Jedinstvena Bosna i Hercegovina

Dobrodošli na moj blog

08.10.2017.

DIREKTOR MUZEJA AUSCHWITZ: DANAS JE STANJE GORE NEGO PRED 2. SVJETSKI RAT

Direktor muzeja Auschwitz: Danas je stanje gore nego pred 2. svjetski rat

Oktobar 08. 2017.


Direktor Državnog muzeja Auschwitz-Birkenau  Piotr Cywinski ocijenio je kako se Europa i svijet suočavaju s ponovnim rađanjem populizma i s govorom mržnje, antisemitizmom, ksenofobijom i izbjegavanjem odgovornosti, naglasivši da je to povijesno mjesto dokaz dokle može dovesti ljudska mržnja i izostanak reakcije na zlo.

“Svjedočimo ponovnom rađanju najgorih vrsta populizma i ksenofobije.. i to jako uznemiruje”, rekao je novinarima Cywinski, koji je od 2006. direktor muzeja u poljskom mjestu Oswiecimu.

Upravo je Auschwitz “dokaz do čega može dovesti mržnja”, naglasio je Cywinski ovaj tjedan na međunarodnom seminaru za novinare, istaknuvši da muzej “pokušava prikazati mehanizam zla koje se ovdje dogodilo kako bi se ljudi potaknuli da razmisle i analiziraju svoju odgovornost danas”.

S moralnog stajališta stanje ‘znatno gore’

A danas s moralnog stajališta, kaže, uopće nema sumnje da je stanje “znatno gore” nego što je bilo uoči Drugog svjetskog rata.

Objašnjava da je tada bio rat, pomaganje Židovima se kažnjavalo smrću, a informacije su se sporo širile.

“Danas znamo sve i to u realnom vremenu. Nismo u ratu. A u smislu pomoći ne događa se mnogo više nego onda”, kazao je, kako prenosi Hina.

Cywinski je rekao da Muzej Auschwitz-Birkenau uz seminare za novinare organizira i brojne druge konferencije i skupove, za mlade, učitelje i profesore, suce i policajce, diplomate, pa čak i zatvorenike.

Memorijalni centar organizira skupove i u drugim gradovima i zemljama.

Pawel Sawicki iz ureda za medije koji je novinare proveo kroz Auschwitz I i Auschwitz II-Birkenau istaknuo je kako genocid ne počinje ubojstvima.

Sawicki: Genocid počinje riječima, ne ubojstvima

“Sva nedjela počinju riječima”, rekao je. Izostanak reakcije na riječi akcelerator je svega što slijedi.

Za Pawela Sawickog njegovi suradnici kažu da je bio vodič kroz notorni logor smrti velikom broju šefova država, premijerima, slavnima.

Ali o tome ne smije govoriti. Smije i želi govoriti o onome čemu je namijenjen ured za edukaciju u Auschwitzu – o odgovornosti ljudi – te tu poruku posebno prenijeti novinarima jer, kako kaže, snaga medija je golema i stoga sedma sila mora biti svjesna svoje moći.

Muzej Auschwitz-Birkenau je od 2001. do 2016. ostvario velik porast u broju posjetitelja.

Godine 2001. bilo ih je našto manje od pola milijuna, a lani nešto više od dva milijuna.

Na ulazu u Auschwitz I najviše je mladih koji bivši koncetracijski logor posjećuju u okviru obrazovnog programa. Oni čine do 65 posto ukupnog broja posjetitelja. Uz njih, brojne su i skupine turista koje vode dobro educirani vodiči na 17 jezika.

“Nijedan muzej ne može pružiti ovakvo iskustvo jer posjet Auschwitzu nije kao posjet Muzeju holokausta u Washingtonu ili Yad Vashemu jer je ovo autentično mjesto. To nije muzej o nečemu što se dogodilo daleko, nego ovdje”, kaže Sawicki.

Djelatnici muzeja posjetitelje žele navesti da se upitaju o svojoj pojedinačnoj odgovornosti.

“Najvažnija zadaća za nas u edukacijskom centru je naučiti ljude odgovornosti, ukazati im da smo svi mi promatrači zla i da uvijek imamo izbor”, kaže Sawicki, dodavši da pojedinci odlučuju hoće li ostati pasivni ili djelovati.

Stoga je cilj edukacijskog centra s jedne strane predstaviti povijesne podatke i činjenice, ali posjetiteljima ukazati i na osobne priče preživjelih jer na taj se način dehumanizirana masa žrtava pretvara u osobnu priču, a žrtva dobija identitet.

