Jedinstvena Bosna i Hercegovina

Dobrodošli na moj blog

02.03.2017.

SVI JUNACI NIKOM PONIKOŠE I GENOCID SLOŽNO POREKOŠE

Svi junaci nikom ponikoše i genocid složno porekoše


Tomislav Marković

Autor
2.3.2017. 



Svi junaci nikom ponikoše i genocid složno porekoše

Image result for mladen ivanic i milosevic


Image result for mladen ivanic i milosevic

!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

Panična, usplahirena reakcija srpskog rukovodstva jasno govori o krivici koje su svesni. Da je Srbija nevina, da nema nikakve veze s genocidom u Srebrenici, a i sa raznim drugim nepočinstvima, zašto bi se lideri uopšte uzbuđivali? Ako Srbija nije kriva za genocid, zašto bi je sud osudio za delo koje nije počinila? Zamislite da vas neko optuži za ubistvo, a vi znate da ništa niste uradili, imate i alibi, i svedoke, i materijalne dokaze na svojoj strani. Jeste neprijatno, ali znate da ništa ne može da vam se desi, sigurni ste da vas neće osuditi. Pogotovo što vam se sudi pred međunarodnim sudom, a ne pred lokalnim korumpiranim kadijama. Pošteni ljudi se ne boje suda, suda se plaše samo kriminalci.

Piše: Tomislav Marković

Zahtev za reviziju presude za genocid u procesu Bosne i Hercegovine protiv Srbije iz 2007. godine izazvao je opštu mobilizaciju u redovima srpske političke elite sa obe strane Drine. Sama mogućnost da Srbija bude proglašena krivom za genocid izazvala je pravu paniku kod srpskih vođa, pa je sazvan hitan sastanak u Beogradu kojem su prisustvovali premijer Srbije Aleksandar Vučić, predsednik Srbije Tomislav Nikolić, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik i član Predsedništva BiH Mladen Ivanić. Na tom svojevrsnom svesrpskom saboru došlo je do potpunog jedinstva u stavovima i mišljenjima glede bh. bezobrazluka kojim bi pred Međunarodnim sudom pravde moglo da bude odlučeno da je Srbija, inače pravo nevinašce među državama, počinila nekakav tamo genocid, što njoj nikad ne bi palo na pamet, pogotovo u vreme Slobodana Miloševića, poznatog pod simpatičnim nadimkom balkanski kasapin. Dovoljno je letimično pogledati izjave pomenute četvorke, pa videti koliko je besmisleno uopšte stavljati Srbiju i genocid u istu rečenicu.

Zaključci i dogme svesrpskog sabora

“Ovim zahtevom odnosi Srbije i BiH su vraćeni 20-25 godina unazad, u vreme Dejtonskog sporazumna i ono malo poverenja koje smo uspeli da izgradimo i mnogo razgovora u pravcu uspostavljanja pomirenja, danas je jasno da toga nema”, zabrinuo se Vučić, i dodao svoju omiljenu mantru: “Nemamo pravo da dozvolimo ponižavanje Srbije”. Još je rekao: “Nekim ljudima je sužen pogled u budućnost, na sreću nije to slučaj sa Srbijom”. Na kraju je mudro zaključio: “Očigledno je da neki ljudi žive u prošlosti i od nje pokušavaju da žive”.

Nikolić je bio u svom omiljenom militarističkom stanju duha, pa su mu se priviđali nekakvi napadi: “Srbija neće podržati ničije neustavne ni nezakonite mere, a pogotovo ne odluku kojom se jedan narod u BiH ponovo postavlja u poziciju sa koje bi mogao da krene u napad na srpski narod”.

Ivanić je rekao da ga ne brine revizija koja je potpuno pravno neutemljena, već to što je taj potez razgolitio odnose u BiH, i poentirao da Bakir Izetbegović odlukom da podnese zahtev za reviziju pesude ruši BiH.

