Jedinstvena Bosna i Hercegovina

Dobrodošli na moj blog

01.10.2017.

ZATVORENA BIRALIŠTA U KATALONIJI, VIŠE OD 760 POVREĐENIH

Zatvorena birališta u Kataloniji, više od 760 povređenih





Sukob sa policijom koja je pokušavala da dođe do biračkih mesta

Policija ispaljuje gumene metke

Sukob policije i građana koji pokušavaju da glasaju u Barseloni

Barselona: Više povređenih u sukobima sa policijom


Katalonske vlasti tvrde da je otvoreno tri četvrtine biračkih mesta

Katalonske vlasti tvrde da je otvoreno tri četvrtine biračkih mesta

/////////////////////////////////////////

Glasanje na referendumu u Kataloniji kojeg su španske vlasti proglasile nelegalnim, okonačno je u 20 sati, a katalonske vlasti su saopštile da ne mogu reći kada će biti poznat rezulat izjašavanja na kojem su građani Katalonije odgovorali na pitanje - žele li da njihova regija postne nezavisna država uređena kao republika.

Glasačke kutije odnete su na tajne lokacije na prebrojavanje

Najmanje 760 osoba povređeno je u sukobima policije i demonstranta u pokušaju španskih vlasti da spreče održavanje referenduma o nezavisnosti Katalonije.

Španski premijer Marijan Rahoj, uporni borac protiv katalonske autonomije, a potom i referenduma o nezavisnosti, nije se oglašavao do konačanja glasanja, a onda se pojavio i poručio da "nikakv referendum nije održan u Kataloniji".

Rekao je i da velika većina Katalanaca nije željela da učestvuje u današnejm referendumu i da su s epridržavali zakona. Rekao je da se nada da će katalosnki lideri sada odistati od njihovih separtističkih ciljeva i vratiti se u političku noramalu

Snimci nasilja

Ada Kolau​, gradonačelnica Barselone, više puta je tražila da se okonča "policijskog nasilja protiv građana".

Snimci svetskih medija prikazuju špansku policiju, kako vuče za kosu žene koje pokušavaju da priđu biralištima, brutalno vuku ljude, među njima i veliki broj starijih i tuku ih pendrecima, dok je lider opzicionog Podemosa Pablo Iglesias je na svom Twitter nalogu objavio snimke policijskog nasilja.


Brojni građani na društvenim mrežma postavljaju snimke policijskog nasilja nad glasačima, a izašao je i video snimak brutalnosti policije koja je napala katalonske vatrogasce koji su pokušali da zaštite građane od policije.

S druge strane, Ministarstvo unutrašnjih poslova Španije saopštilo je da je povređeno devet policajaca i tri pripanika Civilne garde.

Navedeno je da su zatvorena devedeset dva, kako je naznačeno, ilegalna biračka mesta. U saopštenju se dodaje da su uhapšene tri osobe, među kojima jedna devojka, zbog kako je naznačeno građanske neposlušnosti i napada na službeno lice.

Španska Vlada zatražila je da se prekine glasanje koje je najviši sudski organ - Ustavni sud proglasio ilegalnim.

Soraja Sainc de Santamarija, zamenica premijera Španije izjavila je novonarima da će, kako se izrazila, da će se "apsolutnom neodgovornošču katalonskih vlasti na profesionalan način baviti bezbednosne snage države"

"Čvrsto smo odbacili njihove planove. Nikakvog refeerenduma nije bilo, niti bilo čega sličnog tome. Iz ovoga neće izaći ništa dobro", poručila je ona.

U regionalnoj prestonici Barseloni svedoci su naveli da je policija ispalila gumene metke na demonstrante koji podržavaju referendum, objavio je britanski BBC.

Protiv upotrebe sile

Karlos Pudždemont, katalonski lider, osudio je, kako se izrazio, neopravdano nasilje, španske države.

Nasilje je osudio i belgijski premijer Šarl Mišel, inače prvi zvaničnik koji je o tome govorio.

"Nasilje nikada ne može biti odgovor! Osuđujem ga u svim oblicima i ponavljamo poziv na politički dijalog", poručio je Mišel.

Portparol katalonske Vlade Jordi Turul izjavio je da je u Kataloniji bilo otvoreno 73 odsto od oko 6.000 glasačkih mesta uprkos policijskim pokušajima da spreče održavanje referenduma i tehničkim problemima na biralištima.

U gradu Đironi policija u opremi za razbijanje demonstracija provalila je u unutrašnjost biračkog mesta gde je šef regionalne Vlade. Na televizijskim snimcima vide se policijske snage koje su razbile staklo na ulaznim vratima i nasilno sprečavaju građane u pokušaju da glasaju. Rojters međutim javlja da je Puigdemont ipak uspeo da zaokruži glasački listić.

Na snimcima se vide policijske snage koje su razbile staklo na ulaznim vratima i nasilno sprečavaju građane u pokušaju da glasaju.

Jedan od njih David Pujol ispričao je za Rojters:

“Iznenada policija je počela sa nasiljem. Udarili su nas čime su stigli, čak su koristili i gumene metke. Ali nastavićemo da se borimo na isti način", rekao je Pujol.

Jedan od građana koji nije želeo da se predstavi istakao je da su ljudi na ulicama pate zbog policijske brutalnosti.

“Stariji sugrađani, deca, žene. Svi plaču. Pate, a zbog čega? Samo zato što žele da glasaju, jer žele demokratiju, jer žele da budu obični ljudi zaštićenih prava", naveo je on.

