Jedinstvena Bosna i Hercegovina

Dobrodošli na moj blog

06.04.2017.

'POTEMKINOVA SELA' SRPSKE POLITIKE

'Potemkinova sela' srpske politike



Vučić kao predsednik Srbije: Više moći, manje odgovornosti

Vučić kao predsednik Srbije: Više moći, manje odgovornosti

//////////////////////////

Predsednički izbori u Srbiji su više ličili na plebiscit jer nije bilo dileme ne samo da će Aleksandar Vučić pobediti, već i da će se to desiti u prvom krugu. Jedino je bilo neizvesno koliko će glasova dobiti kao i kako će proći ostali kandidati koji su sveukupno osvojil 12 odsto glasova manje od Vučića, kako se u nedelju veče pohvalio novoizabrani predsednik Srbije.

Tako ubedljiva pobeda Vučića u prvom krugu je svakako dobra za vladajuću koaliciju ali ne i za demokratiju u Srbiji, ne samo što demokratija sama po sebi podrazumeva izvesnu ravnotežu, i na taj način mogućnost kontrole vlasti, već i što se do takvog političkog ambijenta dolazi ravnopravnim nadmetanjem, istinskim pluralizmom i dijalogom, kao i transparentnošću, a ne manihejskom podelom na "naše" i "njihove", odnosno "neprijatelje", koja dominira srpskom političkom scenom od dolaska naprednjaka na vlast 2012, što podseća na retoriku iz vremena Slobodana Miloševića.

Tako je Vučić pozivajući građane da izađu na izbore istakao da "ukoliko ne izađete time ćete glasati za ove druge koji Srbiji žele propast". Takođe, "shvatio sam da će upravo oni vratiti Srbiju u prošlost, da ćemo izgubiti sve ono što smo marljivo stekli ukoliko ne preduzmem nešto".

Vučić napada opoziciju da želi da vrati Srbiju u prošlost, iako je on jedan od simbola mračnih devedesetih, čije posledice zemlja i dan danas oseća.

Nije toliko problem što je u prošlosti zastupao nacionalističku politiku, jer, kako Vučić često naglašava, "samo magarac se ne menja". Problem je što je politiku promenio samo formalno, ali ne i "ćud", pa čak i retoriku koja je često svađalačka. To onda više nema veze sa politikom i prelazi u društvenu patologiju, kako ističe istraživač Srećko Mihajlović.

"U takvoj situaciji nema pravih izbora jer se izbor vođe nameće kao rezultat ‘duha vremena’ i naših želja za poznatim rešenjima, za čvrstom rukom, za redom i percipiranom neredu. ‘Red, rad i disciplina’ je naša opsesija (pogotovo ako nisam baš ja u pitanju). Poznata je naša želja za jednim vođom; za putovođom, mesijom", kaže Mihajlović.

Jedna od glavnih tačaka Vučićeve predizborne kampanje bila je važnost pobede u prvom krugu. Želeo je da izbegne drugi krug jer bi se tada oko kandidata opozicije mobilisala sva trenutno rascepkana alternativna politička scena. Takođe, pobeda je morala da bude apsolutna i neupitna. jer ukoliko bi se išlo u drugi krug, time bi se okrnjio njegov oreol nepobedivosti.

Moć se seli sa Vučićem

Naravno, sada je sva pažnja usredsređena na to kako će izgledati politička scena Srbije sa Vučićem u novoj ulozi. No, izgleda da je veoma brzo zaboravljeno da je Vučić do samo pre dva i po meseca govorio da ga predsednička funkcija "uopšte ne zanima", te da je premijersko mesto najbolje za onog ko nešto hoće da uradi za Srbiju.

Prošle godine u ovo vreme su na njegovu inicijativu održani prevremeni parlamentarni izbori, iako je vladajuća koalicija imala komotnu većinu. Potom se skoro četiri meseca čekalo da napravi vladu, iako parlamentarna većina opet nije bila problem. Onda je predstavljajući kabinet održao maratonski govor od šest sati - kao što je nekada činio kubanski lider Fidel Kastro – najavljujući velike projekte, da bi posle samo nekoliko meseci saopštio da će se kandidovati za predsednika. Naravno, pitanje je da li je tu odluku doneo mnogo ranije, a da su svim pomenuti događaji bili deo "političkog mizascena" koji bi trebalo da uveri javnost u logičnost i neophodnost takvog poteza.

