Jedinstvena Bosna i Hercegovina

Dobrodošli na moj blog

06.04.2017.

OPSADA SARAJEVA: ČETVRT VIJEKA LAŽI, ĆUTANjA I PORICANjA

Opsada Sarajeva: Četvrt veka laži, ćutanja i poricanja

Tomislav Marković

Autor
6.4.2017. 



Opsada Sarajeva: Četvrt veka laži, ćutanja i poricanja

Foto: Flickr

/////////////////////////

Tokom opsade poginulo je 14.011 ljudskih bića, od čega 7.808 u prvoj ratnoj godini, 3.392 u narednoj, a među ubijenima bilo je 1.601 dete. Lakše i teže je ranjeno oko 50.000 ljudi. Fašisti su na Sarajevo ispalili oko 64.490 granata, u proseku 329 dnevno; rekord su postavili 22. jula 1993. godine – 3.777 ispaljenih granata. Tako kaže statistika smrti i razaranja, to je bio učinak razularenog srpskog nacionalizma i njegovih ubilačkih falangi koje su predvodili Radovan Karadžić i Ratko Mladić. A iza njih je stajao vrhovni vožd vaskolikog srpstva Slobodan Milošević.

Piše: Tomislav  Marković

Navršilo se dvadeset pet godina od početka opsade Sarajeva koja je trajala 44 meseca, tri puta duže od opsade Staljingrada. Glavni grad Bosne i Hercegovine bio je 1.425 dana pod neprekidnom paljbom zločinaca sa okolnih brda. Jugoslovenska narodna armija, naprasno transformisana u Vojsku Republike Srpske, udružena sa brojnim srpskim paravojnim formacijama, ubijala je grad i njegove žitelje četiri duge godine, uz logističku, finansijsku, ideološku, medijsku i svaku drugu pomoć iz Beograda.

Prema podacima Istraživačko-dokumentacijskog centra, tokom opsade poginulo je 14.011 ljudskih bića, od čega 7.808 u prvoj ratnoj godini, 3.392 u narednoj, a među ubijenima bilo je 1.601 dete. Lakše i teže je ranjeno oko 50.000 ljudi. Fašisti su na Sarajevo ispalili oko 64.490 granata, u proseku 329 dnevno; rekord su postavili 22. jula 1993. godine – 3.777 ispaljenih granata. Tako kaže statistika smrti i razaranja, to je bio učinak razularenog srpskog nacionalizma i njegovih ubilačkih falangi koje su predvodili Radovan Karadžić i Ratko Mladić. A iza njih je stajao vrhovni vožd vaskolikog srpstva Slobodan Milošević. A iza vožda stajali su intelektualni i duhovni autoriteti – Srpska akademija nauka i umetnosti, Srpska pravoslavna crkva, Udruženje književnika Srbije i brojni ostrvljeni slobodni strelci. Tako izgleda naša piramida zla. A oglašava se režanjem i Mladićevom naredbom: “Raspameti!”

O opsadi Sarajeva napisane su brojne knjige, snimani su filmovi, postoje hiljade svedočanstava o užasu kojem su bile izložene Sarajlije; pred Haškim tribunalom izrečene su sudske presude Stanislavu Galiću, Dragomiru Miloševiću i Radovanu Karadžiću; čitav svet zna šta se događalo u Sarajevu tokom agresije na Bosnu i Hercegovinu. Čitav svet, osim Srbije. Prošlo je četvrt veka, a u Srbiji se malo toga promenilo u odnosu prema opsadi Sarajeva.