Španske vlasti nastojale su da zabrane glasanje koje je Ustavni sud proglasio protivustavnim. Kako bi sprečili građane u glasanju policija je zaplenjivala glasačke listiće.

Ministarstvo unutrašnjih poslova Španije saopštilo je da je počelo da oduzima glasačke listiće i kutije pošto su otvorena biračka mesta.

Policija u opremi za razbijanje demonstracija sprečila je građane u više delova Barselone da uđu na biračka mesta.

Gradonačelnica Barselone Ada Kolau pozvala je španskog premijera Marijana Rahoja da podnese ostavku i zatražila o policije da prestane sa upotrebom sile protiv glasača na referendumu, piše Gardijan.

"Policijska akcija protiv mirnog stanovništva mora da prestane. Danas to moramo da zahtevamo i u Kataloniji i u Španiji", navela je ona.

Volonteri na nekoliko birališta u Barseloni kažu da su imali tehničke probleme da pristupe vebsajtu na koji treba da se upišu podaci o glasanju. Zbog toga je glasanje na tom mestu prekinuto ubrzo posle otvaranja. Španski mediji prenose da su se slični problemi s internetom pojavili na biralištima širom Katalonije.

Inače, referendumski listić sadržao je samo jedno pitanje: "Da li želite da Katalonija postane nezavisna država u vidu republike?“ Ponuđena su dva odgovora: „Da“ ili „Ne“.

Referendum će, kako kažu organizatori, biti validan bez obzira na izlaznost, a pokrajinski lideri su obećali da će, ako većina birača bude glasala za, proglasiti nezavisnost Katalonije od Španije u roku od 48 sati od današnjeg glasanja.

Španski Ustavni sud proglasio je glasanje protivzakonitim, a hiljade policajaca poslate su u Kataloniju.

Zvezde Barselone podržale referendum

Fudbaler Barselone Džerar Pike i nekadašnji kapiteni tog kluba Ćavi Ernandes i Karles Pujol podržali su Katalonce koji žele da glasaju na današnjem referendumu o nezavisnosti tog područja. Pike se u nedelju slikao pored glasačke kutije u koju je ubacio listić.

"Glasati, to je demokratija!", napisao je na Tviteru Karles Pujol, legendarni kapiten Barselone koji se povukao 2014.

Ćavi Ernandes, sada igrač katarskog al-Sada, takođe je podržao građane.

"Ovo što se dešava u Kataloniji je sramota. Nedopustivo je da u demokratskoj zemlji ljudi ne mogu da glasaju. Ljudi koji pokušavaju da mirno ostvare svoje pravo glasa, imaju svu moju podršku", naveo je vezni igrač, šampion Evrope i sveta s reprezentacijom Španije.

Izjave Ćavija, Pikea i Pujola dolaze nakon što se izjasnilo i nekoliko drugih ljudi povezanih sa klubom

Fudbalski klub Barselona se 20. septembra u saopštenju založio za "demokratiju, slobodu govora i pravo na odlučivanje".

Na društvenim mrežama pojavile su se poruke podrške i iz Škotske, koja je u martu od britanskih vlasti zatražila da omogući održavanje novog referenduma o nezavisnosti.

Pripreme građana i policije

U nedelju rano ujutru desetine policijskih vozila napustile su regionalnu prestonicu Barselonu kako bi snage reda sprovele odluku o zabrani španskih vlasti.

Još tokom noći hiljade građana koji se zalažu za nezavisnost Katalonije preplavili su škole koje su određene za biračka mesta na referendumu. S druge strane iz policije poručuju da će svi oni biti isterani.

Organizatori glasanja zatražili su od građana da se rano ujutru pojave na improvizovanim biralištima kako bi ih „odbranili“ a glasanje je počelo u devet sati. Na građane je apelovano da se mirno odupru bilo kakvoj policijskoj akciji.

"Ustao sam rano jer sam potreban svojoj državi“ poručio je šezdeset petogodišnjak Eulalia Espinal I Tarro, koga su novinari zatekli ispred jedne škole u Barseloni.

"Ne znamo šta će se dogoditi", zaključio je on.

Oriol Junqueras, katalonski regionalni potpredsednik, poručio je preko lokalnih medija da je nedelja važan dan za demokratiju.

Veče uoči referenduma hiljade demonstranata, protivnika katalonskih težnji za nezaivsošću, okupile su se širom Španije. Skup je bio organizovan i u katalonskoj prestonici Barseloni.

Mahali su zastavicama Španije uzvikujući poklič: Katalonija je Španija“.

Facebook Forum

01.10.2017.

DA LI JE SRBIJA SIGURNA KUĆA ZA RATNE ZLOČINCE ?

Da li je Srbija sigurna kuća za ratne zločince?



Zahtev da se Mladić privremeno pusti iz zatvora je smejurija: Milica Kostić

Zahtev da se Mladić privremeno pusti iz zatvora je smejurija: Milica Kostić

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome da li je namera vlasti u Srbiji da potpuno odustane od suđenja za ratne zločine koje su počinili Srbi. Sagovornici su bili Milica Kostić, direktorka Pravnog programa Fonda za humanitarno pravo, i Milan Antonijević, direktor Komiteta pravnika za ljudska prava.

