Jedinstvena Bosna i Hercegovina

Dobrodošli na moj blog

10.07.2017.

ESAD BAJTAL: UJED ZMIJE SJEĆANJA

Esad Bajtal: UJED ZMIJE SJEĆANJA


Esad Bajtal

Autor
10.7.2017. 



Esad Bajtal: UJED ZMIJE SJEĆANJA

foto: Mikel Olba


/////////////////////////

Izdvajamo

Nikada više neću reći: "Postojim" a da se pri tom ne zastidim

.........................................................

Hommage dostojanstvu i bolu majki Srebrenice

Smrt je u zaboravu,
a ne u faktu smrti.
Čovjek je mrtav tek onda
kad ga se više niko ne sjeća.

F. Alfirević

U bezrazložnoj nasilnosti osionih ubica,
smrt nevinih uvijek je više nego okrutna.

Ali,
u dramatičnoj odiseji neizvjesnog traganja
za planski i dobro skrivanim posmrtnim ostacima,
i konačno suočavanje s istinom njihovog nalaženja,
postaje i bolnije i okrutnije čak
i od same smrti.[1]

Priča o jednoj potresnoj filmskoj priči,
svjedoči o neizrecivom bolu tih nemuštih susreta.

O bolu suočavanja majki sa
konačno pronađenim ostacima
zločinački pogubljenih sinova.

O paklu beznadežnog suočavanja
iz koga nikakav bijeg nije moguć.
Pa ni onaj neizbježni.

Jer,
ima i očiglednih istina u koje se ne može vjerovati.

Baš kao što se počinioci tih zločina,
uprkos svoj njihovoj očiglednosti,
čak ni notornih laži negiranja svojih zločina
ne žele odreći.

U tome je porazna dijalektika bola izgubljenih nada.

Dijalektika uzaludnog prizivanja zaborava,
koji se žrtvi uporno ne odaziva.

Traženje koje duše smiruje,
naziv je dokumentarnog filma
o petnaestogodišnjem poratnom i bolnom traganju bosanskih majki za
zemnim ostacima svojih bezočno pobijenih sinova.

Nenadomjestivo uvjerljivim jezikom slike i tona,
film nam prikazuje i pokazuje
upravo taj potresni nemir – živih.

Odnosno,
u svojoj dvadestominutnoj
dokumentaristički temporalnoj svedenosti,
ovaj film se, uglavnom,
odvija na centripetalnoj orbiti momenta
šokantnog suočavanja majki s
konačno (pro)nađenim skeletnim ostacima svojih sinova.

Zemnim ostacima života
reduciranog na puko Ništa.

Ništa skršenih, i
skrivajućim premještanjem podobro deformiranih kostura.

Paradoksalno Ništa nepotpunih i pokidanih skeleta,
u čije se nepojmljivo postojanje ne može više
ni sumnjati ni vjerovati.

Stjerana uza zid opore
i opipljive nestvarnosti hladne kosturnice;
suočena s konačnim ishodom
odurno bemislenog nasilja njegovih ubica;
izgubljeno zagledana u zdrobljene sinovlje kosti pred sobom,
jedna od neutješno ojađenih majki,
mehanički slušajući stručna objašnjenja ljekara-forenzičara,
u najdramatičnijoj i emotivno šokantnoj sceni filma,
kratko i poluodsutno izgovara:

Očima ne vjerujem, ali nauci vjerujem“!

Taj refleksni bijeg u nevjericu vlastitih očiju,
najteža je optužba bezumlja i zločina s kojim je
ta izgubljena majka,
sudbinski tako nestvarno-tragično,
a realistički krajnje surovo
suočena.

_68664539_68664538

Oporost njenog iskaza:
Očima ne vjerujem, ali nauci vjerujem“!
bolni je gest ljudskog odbijanja te izmučene žene
da se suoči upravo sa onim za čim je godinama
tako istrajno i neumorno tragala.

A tragala je za posljednjom istinom svog života.

Teškom istinom koju sad, konačno, ima pred sobom.

Ali, koju, u njenoj racionalnoj neshvatljivosti
i svojoj majčinskoj nepomirljivosti,
nije ni spremna ni kadra prihvatiti.

Jer,
htjeti je jedno,
imati je – drugo,
a prihvatiti
sudbinski
nepojmljivo okrutnu spoznaju,
nešto je
– sasvim treće.

Kad rezignirano kaže da
“vjeruje nauci”, a ne vjeruje “svojim očima”,
ta bolno ucvijeljena majka samo
vjeruje da – ne vjeruje.

Odnosno,
ona bi samo htjela
da – ne vjeruje.

U beznađu tog egzistencijalno poraznog suočenja,
ona dobro zna da je sve to baš tako.

Tako kako joj vlastite oči
kazuju i po-kazuju.

Ali,
realno stiješnjena između
potresnog Bola Istine,
i konačno Izgubljene Nade,
ona naprosto ne želi vjerovati
da vidi to što vidi.

I da jest – to što jest.

Evidentnu i najzad pronađenu istinu
(za kojom je svim srcem majčinski istrajno tragala),
njen razoreni um sada
odbija da prihvati.

Pod presijom te
tako nestvarne stvarnosti,
elementarni pojmovi školski uobičajenog
reda i poretka stvari,
u njenoj se glavi refleksno obrću
u svoju logičku suprotnost.

U tom emotivno prisilnom obrtanju,
ona svoju bolnu Nevjeru
izriče glasom Razuma,
dok racionalnu Nauku
reducira na unutranji glas čiste Vjere.

Ona sada “vjeruje” u nevjerovatno,
samo zato, jer joj tako
hladna Nauka kaže.

0,,5782549_4,00

Istovremeno,
ona “ne vjeruje” u ono očigledno i
opipljivo-prisutno,
jer,
njeno skrhanošću pobunjeno srce,
tu očiglednost odbija da prihvati.

Izgubljena u svojoj nevjerici,
ona,
s tim suhim,
ogoljelim i deformisanim kostima,
– “kao da” nema ništa.

U krajnje nepojmljivoj nestvarnosti
iracionalnog trenutka suočavanja,
te su joj beživotne kosti – u isti mah
i nešto tuđe,
i nešto – sveto.