“Empatija je ljudima prvi pokretač”, smatra Cywinski.

Njemačka najveći donator

Od 14. lipnja 1940., kada je prva skupina od 728 poljskih političkih zatvorenika dovezena u logor, do njegova oslobođenja 27. siječnja 1945. u Auschwitz je deportirano 1,3 milijuna ljudi, među njima 1,1 milijun Židova, kojih ih je stradalo više od milijuna, najviše iz Mađarske i Poljske.

Ukupno je u holokaustu ubijeno šest milijuna Židova.

Kako bi i budući naraštaji mogli nešto naučiti dolaskom u bivši logor smrti, potrebno je očuvati sve nepokretne i pokretne objekte što je ogroman posao, a njegov je opseg prije osnivanja Zaklade Auschwitz-Birkenau 2009. godine “bio iznad naših financijskih mogućnosti”, kazao je direktor.

Cilj zaklade bilo je prikupljanje 120 milijuna eura za konzervatorske radove, a danas joj nedostaje još samo osam milijuna nakon što je svoj doprinos dalo 36 država i privatnih donatora.

Najviše je dala Njemačka – 60 milijuna eura, SAD 15 milijuna, Poljska 10 milijuna, te između 5 milijuna i milijuna eura Francuska, Austrija, Velika Britanija, Švicarska, Italija, Izrael i Rusija.

Među privatnim donatorima nalazi se i Zaklada Stevena Spielberga, redatelja poznatog filma o holokaustu “Schindlerova lista” za koji je i Branko Lustig kao producent 1993. dobio Oscara.

Konzervatorskim radovima potrebno je sačuvati, među ostalim, 45 ciglenih baraka, 22 drvene, 21 malu i šest velikih promatračnica, 3.800 kovčega, 110.000 cipela i 4500 umjetničkih djela, kao i konzerve u kojima je bio otrovni plin ciklon B i 390 komada prugaste odjeće.

Memorijal ima i oko dvije tone kose žrtava, koja se međutim, kako je zaključeno nakon brojnih rasprava, neće konzervirati nego ostaviti prirodnim procesima.

Osnovna ideja konzervatorskih radova jest očuvanje potpune autentičnosti mjesta, pa su oni iznimno skupi. “Nama je čuvanje autentičnosti mjesta temelj bilo kakve druge aktivnosti”, naglašavaju u muzeju.

Nijekanje holokausta

Plan je uz to utemeljiti novi edukacijski centar, novi centar za posjetitelje i novi izložbeni centar. Kada se radi o izložbenom centru, ideja je da se posjetitlji pri ulasku ne vraćaju u prošlost, nego da im se ukaže na glavna pitanja koja si ljudski rod treba postaviti danas.

Potrebno je pokazati kako je prvo postojala golema frustracija, na koju su se nadogradili propaganda i populizam, potom se prikazao neprijatelj i počelo je istrebljenje.

“Želim da si svaki posjetitelj postavi pitanje – u kojem smo trenutku sada?”, kazao je direktor Cywinski.

Ima i onih koji holokaust negiraju. Njima muzej nudi pregršt argumenata onoga što se u Auschwitzu zbivalo.

Cywinski kaže kako su negatori holokausta danas drugačiji nego oni osamdesetih i devedesetih godina. Tada su se uglavnom htjeli promovirati iako su znali da ono što govore uopće nije točno.

“Današnji negatori imaju brži jezik od pameti”, naglašava Cywinski, ali ističe da postoji dublji i ozbiljniji problem, u nekih dijelovima i zemljama Afrike i Bliskog istoka. “Tamo se negiranje ne samo prihvaća nego i potiče. Tamo je problem dublji”, rekao je.

(Kliker.info-AJB)

/////////////////////////////

//////////////////////////////////////////
08.10.2017.

BiH NE SPROVODI ODLUKE SUDA U STRAZBURU

BiH ne sprovodi odluke suda u Strazburu




Evropski sud za ljudska prava: Seks bitan ženama, bez obzira na godine

Evropski sud za ljudska prava

///////////////////////////////////////

Neprovođenje presuda Evropskog suda za ljudska prava je nedopustivo, smatra Faris Vehabović, sudija tog Suda

.........................

Iako je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu još sredinom 2014. godine donio presudu u korist Azre Zornić koja je tužila BiH za diskriminaciju, jer se kao građanka BiH na izborima nije mogla kandidovati za Dom naroda i Predsjedništvo BiH, sporne odredbe u Ustavu BiH do danas se nisu promijenile. To je tek jedna od presuda Evropskog suda kojom su utvrđene diskriminatorne odredbe Ustava BiH.