Dodik se potpuno raspojasao i dao sebi na volju: “Poslali su poruku mržnje nama Srbima u BiH. Ovo je krah pomirenja i povjerenja u BiH. Propali su planovi međunarodne zajednice, jer je ovim povjerenje ugašeno. Ovo je akt mržnje Bošnjaka muslimana prema Srbima uopšte. Očigledno imaju dva cilja: očekuju desetine milijardi nekakve štete, a primarni da se ukine RS, a sve pod optužbom da su Srbi počinili genocid, koji se, naravno, nije desio”.

Pravne smicalice

Što bi rekla narodna pesma: Svi junaci nikom ponikoše i genocid složno porekoše. Nakon što je crna četvorka dala smernice za jedino ispravno mišljenje o reviziji, oglasio se čitav niz nižih oficira Službe za zataškavanje prošlosti, među kojima su se, po običaju, posebno istakli ministar za rad Aleksandar Vulin i šef diplomatije Ivica Dačić. Vulin se nadovezao na Nikolićeve SMB-mudrolije, uvek spreman da zazvecka oružjem: “Ovo jeste akt neprijateljstva prema srpskom narodu, bez obzira gde on živi, da li u Srbiji, ili u Republici Srpskoj”. Dačić se obratio za pomoć svom omiljenom autoviktimiološkom diskursu koji mu ni ovog puta nije uskratio svoju podršku: “Neverovatno je kako neki narodi žele da srpski narod, koji je kroz celu istoriju stradao, žele da prikažu kao genocidan. Srbi su uvek kroz istoriju bili žrtve, nikada mučitelji”.

Podsećanja radi, Međunarodni sud pravde je 26. februara 2007. presudio da Srbija nije odgovorna za genocid koji su snage Republike Srpske počinile u Srebrenici, odgovorna je jedino za povredu Konvencije o genocidu jer nije učinila sve što je u njenoj moći da ga spreči, a nije ni kaznila počinioce niti ih izručila Haškom tribunalu. Srbija je olako prošla zahvaljujući pravnoj smicalici, ustupila je stenograme Vrhovnog saveta odbrane, sa nekim zatamnjenim mestima, uz dogovor da se ti dokumenti neće koristiti u procesu BiH protiv Srbije. U međuvremenu su se pojavili i ratni dnevnici Ratka Mladića, a iz oba dokumenta je jasno da je Srbija sve vreme finansirala Vojsku Republike Srpske, da je vrlo aktivno učestvovala u ratu u Bosnu od samog početka, da je “sva srpska vojska bila jedna vojska” s komandom u Beogradu, te da se Srbija ne može nikako smatrati nevinom.

Istina je potpuno nezanimljiva

I ranije je bilo poznato da su oficiri koji su organizovali genocid platu primali iz Beograda, da su zarobljenici prevoženi na streljanje autobusima prevoznika iz Srbije, da je Srbija slala svoje paravojne formacije da divljaju po Bosni, da je rat osmišljen u Beogradu, da su akademici crtali mape Velike Srbije još pre početka rata, da je Dobrica Ćosić tokom ratnih sukoba bio na direktnoj liniji sa Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem, kao i čitav niz sličnih činjenica. Međutim, kao što smo videli iz izjava srpskih političkih kolovođa, njih činjenice ne zanimaju, a i srpska javnost je prilično nezainteresovana za ovu vrstu sadržaja. Koga zanima istina o agresiji na BiH, o genocidu i ratnim zločnima, do nje danas može doći vrlo lako i komotno, uz nekoliko klikova kompjuterskim mišem, samo što u Srbiji i Republici Srpskoj slabo koga ta istina zanima.

Neću ulaziti u razloge za pokretanje revizije i ostale političke ujdurme, zanima me samo srpska strana priče, a i tema je suviše ozbiljna, mučna i tragična da bih se gubio u lavirintima političke kombinatorike. Nije lako razabrati se ni u petljavinama naših političara, ali vredi pokušati, jer su njihove reakcije tipične za mentalno stanje u kojem Srbija bavrlja već decenijama, bez izgleda da se izvuče iz tapkanja u mestu zločina.