Besomučna ratna propaganda

Nakon što je preuzeo vlast na Osmoj sednici u septembru 1987. godine, Milošević je smenio sve urednike u medijima i postavio svoje ljude koji su odmah udarili u besomučnu nacionalističku propagandu. Ključni motiv tih narativa za pripremu rata bila je famozna “ugroženost srpstva”, dogma da su Srbi ugroženi uvek i svuda, da im je naneta nepravda i da imaju pravo da se svete. Ta lažipriča nije imala veze ni sa stvarnošću ni sa mozgom, ali je pustila korenje u glavama većine ljudi u Srbiji. Ispostavilo se da mnogi umesto sive mase u lobanji imaju kokardu, četiri ocila ili već neki sličan rekvizit iz skladišta nacionalnog kiča.

Tokom same opsade Sarajeva i rata u Bosni srpski mediji su rafalno ispaljivali ratnu propagandu na svoje konzumente, laži su ponavljane iz dana u dan, hiljadu puta, deset hiljada puta, stotinu hiljada puta – sve dok nisu postale jedina istina u koju se sme i može verovati. Propagandisti su se načisto razularili, pustili mašti na zlovolju, pa su često prevazilazili granice fantastike. Krvave masakre na Markalama mrtvi hladni su proglašavali insceniranim događajima, a nastradale žrtve – lutkama, razvijajući najluđe teorije zavere i svaljujući pritom krivicu na branitelje Sarajeva.

Na državnoj televiziji u Beogradu, u okviru Dnevnika emitovan je prilog u kojem se tvrdilo da pevač Indexa Davorin Popović ima javnu kuću sa maloletnim Srpkinjama. Potom mu je pripisano da je bacao srpsku decu lavovima u sarajevskom Zoološkom vrtu. To je jedna od najluđih izmišljotina pomračenih umova kojima je srpstvo udarilo u mozak. Ne bi me čudilo da je broj ljudi u Srbiji koji veruju u ovu budalaštinu i dalje prilično velik. Kada bi se svi ljudi koji su prepričavali ovu grozomornu laž kao suštu istinu dobrovoljno bacili u čeljusti lavova u beogradskom ZOO vrtu, u znak pokajanja, bojim se da bi kraljevi životinjskog carstva imali hrane za nekoliko života.

Lokalna istorija beščašća

Suštinu srpskog odnosa prema opsadi Sarajeva izrazio je Dragoš Kalajić, ugledni intelektualac kukastog tipa, srećom pokojni, još u martu 1994. godine, rekavši sledeće: “Kad sam video kako se Sarajevo puši i gori, moram priznati – osetio sam radost”. Na istoj nekrofilnoj liniji bili su brojni srpski pisci i intelektualci. Recimo, Momo Kapor, inače rođeni Sarajlija, koji je redovno hodočastio kod svog prijatelja Radovana Karadžića, pesnika i masovnog ubice. Obilazio je srpske položaje oko Sarajeva, posmatrao svoj rodni grad zajedno sa onima koji ga ubijaju, te pratio razvoj rušilačkog pohoda. Kasnije je u jednom intervjuu za NIN izjavio: “Velika je nesreća i u isto vreme velika privilegija da kroz dvogled gledaš grad u kome si rođen, a da ne možeš u taj grad da uđeš”. Zaista nadahnuta izjava, jedna rečenica je sasvim dovoljna za počasno mesto u Opštoj istoriji beščašća. Ili za ulicu u Beogradu. Samo što je ovo potonje privremeno, a prvo ostaje zauvek.

Srpski pisci su vredno radili na falsifikovanju istine o opsadi Sarajeva, samo su za razliku od svoje novinarske sabraće koristili više stilskih figura, da bi sva ta papazjanija zaličila na književnost. Pisali su romane o opsadama sa specifičnom vizurom po kojoj su kroz istoriju jedino Srbi bili pod opsadom, kako u ranijim vekovima, tako i u poslednjem ratu u Bosni. Ili romane u kojima se na početku pomene da Srbi granatiraju Sarajevo, ali se potom to nekako zaboravi, da bi se razvijala priča o tome kako su naši uvek dobri, a oni drugi od iskona zli.

