Jedinstvena Bosna i Hercegovina

Dobrodošli na moj blog

12.10.2017.

POUČAN TEKST U SARAJEVSKOM LISTU PRIJE 120 GODINA

''JEDAN MIMOPROLAZNIK SMILUJE SE SIROMAŠKU'': Ovako se u ''Sarajevskom listu'' prije 120 godina pisalo o ljudskosti i poštenju...

Vazda je bilo dobrih ljudi i tome su nekada novine pisale...

''JEDAN MIMOPROLAZNIK SMILUJE SE SIROMAŠKU'': Ovako se u ''Sarajevskom listu'' prije 120 godina pisalo o ljudskosti i poštenju...


''JEDAN MIMOPROLAZNIK SMILUJE SE SIROMAŠKU'': Ovako se u ''Sarajevskom listu'' prije 120 godina pisalo o ljudskosti i poštenju... - 2

Dragan Golubović iz sarajevskog Mediacentra, danas je na Facebooku, uz međunaslov koji vidite iznad, postavio tekst koji je u ''Sarajevskom listu'' objavljen u maju 1897. godine.

 

Može i danas poslužiti kao kvalitetan primjer ljudskosti i poštenja. Naprimjer:

 

''Danas u jutru valjalo se jedno psetance gonjeno brzom nabujalom Miljackom. Poslije dugog mučenja ispade siromašnom psetancetu, da se uspe na jedan kamen strme obale i tu ćućaše drhtajući od zime i straha.

 

Jedan mimoprolaznik smiluje se siromašku, pa se spusti dolje puzajući se sa kamena na kamen te izvadi pseto.

 

Interesantno je bilo gledati kako se pseto priljubilo uz svoga spasitelja, te cičeći i skakajući oko njega izražavalo mu svoju blagodarnost.

 

Pošteni čovjek odveo je psetance sobom da ga hrani i da ga ovo kad odraste od zla brani.''

 

(SB)   

 ///////////////////////////////

/////////////////////////////

DOČEK SULTANA: „Sirotinjska slava“, na kojoj se pokazalo ono što u Srbiji ne postoji - glamur, iskrenost i grandiozno prijateljstvo

Tekst je objavljen na srbijanskom portalu ''Peščanik'', a mi ga prenosimo integralno

DOČEK SULTANA: 'Sirotinjska slava', na kojoj se pokazalo ono što u Srbiji ne postoji - glamur, iskrenost i grandiozno prijateljstvo

Piše: Ljubodrag Stojadinović

 

Ima nečega u svečanim dočecima „sa najvišim državnim počastima“. Najnižih počasti nema, pa je u ovom slučaju superlativ samo potencirani oblik spektakla sa postrojenim trupama, raportima, usiljenim gostoljubljem i vojnom muzikom. Došao nam je u goste Redžep Taip Erdogan, čovek koji je u julu prošle godine preživeo vojni puč, jedan od omiljenih modela promene vlasti u Turskoj.

 

Posle tog traljavog pokušaja udara, Erdogan je postao sultan sekularne Turske, surovi progonitelj političkih protivnika, pisaca, novinara i književnika, ljudi koji ne misle dobro o njemu ili njemu ne misle dobro. Čak i za besposlene srpske babe i dede, koji oćoraviše gledajući turske serije, Erdogan je novi Sulejman Veličanstveni, vlasnik prošlosti u kojoj smo mi gradili naš rajetinski mentalitet, te pribavili sebi sultančića za gospodara bez granica.

 

Nije preterano loše družiti se sa moćnima, bolje je da im malo podilaziš nego da te biju. Ima nešto uzbuđenja u izboru prijatelja sa raznih strana i povodima koje nije potrebno obrazlagati. Ali, susret između Vučića i Erdogana nešto je sasvim drugačije od svega nabrojanog, pošto Erdogan nije od onih lidera većeg formata, koga valja priviti na grudi i izljubiti ko zna koliko puta po tri puta, kao pašenoga. Kao što je, recimo, Toma Nikolić usnim aparatom onoliko puta obanjao Putina.

 

Ovde se ipak radi o mešovitom učinku istorije i inercije, neizbežnim naslagama protivrečnih atavizama, kao i sukobu ili skladu modernih varijanti cezarizama na obe strane. Erdogan je to postigao na eksplicitno surov način, Vučić uči na svom najgorem primeru. Ono što je Erdogan ostvario, Vučić nije najbolje razumeo: turski predsednik apsolutno kontroliše vlast, ovaj ovdašnji želi da je poseduje. Na taj način najvitalnije sfere društva izlaže svojoj ambicoznoj nesposobnosti.

