Jedinstvena Bosna i Hercegovina

Dobrodošli na moj blog

21.06.2013.

RAJKO VASIĆ, POLNI GOLUB MILETA DODIKA

Rajko Vasić, polni golub Mileta Dodika nešto piše Lukoviću

E-govnine i e-potkazivači

 
Smeh histerije: Luković se setio Vasićeve teze da bi Šumska mogla biti nezavisna i humor  podelio sa muftijom Zukorlićem
Smeh histerije: Luković se setio Vasićeve teze da bi Šumska mogla biti nezavisna i humor  podelio sa muftijom Zukorlićem
Photo: Informativna služba Mešihata

Oficijelna ljubavnica Mileta Dodika po imenu Bosanac Rajko Vasić rešila je da se po-ko-zna-koji-put obrecne na prekodrinske neprijatelje u obliku e-novina (šumski: e-govnine). Ljuta zbog golobrade činjenice da Banja Luka nikad, ni u LSD ludilu, neće biti dio Srbije, niti će Šumska ikad biti nezavisna – muškobanjasta družbenica Firera Šumskog Rajha rešila je da krene đonom na Lukovića. Vučića, Srbiju, BN televiziju, Brisel i septičke jame čiji je Vasić narkomanski addict. Uvek će Rajko biti samo priglupi Bosanac iz Miletovog vilajeta, uvek će Mile biti priglupi macho-švercer SDNS-kurtona, uvek će Bosna biti jedinstvena, a Sarajevo večito glavni grad. Dovoljno razloga da pudlica Rajko poludi i na svom, blogu objavi tekst uveren da smo se usrali (srbijanski: zabole nas qurac za Šumnjake). Izvolite, povraćajte! This is called priceless shit all over Šumska! 

Da li je Rajko Vasić Bošnjak: Diskusija Lukovića i Zukorlića
Photo: Informativna služba Mešihata
ZELENO, VOLIM TE ZELENO: Nešto sam pisao o uticaju Datuma na Srpsku. Kamo sreće da Srpsku jebe samo Datum. Pa sam pomenuo i gostovanje Prvog Potpredsjednika Vlade Republike Srbije na Beenteve. Rekavši da dvije Republike, svaka za sebe, trpe posljedice Datuma. Uzgred, niti će tamo biti Datuma niti Zelenog na semaforu. Ubacili su ih u kružni tok. Pa će da gi vrte, vrte.

 

MY FAVOURITE TRULEŽ: Onda se javi moja omiljena trulež sa e Govnina. Odmah požurili da dojave Vučiću kako je tamo neki vasić iz Šumske pljuvao po njemu. Da ima u Srbiji i jedan sud, mogao bi da ih osudi, još na portirnici, za falsifikat. Požurili su, kao da Vučić nema ovdje svoje da mu precizno jave. I kao da ne zna šta mislim i šta smo pričali javno, dok smo, obojica, bili ministri informacija.

GUJA ZLUKOVIĆEVA: Ali. Nije ovdje problem ni Vučić ni vasić. Problem su medijska njedra Srbije u kojima može da se gnijezdi e Guja poput Zlukovićevog portala. Mada je on samo vrh ledenog brijega.

KUKAJ MALO: e, Moja Srbijo, e.

JEDINO SRPSKO ZOVE SE ŠUMSKO: Sitni mali zluković i njegov prdolarski portal dio je jedne jadne Srbije, Srbije koja nije ni briselska, ni evropska, ni plavo-žuta, ni srpska, već je službena Srbija, Srbija premrežena službama, Srbije pod Fesom, Srbije kojoj ne može da se digne a hoće da jebe ovdašnje Srbe i kurčićem zvanim JMBG, pa se Kojo, Serđo i Čedo slikaju sa papirićem na prsima, Srbije koja cijeli jedan ovdašnji narod smatra Šumnjacima a jedino srpsko što ima granice, glavu i rep, naziva Šumska, Srbije turskih i šiptarskih pušača, Srbije poderanih putravaca dvadesetprvog vijeka, Srbije upišanih čakšira za pokazivanje u Briselu i Vašingtonu, Srbije bez nacije, Srbije koja je višestoljetni koncentrat propadanja Srpskog Roda, zluković i e govnine su, zajedno sa drugima, dio takvih Srbija i još gorih, ovdje nepomenutih, dio raspamećene Srbije bez duhovne, kulturološke i nacionalne hrabrosti, jer imaju hrabrost da napadaju samo onemoćalog Dobricu, NSPM i Kusturicu, a onima koji im pred očima mašu velikim mudima, a iza guzice, odgovarajućim palicama, samo se ponizno učmaruju i ljube čizme.