Očito je da iza retorike o očuvanju stabilnosti i sprečavanju "vraćanja u prošlost" u osnovi stoji pitanje očuvanja, pa i jačanja moći. Iako je Vučićev uticaj neupitan, premijerska pozicija nije ugodna jer se nalazi na vetrometini na kojoj se moraju rešavati razni problemi na dnevnom nivou - a Srbija ih je prepuna - odgovarati na prozivke za afere, praviti kompromisi.

Mada po Ustavu sa simboličnim ovlašćenjima, predsednička funkcija je mnogo lagodnija, tim pre što će se sa Vučićem preseliti i moć koju je imao kao premijer, kao u slučaju Slobodana Miloševića i Borisa Tadića.

Sada će sa bezbedne daljine imati priliku da vuče sve konce u Srbiji. Dakle, imaće još veću moć, a manju odgovornost. Otvoren mu je put za uspostavljanje ne samo, u suštini, jednopartijskog sistema već i lične vlasti, jer će biti iznad institucija, tako da između njega i naroda neće biti posrednika, što je već uočljiv trend i sada kada je premijer. Ostale partije će biti manje - više dekor u funkciji udruženja građana u okviru Socijalističkog saveza radnog naroda u vreme komunizma. Dakle, na delu je "dirigovana" ili "fasadna" demokratija kakvih je sve više širom sveta.

Pitanje je da li će Vučić podneti ostavku na čelo Srpske napredne stranke (SNS), kao što je učinio Tomislav Nikolić. Verovatno ne želi da ponovi njegovu grešku jer je povlačenjem sa čela stranke ostao bez izvora moći. Na kraju će bledi Nikolić, kao predsednik, ispasti principijelniji.

Lažni sjaj ekonomskih uspeha

Hiperinflacija obećanja i dosledna nedoslednost u kritikama drugih, jedna je od ključnih tačaka Vučićeve politike.

Tako je tražio od Saše Jankovića da podnese ostavku na mesto ombudsmana čim je saopštio da će se kandidovati za predsednika. Međutim, sam Vučić se nije povukao sa mesta premijera nakon što se kandidovao, koristeći ovu funkciju za svoju promociju.

Mnogi su i zaboravili šta je sve obećano od 2012, a nije ostvareno.

Najpre je lansirana borba protiv korupcije. Pompezno je uhapšen u narodu neomiljeni tajkun Miroslav Mišković, što je Vučiću znatno podiglo rejting. Međutim, proces je razvlačen nekoliko godina da bi Mišković na kraju osuđen za drugi, beznačajni prekršaj.

Žestoko je kritikovana pljačkaška privatizacija u vreme vlasti Demokratske opozicije Srbije (DOS), ali nije rešen nijedan od 24 slučaja, iako je to EU tražila još pre neku godinu.

Vlast u Srbiji se hvali uspešnim reformama i podacima o rastu od oko tri odsto, koji su na prvi pogled tačni. Međutim, statistika kojom se služe političari više prikriva nego što pokazuje. Kako ističe Ginder Anders, "celina je neistinitija od zbira istina njenih delova".

Građani kroz sve veće namete pune budžet iz koga se finansiraju veliki gubitaši

Građani kroz sve veće namete pune budžet iz koga se finansiraju veliki gubitaši

Takođe, vlasti u Srbiji ne govore po koju cenu je to postignuto - da se povećavaju postojeći i uvode novi nameti građanima. Porez na nekretnine je četiri puta viši nego, na primer, u Češkoj. To ne samo da nije moralno prema sve osiromašenijim građanima već i ekonomski necelishodno, jer se seče grana na kojoj se sedi. Naime, građani, koji ionako jedva sastavljaju kraj sa krajem, sa povećanjem nameta teško da mogu da priušte i najosnovnije potrepštine, a kamoli da troše na druge stvari. A to smanjenje potrošnje je pogubno po ekonomske aktivnosti.

Građani kroz sve veće namete pune budžet iz koga se finansiraju veliki gubitaši. Dok se običnim građanima šalju uterivači da naplate simbolične dugove, bogatašima bliskim vlastima se toleriše neplaćanje ogromnih poreza i drugih potraživanja.

Vučić se hvali stranim investicijama koje vlast podupire sa do 10.000 evra po radnom mestu. Međutim, naličje je da su zaposleni u tim firmama bedno plaćeni – oko 200-250 evra. Sa tim primanjima se ne može preživeti, a kamoli dostojno živeti.

Na delu je "pauperizacija" ili modernije rečeno "prekarizacija", odnosno nesigurnost radnog mesta, na kome – sve češće privremeno zaposleni - nemaju elementarna prava. Nemoćni i obespravljeni radnici sve više podsećaju na srednjovekovne kmetove. Iza sjaja podataka o ekonomskim uspesima krije se drama drastičnog raslojavanja društva. Mali broj bogatih koncentriše sve veću moć.

