovale u kreiranju atmosfere ili čak u kreiranju samih tih događaja od ’92 do ’95. To je vrlo karakteristično za Bijeljinu u poslednjih 10 godina, a mi se pravimo da to ne vidimo”, kaže Letićeva.

Mada gospođa Letić ne želi spekulirati o njihovim imenima neke od njih je prosto teško izbeći: Vojkan Đurković zvani Puškar, domaći pripadnik Arkanove Garde, kasnije vlasnik detektivske agencije; Jovan Aćimović, proterivač iz hobija, kasnije zaposlenik opštinske policije, Cvijetin Simić, tokom rata predsednik opštine, danas šef Rotary Cluba i direktor Direkcije za izgradnju i razvoj.

Na kancelariju njihovog saborca, čuvenog vojvode Mirka Blagojevića, nailzaim slučajno, šetajući gradom. Nekad zloglasni četnik danas se pronašao u ulozi uglednog advokata. Šef je Srpske radikalne stranke, više puta dokazanog saveznika SDS-a u proteklih 20 godina. Iako je 2010. najavio odlazak iz politike, očigledno je ta njegova odluka podlegla sitnim izmenama.

„Ma neeeee, samo je promenio prebivalište“, s naivnom iskrenošću kaže mi njegova sekretarica, koja čuva kancelariju dok se njen poslodavac odmara u svom stanu, smeštenom u istoj zgradi. „On vam je sad prvi na listi u Brčkom“, dodaje ona.

BRČKO: U Blagojevićev novi grad stižem dan kasnije. Nalazim Brčko u kojom se dogodilo tačno ono što su zahtevali predstavnici Srba 1992. godine: grad je podeljen na tri sektora – srpski, hrvatski i muslimanski. Iako podela nije formalna, svako zna kojem kvartu, kafiću i spomeniku pripada. A i stranačke simpatije funkcioniraju tu po sistemu apartheida. „Glasaj srpski“, ohrabruje nas na primer brčanska SDS, a da je njen slogan samo verbalizacija toga šta je ovde na delu već duže vreme svedoči relativna pobeda srpskih stranaka na prethodnim izborima. Danas one predstavljaju većinski narod, mada su pre rata Bošnjaci činili čak 55 odsto lokalnog stanovništva.

„Ima tu još koječega.“, kaže mi Brčanka Nada Strepački, jedna od retkih povratnika, pa nabraja: „Ja znam čovjeka, koji je ubio sedmoro ljudi u Partizanu. On je slobodan čovjek danas. Tu je i Moniku Ilić Karan [optužena za zločine u logoru Luka i Stanici javne bezbednosti; suđene Ilić-Karan počelo je u junu ove godine], ona je sad aktuelna zato što joj se sudi, ali onda je ovde u Brčko dolazila, kao slobodna građaanka. Dalje, današnji šef hirurgije je izbacio s puškom iz stana mog prijatelja.“

Vidljivo uzrujana nastavlja: „Ja sam danas bila, na primjer, u policijskoj stanici. I tamo ispred mene stoji jedan musliman i čeka u redu. A ja znam da su njega tamo tokom rata mučili. Kako se taj čovjek mora osjećati?“

Photo: Paulina Janusz

……………………………………………..

Potencijalnim bošnjačkim povratnicima put kući, osim zločinaca koji šetaju ulicama, zatvaraju i druge „sitnice“. Naći ćemo tu klasični srpski repertoar: spomenik braniocima, uzdignute zastave i pravoslavni kulturkampf. Kako primećuje moja sagovornica: „U Brčkom je glavni kulturni događaj bio ’Sedam dana ćirilice’. Da njegujemu tradiciju. U sklopu manifestacije u domu kulture održava se predavanje ’Srpski jezik-Božij jezik’.“

Istina za volju, naglašavanje nacionalnog nije fokus samo srpskih stranaka. Predizborna kampanja liči tu na pravi rat. SNSD svojim besmislenim sloganom „Srpska, kuća do kuće“ ubeđuje nas da se nalazimo na terotoriji RS, zanemarujući pri tom činjenjicu da je Brčko glavni grad distrikta. Kao u odgovoru na te navode SDA zalepilo je grad plakatima „Mi Brčko ne damo“. Razloga za ovakve parole ima: ove godine počelo je ukidanje supervizije, koja je sve do sad stvarala iluziju da je ovo ničija zemlja.