 

Erdogan svoju moć zasniva na potpunoj kontroli sposobnih podanika, kojima je predočena sultanova okrutnost. Tu nema paralele sa Vučićem: on želi da ga njegovi slepo slede u svemu što ne ume da radi.

 

U praktičnoj politici, Erdogan je besprizorni operativac, u stanju je da učini ono što mu se prohte; Vučiću se samo prohteva ono što bi želeo da učini, ali to najčešće ne ume, a za drakonske korake nema kuraži, niti je u moći da izgradi mehanizme za tako nešto.

 

Zbog toga su i neke paralele o identičnoj suštini apsolutizma „dva predsednika“ uglavnom neumesne. Radi se o sasvim različitim strukturama vlasti i o specifičnim parodijama demokratije, kako kod koga.

 

Svečani doček Erdogana je pokazao sve odlike „sirotinjske slave“, na kojoj se pokazuje uglavnom ono što ne postoji. U ovom slučaju glamur, iskrenost i grandiozno prijateljstvo.

 

Ništa od toga; nategnuta bliskost među glavarima država ne može se proglasiti „prijateljstvom među narodima“, jer je reč o potpuno različitim percepcijama. Kao dosledni rušilac sekularizma, Erdogan je postao moćni protagonista balkanskog islamizma, po mnogo čemu agresivnijeg nego u Turskoj.

 

Kao premijer Turske on je, uglavnom otvoreno, podržavao militarnu retoriku ovdašnjih ekstremnih Bošnjaka i bio ikona skandala na nekim fudbalskim utakmicama u Novom Pazaru (transparent „Ovo je Turska“).

 

Juče je u epskom zanosu, uz lirsku pomoć lokalne pesnikinje poručio Sandžaklijama: „Ovo je moj zavičaj, vaša sreća je i moja sreća, vaš bol je i moj bol.“

 

Dakle, to je njegov zavičaj, a boli njega za Sandžak. No, on je bio zvezda dana i zvezda uopšte; pored njega je Vučić bio senka od statiste i konačno video šta sve čini istinska, makar na torturi izgrađena harizma vođe.

 

Natuknica o zavičaju ima smisao endemske nostalgije i poruka je za sve koji su slušali, ali i za one koji nisu. Daleko važnija poruka od one Vučićeve sa predsedničke promocije, da je u Srbiji rođeno dvadesetak rimskih careva. Uzgred, Konstantin i moja malenkost delimo isti zavičaj, rođeni smo u Nišu, on nešto ranije.

 

U novopazarskoj podeli zavičaja Vučić nije oponirao, niti bar rekao da je tu pre svega njegov zavičaj i da njega, isto tako, lično boli za građane Srbije. Mada se na novopazarskom trgu ni u jednim rukama nije mogla uočiti zastava matične države.

 

Doček je i ovde bio važniji od suštine, ako Erdoganov zavičajni ispad razumemo kao simboliku daleke etničke solidarnosti, bez konotacija koje su u svojoj osnovi vrlo neprijatne.

 

I u gostima, Erdogan se ponašao kao gospodar svestan svojih moći i velikog uticaja na populacioni produkt otomanske istorije. Ali, neki od domaćina, koji su zasluženo stekli počasnu misiju dvorskih luda, nisu odoleli a da se prema njemu ne ponašaju kao prema Sulejmanu.

 

Tako je ministar spoljnih dela, najugledniji folker režima Ivica Dačić, nalazeći u sebi bogate ostatke rajetinskih naslaga, zapevao Erdoganu neodoljivi turbo-hit „Osmana, osmanaga...“

 

Erdogan je to izvođenje prihvatio sa simpatijama. Ministar spoljnih dela koji ume da peva ne mora da radi ništa drugo.

 

Dostojni folklorni kraj svečane večere morao bi da se okonča u nostalgičnom performansu, u kome najagilniji domaćini šetaju gostima opanke.

 

No, to ipak nije učinio Dačić, sklon ispadima svake vrste, nego Vučić lično, plačevnom molbom gostu i mogućim investitorima koje je ovaj poveo. Pozvao ih je da sa svojim parama dođu upravo ovde: „Dobićete višestruko bolje uslove nego bilo gde u Evropi.“

 

Dobiće raju koja radi skoro džaba, kao u tuđem zavičaju.

 

Jedinstvena Bosna i Hercegovina
<< 10/2017 >>
nedponutosricetpetsub
01020304050607
08091011121314
15161718192021
22232425262728
293031

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

Brojač posjeta
47688917

Powered by Blogger.ba