beats by dre cheap

UJEDINjENI U NEGIRANjU GENOCIDA

Nedelja sa bivšim i sadašnjim predsednikom Srbije

Ujedinjeni u negiranju genocida

 
Photomontage: Azazel

Uzmemo li kao taktičku pretpostavku mogućnost da do Međunarodnog krivičnog suda u Hagu dospe Tadićev stav o tome da je u Srebrenici izvršen genocid, koji bi sudija tako nešto razmotrio kao relevantnu činjenicu u dokaznom postupku. Tadić možda misli da je to mogućno, te je onda reč o umišljenosti (precenjivanju sebe), ili gluposti (defectus capitoli), a možda i o tragičnoj kombinaciji ova dva svojstva. A šta ako Tadić planira da se i četvrti put kandiduje za predsednika, pa već sada počinje kampanju, kao, uostalom, i njegovi mlađi politički protivnici Vučić i Đilas...

Bivši i sadašnji predsednik Srbije ponovo su na istom poslu, regionalnom širenju vlastite i poželjne istine o učešću Srbije u genocidu, o prihvatljivom stepenu krivice i odgovornosti  za masovne zločine i patnje žrtava. U nedelju je Tomislav Nikolić na brdu Zebrnjak u Makedoniji, na kojem je obeležena stogodišnjica Kumanovske bitke, rekao da “Srbija nema čega da se stidi iz svoje prošlosti”, nastavljajući temeljnu programsku ideju svedenu na rečenicu “Nijedan Srbin ne priznaje genocid u Srebrenici, pa ni ja”, izgovorenu u intervjuu italijanskom dnevniku Corriere della sera 9. oktobra. “U Srebrenici se nije desio genocid. Reč je o pojedinačnoj krivici pripadnika srpskog naroda". Srpski parlament je osudio ovaj zločin, ali nije kazao da je reč o genocidu”, rekao je srbijanski predsednik.

Nije ni slutio kolikog će odjeka imati njegova državotvorna platforma: “Što se tiče priznanja da je u Srebrenici počinjen genocid, o tome ne mogu govoriti, jer Bosna i Hercegovina pokreće novi proces pa ću pričekati da završi čitava pravna procedura. Dok se ne završi taj proces, ne treba pitati političare u Srbiji o tome je li bilo genocida. Kao predsednik nisam to komentarisao, ali sam insistirao na rezoluciji koja uključuje mišljenje Međunarodnog suda pravde koji kaže da je bilo genocida. Moje konačno mišljenje će pričekati odluku Suda, kada se završi proces koji je pokrenula BiH”, rekao je bivši predsednik Boris Tadić u emisiji Nedjeljom u dva na Hrvatskoj televiziji.

Photomontage: E Che

U redu, Tomislav Nikolić ima, blago rečeno, ambivalentan odnos prema zločinima Srba u poslednjim ratovima, o ranijima da i ne govorimo; ne prihvata reč genocid i poziva se na parlamentarnu deklaraciju. “Pripadnici mog naroda počinili su strašan zločin u Srebrenici i ja to ne opravdavam, ali ću se držati zaključka Narodne skupštine Srbije o tome”, rekao je Nikolić u intervjuu datom 8. juna ove godine. Na Zebrnjaku, pak, u nedelju: “Svesni smo da će o našim delima suditi buduće generacije, želeći kao i mi, da shvate razloge tragične istorijske sudbine našeg naroda. Srbija je jedna od retkih zemalja koje mogu da se ponose svojom istorijom i tradicijom kao vrednim učenja i pamćenja", rekao je predsednik Srbije.

Iz današnje perspektive, teško je zaključiti da li će neko, recimo u srednjoj školi, u Srbiji učiti da je 26. februara 2007. Međunarodni sud pravde presudio da je Srbija prva država u svetu odgovorna za to što je prekršila Konvenciju o genocidu, time što nije učinila sve što je bilo u njenoj moći da spreči genocid, a potom nije kaznila niti predala učinioce Haškom tribunalu.

To je svakako “vredno učenja i pamćenja”, ali ne i brige Tomislava Nikolića, čak ni tolike da se usaglasi sa sobom.

Boris je Tadić pokušavao u Zagrebu da se predstavi kao istinski pobednik, pokretač inicijative za usvajanje sramne paskvile o genocidu u Srebrenici i njen koautor, nazivajući taj neodgovorni i opasni produkt prvim parlamentarnim aktom kojim se Srbija, kao prva država u regionu, izvinila žrtvama. To su, naravno, tlapnje od kojih je, valjda, i državnički umišljenom Tadiću muka, ali vratimo se njegovoj tragično inhibirajućoj neslobodi (termin koji je koristio bežeći od reči genocid) jednog, još malo pa državnika. Opet umišljenost koja počinje nikolićevskim stavom da nijedan Srbin ne može priznati da se u Srebrenici dogodio genocid; u Tadićevoj je izvedbi on redukovan na političare u Srbiji koje, dok se ne okonča proces, ne treba pitati o tamo nečemu što je predmet spora.

Ovde imamo komplikovani zadatak, odgonetnuti da li je reč samo o umišljenosti, prepotenciji, o notornoj gluposti. Ili, pre svega, o čoveku koji, suštinski, negira zločin svog naroda, racionalizuje ga, prikrivajući to umilnim lažima.

Da li je, dakle, Boris Tadić, naprosto, toliko bahat da potpuno nipodaštava i duboko vređa one kojima se obraća. Uzmemo li kao taktičku pretpostavku mogućnost da do Međunarodnog krivičnog suda u Hagu dospe Tadićev stav o tome da je u Srebrenici izvršen genocid, koji bi sudija tako nešto razmotrio kao relevantnu činjenicu u dokaznom postupku. Tadić možda misli da je to mogućno, te je onda reč o umišljenosti (precenjivanju sebe), ili gluposti (defectus capitoli), a možda i o tragičnoj kobinaciji ova dva svojstva. Ako ne misli, bahat je i ponižava svoje slušaoce. U slučaju apsolutnog, vešto skrivenog negiranja zločina, a hinjena izvinjenja minulih godina ukazuju da ovu mogućnost ne treba odbaciti, imamo opasnu dijagnozu.

Photo: Stock

Ne i najopasniju. Šta ako Tadić planira da se i četvrti put kandiduje za predsednika, pa već sada počinje kampanju, kao, uostalom, i njegovi mlađi politički protivnici Vučić i Đilas. Eto, državotvoran je, nije hteo da kaže ništa o genocidu, ćutao pred Hrvatima kao skojevac, nije hteo da pruži materijal Hagu da nas osude za ono što smo uradili.

Nesrećna, ali ne i nezamisliva slovenska antiteza.

Nema priznavanja i suočenja, na površini su javna, nevažna, ornamentalna neslaganja, kojima se, zapravo, prikriva suština ključnog srbijanskog problema - činjenice da su u državi najmoćniji počinioci ratnih zločina iz vojnih i sličnih bezbednosnih struktura, koji sa manje ili više interesovanja, zavisno od vrednosti, kontrolišu sve što u Srbiji donosi novac. Od oružja i droge, do malina i kukuruza u rodnim godinama. Nemilosrdno, okrutno, baš kao i kad su ubijali u ime naroda, kako god se to (ubijanje) sada nazivalo.

Možda neka istinski civilna vlast i može da im se suprotstavi, ali ne dok imaju oreol heroja. Žrtve su ovoga puta građani Srbije. Nije to uteha onim prethodnim žrtvama. A ni pravda.

 

Jedinstvena Bosna i Hercegovina
http://haler.blogger.ba
30/10/2012 17:45