Bilo je reči o tome kako viši sudovi u Srbiji poništavaju presude za ratne zločine kojima su osuđeni Srbi, o blagonaklonom odnosu sudija prema optuženima kada su u pitanju Srbi, da li je dolaskom Srpske napredne stranke na vlast u Srbiji promenjen odnos prema ratnim zločinima, o slučaju generala vojske Republike Srpske Novaka Đukića, koji je pobegao u Srbiju nakon što je u Bosni i Hercegovini pravosnažno osuđen za ratni zločin, a koga Srbija odbija da izruči, zašto nikada nije podignuta optužnica za ratne zločine ni protiv jednog visokog oficira vojske i policije, kao i o tome zašto Srbija odbija da sarađuje sa Haškim tribunalom.

Omer Karabeg: Poslednjih godina u Srbiji ima začuđujuće mnogo poništavanja presuda za ratne zločine koje su počinili Srbi. Viši sudovi uglavnom pronalaze formalne razloge da ponište te presude i počinioci ostaju bez kazne. Zašto se to dešava?

Milica Kostić: To se dešava u jako velikom obimu. Gotovo 50 posto presuda je poništeno i procesi se obnavljaju. A kad je reč o najvećim predmetima - kao što su Srebrenica, masakr Albanaca u selu Ćuška i slični predmeti - tu se približavamo cifri od 100 posto ukinutih presuda. Pravne mahinacije koje rezultiraju u odlaganju, odugovlačenju, ponavljanju i na kraju gašenju suđenja karakterišu svaki deo postupaka za ratne zločine koji se vode u Srbiji. Imam utisak da sve te proceduralne igrarije predstavljaju paravan za ono što je stvarna namera, a to je gašenje suđenja za ratne zločine čiji su počinioci Srbi - po mogućstvu da to bude neprimetno kao što se sada dešava. O tome najbolje govori činjenica da u ovom trenutku u pritvoru nema niti jednog osumnjičenog za ratne zločine.

Milan Antonijević: Teško je napraviti direktnu vezu između politike i donošenja poništavajućih presuda. Time bismo omalovažili sve one sudove koji su donosili presude, odnosno tužilaštva koja su prikupljala dokaze. Međutim, zaista ne možemo biti ponosni domaćim suđenjima za ratne zločine. Posmatrači, koje mi šaljemo da prate procese, često nam se vraćaju sa izveštajima da su pretresi odloženi, da su razlozi za njihovo odlaganje često veoma neubedljivi, da se advokatima optuženih dozvoljava da zloupotrebljavaju procedure - što baca senku na suđenja za ratne zločine.

Pored toga, vidljivo je da nema mnogo novih postupaka. Nema spremnosti da se vode postupci protiv onih koji su bili nalogodavci, koji su naređivali zločine. Uglavnom se sudi direktnim počiniocima. Na taj način sigurno nećemo doći do istine o onome što se dešavalo devedestih godina. Mi još uvek nemamo odgovor kako je bilo moguće da jedna zemlja, koja je imala uređeni sistem sudstva i gde je vladala disciplina u vojsci, počini tolike zločine.

U pritvoru nema niti jednog osumnjičenog za ratne zločine: Milica Kostić
U pritvoru nema niti jednog osumnjičenog za ratne zločine: Milica Kostić

Ovčara

Omer Karabeg: Dešava se da se čak ukidaju i pravosnažne presude kao u slučaju Ovčara, što je zaista neverovatno.

Milica Kostić: Ovčara je jedan od najvažnijih predmeta koji je procesuiran u regionu, a pred našim pravosuđem - sigurno. Taj postupak se vodi evo već 15 godina, svedočilo je na stotine članova porodica žrtava - i on još nije završen. Ti ljudi su svedočili ne znam koliko puta i na kraju su digli ruke od pravosuđa Srbije, apsolutno više neće da se bave tim procesom. Ovde se desilo da tri godine nakon pravosnažnosti presude Ustavni sud ukine tu presudu jer se jedan od osuđenih žalio da sud nije bio nepristrasan. Ta odluka je doneta 2013. godine i predmet je vraćen Apelacionom sudu. Od tada se ništa ne događa, na ceo slučaj je pao zaborav i niko se više ne seća predmeta Ovčara.

Omer Karabeg: Zar nije ovo što se desilo sa slučajem Ovčara, koji je bio najveći proces za ratne zločine vođen u Srbiji, kompromitovalo srpsko pravosuđe?

Milan Antonijević: Jeste, ali ovde treba napraviti razliku između pravosuđa i Ustavnog suda. Politika može lakše da utiče na odluke Ustavnog suda nego na odluke Apelacionog i redovnih sudova. Nije posao Ustavnog suda da ukida pravosnažne presude, on ima drugačiju nadležnost.

Omer Karabeg: Čini se da su i sudije prilično blagonaklone prema optuženima za ratne zločine, kao da je to neka vrsta lakših zločina. Slušao sam izjavu jedne žene iz udruženja Majke Srebrenice koja je prisustovala jednom suđenju za zločin u Srebrenici. Ona je ispričala i ovo. Kada je optuženi rekao sudiji da ima mnogo posla, pa nema vremena da pripremi odbranu sudija mu je odgovorio:”Dobro, kada budete imali vremena, vi pripremite odbranu”. Kao da se radi o nekavoj tuči u kafani, a ne o ratnom zločinu.

Manje od godinu za ratni zločin

Milica Kostić: Kazne za ratne zločine su izuzetno niske. Veoma je problematican način kako se do kazne dolazi. Jedna od olakšavajućih okolnosti, koja je predviđena zakonom, su porodične prilike optuženog. U Srbiji ne postoji presuda za ratne zločina gde porodične prilike optuženog nisu uzete kao olakšavajuća okolnost. Dešavaju se neverovatni paradoksi. Tako u jednoj presudi optuženi dobija manju kaznu jer mu se kao olašavajuća okolnost uzima što ima nekoliko dece, a u drugom slučaju optuženi dobija blažu kaznu zato što nema dece. Apsolutno, svaka porodična situacija je olakšavajuća okolnost.