Neprovođenje presuda Evropskog suda za ljudska prava je nedopustivo, smatra Faris Vehabović, sudija tog Suda sa sjedištem u Strazburu koji djeluje u okviru Vijeća Evrope, najstarije evropske organizacije.

“Treba imati u vidu da Vijeće Evrope, čija je BiH članica od 2002. godine, konstantno prati izvršenje svih svojih presuda i sigurno neće dopustiti da jedna država kao što je BiH osam godina ‘vuče za nos’ Vijeće Evrope i ne izvršava presude Evropskog suda. Dakle, u cijelom tom paketu - imamo presudu Sejdić-Finci, gdje su u pitanju manjine, presudu Pilav, gdje su diskriminirani konstitutivni narodi zavisno od teritorije odakle dolaze i presudu Zornić, koja je ustvari zaokružila čitav taj problem na način da je uključila građane u priču o provođenju tih presuda”, navodi Vehabović.

Nacionalne političke elite u BiH nisu zainteresovane za provođenje presude Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Zornić zato što ne žele da se odreknu ni najmanjeg dijela političke moći koju imaju prema postojećem institucionalnom sistemu, te da u političke institucije uvode neke nove aktere. S druge strane, provođenje ove, kao i presude Sejdić – Finci, otvara se niz pitanja koja se tiču promjene Ustava BiH, kaže profesor ustavnog prava na Pravnom fakulteta Univerziteta u Istočnom Sarajevu Goran Marković.

“Političke elite se u raspravama o provođenju ove presude, isto kao i presude Sejdić-Finci, ne ograničavaju samo na pitanje kako omogućiti kategoriji ostalih da učestvuju u radu političkih institucija, nego postavljaju i neka druga pitanja koja odavno tište ustavni sistem BiH, kao što je, na primjer, da li će se moći ponoviti slučaj Željka Komšića, koji je dva puta biran u Predsjedništvo BiH, znamo na koji način i pod kojim okolnostima. Čim se sva ova pitanja postave onda je jasno da nema ništa od provođenja presude, jer nacionalne političke elite o svim ovim pitanjima imaju potpuno suprotna mišljenja”, navodi Marković.

U vrijeme donošenja Ustava BiH, odnosno potpisivanja Dejtonskog sporazuma, cilj tih odredbi je bio da se zaustavi sukob obilježen genocidom i etničkim čišćenjem. To piše u presudi Sejdić-Finci gdje se navodi i da je u tom momentu bilo neophodno da se pristane na konstitutivne narode kako bi se osigurao mir. U predmetu Zornić, Evropski sud za ljudska prava je otišao korak dalje i u presudi iz 2014. godine naveo da poslije 18 godina od završetka rata u BiH, ne može postojati bilo kakav razlog za zadržavanje spornih ustavnih odredbi, podsjeća Faris Vehabović.

“Ovdje se direktno govori o problemu koji potiče iz samog Ustava BiH. S obzirom na potrebu da se osigura stvarna politička demokratija, što implicira da nje trenutno nema, Sud smatra da je došlo vrijeme za politički sistem koji će svakom građaninu BiH osigurati pravo da se kandiduje na izborima za Predsjedništvo i Dom naroda, bez diskriminacije po osnovu etničke pripadnosti i bez davanja posebnih prava konstitutivnim narodima uz isključivanje manjina ili građana BiH”, pojašnjava sudija Vehabović.

Slučaj Zornić je tek jedna od presuda Evropskog suda kojom su utvrđene diskriminatorne odredbe Ustava BiH
Slučaj Zornić je tek jedna od presuda Evropskog suda kojom su utvrđene diskriminatorne odredbe Ustava BiH

Ustavom BiH izričito je predviđeno da samo pripadnici konstitutivnih naroda - Bošnjaci, Srbi i Hrvati - mogu biti birani u Predsjedništvo BiH i Dom naroda. Presude Zornić i Sejdić-Finci podjednako su važne jer obuhvataju i štite obje kategorije građana koje pripadaju grupi ostalih, a to su nacionalne manjine i nacionalno neopredijeljeni građani, kaže Goran Marković.

“Tako da je u suštini jasno da iz jedne i druge presude slijedi da BiH, prije nego što promijeni Izborni zakon i da bi uopšte mogla da promijeni Izborni zakon, mora mijenjati Ustav”, dodaje profesor Marković.

Neprovođenjem presuda Evropskog suda za ljudska prava političari u BiH pokazuju da su nesposobni za kompromis, ističe Marković.