Svojom tuđošću one je apsolutno odbijaju,
a svojom uzvišenom svetošću bolno i
neodoljivo privlače.

Pokrenuto
tom užasno svetom nedodirljivošću,
tonom neviđenog strahopoštovanja,
uslijediće njeno majčinski-skrušeno pitanje,
upućeno doktoru-forenzičaru:

“Mogu li Ovo dirnuti”?

Mogu li “Ovo dirnuti”,
na jeziku
ambivalentne majčinske nevjerice, znači:

Smijem li dirnuti to tako moje,
a idejnom bahatošću mi – tako sablasno otuđeno.

Odnosno,
to Božanski nedodirljivo i Sveto,
a majčinski, ipak moje,
i – samo moje.

Tražene i konačno nađene,
te gole, suhe kosti,
DNK-ovski sabrane, tu,
pred njenim presahlim očima,
u koje sada
niti želi niti može da vjeruje,

ogledalo su prizemnog inata i bahate bezumnosti
osionih čuvara naciona!

Odraz su pomamne okrutnosti
idejnog fanatizma
i netrpeljivosti
besmisleno nepotrebne i
planski kovane mržnje
dokonih etno-spisatelja i
etno-“spasitelja”.

Bol_sestre

Mržnje koja bezdušno
laže,
bije i
ubija!

U ime čega?
I zašto?

U ime Politike!
U ime Nacije!
U ime Vjere!

Čije Politike?
Čije Nacije?
I čije Vjere?

I šta su
ta Politika,
ta Nacija
i
ta Vjera

u odnosu na bolnu Nevjeru
ove jadom skrhane žene?

Nevjeru njene nespremnosti
da povjeruje u
okrutnost i idejno bezumlje
strahobnog povijesnog zločina,
što se,
u gomili skršenih kostiju,
zrcali,
tu, pred njenim
usahlim očima.

Njena svijest
o besmisleno krvavom krojenju istorije,
čini tu istoriju neljudskom i
ljudski neprihvatljivom.

Za nju,
ta histerična historija
nema više nikakvog smisla.

I nikada ga više neće imati.

Uprkos očiglednosti
opipljive gomile požutjelih kostiju,
u tako bezočni ishod jednog
smišljenog zločina
ne može se povjerovati.

Niti se,
tim kostima očigledno potvrđeni,
a razumu neshvatljivi zločin,
može majčinski ikad prihvatiti.

bosch

I zato,
ova bolom skrhana majka,
niti želi,
niti može,
niti hoće

da – povjeruje u ono
što vidi.

U trenutku kad ga je konačno našla,
ona sumnjičavo odbija
upravo To za čim je,
godinama,
tako uporno,
majčinski strasno
tragala.

Budimo realni.

Ne vjeruje ona više ni
Nauci na koju se
u svojoj bolnoj nevjerici
poziva.

U tom gorkom,
spoznajno pogubnom momentu
nadrealne scene suočenja

Nauka je za nju
samo častan izgovor
“zdravog razuma”.

Vid odbrane pred neshvatljivim i
majčinski neprihvatljivim
tragovima ratnog užasa
i idejno-planski osmišljenog
nasilja.

Ona,
više Nikada,
više Nikome,
i više Ništa,
neće,
niti može,
niti želi vjerovati.

Sve što je imala
za nju je definitivno,
nepovratno, i
za sva vremena –
izgubljeno!

Pred njenim očima plutaju još
samo sablasne Sjenke Privida.

I Privid Svijeta
oličen tim Sjenkama.

U hipu tog
tragično-potresnog suočenja,
njen stvarni svijet
stropoštava se u
mračni ambis
Idejnog Ništavila.

A u pomrčini tog Ništavila,
njene presahle oči
nemaju više šta da traže.

Niti imaju šta da vide.

I sve što je još preostalo,
tim,
iracionalnom nadom
iznevjerenim očima,
jeste samo to
– da zaplaču
i plaču.

Tiho.
Nijemo.
Bez glasa.

I bez suza.

srebrenica_memorial

Posljednja scena tog
ljudski poraznog,
psihološki slojevitog i
filmski uvjerljivog kazivanja,
govori nam upravo o tome.

Budi nas za
potresnu istinu jedne
ljudski i civilizacijski
porazne stvarnosti.

Naglo suočena
s gomilom pronađenih kostiju,
u hipu te neshvatljive istine,
umire majčina
Posljednja Nada.

Njeno iracionalno htijenje
da bi,
uprkos svemu što
zna i vidi,
ipak,
moglo biti i – drugačije.

Drugačije od
tragičnog ishoda koji,
tim nijemim kostima
na stolu polumračne kosturnice,
potvrđuje sve one crne slutnje
od kojih je –
svjesno se nadajući
– nesvjesno bježala.

Ali,
nisu samo te suhe i
nepomične kosti – mrtve.

Prije nego ih sahrani,
one su nju – živu
– već sahranile.

Definitivno srušen,
i zajedno
s njom živom pokopan,
nestaje svaki smisao ostatka
njenog života.

Od tog trenutka,
on nepovratno pripada
još samo nestvarnom sjećanju
nekog davno prohujalog
vremena.

I zato,
na samom kraju,
ljudski postiđeno, i
s dužnim poštovanjem
koje im pripada,

valja odlučno stati i
pokloniti se
pred
porazno neizrecivim bolom
tih hrabrih
Žena-Majki.

Majki koje to više nisu.

Tih povijesno-nasilno i
moralno-tragično
razmajčenih majki.

Kao živi mrtvaci
sumorno-poratne bosanske zbilje,
one su jedini istinski svjedoci
užasno neljudskog, i
ogavno suludog zločina.

Zločina
koji leži na savjesti jednog
bezočno poganog vremena,
kome,
nažalost,
i sami pripadamo.

I čijoj poganosti
mnogi od nas,
ako ničim drugim,
a ono
svojom kukavnom ratnom i
poratnom šutnjom,
podosta toga
bar – moralno
duguju.