Imamo slučaj gde je policajac iz neposredne blizine tri puta pucao na civila. Njemu je kao olašavajuća okolnost uzeto to što je na mestu gde se dogodio taj zločin navodno ranije bilo terorista, pa je policajac, jelte, bio uplašen. Ne sud, nego zdrav razum ne bi mogao da prihvati takvo obrazloženje. U Srbiji se po zakonu za ratne zločine izriču kazne od pet do 20 godina. Zakon kaže da samo u izuzetno retkim slučajevima kazna može biti ispod pet godina. Međutim, kazne za ratne zločine su vrlo često ispod pet godina, ponekad i ispod godinu dana.

Milan Antonijević: U sudnici se da primetiti da sudije sa izvesnim respektom tretiraju optužene za ratne zločine. Prema njima zaista postoji drugačiji odnos što šalje negativnu sliku o samim suđenjima. I kada se sudi običnom kriminalu, sudije ponekad imaju blagonaklon odnos prema optuženima samo zato što su devedesetih godina bili na ratištu.

Aleksandar Vučić pre deset godina po Beogradu lepio plakate Ratka Mladića
Aleksandar Vučić pre deset godina po Beogradu lepio plakate Ratka Mladića

Ko je lepio plakate Ratka Mladića?

Omer Karabeg: Izgleda da je namera sadašnje vlasti u Srbiji da poništi i ono malo presuda za ratne zločine koje su donete za vreme vladavine Borisa Tadića. Mislite li da je dolaskom Srpske napredne stranke na vlast promenjen odnos prema ratnim zločinima? Ne treba zaboraviti da je ta stanka nastala iz Srpske radikalne stanke, da su radikali ratne zločince smatrali herojima i da je i Aleksandar Vučić pre deset godina po Beogradu lepio plakate Ratka Mladića.

Milica Kostić: Moram reći da suđenja za ratne zločine nisu bila prioritet, ni želja nijedne vlasti. Međutim, odnos Srpske napredne stranke prema tim suđenjima je poseban. Otkako su oni došli na vlast vidimo jako negativan trend. Događaju se stvari koje se nisu ranije događale tako da mogu samo ponoviti ono što sam na početku rekla - da se za vreme vladavine te stranke suđenja za ratne zločine gase. Recimo, skoro godinu i po dana Srbija je bila bez tužioca za ratne zločine. A njegov izbor je isključivo zavisio od Srpske napredne stranke koja ima većinu u Narodnoj skupštini.

Dalje, za vreme vladavine Srpske napredne stranke došlo je do prekida saradnje sa Haškim tribunalom. Naravno, i stranke koje su ranije bile na vlasti nisu volele Haški tribunal, otezale su koliko su mogle izručenje optuženih, ali su na kraju ipak sarađivale. Sada imamo nešto što ja bilo nezamislivo do pre nekoliko godina - ova vlast kaže: ”Mi nećemo da sarađujemo”. Poslednji zahtev Tribunala za izručenje troje radikala, koji su optuženi za nepoštovanje suda, Srbija je odbila sa obrazloženjem da ne postoji obaveza izručenja kad je u pitanju nepoštovamje suda, mada je ranije izručivala one koji su bili optuženi za to delo. Pogledajmo šta je učinjeno sa svedocima. Ranije su svedocima, kada dođu na suđenje, troškovi odmah isplaćivani na ruke. Prošle godine je promenjen pravilnik, pa se troškovi isplaćuju posle mesec dana na bankovni račun.

Dakle, ljudi moraju da otvaraju račune, a oni iz regiona i devizne račune. Možete zamisliti kako na to reaguje stara žena koja živi u nekom selu u Hrvatskoj ili Bosni I Hercegovini koja uopšte nema mogućnosti da otvori račun u banci. Rezultat izmene pravilnika je da je prošle godine odloženo nekoliko suđenja zato što nisu došli svedoci.

Niko u Narodnoj skupštini ne govori otvoreno protiv suđenja za ratne zločine: Milan Antonijević
Niko u Narodnoj skupštini ne govori otvoreno protiv suđenja za ratne zločine: Milan Antonijević

Omer Karabeg: Gospodine Antonijeviću, mislite li vi da sadašnja vlast ima drukčiji odnos prema ratnim zločinima nego ona bivša koja je isporučila Radovana Karadžića i Ratka Mladića i sarađivala sa Haškim tribunalom.

Milan Antonijević: Mislim da bi se teško mogla dati pozitivna slika o bivšoj vlasti. Nije bilo pravovremenog izručivanja optuženih Haškom tribunalu, niti aktivnosti tadašnjeg MUP-a na otkrivanju počinilaca ratnih zloičina. Bilo je opstrukcije postupaka - tako da se ne može napraviti jasna distinkcija između prethodnog i ovog perioda. Danas, uostalom nemate političke snage koje su kao ranije otvoreno zagovarale prestanak postupaka za ratne zločine, kao što je to radila Srpska radikalna stranka. Ranije je postojao ogroman pritisak i u skupštini i na ulicama protiv saradnje sa Haškim tribunalom i protiv izručenja optuženih. Sada je situacija potpuno drugačija.