Samo se kriminalci boje suda

Panična, usplahirena reakcija srpskog rukovodstva jasno govori o krivici koje su svesni. Da je Srbija nevina, da nema nikakve veze s genocidom u Srebrenici, a i sa raznim drugim nepočinstvima, zašto bi se lideri uopšte uzbuđivali? Ako Srbija nije kriva za genocid, zašto bi je sud osudio za delo koje nije počinila? Zamislite da vas neko optuži za ubistvo, a vi znate da ništa niste uradili, imate i alibi, i svedoke, i materijalne dokaze na svojoj strani. Jeste neprijatno, ali znate da ništa ne može da vam se desi, sigurni ste da vas neće osuditi. Pogotovo što vam se sudi pred međunarodnim sudom, a ne pred lokalnim korumpiranim kadijama. Pošteni ljudi se ne boje suda, suda se plaše samo kriminalci.

U sličnim situacijama, kad je reč o domaćim, unutrašnjim problemima, o nepodopštinama koje treba da dobiju rasplet pred sudskim organima, političari imaju standardnu mantru koja otprilike glasi: Pustimo neka institucije rade svoj posao. Ali, sad kad se radi o reviziji tužbe BiH za genocid, odjednom to pravilo više ne važi, odjedared institucije nisu bitne, niti reč institucija treba da se poštuje. Otkuda ovakav iznenadni obrt, kako to da institucija suda više nema nikakav značaj? Logika je neumoljiva disciplina i nameće samo jedan zaključak: Zato što smo krivi. Pritom, Haški tribunal jeste oslobađao krivce ili ih osuđivao na kraće robije nego što bi trebalo, ali nikada nije osudio nekog ko je nevin, dakle nevini nemaju čega da se boje. Kakav god bio Haški sud, šta god mu se zameralo, u odnosu na naše sudove to je institucija vredna svakog poštovanja.

Svi ste vi pomalo zločinci

Kada Vučić govori o tome da nas pokretanje revizije “udaljava od ubrzanja pomirenja i većeg razumevanja”, kad Dodik kaže da se radi o “krahu pomirenja”, to zapravo znači da pomirenja treba da bude uspostavljeno na laži i istorijskom falsifikatu. Dželat će se pomiriti sa žrtvom samo ako se žrtva složi da se ništa strašno nije dogodilo, da joj nije naneta nikakva nepravda – možda eventualno od nekog zabludelog pojedinca, ali nipošto od države – a to pomirenje čini besmislenim procesom, jer ispada da nije bilo ni razloga za svađu.

Hoćemo mi da se pomirimo, samo sa figom u džepu, i to isključivo ako vi zaboravite zbog čega se uopšte mirimo. A i kad se pomirimo, nemojte slučajno da ste spomenuli neki genocid, zločine, etnička čišćenja, pogotovo kad nismo sami, u prisustvu nekih tamo stranaca koji nemaju razumevanja za naše lokalne običaje. Ne može da dođe do pomirenja pod uslovima koje nameće zločinac, već samo pod uslovima koje zahteva žrtva. Ali, u svetu privida zvanom Srbija sve je lažno – evropejstvo, demokratske vrednosti, politika, obrazovanje, istorija, umetnost, pa zašto onda lažno ne bi bilo i pomirenje. Istinsko pomirenje bi samo poremetilo poredak u kojem se jedino utvare osećaju kao svoje na svome.

Kad nesrećni Nikolić govori o “napadu na srpski narod”, Dodik o “aktu mržnje Bošnjaka prema Srbima uopšte”, a Vulin o “aktu neprijateljstva prema srpskom narodu”, nije reč samo o pukoj zameni teza. Nigde se u tužbi ne pominje “srpski narod”, a još manje “Srbi uopšte”, niti njih neko optužuje za neko nepočinstvo. To nije ni moguće, jer narod nije pravni subjekt, kad bi nekom i palo na pamet da pokrene tužbu protiv naroda, ne postoji sud na svetu koji bi tako sročenu tužbu prihvatio. Političarčići bi da prošire krivicu sa onih koji su rat, genocid i zločine osmislili i sprovodili u delo na sve građane Srbije. “Svi ste vi pomalo zločinci”, to je ono što nam poručuju naši, nažalost, izabrani predstavnici.