Upravo zato,
zbog neizmjernog bola
ovih Dostojanstvenih
i
Uspravnih Žena,
svako od nas
umjesto lažnih molitvi
iza kojih se krijemo

pokajnički ponizno
i mantrički uporno
iz dana u dan
iz sata u sat, i
“šezdeset puta u minuti”

treba da ponavlja one
uzvišene riječi,
etički sabrane
i
cioranovski pobunjene
savjesti:

Nikada više neću reći:
“Postojim”
a da se pri tom
ne zastidim.

srebrenicacb

Iz knjige prof. dr. Esada Bajtala:
Neofašizam u etno-fraku,
Rabic, Sarajevo, 2013.

[1] Osnovu priče čini ekspresija impresije tokom promotivne projekcije dokumentarnog filma “Traženje koje duše smiruje“, autora F. Sokolovića, u Domu kulture Kakanj 06. 07. 2009.



10.07.2017.

ZAŠTO SE STIDITE GENOCIDA?

Zašto se stidite genocida?


 Tomislav Marković

Autor
10.7.2017. 


Zašto se stidite genocida?

Andy Spyra/Courtesy FP Magazine

...............................

Izdvajamo

  • Akteri filma se često pozivaju na istoriju, otprilike isto kao Dobrica Ćosić i njegova sabraća akademici, istorija je boginja kojoj se klanjaju ubice, njoj se prinose žrtve kojih nikad nije dovoljno, na oltaru uvek ima mesta za nove glave, tako je konstruisan. A s pozivanjem na Boga koji mrzi određenu grupu ljudi složio bi se ceo Sveti Artiljerijski Sinod Srpske pravoslavne crkve, o nižim činovnicima koji su blagosiljali Škorpione da i ne govorimo.

...............................

Prava je šteta što su naši domaći krvnici bliži Himlerovoj nego indonežanskoj poetici. Ostali smo uskraćeni za brojne istinite herojske priče poput ovih koje se mogu videti i čuti u jezivo briljantnim filmovima Džošue Openhajmera, koji je očigledno dobro naučio zanat od svog mentora Dušana Makavejeva. Zaista ne priliči srpskim (a ni hrvatskim ili nekim drugim) herojima da se toliko snebivaju. Dok su klali, spaljivali, pljačkali, silovali, proterivali i mučili ljude po logorima nisu se snebivali ni za trenutak, a sad ni reč da prozbore o svojim ratnim iskustvima

Piše: Tomislav Marković

Ratovi u zemljama bivše Jugoslavije odavno su završeni, prošle su već decenije, bilo je dovoljno vremena i za kažnjavanje zločinaca, i za započinjanje suočavanja s prošlošću, ali i za pisanje ratnih memoara, biografija i autobiografija, bilo je vremena da se ispričaju ratne priče. Međutim, u Srbiji, zemlji koja je sve ratove započela, izvršila agresiju i harala po susedstvu godinama – taj period je obavijen velom ćutanja. Kao da su svi dobili iznenadni napad kolektivne amnezije koja je nekim čudom pojela baš sećanje na devedesete godine. S druge strane, nikad nije bilo više priča o srpskim herojima, o tome kako zli zapadnjaci i neke belosvetske sudije nastoje da im doakaju, o tome kako moramo braniti naše junake, o tome kako smo svi mi Ratko ili Radovan. Imamo toliko srpskih heroja, nadnaravnu količinu junaka po glavi stanovnika, ali pojma nemamo u čemu je zapravo njihovo herojstvo.

Diskretni ratni zločinci

Ispostavilo se da su naši div-junaci neočekivano diskretne persone, krajnje samozatajne i nesklone hvalisanju svojim junačkim delima, čemu se niko razuman od srpskih superheroja ne bi nadao. Čak i kad se neki od njih odvaže da napišu memoare, poput Veselina Šljivančanina, Biljane Plavšić ili Milana Lukića, po pravilu se radi o ljudima koji su već osuđeni za ratne zločine, pa se javljaju publici pisanim putem ne bi li demantovali nepobitno utvrđene činjenice. Tu sve vrvi od opštih mesta poput odbrane srpstva, ugroženosti Srba od drugih naroda, nužnosti odbrane od zlih agresora i sličnih izmišljotina. Dobro, svaki čitalac memoara je navikao da ne traži baš golu istinu u tom žanru, istina se tu po pravilu malo ulepšava, autor sebe predstavlja u boljem svetlu nego što realno zaslužuje, ali ovi domaći ratni memoaristi toliko lažu da to ni pas s maslom ne bi pojeo. A ni s kavijarom.

Iz retkih priča o ratu koje dolaze s agresorske strane, koje se povremeno objave u knjigama ili u medijima, svašta se može pročitati osim jedne stvari – šta su učesnici u ratu stvarno radili. Stvarnost je nekim čudom isparila iz njihovih sećanja, pretvorivši se u maglu i dim. Stiče se utisak da se heroji zvani ratni zločinci stide onoga što su činili u ratu. A dok su ubijali, proterivali i divljali, uopšte nisu pokazivali nikakve znake stida, naprotiv. Činilo se kao da ne znaju za stid i sram. Umesto da se hvališu svojim ratnim poduhvatima, da se busaju u prsa hrabrim ubijanjem civila, da udaraju na sva zvona otvaranje konc-logora, masovna streljanja i silovanja, oni ni mukajet. Kad treba da se kolje i pljačka, naši heroji rade prekovremeno i prebacuju normu, a kad treba da se o tome prozbori koja reč – oni ćute kao zavezana vreća. Junaci na delu, kukavice na rečima. Ili su prosto skromne osobe koje ne vole da se razmeću svojim delima.

 

The Act of Killing

Nisu svuda na zemljinom šaru zločinci tako sramežljivi kao kod nas. Recimo, u Indoneziji njihove kolege po nožu i žici nemaju običaj da se snebivaju, već otvoreno pričaju o onome što su činili i hvališu se svojim koljačkim delima. U dokumentarnim filmovima “The Act of Killing” i “The Look of Silence” Džošue Openhajmera defiluju krvnici čija je iskrenost često jedva podnošljiva. Vojska je 1965. godine zbacila legalno izabranu indonezijsku vladu. Ko se protivio vojnoj diktaturi mogao je biti optužen da je komunista. Tu su spadali članovi sindikata, farmeri bezemljaši, intelektualci, Kinezi. Za manje od godinu dana, uz direktnu pomoć Zapada ubijeno je preko milion “komunista”. Vojska je koristila paravojne formacije i gangstere za izvršavanje ubistava. Isti ljudi su i danas na vlasti, porodice žrtava ne smeju da progovore o onome što se desilo njihovim bližnjima, ali zato su dželati hrabro stali pred kamere i ponosno ispričali svoje priče, demonstrirajući kako su ubijali svoje žrtve.