Nemirenje sa zločinom

Ipak, nisu svi pisci i intelektualci izdali svoju savest i prodali je Dobrici Ćosiću i Slobodanu Miloševiću za 30 srebrnjaka, bilo je i uvek će biti časnih izuzetaka. Jedan od njih je veliki srpski pesnik Miodrag Stanisavljević koji je prvi u Srbiji pevao o Omarskoj, o srpskim zločinima, o sramnom ratnom pohodu na susede. Evo njegove antologijske pesme “Srbi pišaju na Sarajevo” koja govori o opsadi, objavljene u “Republici” maja 1994. godine, i preštampane u zbirci “Jadi srpske duše”:

“Srbi pišaju na Sarajevo
upoređujući
parabole mokraće
s parabolama granata.

Zašto, upitah jednog raskrečenog,
satirete taj grad?

Taj grad je istorijska greška
i mora biti zbrisan
– velio mi pljesnuvši po dupetu top.

I dok ponavlja ‘zemlja srpska, zemlja srpska’
pljuvačkom mi lice prska
– ne on
nego nezgodan suglasnički sklop.”

Zahvaljujući ovakvoj poeziji i satiričnim kolumnama “‘Umor u glavi” Stanisavljević je praktično izbrisan iz srpske književnosti, jer u tom zakorovljenom vrtu nema mesta za izdajnike kojima je stalo do ljudskosti i istine. Nije on jedini, bilo je još mnogo ljudi koji su govorili i pisali kao on, od Radomira Konstantinovića do Bogdana Bogdanovića, od Petra Lukovića do Stojana Cerovića i mnogih, mnogih drugih. Okupljali su se na antiranim skupovima, oko Beogradskog kruga i onog što se nekad zvalo Druga Srbija. Kako je napisao Radomir Konstantinović, to je bila ona Srbija koja se ne miri sa zločinom. Međutim, nemirenje sa zločinom bilo je u teškoj manjini u to vreme, a to je ostalo i do danas. Većina je na rat gledala iz plemenske perspektive, gutajući ratnu propagandu kao redovni dnevni obrok. Dok su retki ljudi koji su sačuvali ljudsko u sebi protestovali zbog ubijanja Sarajeva i Bosne, većina je bila – kako se govorilo i tada i danas – “uz svoj narod”. Samo što je ta pozicija bila – tik uz dželata. Kao što je rekao Bogdan Bogdanović u jednom intervjuu iz 1993. godine: “A Beograd je mirno gledao kako Sarajevo gori, gori kao buktinja, gledao je to svake večeri, gledao je kako ubijaju ljude, kako srpska artiljerija bije po deci Sarajeva. Beograd je bio negde po strani, kao da se to dešava na Mesecu, u nekom filmu, bio je u nekoj anesteziji, potpuno povučen”.  Beograd na istoj poziciji stoji i danas, tapkajući u mestu zločina.

Mesec dana u Sarajevu

Oktobar 2011. godine proveo sam u Sarajevu, na rezidenciji za pisce. Poznavao sam dosta Sarajlija od ranije, imao sam puno prijatelja u gradu, tokom tog boravka stekao sam nove, taj oktobar prošao je u intenzivnom druženju. Rat u Bosni nije mi bio nepoznanica, objavio sam na desetine feljtona i stotine tekstova na e-novinama o srpskoj agresiji na Bosnu, čitao sam brojna svedočanstva ljudi koji su preživeli logore ili opsadu, kad god bih se sreo s nekim prijateljem iz Bosne uvek bismo prozborili koju i o neizbežnoj temi rata. Međutim,  nikada ranije nisam doživeo takvu koncentraciju ratnih priča kao za vreme te rezidencije. U tih mesec dana, dok sam svakog dana sedeo sa prijateljima iz Sarajeva, rat je svako malo pomaljao svoju glavu, između dva pića, između dva duvanska dima, u kafiću, u parku, u šetnji, u restoranu, svuda. Nije rat, naravno, bio jedina tema, nije čak ni dominantna, daleko od toga, tek još jedna u nizu, za njih normalna tema kao i svaka druga. Pričamo o književnosti, politici, životu, a usput se provuče i poneko sećanje na rat. Normalno.