Niko u Narodnoj skupštini ne govori otvoreno protiv suđenja za ratne zločine, osim Srpske radikalne stranke koja je marginalizoavana. Ali vlast ne koristi tu situaciju za ubrzanje postupaka, već se nastavlja sa politikom koja ne dovodi do rezultata. Nemamo jasnih izjava najviših državnih organa da počinici ratnih zločina moraju da budu kažnjeni. I ne samo počinioci, nego, kao što sam već rekao, i oni koji su u Ministarstvu unutrašnjih poslova i u vojsci takve stvari planirali i organizovali.

Generali umešani u zločine ne beže iz Srbije

Omer Karabeg: U maju ove godine izabrana je nova tužiteljka za ratne zločine - Snežana Stanojković. Mislite li da bi ona mogla doneti neke promene?

Milica Kostić: Mislim da ćemo morati da sačekamo da vidimo šta će ona uraditi. Snežana Stanojković je na toj funkciji od maja ove godine, onda je došlo leto i sudska pauza. Zaista ne postoji ništa na osnovu čega bismo mogli da merimo njen učinak. Ono što je evidentno - u Srbiji nema hrabrosti da se procesuiraju visoko rangirane osobe. Fond za humanitarno pravo je pre više od pet godina podneo krivičnu prijavu za Srebrenicu - ne protiv osmorice kojima se sada sudii koji bili na nižoj lestvici u sistemu hijerarhije - već protiv visoko rangiranih oficira iz Desetog diverzantskog odreda Vojske Republike Srpske.

Među njima je i komandant tog odreda Milorad Pelemiš koga sada možemo da vidimo po raznim ovdašnjim televizijama. O njegovoj ulozi ima jako puno dokaza koji su izvedeni pred Haškim tribunalom. Takvih dokaza ima i protiv značajnog broja visoko rangiranih oficira Vojske Republike Srpske koji su učestvovali u genocidu u Srebrenici, a danas mirnim životom žive u Srbiji. Kada danas slušamo da su neki ljudu uhapšeni u belom svetu da bi bili izručeni, pada u oči da se uvek radi o niskorangiranim počiniocima ratnih zločina. Iz Srbije nisu bežali generali i pukovnici da se sakriju u Americi, već niskorangirani, jer je jedino njima pretila opasnost da budu procesuirani. Nova tužiteljska sada ima šansu da nešto učini. To je, ustvari, poslednja šansa, jer nema više vremena. Biologija čini svoje. Umiru i optuženi i svedoci.

Vlada garantuje za Mladića

Omer Karabeg: Dok zateže odnose sa Haškim tribunalom, Srbija traži od Ujedinjenih nacija da Srbi, koje je Tribunal osudio za ratne zločine, služe kaznu u Srbiji. U isto vreme srpska vlada od Haškog tribunala traži da Mladića privremeno pusti na slobodu da bi ga lečili srpski lekari. Kako gledate na te zahteve?

Milan Antonijević: Zaista nisam stručan da ocenjum da li bi lečenje u domaćim medicinskim ustanovama bilo kvalitetnije nego u razvijenim evropskim državama. Ali ovde ima jedan aspekt na koji bih želeo da skrenem pažnju. Oni koji su odležali kaznu za ratne zločine poput Veselina Šljivančanina u Srbiji imaju status heroja koji im je podarila vladajuća stranka. Oni idu po tribinama, daju intervjue i objašnjavaju šta se dešavalo devedesetih godina, govore o ratnim zločine u kojima su direktno učestvovali i za koje su osuđeni. Time se šalje poruka žrtvama da se njihova prava neće poštovati. A prema Akcionom planu, koji je usvojila vlada, država Srbija je obavezna da obaveštava žrtve o tome šta se dešava sa onima koji su odležali kaznu za ratne zločine izrečenu pred Haškim tribunalom. Ono što vidimo potpuno je drugačija slika. Ne samo da se ne upozoravaju žrtve nego se i promovišu ljudi koji su osuđeni za ratne zločine.

Milica Kostić: Zahtev da se Mladić privremeno pusti iz zatvora je, naravno, smejurija. To služi samo da se postignu nekakvi politički poeni u Srbiji. Ne slažem se sa gospodinom Antonijevićem. Ne moram da budem medicinski stručnjak da bih prosudila da li je zahtev vlade Srbije opravdan. Zdravstvo u Srbiji je na rubu opstanka - o tome slušamo svaki dan. Kako onda lekari u Srbiji mogu biti kompetentniji od onih u Holandiji? A i sam Mladić je tokom suđenja izjavio da bi, kako je rekao, bio u večnim lovištima, da nije došao u Hag da se leči. On je javno zahvaljivao lekarima i osoblju tamošnje bolnice. Inače, možemo samo da zamislimo kako će Haški tribunal da posmatra zahtev vlade Srbije koja odbija da s njim sarađuje.

Mladić tokom suđenja izjavio da bi bio u večnim lovištima, da nije došao u Hag da se leči: Kostić
Mladić tokom suđenja izjavio da bi bio u večnim lovištima, da nije došao u Hag da se leči: Kostić

Utočište za osuđenog generala

Omer Karabeg: Izgleda da je izraz promenjene politike sadašnje vlasti u Srbiji i zaštita osuđenih ratnih zločinaca iz susednih država. Recimo, general vojske Republike Srpske Novak Đukić pravosnažno je u Bosni i Hercegovini osuđen na 20 godina zato što je naredio granitairanje Tuzle u kome je poginula 71 osoba. On je 2014. godine pobegao u Srbiju. Pravosuđe Bosne i Hercegovine je tražilo ili da Đukić bude izručen ili da služi kaznu u Srbiji, ali Srbija izgleda nije voljna da učini ni jedno, ni drugo.