Jedan od dželata, Anvar Kongo, sada u poznoj starosti, objašnjava kako je nastojao da izbegne prolivanje previše krvi, jer je, kako kaže, “to grozno smrdelo”. Odvodi filmsku ekipu na mesto gde je ubijao ljude, pokazuje stub na koji je vezivao žicu, ponovo to čini u svojevrsnom reenactmentu i pokazuje na primeru kako je davio žrtve.

Tu je i izdavač novina Ibrahim Sinik koji objašnjava svoju ulogu u genocidu: “Kao urednik novina, moj zadatak je bio da učinim da ih javnost mrzi”. Ubistva su se odvijala i u prostorijama koje pripadaju novinskoj kući. Poslovi su bili podeljeni, baš kao i u Srbiji, jedni se bave medijskom propagandom, a drugi izvođenjem krvavih radova, ali zato bar nisu bili prostorno odvojeni. Kongo opisuje kako je u redakciji Sinikovih novina ubijao žrtve stavljajući im nogu od stola na vrat, potom bi nekoliko dželata selo na sto i čovek bi bio mrtav.

Logika zločinačkog uma uživo

Kongo je jedini kome savest nije baš apsolutno mirna. Žali se kako povremeno ne može da spava i kako mu se u noćnim morama priviđaju neke oči. Misli da te oči pripadaju jednoj žrtvi kojoj je mačetom odsekao glavu, glava je odletela, a oči su ostale otvorene i sad ga proganjaju u snu. Kongov prijatelj i kolega po genocidu Adi Zulkadri nema takvih problema, a nema ni mnogo razumevanja za svog druga i saborca. Na Kongove žalbe, Adi odgovara: “Nemaš mira zato što ti je um slab. Ljudi koje smo pobili su izgubili. Izgubili su još dok su imali tela. Sad imaju samo duše, tako da su sada još slabiji. Kako mogu da te opsedaju?” Vaistinu, pitanje je na mestu. Šta je tom Anvaru Kongu? Mora da mu se nešto pokarabasilo u glavi, pa ima ružne snove i strahuje od aveti. Ljudi njegovog kova obično mirno spavaju, poput Ratka Mladića ili Radovana Karadžića.

Iznervirana zrtva (1)

Ilustracija: Šukrija Meholjić

Adi ima i specifičnu moralnu teoriju za opravdavanje ubistva. Evo šta kaže, dok ga šminkaju za povratak u prošlost: “Ubistvo je najgori zločin koji možeš počiniti. Zato je ključno da nađeš način da se ne osećaš krivim. Sve se svodi na pronalaženje pravog izgovora. Na primer, ako neko traži da ubijem nekog – ako je kompenzacija prava, onda naravno da ću to uraditi, i iz te jedne perspektive, nije pogrešno. To je perspektiva u koju moramo naterati sebe da verujemo. Na kraju krajeva, moralnost je relativna”. Pod “pravom kompenzacijom” Adi podrazumeva pristojnu svotu novca. Ako je ponuda dobra, ubistvo nije nikakav problem, pošto moralnog zakona ionako nema, jer je relativan. Logika zločinačkog uma uživo.

Džakartska protiv Ženevske konvencije

Dok se voze kolima po Džakarti, reditelj kaže Adiju: “Ne osećaš u sebi nemir kao Anvar, govoreći sebi da je bio rat. Ali Ženevska konvencija definiše to što si radio kao ratne zločine”. Adi ima i juridičku teoriju koju pomno izlaže: “Ne moram se nužno slagati sa tim međunarodnim zakonima. Kad je Buš bio na vlasti, Gvantanamo je bio ispravan. Sadam Husein je imao oružje za masovno uništenje. Prema Bušu, to je bilo ispravno ali sada nije. Ženevska konvencija je možda današnja etika, ali sutra ćemo imati Džakartsku konvenciju i odbaciti Ženevsku. Ratne zločine definišu pobednici. Ja sam pobednik, pa mogu napraviti svoju definiciju. Ne moram slediti međunarodne zakone. I što je još važnije, nije dobro sve što je istinito. Neke istine nisu dobre, kao na primer kad bi ponovo otvorili ovaj slučaj. Čak iako sve što saznaš bude istinito, nije dobro”.

Na to mu Džošua kaže, pokušavajući da u zločincu probudi elementarnu empatiju: “Ali za milione porodica žrtava je dobro ako istina izađe na videlo”. Adi očigledno spada u koljače sklone promišljanju sopstvenih nedela, uvek ima spreman odgovor: “Dobro, ali pođimo od prvog ubistva, Kaina i Avelja. Zašto se samo fokusirati na ubistva komunista? Amerikanci su pobili Indijance. Je li iko kažnjen za to? Kaznite ih!” Liči pomalo na sadržaj Deklaracije o Srebrenici koju je donela Skupština Srbije.

Za razliku od naših domaćih ukoljica, Indonežani nisu imali sreću da njihov minuli rad stekne pažnju međunarodne javnosti. Kad Džošua pita Adija šta bi bilo kad bi ga izveli pred Haški tribunal, ovaj kaže: “Išao bih. Zašto bih išao ako se ne osećam krivim? Zato što bih bio slavan. Spreman sam. Molim vas, zovite me u Hag.  Zašto ljudi gledaju Džejmsa Bonda? Da vide akciju. Zašto gledaju filmove o nacistima? Da vide moć i sadizam. Mi to možemo. Možemo snimiti nešto što sadrži još više sadizma od onoga što viđate u filmovima sa nacistima. Zato što nema filma gde su ljudi davljeni osim u fikciji, ali to je drugačije, zato što sam ja to radio u stvarnom životu”.