“Istovremeno, nacionalne političke elite u BiH šalju poruku da im nije mnogo stalo do nekih temeljnih principa kao što je zabrana diskriminacije, jer njih nije mnogo briga što je Evropski sud utvrdio da postoji diskriminacija makar i malog broj građana koji spadaju u kategoriju ostalih, zato što taj mali broj građana nije mnogo važan u izbornim računicama nacionalnih političkih elita”, kaže Marković.

Naivno bi bilo očekivati da će se nešto promijeniti do izbora 2018. godine. Bosna i Hercegovina bez članstva u Vijeću Evrope, odakle bi mogla biti izbačena zbog neprovođenja presuda Evropskog suda u slučajevima Sejdić-Finci, Zornić i Pilav, ne može razmišljati o daljnjim evropskim integracijama, naglašava Faris Vehabović.

“Naravno da postoje i oni kojima je čak interes da BiH ne bude u Vijeću Evrope, da se na taj način pokaže da nije funkcionalna država kojamože da riješi banalne stvari kao što je izvršavanje presuda najvišeg Suda u Evropi koji rješava o tim stvarima, ali protiv toga se treba boriti i treba naći pravi način da se pronađe ispravno rješenje”, zaključuje sudija Evropskog suda u Strazburu Faris Vehabović.
**
Tema realizovana u saradnji sa Helsinškim parlamentom građana Banjaluka, u okviru Inicijative 'Građanke za ustavne promjene'.

08.10.2017.

ŠTA JE GORE - VUČIĆEV ILI MILOŠEVIĆEV MEDIJSKI MRAK?

Šta je gore - Vučićev ili Miloševićev medijski mrak?



Image result for aleksandar vucic i slobodan milosevic fotos

Image result for aleksandar vucic i slobodan milosevic fotos

Image result for aleksandar vucic i slobodan milosevic fotos
Kontrola medija u poslednje tri decenije: Aleksandar Vučić i Slobodan Milošević

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o pritiscima na medije u Srbiji. Sagovornici su bili Slaviša Lekić, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, i Nedim Sejdinović, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Bilo je reči o tome kako vlast u Srbiji guši nezavisne medije i zastrašuje novinare, kako prorežimski tabloidi linčuju nezavisne novinare i kritičare vlasti, o Vučićevim novinarskim počecima na Palama ranih devedestih, o tome kako je Vučić kontrolisao medije kao Miloševićev ministar informisanja a kako ih kontroliše danas kao predsednik države, o cinizmu premijerke Brnabić koja pita ko se plaši da kritikuje vladu i Vučića, o obilatoj novčanoj pomoći režimskim medijima i finasijskom iscrpljivanju nezavisnih medija, kako vlast kupuje ugledna novinarska imena, koliko je jak otpor sadašnjim žestokim pritiscima vlasti na medije, kao i o tome može li se uskoro desiti da Srbija ostane bez ijednog slobodnog medija.

Omer Karabeg: Vaša dva udruženja su nedavno saopštila da je vlast u Srbiji ušla u novu, brutalnu fazu gušenja medijskih sloboda i zastrašivanja novinara. Šta karakteriše tu novu fazu?

Slaviša Lekić: Karakteriše je mnogo toga. Srbijom vlada totalni mrak, što se tiče medija. Mediji su u blokadi i guše se političkim i ekonomskim pritiscima. Možda je preterno reći da je situacija katastrofalna, ali se svakako može reći da je očajna. Ovo što se dešava poslednjih mesec dana nateralo nas je da se zbližimo i ujedinimo, da dignemo glavu, da pokušamo da animiramo javnost i pozovemo je u pomoć.

Nedim Sejdinović: Ono što već duži niz godina karakteristiše vladavinu Aleksandra Vučića - na šta su nezavisni mediji stalno upozoravali - u poslednje vreme postalo je veoma vidljivo. Čini se da vlast i ne skriva svoju želju da onemogući nezavisne medije i novinare. Na delu je operacija gušenja medijskih sloboda koja se ogleda u činjenici da vlast obilato finasijski nagrađuje medije koji su joj bliski, dok one koji joj nisu po volji na različite načine uništava - od finansijskog iscrpljivanja do pretnji ličnoj bezbednosti. U poslednje vreme imamo i slučaj praćenja i neovlašćenog snimanja urednika Južnih vesti iz Niša, za koje je, po svemu sudeći, odgovorna tajna služba.

Informerova poternica

Omer Karabeg: Da li su nezavisni novinari izloženi fizičkom nasilju?