Stvaranje nacije saučesnika

Tim proširenjem područja odgovornosti samo žele da stvore naciju saučesnika koja bi se beskonačno krčkala u svom zločinačkom nasleđu. Nisu svi glasali za zločinačku politiku Slobodana Miloševića i njegovih satrapa, bilo je i onih koji su se suprotstavljali zlu, doduše malobrojnih, ali ipak ih je bilo. Čak i oni koji su podržavali politiku zločina ne snose krivičnu odgovornost, već samo moralnu i političku. Niko nije tužio Miloševićeve i Šešeljeve glasače za genocid, a oni neka sami vide šta će sa ostacima svoje samoubijene savesti. Koliko vidim, odlično se nose sa sopstvenom odgovornošću, mirno spavaju, a još mirnije poriču da su odgovorni za bilo šta, žive u stanju poricanja realnosti, sa krivicom potisnutom u neke psihičke dubine u koje radije ne bih zalazio, mnogo je tamo mračno, ljigavo i krvavo.

Na istom tragu je i Dačićeva opaska kako neki narodi “žele da prikažu srpski narod kao genocidan”, samo je ona još luđa od prethodno navedenog. Ako se i donese presuda da je Srbija počinila genocid, nigde neće pisati ni da je Srbija genocidna država, niti da su Srbi genocidan narod. Takva formulacija jednostavno ne postoji, a nije poznato ni da jedan narod tuži drugi pred sudom. Izraz “genocidan narod” prvi je uveo u upotrebu, koliko je meni poznato, akademik i kama-istoričar Vasilije Krestić, on je lansirao tezu o Hrvatima kao genocidnom narodu u vreme kad je trebalo podsetiti se zločina nad Srbima u Drugom svetskom ratu kako bi se u resantimanu našlo opravdanje za klanje koje su spremali naci-intelektualci i njihovi politički predstavnici. Ne sećam se da je neko upotrebio sintagmu “genocidni narod” o Nemcima, kad se govori o holokaustu; to je ipak plod domaće raspamećene pameti. Dačić to najbolje zna, jer je u vreme kad su Krestićeve ideje sprovođene u delo topovima i puškama, obavljao dužnost portparola smrti u Socijalističkoj partiji Srbije.

Zatočenik sopstvene zločinačke prošlosti

Sve te lažipriče o tome kako treba da se oslobodimo prošlosti da bismo zajedno gradili srećniju budućnost, da ne treba da se osvrćemo unazad već da gledamo isključivo napred, prema horizontu gde nas valjda čeka neki raj na zemlji – u službi su negiranja genocida i zločina. Budućnost se ne može graditi na neistinama, na poricanju zločina, već isključivo na suočavanju sa njima i na ovladavanju prošlošću. Drugog puta jednostavno nema, jer – kako reče pesnik – “ko ne pamti, iznova proživljava”.

A Srbiju ne ponižavaju oni koji pokušavaju da je suoče sa zločinima koje je počinila u prošlosti, što bi ovom zaparloženom društvu samo pomoglo ako ima nameru da ozdravi. Ponižavaju je oni koji svu društvenu energiju troše na poricanje prošlosti, na uporno dokazivanje da se nije desilo ono što se desilo, na kreiranje jedne para-realnosti u kojoj vlada autistična, apokrifna verzija događaja iz bliske prošlosti u koju niko van Srbije ne veruje. A niko ne veruje iz prostog razloga što svi znaju šta se dogodilo i kakvu je krvavu ulogu odigrao srpski režim u raspadu Jugoslavije. Nije to nikakva dobro skrivena tajna, sve je dostupno na internetu. Kad političari prestanu da ponižavaju građane lažima o nevinosti Srbije za devedesete godine, kad građani prestanu da sebe ponižavaju upornim samoobmanjivanjem, tek tada će moći da se misli o budućnosti. Dotle, Srbija ostaje talac i zatočenik sopstvene zločinačke prošlosti, jer ne želi da je se odrekne ni po koju cenu.  A cena koju plaćamo je preskupa, to je budućnost građana Srbije i normalan suživot sa susedima.












Jedinstvena Bosna i Hercegovina

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

Brojač posjeta
49627689

Powered by Blogger.ba