Bog mrzi komuniste

Dželati ne kriju ni kako su se ophodili prema ženama i ćerkama svojih žrtava. Japto Soerjosomarno, lider Pankasila omladine, paravojne organizacije koja je tokom genocida delovala kao odred smrti, priseća se svoje burne mladosti: “Ako su lepe, sve bih ih silovao. Posebno u ono vreme kad smo mi bili zakon. Jeb’o sam ih! Izjeb’o sam koju god sam sreo. Posebno ako uhvatiš neku od 14 godiina. Poslastica! Rekao bih joj: ‘Ovo će biti pakao za tebe, ali za mene – raj na zemlji’.” Danas je Japto ugledni građanin, političar i predsednik Patriotske stranke, što je sasvim logično za silovatelja i ubicu. Šta će drugo da bude takav manijak nego patriota, neće valjda da ode u socijaldemokrate ili liberale. I ne stidi se da priča pred kamerama šta je sve radio, naprotiv, ponosi se ubijanjem i silovanjem, o tome divani najnormalnije, kao neko drugi o tome kako je zbrinjavao beskućnike ili udomljavao siročad.

Adi Zulkadri izlaže i svojevrstan rezime svog minulog koljačkog rada: “Gurali smo im štapove u anuse dok nisu crkli. Lomili smo im vratove. Vešali smo ih. Davili smo ih žicom. Odsecali smo im glave. Gazili smo ih autima. Bilo nam je to dozvoljeno. Dokaz tome je da smo pobili ljude a za to nismo nikad kažnjeni. Ljude koje smo pobili… Ne može se tu ništa uraditi. Moraju to prihvatiti”.

Uostalom, nevini ljudi nisu pobijeni bez razloga, kako se čini na prvi, a i na svaki drugi pogled. U emisiji “Specijalni dijalog” na nacionalnoj televiziji Indonezije, pripadnik Pankasila omladine Ali Usman objašnjava nasmejanoj voditeljki, koja o istrebljenju komunista govori sa manje empatije nego neki ljudi o istrebljenju bubašvaba: “Omladina mora zapamtiti svoju istoriju. Nikad ne smeju zaboraviti. Štaviše, Bog mora da je protiv komunista. Da. Bog mrzi komuniste. Zato je učinio da ovaj film bude tako divan! A što se tiče pomirenja, nema pomirenja! Jer to što se desilo je istorija. Moralo je biti tako. Tako da nema pomirenja”.

Neispisana stranica istorije

Akteri filma se često pozivaju na istoriju, otprilike isto kao Dobrica Ćosić i njegova sabraća akademici, istorija je boginja kojoj se klanjaju ubice, njoj se prinose žrtve kojih nikad nije dovoljno, na oltaru uvek ima mesta za nove glave, tako je konstruisan. A s pozivanjem na Boga koji mrzi određenu grupu ljudi složio bi se ceo Sveti Artiljerijski Sinod Srpske pravoslavne crkve, o nižim činovnicima koji su blagosiljali Škorpione da i ne govorimo.

Stepen iskrenosti koji pokazuju indonežanske ukoljice, kao i neverovatna nonšalancija sa kojom govore o genocidu, zaista su retki u ljudskoj istoriji. To čak ni nacisti nisu praktikovali. I oni su imali izvesnu dozu diskrecije, baš kao i naši balkanski koljači. U tajnom govoru koji je Hajnrih Himler održao 4. oktobra 1943. godine u Poznanju, pred vodećim jedinicama SS-a i policije, pričao je otvoreno o istrebljenju Jevreja, zaključujući na kraju: “To je slavna stranica naše povesti, koja nije napisana i koja nikada ne treba da bude napisana”.

Prava je šteta što su naši domaći krvnici bliži Himlerovoj nego indonežanskoj poetici. Ostali smo uskraćeni za brojne istinite herojske priče poput ovih koje se mogu videti i čuti u jezivo briljantnim filmovima Džošue Openhajmera, koji je očigledno dobro naučio zanat od svog mentora Dušana Makavejeva. Zaista ne priliči srpskim (a ni hrvatskim ili nekim drugim) herojima da se toliko snebivaju. Dok su klali, spaljivali, pljačkali, silovali, proterivali i mučili ljude po logorima nisu se snebivali ni za trenutak, a sad ni reč da prozbore o svojim ratnim iskustvima. I to iz najobičnijeg kukavičluka – samo zato što se ispostavilo da civilizovani deo sveta nema baš mnogo razumevanja za ubilački patriotizam. Otkad to pošten srpski nacionalista – čija je osnovna ambicija da svoje parče planete otcepi od sveta da bi u njemu mogao mirno da koljucka – vodi računa o tome šta drugi misle? Kuda ide ovaj svet ako su i koljači počeli da haju šta svet o njima misli?

Ćutanje za unutrašnju upotrebu

Mada, ćutanje masovnih ubica i nije toliko usmereno ka spolja, svet ionako zna šta su radili. Njihov muk je više namenjen za domaću upotrebu. Naime, oni u čije se ime ubijalo, ona tiha većina koja je ćutke podržavala dželate, ti fini, pristojni građani koji ne bi ni muslimanskog mrava zgazili – to su sve nežne duše osetljivog stomaka. Ne mogu oni da podržavaju ubice koje otvoreno govore o svojim zlodelima. Jer ta klanja, silovanja, streljanja, prebijanja i ostala mučenja – to sve nekako nije lepo, sve to prevazilazi granice dobrog ukusa, a našim nemim posmatračima genocida je tako stalo do građanskih konvencija, do finih manira, do lepog ponašanja i ophođenja u rukavicama.

Kako ti divni, pristojni ljudi da podrže heroja koji bi iskreno rekao: “Branio sam srpstvo tako što sam snajperom gađao decu po Sarajevu”, ili “Streljao sam nevine ljude i bacao ih u jamu sa Korićanskih stijena, i to u vaše ime”, ili “Borio sam se za srpske interese tako što sam u logoru primoravao oca i sina na oralni seks”, ili “Streljao sam zarobljene civile u Potočarima dok mi nije iskočio žulj na kažiprstu, a niko ni hvala da mi kaže za moj herojski napor”, ili “Moj doprinos odbrani srpstva vaskolikog sastoji se u temeljnom pljačkanju stanova onih koje smo prethodno proterali ili pobili”. Stvarno nekako ne zvuči lepo. I ubicama i njihovim pristalicama je mnogo lakše da se međusobno lažu, pa da se zajedno pretvaraju kako nemaju pojma šta se dogodilo. Ni luk jeli, ni genocid mirisali. Jedino tako se svetonazor koji je i doveo do ratova i genocida može održati u postojanju, a da istovremeno postoji privid nekakvog života i normalnosti. Pošto nisu bili dovoljno hrabri da ubijaju svojim rukama, već je to neko drugi činio u njihovo ime i uz njihovo nemo odobravanje, ne može se očekivati od tih finih, pristojnih ljudi da sad preuzmu svoje parče odgovornosti. Što bi rekao njihov indonežanski alter-ego Adi Zulkadri: “Sve se svodi na pronalaženje pravog izgovora”.