Slaviša Lekić: Za sada nisu, ali su izloženi svim drugim oblicima maltretiranja, prvenstveno targetiranju u tabloidima koje traje već pet godina, a poslednjih godinu dana toliko je uzelo maha da se više ne govori o targetiranju, već o medijskom linču. Provladin tabloid optužio je za zaveru mnoge novinare, aktiviste nevladinog sektora i nezavisne intelektualace. Bukvalno je raspisao poternicu za njima. Ti ljudi su tužili taj tabloid, ali im je ekspresno odgovoreno da nema odgovornosti tog tabloida. Naravno da su optuženi taj postupak doživeli kao neku vrstu novog javnog raspisivanja poternice za njima.

Omer Karabeg: Mislite na tabloid Informer?

Slaviša Lekić: Naravno. Ovoga puta nije bio umešan jedan drugi tabloid - Srpski telegraf, pošto oni deluju zajedničkim snagama - što propusti Informer, dočeka Srpski telegraf, što propusti Srpski telegraf, dočeka Televizija Pink. To je scenario koji funkcioniše godinama. To izgleda ovako: informacije iz tajne službe stižu do Informera i ovaj ih plasira na naslovnoj strani, potom ih preuzme Srpski telegraf, pa onda to prenese Pink. Faktički, cela nacija je prekrivena tim informacijama koje potiču ili iz policijskih krugova ili iz dosijea koje pravi tajna služba.

Nedim Sejdinović: Ima fizičkog nasilja nad novinarima. Setimo se mitinga Srpske napredne stranke za vreme inauguracije Aleksandra Vučića, kada su napadnuti novinari nezavisnih medija. Do danas nemamo pravosudni odgovor na pitanje ko je to učinio, mada ga svi znamo. Država glasno ćuti. Sa druge strane, kada su ultradesničari napali novinare bliske vlasti, država je promptno reagovala i uhapsila počinioce. Čak je i predsednik države otišao u bolnicu da poseti napadnute novinare. Time se novinarima šalje sledeća poruka: ako ste kooperativni i ako ste na našoj strani - bićete zaštićeni, a ukoliko niste, zagorčavaćemo vam život.

Intervju sa svetim Petrom

Omer Karabeg: Mnogi sadašnje stanje u medijima upoređuju sa onim iz devedesetih godina. Vučić je tada bio ministar informisanja, a sada je predsednik Srbije. Kakva je razlika između onog Vučića iz devedesetih i ovog današnjeg, kada je reč o odnosu prema medijima?

Vučić danas ima mnogo veću moć: Slaviša Lekić
Vučić danas ima mnogo veću moć: Slaviša Lekić

Slaviša Lekić: Razlika je jedino u tome što danas Aleksandar Vučić ima daleko veću moć. On je devedesetih godina bio Miloševićev ministar za informisanje i sprovodio je tuđe odluke. Danas se pita bukvalno za sve. Vučić je postao ministar za informisanje uoči bombardovanja Srbije i tada je pokazao svu svoju netrpeljivost prema novinarima. Korene te netrpeljivosti možemo potražiti u ranim devedesetim godinama, kada još nije ušao u politiku, već je pokušavao da se bavi novinarstvom. Bio je na Palama, kod po zlu čuvenog Ilije Guzine. Uradio je dva priloga, koja nisu baš naišla na oduševljenje uredničkog kolegijuma televizije sa Pala, pa su mu se zahvalili na saradnji. Od tada datira njegov negativni odnos prema medijima.

Danas je to otišlo toliko daleko, da je on ubedljivo najveći i najjači neprijatelj novinara u Srbiji. Kontroliše sve medije, sem jednih dnevnih novina, dva-tri nedeljnika i jedne televizije. Politika, list koji se ponosi da je najstariji dnevni list na Balkanu, pod skutima je Aleksandra Vučića. To ne krije ni sam Vučić. Pre nekih mesec dana pričao je u jednom intervjuu kako ga je zvao Žarko Rakić, glavni i odgovorni urednik Politike, i predočio mu neke informacije iz tajne službe kojima raspolaže. Vučić ga je navodno molio da ne objavljuje te informacije, ali je “hrabri“ Žarko Rakić odlučio da to pusti u štampu.

Tvrdim, mada mi neki to zameraju, da je danas situacija daleko gora nego u vreme Miloševića. Miloševićevi ljudi su novinare i ubijali, ova vlast to ne radi, ali ja uvek kažem - još ih ne ubijaju. Zaista je pitanje dana kada će se ovde desiti i takvo zlo.