Milan Antonijević: Da, to je pokazatelj da nema saradnje sa pravosuđem okolnih država. To je stvarno ekstremni primer. Na njemu zaista možemo videti kako izgleda zaštita onih koji su za ratne zločine osuđeni u drugim državama. To je zaista za svaku kritiku. To je zajednički stav svih nevladinih organizacija koje prate suđenja za ratne zločine.

Milica Kostić: Slažem se da je slučaj Novaka Đukića posebno dobar primer za ocenu odnosa pravosuđa Srbije prema regionalnoj saradnji. Ovih dana je ponovo odgođeno ročište, jer Đukić nije mogao da se pojavi u sudnici. Navodno je hospitalizovan. I tako je to stalno. U isto vreme, dok se zakazuju fiktivna ročišta, advokatska kancelarija koja zastupa Đukića, navodno u dogovoru sa Ministarstvom odbrane, na poligonu Vojske Srbije u Nikincima dokazuje da je Đukić nevin - da srpska granata navodno nije ubila ljude u Tuzli. Rezultati tog testa objavljuju se na web sajtu koji se zove Tuzlanska kapija.

Snimljen je i dokumnentarni film u kome se dokazuje da je Đukić nevin, a organizovana je i tribina na Pravnom fakultetu u Beogradu. Sve to navodno radi advokatska kancelarija. A sud za to vreme sedi i kao čeka da stignu nekakvi transkripti iz Bosne i Hercegovine. To je zaista izrugivanje pravdi. U tom zločinu u Tuzli ubijena je 71 osoba. Ti ljudi su u proseku imali 20 godina. Dve decenije nakon tog strašnog zločina Novak Đukić se pravi da je bolestan, a vlast u Srbiji zajedno sa njegovim advokatom dovodi nekakve balističare koji ispaljuju neke rakete i pričaju kako granata, koja je pobila ljude u Tuzli, nije ispaljena sa srpskih položaja.

Omer Karabeg: U zaključku, mislite li da će pravosuđe u Srbiji potpuno odustati od suđenja za ratne zločine koje su počinili Srbi?

Milan Antonijević: Ne bih davao tako crne prognoze. Ja zaista očekujem da će sudovi i tužilaštava imati dovoljno snage da podižu optužnice i sude osumnjičenim za ratne zločine. Ovde nikada nije bila idealna situacija. Setimo se samo opstrukcije Demokatske stranke Srbije formiranju specijalnog suda za ratne zločine u vreme kada je bila na vlasti. Oni koji su bili na vlasti nikada nisu previše podržavali suđenja za ratne zločine, tako da ne bih u potpunosti svaljivao krivicu na ove koji su sada na vlasti. Kada su već napravili dovoljno zaokreta u nekim drugim oblastima, nadam se da će biti u stanju i da ga naprave u ovoj oblasti. Jer, ako zaista žele u Evropsku uniju ne mogu zaobići ratne zločine.

Milica Kostić: Ja mislim da ova vlast istinski želi da se u Srbiji više ne sudi ratnim zločinima koje su počinili Srbi. Na to ukazuje baš sve što se dešava u pravosuđu, ali mislim da oni ne mogu potpuno da odustanu od tih suđenja jer znaju da ih posmatra Evropska unija. Zato se sudi taman toliko da Brisel misli da se nešto dešava. Takva situacija odgovora i Srbiji i Evropskoj uniji. Problem je što se laže. A, ako ste spremni da lažete, to znači da ne želite ništa da uradite. Laž govori da se tu ništa neće desiti.

01.10.2017.

ŠEMSUDIN GEGIĆ : SNAHA SA TROMEĐE

Šemsudin Gegić : Snaha sa Tromeđe

Oktobar 01. 2017.


Književnost, muzika, pozorište i sve drugo što se svodi pod entuzijazam u mojoj me mladosti strasno povezivalo sa Pljevljima, crnogorskim Malim misirom kako su ga mnogi moji stariji poznanici od milošte nazivali.

Piše : Šemsudin Gegić

I moj rahmetli zet Merko od roda Karahmetovića je bio rodom iz ovog lijepog sandžačkog grada smještenog na sjeveru Crne Gore u kojemu je bilo središte Međurepubličke zajednice kulture tromeđe jugoslavenskih republika Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore, pa su umjetničke turneje po ovom regionu na kojemu je živjelo više od dvanaest miliona stanovnika trajale i po mjesec dana.

Bila je to naša životna pjesma praćena muzikom Pljevaljskih tamburaša.

U vrijeme aneksije Bosanskog vilajeta u čijem sastavu je bio i Pljevaljski sandžak, polovina Pljevalja je pripala Austriji. Vojnici, koji su tada došli iz Vojvodine, donijeli su i tamburu, posijavši tako zrno muzičke tradicije iz koje će se, pedesetih godina XX stoljeća, roditi tamburaški orkestar Kulturno-umjetničkog društva “Volođa”. Osnovali su ga zajedno srpsko društvo Bratstvo i muslimansko Gajret, a  od 1987. godine ono nosi sadašnje ime Pljevaljski tamburaši.

Pljevlja su se ponosila i ljepotom svojih djevojaka. Dakako, i njihovim jordamom (oholost, šepurenje).