„Toga se najviše bojim“, nastavlja gospođa Nada, „ili će sad Brčko postati deo Srpske ili će se nešto loše dogoditi“. Na kraju našeg razgovora dodaje još: „Ja sam kupila mjesto na muslimanskom groblju, ne na pravoslavnom, gdje pripadam, da se ogradim od svih tih nedjela, a morate i znati da je pop tamo prenio spomenik Draže Mihailovića, koji je inače bio u centru grada. Ja tamo s nijm jednostavno neću da legnem.“

BOSANSKI ŠAMAC: Draža me prati tokom celog mog putovanja. Od bijeljinskog trga, preko brčkog spomenika, završavam je šetajući ulicom njegovog imena smeštenom u pravom srpskom Tvin Piksu. Ukoliko u Bijeljini i Brčku osećam izvesnu nelagodu, u Šamcu stičem utisak da sam pravi uljez.

Na ulici se za mnom okreću sve glave, a videći kako slikam plakate kandidata prilazi mi policajac:

– Šta radite?, pita

– Pa, slikam plakate, jel to ovde zabranjeno?

– Ma ne nije, nego zašto?

– A, onako.

Zanimljiva je brzina s kojom pravna država reagira na strankinju s fotoaparatom, naročito ako je uporedimo s ravnodušnošću koju sistem gaji prema osuđenim ratnim zločincima. A imao bi on u Šamcu u čemu da se dokaže.

Šta ovde traži strankinja sa fotoaparatom: Spomenik "palim borcima i civilnim žrtvama" u Bosanskom Šamcu

Photo: Paulina Janusz

……………………………………………………………….

Tu je, na primer, Simo Zarić. Na zvaničnom sajtu opštine Šamac saznaćemo da se zamenik načelnika opštine rodio 1948. u selu Trnjak, gde je završio osnovnu skolu. Srednju je pohađao u Šamcu, a diplomirao je u Brčkom. Sledi detaljan popis njegovih radnih mesta sve do 1991. godine, kada zamenik načelnika na volšeban način nestaje, da bi vaskrnuo 1. aprila 2009. godine, kada je postavljen na svoju današnju funkciju.

Čime se Simo Zarić bavio punih 18 godina piše tek u optužnici Haškog tribunala: „Bivši agent i obavještajac Službe državne bezbjednosti. Godine 1991., Simo Zarić počeo je da organizuje i da rukovodi jednom jedinicom teritorialne odbrane pod okriljem JNA. Ostao je pripadnik vojske bosanskih Srba do 1995. godine.“

Entuzijazm koji je iskazao prema poverenim mu zadacima koštao ga je šest godina u “haškim kazamatima”, što ga, ipak, nije sprečilo da postane drugi čovek opštine pa da ga na ovogodišnjim izborima s ponosom na svojoj listi istakne Socijalisticka partija.

Photo: Paulina Janusz

Njegov nadređeni, Blagoje Simić, je, pak, u Hagu bio osuđen na 15 godina, što je znatno teže sakriti u biografiji, tako da SDS, stranka ispred koje je kandidovan za opštinsku skupštinu, ne pokušava ni da objasni ko je zloglasni dr Simić. Njegovi glasači uostalom odlično znaju o kome se radi, a svoje oduševljenje prema dotičnom imali su priliku iskazati u martu prošle godine, kada su mu priredili kraljevski doček nakon odslužene kazne u Škotskoj.

U sedištu SDS-a pokušavam dobiti komentar o tome kako neko ko je osuđen za zločine protiv čovečnosti može da se kandiduje na njenoj listi, ali ne uspevam, nažalost, ni da završim pitanje, a već mi izvesna Ceca, pobledelog lica, pokazuje vrata.

Dakle, koji god od glavnih šamačkih igrača, SDS ili SNSD (u koaliciji s socijalistima) pobedi, na visokoj opštinskoj funkciji naći će se neko od osuđenih u Hagu u predmetu „Šamac“. U takvom ambijentu pitanje povratnika nema velikog smisla.

– Ovde su često dolazili vase kolege, kaže mi drug spomenutog šamačkog dispečera – Pisali su o stradanju Srba. Je l’ i vi nešto o tome pišete?

Klimam glavom. Na kraju krajeva u tom bermudskom trouglu Bijeljina – Brčko –Šamac baš Srbi danas stradaju najviše. Od sitnog politikanstva, velikih interesa malih ljudi, a pre svega od opasne iluzije da su neka poglavlja iz istorije njihovih gradova zauvek zatvorena.