Milošević se u obračunu sa nepodobnim medijima koliko-toliko oslanjao na profesionalce. Danas medijski teror sprovode čelni ljudi Pinka i Informera. Jednom od njih je najupamćeniji profesionalni domet otkrivanje sadržine kese za smeće braćnog para Drašković. To je bilo devedesetih godina. Onaj drugi, Željko Mitrović, i dalje prepričava kako je lično vodio intervju sa Svetim Petrom.

Danas se javni dijalog u Srbiji sveo na uvrede i klevete. Upravo je predsednik države vratio jezik mržnje u javni dijalog. Svaki njegov nastup na televiziji, na konferencijama za štampu, prilikom otvaranja brojnih fabrika, osim patetikom i populizmom nabijen je i negativnom energijom i sarkazmom prema neistomišljenicima. Njegova retorika je svedena na nadmenost, ruganje, kaljanje i ponižavanje protivnika.

Paralelna stvarnost

Nedim Sejdinović: Vučić je tokom dugogodišnjeg bavljenja politikom - što na vlasti, što u opoziciji - naučio kako da kontroliše medije i kako da uz njihovu pomoć vlada. To je zajednička karakteristika Miloševićevog i ovog režima. Mediji su najistureniji igrači i centarfori sadašnje vlasti. Oni učestvuju u kreiranju paralelne stvarnosti koja sa realnošću nema previše dodirnih tačaka. Uz pomoć režimskih medija stvara se neka vrsta science fiction-a, ružna sadašnjost zamenjuje se sjajnom budućnošću. Simbol te priče je Beograd na vodi. U kreiranju tog mita u velikoj meri su učestvovali mediji.

Medijsko kreiranje sjajne budućnosti: Beograd na vodi
Medijsko kreiranje sjajne budućnosti: Beograd na vodi

Još jedan nauk stekao je Vučić tokom svoje političke karijere, a to je da ne vlada samo štapom, kako je to radio devedesetih godina kada je donet onaj drakonski zakon o informisanju, već i uz pomoć šargarepe. Zbog toga su neke naše kolege, koji su devedesetih godina bili simbol otpora Miloševićevom režimu, ponudili svoje usluge Vučiću i stavili mu na raspolaganje svoj profesionalni kredibilitet. Za to su bogato nagrađeni.

Uočljiva je i razlika u ponašanju međunarodne zajednice u Miloševićevo vreme i danas. Ona je devedesetih godina snažno podržavala nezavisne medije i pomogla u stvaranju alternative Miloševićevoj propagandnoj mašineriji, dok se danas previše ne uzbuđuje zbog gušenja medijskih sloboda. Čini se da su medijske slobode i vladavina prava žrtve nekih velikih političkih dogovora od kojih, po svemu sudeći, na kraju neće biti ništa.

Udvorice

Omer Karabeg: Koliko na pisanje novinara utiče strah od gubitka posla i od toga da će, ako kritikuju vlast, biti izložni uvredama i klevetama?

Slaviša Lekić: Novinari su ozbiljno zaplašeni. Žive u nekoj vrsti mraka. U redakcijama vlada stah, novinarske plate su daleko niže nego u ostalim delatnostima, a vrlo često se dešava da ih novinari ne primaju po nekoliko meseci. Svakodnevno po desetak novinara ostane bez posla. Kada novinar radi za platu od 200 evra, onda će za dodatak od 50 evra objaviti sve što od njega traži nalogodavac.

Kolega Sejdinović je pomenuo preletače. Neke kolege, koje iz devedesetih godina znamo kao časne profesionalce, prešli su na drugu stanu - neki zbog boljeg položaja, neki zbog stana, neki zbog kredita. Aleksandar Vučić vrlo otvoreno šalje poruku: ko je lojalan, ko me veliča - biće nagrađen. Regulatorno telo za medije, čuveni REM, ovih dna je izabrao dva nova člana Upravnog odbora Radio televizije Srbije koja nastavlja tradiciju Televizije Beograd iz devedestih godina. To su Zoran Panović, bivši glavni i odgovorni urednik Danas-a, i Nebojša Krstić, bivši savetnik Borisa Tadića, koji se predstavlja kao medijski stručnjak. Ja bih dodao za promociju Aleksandra Vučića. Da je njih izabrao Aleksandar Vučić lično, to bi bilo jako ružno, jer bi u javnost bile poslate dve poruke - jedna da vlast voli udvorice i da ume da ih nagradi, a druga da je intelektualna prostitucija u Srbiji i dalje na sceni. Ne, njih je izabrao REM na predlog vrlo zanimljivih institucija. Recimo, Zorana Panovića je predložio Centar za edukaciju i društvenu emancipaciju mladih - telo za koje niko u Srbiji nije čuo. Iza Nebojše Krstića stoji takođe nimalo respektabilni Centar za društvena istraživanja.