////////////////////////////

Esad Bajtal: UJED ZMIJE SJEĆANJA

Esad Bajtal: UJED ZMIJE SJEĆANJA

10.Jul 2017

foto: Mikel Olbar Hommage dostojanstvu i bolu majki Srebrenice Smrt je u zaboravu, a ne u faktu smrti. Čovjek je mrtav tek onda kad ga se više niko ne sjeća.

..........................................
 10.Jul 2017

10.07.2017.

VELIČANSTVENI SKUP U POTOČARIMA: VIŠE OD PET HILJADA SUDIONIKA

VELIČANSTVEN SKUP U POTOČARIMA: Više od pet hiljada sudionika



Svi sudionici "Marša mira" ostaju u Srebrenici i u utorak kada će se u memorijalnom centru u Potočarima održati centralna komemoracija u povodu 22. ogodišnjice genocida.



VELIČANSTVEN SKUP U POTOČARIMA: Više od pet hiljada sudionika 'Marša mira' stiglo na komemoraciju (FOTO, VIDEO) - 3

Više od pet hiljada sudionika "Marša mira" stiglo je u ponedjeljak u Srebrenicu na komemoraciju žrtvama genocida nad Bošnjacima 1995. godine. Kolona ljudi iz BiH i inostranstva prošla je tokom tri dana put dug više od stotinu kilometara kojim su se Srebreničani nakon pada enklave u julu 1995. godine pokušavali probiti prema Tuzli i teritoriju pod nadzorom Armije BiH i tako izbjeći sudbinu koja je zadesila više od osam hiljada Bošnjaka ubijenih u genocidu.

 

Nekoliko desetina sudionika marša prešlo je još duži put jer su najprije pješačili od Sarajeva ka Tuzli a potom su se tamo pridružili glavnini kolone.

 

Dio trase od Tuzle prema Srebrenici propješačila je i američka ambasadorica u BiH Maureen Cormack i neki domaći politčari, poput premijera Federacije BiH Fadila Novalića.

 

Svi sudionici "Marša mira" ostaju u Srebrenici i u utorak kada će se u memorijalnom centru u Potočarima održati centraalna komemoracija u povodu 22. obljetnice genocida te pokopani posmrtni ostaci 71 žrtve pronađeni u masovnim grobnicama.

VELIČANSTVEN SKUP U POTOČARIMA: Više od pet hiljada sudionika

////////////////////////////////////////////////

"MARŠU MIRA" PRIDRUŽILA SE I MAUREEN CORMACK: Emotivan susret ambasadorice SAD-a i nane Hasne Fejzić

- Danas sam opet u Maršu mira, ovo je treća godina kako učestvujem. Dolazim svake godine kako bi razgovarala sa ljudima, da bi susrela hrabre, odvažne ljude koji učestvuju u Maršu mira da bi odali počast žrtvama genocida u Srebrenici - poručila je Cormack.

Američka ambasadorica u Bosni i Hercegovini Maureen Cormack pridružila se danas učesnicima "Marša mira" u Šušnjarima kod Srebrenice, javlja Anadolu Agency.

 

Pozdravila je pristigle učesnike Marša mira, koji danas završavaju trodnevno pješačenje od Nezuka do Potočara.

 

Učesnici se nalaze u selu Šušnjari odakle su 1995. godine na put spasa krenule hiljade srebreničkih muškaraca. Ostala je još mala dionica do dolaska u Potočare, koje je planirano za 17 sati.

 

- Danas sam opet u Maršu mira, ovo je treća godina kako učestvujem. Dolazim svake godine kako bi razgovarala sa ljudima, da bih susrela hrabre, odvažne ljude koji učestvuju u Maršu mira da bi odali počast žrtvama genocida u Srebrenici - poručila je Cormack.

 

Kazala je kako je počastvovana što je u mogućnosti da bude mali dio ovog Marša mira.

 

- Ono što je istinski impresivno za nas jeste hrabrost ovih ljudi i što ponovo koračaju stazom kojom su prošle žrtve genocida i oni koji su uspjeli izbjeći tu sudbinu - naglasila je Cormack.

 

Prema njenim riječima, "i dok gledamo naprijed, ono što trebamo da uradimo jeste da puno i naporno radimo na tome kako bi pravda bila zadovoljena za žrtve i da bismo radili na pomirenju".

 

Pozdravila je i nanu Hasnu Fejzić iz zvorničke Kamenice koja je najstarija i najbrža učesnica Marša mira.

 

- Ovo je četvrta godina da sam u Maršu. Muž Husein mi je ubijen nakon pada Srebrenice. Mene vuče želja da idem. Sve dok mogu, uvijek ću da posjećujem ova mjesta - kazala je Fejzić.

 

Ovoj nani ne smeta ni sunce, ali ni nespavanje u kampu.

 

Muškarci, žene, djeca iz svih dijelova svijeta, ali i oni koji su ljeta '95. preživjeli na "putu smrti", u prethodna dva dana prešli su dvije etape i sinoć stigli do kampa u Mravinjcima odakle su jutros krenuli do Šušnjara, sela u blizini Srebrenice odakle je '95. krenula kolona Srebreničana.

 

Trinaesti "Marš mira Nezuk - Potočari 2017." i ove godine je, uz komemoraciju i dženazu žrtvama, jedna od glavnih aktivnosti u sklopu obilježavanja 22. godišnjice genocida nad Bošnjacima Srebrenice.