Zato veoma pesimistično zvuči predviđanje britanskog eksperta Erika Gordija da na kraju Vučićevog mandata vidi Srbiju kao tridesetih godina prošlog veka. "Znači, to je mala klijentelistička država koja će zavisiti od stranih ulagača na jedan bedan način", ocenjuje Gordi.

Naravno, to je deo šireg neoliberalnog ambijenta koji je doveo do globalne ekonomske krize 2008, a koji se ne menja.

Vlast u Srbiji, kao i u ostalim balkanskim državama, uklapa se u taj neoliberalni model sledeći preporuke Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), dobijajući tako međunarodnu podršku i na osnovu toga crpi legitimitet kod kuće.

U međuvremenu klijentelizam, odnosno interesno grupisanje i princip podobnosti, izraženiji su čak nego za vreme socijalizma, jer se maltene čistačice i medicinske sestre lakše zapošljavaju ako su simpatizerke ili članice vladajućeg SNS.

Narcisi preziru sledbenike

U slučaju Aleksandra Vučića ponovo se aktuelizuje pitanje "uloge ličnosti u istoriji", tačnije - da li se lideri nametnu svojom sposobnošću ili ih u prvi plan "izbace" okolnosti?

Zanimljivo je da je Vučić pre 2012. bio veoma nepopularan političar, za razliku od Tomislava Nikolića koji je uživao izvesnu harizmu, te je dobrim delom zahvaljujući njemu Srpska napredna stranka došla na vlast. Teško bi Vučić pobedio Tadića na predsedničkim izborima 2012. Takođe, kada se Nikolić odvojio od Srpske radikalne stranke 2008. godine, nakon čega je usledila besomučna kampanja njegovih bivših saboraca, Vučić se premišljao nekoliko dana pre nego što je pristupio naprednjacima. Sada je on njihov neosporni lider i najpopularniji političar u Srbiji još od Slobodana Miloševića. No, to su obrti i apsurdi tipični ne samo za balkansku politiku.

Svojim nastupom Vučić nastoji da oda utisak političara koji ima odgovore na sva pitanja

Svojim nastupom Vučić nastoji da oda utisak političara koji ima odgovore na sva pitanja

Ne zna se da li je narcistički iskren kada tihim, usporenim i gotovo paćeničkim glasom govori o problemima sa kojima se on i zemlja suočavaju, da ga ne zanima vlast već samo da pomogne da građani bolje žive - ili je to manipulacija tipična za autoritarne lidere iza koje se krije ogoljena želja za moći.

Svojim nastupom Vučić nastoji da oda utisak političara koji ima odgovore na sva pitanja. Istovremeno, izjavama i potezima stalno stvara atmosferu vanrednog stanja i predrevolucionarnog komešanja i graje.

Vodi se politika kao permanentna izborna kampanja, a njemu naklonjeni mediji, pre svega televizijski studiji, su zamenili salu parlamenta i u njima se žestoko obrušava na protivnike bez mogućnosti da mu odgovore.

Profesorka sa univerziteta Jel (Yale) Ami Čua (Amy Chua), ističe u knjizi Doba mržnje da "demokratija favorizuje bujanje demagogije". I demokratija i demagogija u istoj meri služe narcističkim političarima da zavode birače koje, zapravo, preziru.

EU bitnija stabilnost nego demokratija na Balkanu

Gotovo svi evropski zvaničnici su čestitali Vučiću na izboru, naglašavajući reči "stabilnost" i "sigurnost", dok je reč"demokrataija" u drugom planu.

Uostalom, Zapad je i Miloševića nakon Dejtonske konferencije tretirao kao "faktor mira i stabilnosti na Balkanu", da bi nakon četiri godine pokrenuo vojnu interevenciju i optužio ga za genocid. I doskorašnji makedonski premijer Nikola Gruevski je dočekan sa simpatijama kada je pobedio 2006. i dugo podržavan, da bi sada bio optužen da je "ruski čovek", da krši demokratske norme, ali u osnovi bojazni Zapada je da više ne može da jemči stabilnost.

Samohvalisanje Vučića da je Srbija primer stabilnosti može da zavede uglavnom ne mnogo udubljene evropske političare; foto: lideri EU i Zapadnog Balkana, Brisel, 2015

Samohvalisanje Vučića da je Srbija primer stabilnosti može da zavede uglavnom ne mnogo udubljene evropske političare; foto: lideri EU i Zapadnog Balkana, Brisel, 2015

Vučić vešto koristi konfuziju u EU koja je ophrvljena mnoštvom kriza, trenutnu nezainteresovanost Trampove administracije za Balkan i igra na kartu Zapada i Rusije i Kine. Naime, u Srbiji postoji opsesija još od Titovih vremena da se balansira između Istoka i Zapada, kao način da se očuva njena samosvojnost i specifičnost.