Otkako je Vučić došao na vlast Srbija je u permanentnom vanrednom stanju. Imamo gotovo svakodnevne državne udare, a atentati su redovniji od povišica plata i penzija. Paranoji nema kraja. Neprijatelji nadiru sa svih strana, a Vučić je usamljen. I onda čim ga neko pohvali - on ga nagradi. Recimo, jedan netalentovani trener Nenad Lalatović izjavi: “Jako volim Vučića, dabogda vladao Srbijom još 50 godina“ i u roku od mesec dana taj najviše kažnjavaniji trener u Srbiji postane, nećete verovati, selektor mlade fudbalske reprezentacije. Božidar Maljković, košarkaški trener, koji izjavi da je Vučić ono što treba Srbiji, odmah postane predsednik Olimpijskog komiteta. Imate glumca Lazara Ristovskog, koji protivnike Vučića nazove mrsomudima, i Vučić mu poveri ceo filmski festival, plus 40 miliona dinara za nekakav film.

Premijerkin cinizam

Omer Karabeg: Nedavno je srpska premijerka Ana Brnabić, govoreći o stanju u medijima, rekla da ona ne vidi da se neko plaši da kritikuje bilo vladu Srbije, bilo nju lično, bilo predsednika Vučića. Ona je upitala koji su to novinari koji se plaše da nešto kažu protiv vlade. Šta biste vi odgovorili premijerki?

Nedim Sejdinović: Odgovorio bih da je to savršeno cinično pitanje. To je čisti cinizam. Mediji u Srbiji i novinarska profesija su dugo uništavani i devastirani. Ljudi žive na ivici egzistencije i autocenzura je postala podrazumevajući deo novinarskog posla.

Slaviša Lekić: Ono što bih joj ja odgovorio nije za emisiju. Onomad, kada su ugašene Vranjske novine i kada je njihov direktor Vukašin Obradović stupio u štrajk glađu, na novinarsko pitanje da to prokomentariše ona je rekla da nema dovoljno podataka - da bi koliko sutradan izašla sa nekim podacima kojima navodno demantuje Obradovića. Umesto da se solidariše sa gestom očajnika koji je posle 23 godine rada i ulaganja svega što je imao u Vranjske novine zbog pritiska vlasti odlučio da ih ugasi i da devet novinara zajedno sa njim završe na ulici, premijerka se solidariše sa Pokretom socijalista Aleksandra Vulina. A taj pokret je izdao saopštenje u kome urednika portala Krik, koji je otkrio kako je ministar Vulin došao do stana, naziva narkomanom i stranim plaćenikom. Šta čovek da kaže o osobi koja se tako ponaša?

Omer Karabeg: Koliko vlast finansijski pomaže režimske medije?

Nedim Sejdinović: Teško je doći do podataka o tome pošto se novac u prorežimske medije sliva raznim, često skrivenim kanalima. Prema jednom istraživanju država na različite načine samo u jednoj godini odvoji za medije više od dve milijarde dinara. Ogroman procenat tog novca ode u medije bliske vlasti. Njima se opraštaju porezi, u te medije se ne šalju finasijske inspekcije koje svakodnevno opsedaju nezavisne medije. Novinari imaju izuzetno male plate, žive u strahu i pod stresom, dok se vlasnici režimskih medija i njima bliski urednici bukvalno kupaju u novcima. I to ne kriju od javnosti.

Danas na crnoj listi

Slaviša Lekić: Tabloid Kurir, koji je pao u nemilost Aleksandra Vučića, naručio je istraživanje o tome koliko su se u poslednje vreme državne firme oglašavale i u kojim medijima. Ispostavilo se da je za tri meseca ove godine, od juna do avgusta, Informer dobio od državnih kompanija 150.000 evra, a Srpski telegraf preko 200.000. Za to vreme nezavisni list Danas bukvalno se finansijski guši. Državnim kompanijama je zabranjeno da se oglašavaju u Danasu, a privatnici su se, poučeni ranijim iskustvom, sami povukli.

Omer Karabeg: Grupa za slobodu medija, kojoj pripadaju i vaša dva udruženja, pozvala je sve medije da u četvrtak 29. septembra, u znak protesta zamrače ekrane i svoja štampana izdanja obeleže crnim znakom. Poziv su prihvatili uglavnom portali i novine iz unutrašnjosti, ali najveći broj najtiražnijih medija se oglušio. Izgleda da se veliki broj novinara kloni takvih protesta?