 

Na trasi od Nezuka pa do Potočara učesnici prolaze maršrutom: Nezuk - Baljkovica - Parlog - Crni Vrh - Snagovo - Liplje - Jošanica - Donja Kamenica - Bakrači - Glodi - Udrč - Cerska - Kaldrmica - Đugum - Mravinjci - Burnice - Kameničko Brdo - Ravni Buljim - Jaglići - Šušnjari - Budak - Potočari (Memorijalni centar).

 

U Memorijalnom centru u Potočarima 11. jula bit će klanjana dženaza-namaz i obavljen ukop 71 novoidentifikovanih posmrtnih ostataka žrtava genocida kojeg su u julu 1995. godine počinile vojska i policija RS-a, kao i paravojne formacije iz RS-a i Srbije nad Bošnjacima "zaštićene zone UN-a".

 

U mezarju Memorijalnog centra Srebrenica - Potočari do sada su smiraj pronašle 6.504 žrtve genocida, a traga se za još oko hiljadu.

////////////////////////////////////////////

BOLNO SJEĆANJE: Dosad neobjavljeni snimci posljednjih poruka ubijenih Srebreničana (VIDEO) - 3

BOLNO SJEĆANJE: Dosad neobjavljeni snimci posljednjih poruka ubijenih Srebreničana (VIDEO) - 3

BOLNO SJEĆANJE: Dosad neobjavljeni snimci posljednjih poruka ubijenih Srebreničana (VIDEO) - 2

BOLNO SJEĆANJE: Dosad neobjavljeni snimci posljednjih poruka ...

/////////////////////////////////////////

Emir Suljagić : Meta genocida bili su muslimani iz cijele istočne Bosne

Naći pravi način na koji će biti pamćeni događaji srebreničkog genocida jedna je od stvari s kojima će se bh. društvo suočavati u budućnosti. Jedan od načina da se ne

///////////////////////////////

10.07.2017.

IZUDIN ALIĆ: 'UZEO SAM TU ČOKOLADU IZ MLADIĆEVE RUKE'

'Uzeo sam tu čokoladu iz Mladićeve ruke'




Image result for izudin alic u srebrenici fotos

Image result for izudin alic u srebrenici fotos

Image result for izudin alic u srebrenici fotos



Image result for ratni zlocinac ratko mladic fotos

Image result for ratni zlocinac ratko mladic fotos


Image result for ratni zlocinac ratko mladic fotos

Image result for ratni zlocinac ratko mladic fotos


Image result for ratni zlocinac ratko mladic fotos

Snimak u kojem u Potočarima general Ratko Mladić, optuženi za ratne zločine i genocid, daje čokoladu dječaku Izudinu Aliću, 11. jula 1995. objavljen je na svim televizijskim stanicama. Alić, tada 12-godišnjak, u genocidu je izgubio oca i još nekoliko članova uže porodice. Na sahranu ocu u Potočare, kako kaže, nije išao, jer nije imao novca za put. Danas živi u rodnom selu, 40 kilometara udaljenom od Potočara, i bavi se poljoprivredom.

Kada su svi ljudi 11. jula 1995. godine morali napustiti Srebrenicu, Izudin je sa djedom krenuo u Potočare, kako bi u bazi holandskog bataljona našli zaštitu. Imao je tada deset godina i, praktično, nije znao šta se dešava.

U masi, kamera ga je zabilježila dok je razgovarao sa generalom Mladićem, koji je njemu i ostaloj djeci poklonio čokoladu.

"Bilo je puno djece u Potočarima i jedan čovjek nam je dao po čokoladu. Ja tada nisam znao ko je to, ali obradovao sam se kao i sva djeca", prisjeća se Izudin.

U tom momentu, Izudinu, kao i ostaloj djeci, čokolada je godila, ali sada razmišlja sasvim drugačije.

"Uzeo sam tu čokoladu, a da sam znao ko mi je daje, ne bih je uzeo. Ne bih je nikada pojeo. Sada kad znam, želim da se njemu presudi u Hagu što je prije moguće", kaže on.

Alić: Presudu u Hagu očekujem čim prije
Alić: Presudu u Hagu očekujem čim prije

///////////////////////////

Izudinov otac krenuo je putem spasa ka Tuzli, ali nije preživio. Nekoliko godina Kasnije Izudin se sa djedom vratio u svoje selo Prohići, 40 kilometara udaljeno od Srebrenice. Kad je bila prva dženaza u Memorijalnom centru Potočari, kopan je i njegov otac, ali Izudin nije mogao doći.

"Nisam mogao doći jer sam se samo prije dva tri mjeseca vratio u selo, a to je mnogo udaljeno od Memorijalnog centra. U selu nije bilo nikoga sa automobilom i nisam mogao otići na dženazu. Ali, kad god dođem u Srebrenicu, odem na mezar mog oca i ostalih i proučim fatihu", navodi on.

I danas je u svom selu. Radi i ne kaje se što se vratio.

"Ovdje sam sa bratom, bavimo se poljoprivredom, imamo nešto stoke i to nam je zanimanje. Jedan brat je na fakultetu. Ne kajem se što sam se vratio, jer mi je u selu, u kojem je rođen moj otac, najljepše", zaključuje Izudin Alić.

[RSE specijal – Srebrenica: Svaka fotografija je neispričana priča]

10.07.2017.

OTVORENO PISMO MINISTRU DRAGANU LUKAČU: OTKAŽITE SKUP PODRŠKE RATKU MLADIĆU

OTVORENO PISMO MINISTRU LUKAČU: Otkažite skup podrške Ratku Mladiću!

Ovaj događaj podrške Ratku Mladiću na 11. juli, ne možemo, a da ne okarakterišemo kao provokaciju i veliku prijetnju miru i suživotu na ovim prostorima. To je takođe i nipodaštavanje žrtava, i stavljanje soli na rane rodbini stradalih, koji će i u sutra sahranjivati svoje najbliže.



OTVORENO PISMO MINISTRU LUKAČU: Otkažite skup podrške Ratku Mladiću! - 2


OTVORENO PISMO MINISTRU LUKAČU: Otkažite skup podrške Ratku Mladiću! - 2

Dragan Lukač

!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

Mreža za izgradnju mira uputila je otvoreno pismo ministru unutrašnjih poslova Draganu Entitet RS -a Lukaču u kojem traže otkazivanje skupa podrške Ratku Mladiću u Banjaluci, koji je zakazan za 11. juli kada se obilježava 22. godišnjica stradanja Bošnjaka u Srebrenici.