Prošle su decenije i minuo je rat koji je oskrnavio jugo-relikvije, a tromeđu republika pretvorio u tromeđu država. Osvanule granice, uniforme i pasoši u troglavim vukojebinama. I vjetrovi promijenili pravce, pa nas sa ove strane Drine počeli hukati od sjeveroistoka ka jugozapadu. Tamo gdje Neretva postaje more.

Pa su tamo, u Neretvin Mostar, i mene nanijeli. Nisam se oprirao jer me život naučio da pišati uz vjetar znači biti mokar i kad on sobom ne nosi kišu. Štaviše, s lučem na vjetru sam tragao za kamenom hercegovačkom kućom koja ima svoj sokak, svoju avliju, pomogućnosti, bliže Neretvi i nad njom Starim mostom.  Kome god bih rekao šta tražim, dobijao sam odgovor u fazonu mostarskog liskaluka: ”Vidi ovo… Majke mi u mene, ti umislio da se Mostar samo za tebe rodio!”.

I bi tako sve do prilike, kada upoznah Mostarku Tidžu, udato Demirović, od oca Mostarca i majke Sadete, rodom iz Pljevalja. Mora da se u taj dan prije petnaest godina dogodila mostarska ruža vjetrova. U toj vrtnji moje cure, supruga Jasmina i kći Emina, i ja sa njima, vidjesmo, zaljubismo se na prvi pogled i od nasljednika časne familije Balića kupismo njihovu rodnu kuću. Sagrađenu još u davno vrijeme pljevaljskog Volođe.

Fazonirasmo liskaluk i osvanusmo u kući  koju sam, a da je nikada ranije nisam vidio, prije trideset godina gotovo do u detalje opisao u didaskalijama moje drame “Ruho”. (Kažu, djeca rođena u kući, kasnije, kao puž, cijeli svoj život žive sa svojom kućom.) Taj moj književni prvijenac je na anonimnom jugoslavenskom konkursu kao najbolji dramski tekst dobio Književnu nagradu Isak Samokovlija što ju je pod beogradskim Saveznim patronatom, dodjeljivala Međurepublička kulturno-prosvjetna zajednica sa sjedištem u Pljevljima! (Bijaše, kao da sam, osim imena Šemsudin, potegao još neki hercegovački korijen.)

Istinu je rekla Tidža da samo zid dijeli (u našem slučaju spaja) avliju naše i kuće naših dobrih komšija, Tidžinih Demirovića, supruga Mustafe i sina Harisa, a do prije nekih dva mjeseca i Sadete, Tidžine majke rodom iz Pljevalja. (Kuća Demirovića je nasljedstvo od Mustafinog rahmetli oca koji se nikud daleko nije odvajao od kuće na Buni i svog Mercedesa kojeg je po mostarskoj čaršiji gonio i u devetoj deceniji svoga života.)  

Samo su prozori Sadetine sobe okrenuti prema našoj avliji i prozorima naše kuće koji su, kao i prozori Mustafine i Tidžine spavaće sobe i prozori momačke sobe njihovog sina, a Sadetinog, kao glumac lijepog unuka Harisa, okrenuti tamo, preko okane Neretve, prema mostarskoj Donjoj mahali i njenom naselju Ograda kod Lučkog mosta.

Na Ogradu se, uprkos pljevaljskom djevojačkom jordamu, prije više od pola stoljeća, udala Sadeta. I tu rodila Tidžu. Nakon što je zakratko bila mostarska snaha iz Malog misira, odatle se, noseći u naručju svoju kćer jedinicu, mislila je tad, jedne godine za svagda vratila u svoja Pljevlja.

Kad je stasala za fakultet i udaju, nošena ružom tromeđa-vjetrova, prvo se iz Pljevalja Tidža vratila i udala u svoj rodni Mostar, a onda, za njom, po drugi put je došla i njena majka Sadeta, ovoga puta na Luku, u kuću zeta Demirovića, a naspram Ograde u koju je onda bila udata.

Prozor u prozor sa kućom iz moje drame, a koju smo mi i kupili. Čitav život u najkraćem lučkom sokaku.

Sadeta, Pljevaljka Sada, je bila tiha, smjerna žena. Dok bi jutrom preko avlijskog zida pričala sa mojom Jasnom, govorila bi kako je i ona noću budna sve dok svjetlom gori i prozor moje radne sobe. Srećom, njen ne gleda tamo prema Ogradi jer bi svijet mogao pomisliti da ona, možda, ne može spavati zbog toga što od neke tuge pati.

Kada bi se Jasna i ja na neko vrijeme otisnuli u naš sarajevski stan, Sada bi i dalje do kasno sjedila uz svoj prozor i brižno motrila na našu kuću. Nije krila radost kada bi joj opet namignuli zarčići mog prozora jer sam ja njoj bio živa kopča sa Pljevljima, gumica za na vrh djevojačke pletenice, neko s kim bi vodila dijalog kao u nijemom filmu. Ona je meni, pri svakom našem susretu, čini mi se, donosila sreću što na arapskom i znači ime Sadeta,  a doživljavao sam je kao personifikaciju one naše predratne Tromeđe.

Kada smo je, teško bolesnu, u jednom ovogodišnjem avgustovskom danu odvojili od njenog prozora i na nosilima ponijeli do kola Hitne pomoći parkiranih na vrh našeg Kavgina sokaka, pitala me je “A kuda me to sad vodite?”. Bog sami zna na koju je adresu Sadeta tada podsvjesno sumnjala, jer nije rekla nosite, već vodite.