Svako je imao svoju priču, različitu od drugih, svako je bio u svom ratu. Neko je bio dete tokom opsade, pogođen granatom, još nosi geler u glavi; neko je bio oficir BiH, ranjen, prošao pakao; nekome su najbliži stradali u ratu, nekome su spalili kuću, neko je bio u izbeglištvu, neko je preživeo pokolj i scene kao iz “Jame” Ivana Gorana Kovačića… Svi su prošli kroz užas. Shvatio sam da između mene i mojih bosanskih prijatelja stoji ponor, granica koja nikad neće biti pređena. Oni su preživeli ratne strahote, ja nisam, čak ne mogu ni da zamislim kako im je bilo. Ni empatija ni mašta tu nisu od velike pomoći.

A onda je prošao oktobar, došlo je vreme za povratak u Beograd. Jednog ranog jutra ukrcao sam se u autobus i kroz samo par sati bio sam na granici sa zemljom koja je priredila sav taj užas mojim prijateljima. Prešao sam granicu i ušao u zemlju koja je pokrenula mašineriju uništenja i zla. U zemlju u kojoj ne postoji čak ni opšta priča o agresiji na Bosnu, a kamoli lične, individualne, pojedinačne ljudske priče. Ono što je za ljude iz Sarajeva i Bosne godinama bila stvarnost, ono što je posredno, kroz njihove priče, bilo moja stvarnost tih mesec dana – sve to u Srbiji jednostavno nije postojalo. Postojale su samo laži, ćutanje i poricanje.

Zevanje posle rata

Iz te sumanute, bolesne, pervertirane realnosti koja mi se odjednom raskrilila u strašnoj jasnoći rodila se većina pesama koje sam objavio u knjizi “Čovek zeva posle rata”, kao i dobar deo satiričnih tekstova koje sam spakovao u rukopis pod radnim naslovom “Velika Srbija za male ljude”. Parafraza Dušana Vasiljeva ukazala mi se kao dijagnoza stanja u kojem se Srbija nalazi već decenijama. Zevanje nad ljudskom patnjom, grozna ravnodušnost prema bližnjima kojima smo naneli zlo, glava zabijena u krvavi pesak – to je slika moralnog stanja Srbije danas i ovde. Znam da se pisanjem ne može učiniti mnogo, ali ta Krležina “kutija olovnih slova” jedino je oružje kojim raspolažem. “Ako ne možeš mnogo, možeš malo”, rekao bi St iz Goribora.

Kad se danas povedu rasprave o tome zašto je Srbija u čabru, zašto je zaglavljena, zašto tapka u mestu i ne može da mrdne, zašto nam nije bolje – to više i ne zaslužuje odgovor. Kako može da bude dobro zemlji koja je ubijala Sarajevo i čitavu Bosnu, zemlji koja je satirala Vukovar i Dubrovnik, masakrirala po Kosovu i proterivala stotine hiljada ljudi? Zemlji koja pritom nije u stanju ni da prizna šta je radila, a kamoli da iskreno zamoli za izvinjenje. Nesposobna za pokajanje, Srbija koju su udesili njeni sinovi – kao Brehtova Nemačka nekad – među narodima sedi kao ruglo ili kao užas. A zli duh koji je ubijao Sarajevo još uvek je živ i zdrav. Akademici, političari, pisci, intelektualci i ostali pobornici kame čuvaju ga u svojim srcima, redovno ga hrane mržnjom, poje resantimanom i predaju u amanet novim generacijama.














Jedinstvena Bosna i Hercegovina
<< 04/2017 >>
nedponutosricetpetsub
01
02030405060708
09101112131415
16171819202122
23242526272829
30

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

Brojač posjeta
46039060

Powered by Blogger.ba