 

Riječ je o skupu čije je održavanje odobrio MUP Entitet RS-a i koji je najavljen na Trgu Krajine u 18.00 časova.

 

Srpski sabor “Zavetnici” – Entitet Republika Srpska smatraju da je 11. jul prava prilika da se organizuje skup podrške generalu Ratku Mladiću, jer se tog dana obilježava oslobođenje Srebrenice u kojoj su “horde Nasera Orića od 1992. do 1995. godine činile stravične zločine nad srpskim življem”.

 

Otvoreno pismo prenosimo u cjelosti:

 

“Poštovani g. Ministre Lukač,

 

obraćamo vam se ispred Mreže za izgradnju mira, mreže koja broji više od 120 organizacija i škola iz cijele Bosne i Hercegovine, uključujući i organizacije iz Entiteta Republike Srpske, sa molbom da otkažete skup podrške Ratku Mladiću u Banjaluci, zakazan za 11. juli kada se obilježava 22 godišnjica stradanja Bošnjaka u Srebrenici.

 

Ovaj događaj podrške Ratku Mladiću na 11. juli, ne možemo, a da ne okarakterišemo kao provokaciju i veliku prijetnju miru i suživotu na ovim prostorima. To je takođe i nipodaštavanje žrtava, i stavljanje soli na rane rodbini stradalih, koji će i u sutra sahranjivati svoje najbliže.

 

Uvjereni smo da oni koji organizuju ovakav skup, ne poštuju žrtve i njihove porodice bez obzira sa koje strane dolaze i kojem narodu pripadaju. Za njih su žrtve samo brojevi, koji ne vide patnje ljudi koji 25 godina nakon rata traže i sahranjuju svoje najbliže.

 

Mreža za izgradnju mira se bori za poštovanje i prava svih žrtava u proteklim ratovima i radi na tome da kulturu rata, ubijanja, silovanja, izbjeglištva i stradanja, mijenjamo za kulturu mira, uvažavanja, poštovanja i odgovrnosti za buduće generacije.

 

Ovaj događaj koji je odobrio MUP Entitet Republike Srpske je nastavak rata drugim sredstvima i u suprotnosti je sa onim za šta se zalažemo.

 

Na kraju ovo je loša poruka iz Banjaluke i Entiteta Republike Srpske, koja će otići u svijet i samim tim ne predstavlja nikakav patriotski čin, nego provokaciju i prijetnju krhkom miru i suživotu na ovim prostorima.

Mreža za izgradnju mira.”


..............................................

Helsinški odbor osuđuje skup podrške Mladiću u Banjaluci




Iz Helsinškog odbora za ljudska prava Republike Srpske osuđeno je održavanje skupa podrške haškom optuženiku Ratku Mladiću u Banjaluci i to upravo na dan komemoracije žrtavama genocida u Srebrenici.

"Poražavajuće je što su nadležne institucije u Republici Srpskoj odobrile održavanje ovakve vrste provokacije, sračunate na izazivanje međuetničke mržnje, vrijeđanja žrtava, falsifikovanja istine i produbljivanje strahova i nepovjerenja", sopćili su iz Heslinškog odbora i pozvali građane da, vođeni humanističkim i civilizacijskim vrijednostima, odaju počast nedužnim žrtvama i daju snažnu podršku izgradnji mira i tolerancije u Bosni i Hercegovini i regionu.


////////////////////////////////












10.07.2017.

SRĐAN PUHALO: "TIJELO DJEČAKA SENADA BEGANOVIĆA PRONAĐENO U ČETIRI GROBNICE, BAŠ SMO SE POTRUDILI"

SRĐAN PUHALO: "Tijelo dječaka Senada Beganovića pronađeno u četiri grobnice, baš smo se potrudili"

– Cijeli dan kopam ovu rupu, braćo Srbi ne može se bez pomoći vlasti, vojske i policije napraviti Tomašica masovna grobnica u kojoj su nađena tijela 388 Bošnjaka!!! – poručio je Puhalo.



SRĐAN PUHALO: 'Tijelo dječaka Senada Beganovića pronađeno u četiri grobnice, baš smo se potrudili'

Banjalučki sociolog i analitičar Srđan Puhalo svakodnevno svojim statusima na društvenim mrežama izaziva ogromnu pažnju.

 Dan uoči obilježavanja 22. godišnjice genocida u Srebrenici Puhalo je još jednom pozvao javnost u Republici Srpskoj  da se suoči s prošlošću. 

– Dobro jutro Republika Srpska, ostaci 14-godišnjeg dječaka Senada Beganovića pronađeni su u 4 masovne grobnice, baš smo se potrudili – napisao je Puhalo na svom Twitter profilu.

alt

Posebnu pažnju Puhalo je privukao statusima o masovnoj grobnici Tomašica.

 

Puhalo je objavio sliku kako kopa rupu želeći na taj način pokazati da masovne grobnice nije mogao iskopati jedan pojedinac, već da je u taj proces morao biti uključen kompletan sistem od vlasti, vojske, policije, civilne zaštite…

 

– Cijeli dan kopam ovu rupu, braćo Srbi ne može se bez pomoći vlasti, vojske i policije napraviti Tomašica masovna grobnica u kojoj su nađena tijela 388 Bošnjaka!!! – poručio je Puhalo.

///////////////////////

ČEDOMIR JOVANOVIĆ: 'Srebrenica je naša sramota i greh'

ČEDOMIR JOVANOVIĆ: 'Srebrenica je naša ... - Slobodna Bosna

///////////////////

OŠTRA PORUKA IZ BRUXELLESA: 'RS vodi cijelu BiH u prometnu izolaciju'! - 1

OŠTRA PORUKA IZ BRUXELLESA: 'RS vodi cijelu BiH u prometnu ...

////////////////////////////

////////////////////////////////////
Jedinstvena Bosna i Hercegovina

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

Brojač posjeta
48925640

Powered by Blogger.ba