Ukopali su je u Šarića haremu, mezaristanu kojeg je mogla vidjeti kroz svoj prozor I on okrenut pogledom u suprotnom pravcu od onog prema mostarskoj Ogradi ili Pljevljima.

Sreća.

Sad niko ne može sumnjati što je Sadeta u mostarskim noćima bila budna.

















01.10.2017.

FIBA ODALA POČAST NAJBOLJOJ BH. KOŠARKAŠICI SVIH VREMENA : LEGENDARNA RAZIJA MUJANOVIĆ U KUĆI SLAVNIH

FIBA odala počast najboljoj bh. košarkašici svih vremena : Legendarna Razija Mujanović u Kući slavnih

Oktobar 01. 2017.


Razija Raza Mujanović rođena je 15. aprila 1967. godine u selu Ratkovići (Opština Čelić), a nakon cijelog života posvećenog košarci, večeras je i zvanično primljena u društvo najboljih, u FIBA-inu Kuću slavnih.

Svečana ceremonija prijema u Kuću slavnih je održana u Ženevi, a uz našu Razu, velika čast je večeras ukazana odabranom društvu, legendarnim košarkašima, Shaquilleu O'Nealu, Toniju Kukoču, Mickeyju Berkowitzu, Valdisu Valtersu i Peri Cameronu, te treneru Dušanu Ivkoviću i američom Dream Teamu.

Razija Mujanović je svoju karijeru počela u Jedinstvu iz Tuzle, ekipi sa kojom je postala i evropski klupski prvak 1989. godine. Najbolja bh. košarkašica svih vremena, i jedna od najboljih u Evropi, se nakon Jedinstva okušala i u mnogobrojnim klubovima u Italiji, Španiji, Hrvatskoj, Mađarskoj, Brazilu i Americi.  Nastupala je Razija i u najboljoj ženskoj ligi na svijetu, WNBA, 1998. godine u dresu Detroit Shocka, a uspjehe je nizala i u reprezentativnom dresu, provobitno onom bivše Jugoslavije, a potom i u dresu BiH, od kojeg se oprostila 2007. godine.

Legendarna Razija Mujanović je tri puta proglašena najboljom košarkašicom Evrope (1991., 1994. i 1995. godine), a njen doprinos popularizaciji i razvoju ženske košarke u BiH je, sa sigurnošću možemo reći, nemjerljiv.

(Kliker.info-SportSport)

////////////////////////////
01.10.2017.

OKOM FOTOAPARATA: POGLEDAJTE NEKOLIKO LIJEPIH, NEOBIČNIH I ŠOKANTNIH FOTOGRAFIJA IZ PROŠLOSTI

OKOM FOTOAPARATA: Pogledajte nekoliko lijepih, neobičnih i šokantnih fotografija iz prošlosti (FOTO)


Među brojnim fotografijama iz prošlosti, neke od njih prikazuju stvari iz doista drugačije perspektive

OKOM FOTOAPARATA: Pogledajte nekoliko lijepih, neobičnih i šokantnih fotografija iz prošlosti (FOTO)

 Fotografija je isječak života iz vremena, onaj koji se nikad neće ponoviti i koji nas može natjerati da pogledamo neke događaje posve drugačijim očima. Od onih "običnih" do šokantnih, ove su doista rijetke fotografije koje treba pogledati:

 

Slavni i osebujni umjetnik Salvador Dali šeće svog kućnog ljubimca - mravojeda gradom 1969. 

 

Prije nego je postao najomraženiji čovjek na svijetu, ubijeni terorist Osama bin Laden se činio poput običnog klinca, a na ovoj fotografiji je na obiteljskom odmoru sa svojom obitelji u Švedskoj 1970.

Alfred Hitchock, kultni tvorac horora i filmski umjetnik poznat po maltretiranju svojih glumica, na ovoj fotografiji uživa u zimskim radostima sa svojim unucima.

 

Mislimo da živimo u nasilnom vremenu, no čini se kako je odmjeravanje snaga oduvijek bio dio "igre", osobito među mladim momcima. Ova fotografija prikazuje studente Sveučilišta Princeton nakon grudanja, 1893.

 

 Nitko te neće zaštititi ako se nećeš sam, rekla je 106-godišnja Armenka fotografirana s puškom u rukama dok brani svoju kuću 1990. 

 

Danas teško zamislivo, no ovo je fotografija 5-megabitnog hard drivea kojeg je proizveo IBM te ga radnici ukrcavaju 1956. 

 

Francuskinje koje su bile optužene za druženje i seksualne veze s nacistima tijekom okupacije su po kazni javno razodjenute i nekima su glave obrijane - sve kako bi ih se javno ponizilo zbog izdaje domovine.

 

Ludo vrijeme i poplave nisu specifične samo za 21. stoljeće, a ovako su se snašli Parižani 1924. i ostali suhi.

 

Današnja svakodnevica bi bila nezamisliva bez njegovih brojnih patenata i dostignuća, a ova fotografija prikazuje Teslu kako radi u svom laboratoriju. 

 

Na ovoj fotografiji žene protestiraju protiv obaveznog nošenja hijaba u Iranu nakon Islamske revolucije 1979.

Posljednja fotografija Titanica prije nego je potonuo 1912. 

 

Francuz pali cigaru Winstonu Churchillu 1944. 

Zapečaćena vrata na grobnici Tutankamona 1922. Tako su nedirnuta ostala nevjerojatnih 3245 godina.

(express.hr / SB)

Jedinstvena Bosna i Hercegovina

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

Brojač posjeta
49628117

Powered by Blogger.ba