Nedim Sejdinović: Tako je. Bilo je i slučajeva da su se redakcije podelile, pa je deo novinara podržao našu akciju, dok je drugi deo zajedno sa menadžmentom odbio da u njoj učestvuje. Takozvani mainstream mediji - najtiražnije novine i najgledanije televizije - deo su strukture moći i njima ne smeta medijski mrak koji je zavladao Srbijom. Oni se i u Miloševićevo vreme nisu borili protiv represije, već su to činili marginalizovani, alternativni mediji. Ali ohrabruje činjenica da se veliki broj građana - što kroz nevladine organizije, što preko društvenih mreža - priključio našoj akciji, što je znak da građani prepoznaju problem sa kojim se Srbija danas suočava.

Aleja velikana za Karadžićeve senatore

Slaviša Lekić: Činjenica je da su se povukli ljudi koji govore autoritetom svoje struke. Možda i zbog toga što su ljudi, koji su devedesetih dizali glas, završili onako kako su završili. Prošle godine je umro Rade Konstantinović, a nešto pre toga Bogdan Bogdanović. Dve izuzetne ličnosti, ne u našim nego u evropskim razmerama. Njihova smrt je propraćena na totalno sraman način. Niko iz vlasti nije našao za shodno da pošalje makar telegram saučešća, da ne govorimo o prisustvu na sahrani i komemoraciji. A u isto vreme Momo Kapor i Brana Crnčević, koji su bili Karadžićevi senatori, sahranjeni su u Aleji velikana uz pompu i telegrame koji su stizali sa najvišeg mesta.

Omer Karabeg: Vaša dva udruženja su ovih dana upozorila da niko ne treba da bude iznenađen ako se veoma skoro jednog jutra Srbija probudi bez ijednog slobodnog medija. Da li će se to dogoditi?

Pisaćemo po zidovima: Nedim Sejdinović
Pisaćemo po zidovima: Nedim Sejdinović

Nedim Sejdinović: Nadam se da neće. Mislim da je mobilizacija građana signal da ovde ipak postoji kritična masa ljudi koji neće dozvoliti da zavlada potpuni mrak. A, ako se to desi, pisaćemo po zidovima.

Kad prođem pored trafike i vidim naslovne stranice naših novina i kada pretražujem kanale na televizijskom aparatu, osećam neku vrstu gađenja i poniženja što je naša profesija dospela na samo dno. Ali sa druge strane, kada vidim da postoji veliki broj profesionalaca koji su spremni da žrtvuju i svoju egzistenciju boreći se za medijske slobode, onda sam ipak optimista.

Kad Vučić bude pušten niz vodu...

Slaviša Lekić: Nisam optimista kao kolega Sejdinović. Mislim da Zapad podržava Vučića u istoj meri, ako ne i više, nego Miloševića devedesetih godina. Richard Holbrooke je Miloševića opisivao kao briljantnog, harizmatičnog, ali veoma opasnog čoveka s kojim se mora pregovarati. Kada je Holbrooke pomenuo Miloševiću gušenje medijskih sloboda, na šta su ga upozorili nezavisni novinari i predstavnici nevladinih organizacija, Milošević mu je izvadio iz fioke jednu karikaturu Predraga Koraksića-Koraksa i rekao: “Čuj Dik, ovo je juče izašlo u jednom nedeljniku, jel' ti misliš da ovde ima C od cenzure?“ Holbrooke je to kasnije ponovio novinarima govoreći da nema cenzure.

Isto, potpuno isto, danas se ponašaju predstavnici Evropske unije kada dođu u posetu Beogradu. Oni traže dokaze da se ovde guše mediji, iako su dokazi na svakom koraku.

Kada je 1996. godine B92 morao da prekine emitovanje zato što je voda navodno ušla u koaksijalni kabl, u roku od 24 sata na Surčin je sletela žena gospodina Holbrookea, Kati Marton, šefica Komiteta za zaštitu novinara, otišla kod Miloševića i posle dva sata voda je isparila iz kabla, a B 92 je dobio mogućnost da se čuje i preko državnih repetitora. Bio je to znak da je Milošević pušten niz vodu. Pošto će i Aleksandar Vučić takođe jednog dana biti pušten niz vodu - to je istorijska neminovnost - bojim se da tu vest neće imati ko da objavi u Srbiji.









Jedinstvena Bosna i Hercegovina
<< 10/2017 >>
nedponutosricetpetsub
01020304050607
08091011121314
15161718192021
22232425262728
293031

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

Brojač posjeta
47688887

Powered by Blogger.ba