Vučić očito računa - ako je u Mađarskoj i Poljskoj moguća autoritarna vladavina sa pritiscima na medije i kršenjem ljudskih prava, ako EU toleriše povampirenje ustaštva u Hrvatskoj, zašto bi kritikovala Srbiju za slične postupke?

Takođe, za razliku od devedesetih, kada je Milošević jedini bio doživljavan kao "loš momak" na Balkanu, sada ima još nekoliko "troublemakers", odnosno problematičnih tačaka i politika. Uz pomenutu Hrvatsku, tu je veoma napeta situacija u Makedoniji, insistiranje kosovskih vlasti na formiranju armije uprkos protivljenju Zapada, potezi Bakira Izetbegovića, korupcija na najvišem nivou u Crnoj Gori. U takvim okolnostima, samohvalisanje Vučića da je Srbija primer stabilnosti može da zavede uglavnom ne mnogo udubljene evropske političare u finese balkanske politike koju u suštini ne razumeju.

Evropska unija, zaokupljena stabilnošću na starom kontinentu, uključujući i Balkan, kao da zaboravlja da je jedan od razloga jačanja populizma u njenim članicama upravo to osećanje građana da su se mejnstrim političari otuđili od građana, da institucije EU pate od hroničnog demokratskog deficita, te da su sve više u funkciji krupnog kapitala a manje građana na čije se interese tako često pozivaju.

Da li je narod nevin?

Naravno, Vučić je slika srpskog društva koje je autoritarno – tri petine – pokazuju istraživanja, uključujući i nedavno koje je sproveo "Demonstat". Oni su skloni vođi, nisu građani u političkom smislu te reči, već podanici.

Rat i tranzicija su ostavili pogubne posledice, nestajanjem i deformisanjem segmenata društva koji bi trebalo da čine njegovu osnovu.

Prema nekim istraživanjima, čak 42 odsto je funkcionalno nepismenih stanovnika dok je 300.000, uglavnom visoko obrazovanih, napustilo zemlju od devedesetih. U takvim okolnostima nestaje kritička javnost, pa kako je istakao poslanik Đorđe Vukadinović pre dve godine, "moglo bi se reći da je Srbija izabrala Vučića baš zato što nije imala snage da izabere bilo šta. Ni Evropu, ni Rusiju, ni liberalizam, ni socijalizam, ni jasan otpor ni pravu kapitulaciju. Vučić savršeno oličava i simbolizuje upravo to veliko, zjapeće i zastrašujuće ništa. Odnosno, političku i mentalnu sklerozu koja, uprkos neprekidnoj simulaciji odlučnosti i aktivizma, zapravo, ne može ništa da prelomi i odluči".

Naravno, ne treba kriviti građane za ovakvu situaciju. Oni su još od Miloševićevog doba sluđivani lažnim obećanjima, poluistinama ili "post-istinama", zastrašivani i u međuvremenu ekonomski i socijalno ojađeni. U takvim okolnostima, utehu od turobne stvarnosti traže u "ružičastoj, nestvarnoj slici sveta" koju im prezentiraju mediji pod okriljem vlasti.

"Stabilnost" koja vodi nestabilnostiVučićeva politika, iako insistira na stabilnosti, zapravo dugoročno vodi nestabilnosti jer urušava institucije, pa čak i "društvenu normalnost", guši se civilno društvo i kritička svest, tako da jednoga dana i kada ode sa vlasti posledice takve politike će se dugo osećati, kao što su se dugo osećale posledice Miloševićeve vladavine i nakon njegovog pada. To, naravno, nije izgovor za katastrofalne poteze njegovih naslednika u liku raznih članica DOS-a - bez čijih zloupotreba, korupcije i mnoštva grešaka, na kraju krajeva, Vučić ne bi ni imao priliku da dođe na vlast 2012.

U svakom slučaju, sve ovo ukazuje na odgovornost političara ne samo za ono što se dešava tokom njihove vladavine, nego i posledice politike koju su vodili, a koja se itekako oseća i kada odu sa vlasti.















Jedinstvena Bosna i Hercegovina
<< 04/2017 >>
nedponutosricetpetsub
01
02030405060708
09101112131415
16171819202122
23242526272829
30

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

Brojač posjeta
45367799

Powered by Blogger.ba