Halo, Šumska: Luković zove Vasića da zajedno dahću nad sudbinom Dodikovog Rajha
Photo: Dragan Kujundžić
NEKA ŽIVI ŽIVI CRVLJIVA GAMAD: To je dio Srbije koja razara samu sebe u želji da jednu časnu zemlju pretvori u prljadiku, dio Srbije koja sama sebi veže omču srebrenice oko vrata, kad je izgubila na kosovu, nek izgubi i na srebrenici a neka, sada izgube Srbi i Srpsku, samo neka živi crvljiva gamad iz trulih vrbovih panjeva Tužne Srbije, Srbije koja je rada skinuti, pred Briselašima i Kosovašima, čakšire, držeći učkur u zubima i moleći prolaznika da joj sveže ruke s one strane drveta, Srbije koja nije sposobna da bude alternativa ni Vučiću ni Tadiću nego samo da bude Opelo i Četeresnica Gnezdu koje ih je iznedrilo kroz tolika stoleća, Srbije koja je spremna da sve, kroz ta stoleća, proglasi pogrešnim.

 

VOLIM MIRIS SEPTIČKE JAME, ŠUMSKI JE ZDRAVO: Takvih Srbija su dio e Govnine. I još mnogi. Ima ih za celu septičku. Samo vi, truli nedarci, radite svoj posao. Uvek će biti više dobrih Srbija, nego vas, istrulaka, isprdaka i mrmaka.

*Tužni ispljuvak Vasića Rajka prenosimo u dodikovskom originalu lobotomije; međunaslove sredio Nenad Kecmanović, tata na Vladimira

 

Gola istina o Draži Mihailoviću (2)

Đeneral u službi fašističke Italije

  
Photo: Stock

Pukovnik Mihailović je u vreme partizanskog ustanka u Srbiji 1941 pokušao da se stavi u službu Nemaca, ali je odbijen, jer su neki njegovi četnici prišli ustanku. Onda je 1942 prešao u italijansku okupacionu zonu i stavio svoje snage u službu fašističke Italije, za borbu protiv partizanskog ustanka. Neko vreme je uspevao da obmanjuje saveznike, dok ga nisu raskrinkali i podržali partizane. Nakon sloma Italije 1943, napadom na Nemce je pokušao da vrati naklonost saveznika, ali bez uspeha. Potom je uspeo da sklopi sporazum sa Nemcima, kojeg se držao do kraja rata

PRELAZAK U CRNU GORU

General Mihailović je pokušao da ostane prikriven u Srbiji, kako bi iz senke zapovedao svojim četnicima legalizovanim kod Nedića. Nemcima nije odgovaralo da on postane siva eminencija, pa su 15. maja pokrenuli operaciju Forstrat (“Šumar”) protiv njega.

Odbačen od Nemaca u Srbiji, Mihailović prelazi u italijansku okupacionu zonu, prvo u Sandžak, a potom u Crnu Goru, gde stavlja svoje jedinice u službu fašističke Italije. Četničke jedinice su već aprila 1942. godine učestvovale u sklopu italijanske antipartizanske ofanzive u Crnoj Gori. Četnicima u italijanskoj ofanzivi je isprva rukovodio Zaharije Ostojić, načelnik Mihailovićevog operativnog odelenja, a dolaskom u Crnu Goru 1. juna 1942. godine, Mihailović lično preuzima rukovođenje jedinicama. “Đeneral” je od fašističkog okupatora redovno primao oružje i municiju za borbu protiv partizana. Istovremeno, slavljen kao gerilac, dobijao je obilatu novčanu pomoć od Saveznika i jugoslovenske emigrantske vlade. 10. juna je zvanično imenovan Načelnikom generalštaba Jugoslovenske vojske u otadžibini. Štab mu se nalazio u selu Gornje Lipovo kod Kolašina.

Mihailovićeva dvostruka igra nije mogla proći nezapaženo. Britanski oficir za vezu Bil Hadson je već početkom maja 1942. godine javljao:

»Ja znam da stvarno partizani jedino vode borbu sa Nemcima i Italijanima, dok četnici sarađuju sa okupatorima i bore se jedino protiv partizana«.

Iako je Britancima situacija na terenu bila dobro poznata, njihova politika je bila da podržavaju jugoslovenskog kralja i njegovog ministra Mihailovića. U julu 1942. godine, šef balkanske sekcije Uprave za specijalne operacije (SOE) lord Glenkoner je pisao Foreign Office-u:

»Kao što znamo, svu aktivnost u Jugoslaviji morali bismo zapravo pripisati partizanima. Međutim, kad je riječ o javnoj upotrebi (tog podatka), ne vidim zašto bi bilo štetno da nešto od toga pripišemo u zaslugu Mihailoviću.«

Photo: wordpress.com

Britanci su računali da će Mihailovića ipak moći da iskoriste protiv Osovine, kada za to dođe vreme. No, general je gledao da se ne zamera okupatorima, nego da se obračunava sa nesrbima i komunistima, dok okupacija još traje. Uz dopuštenje Italijana, Mihailovićevi četnici su sredinom avgusta uzeli Foču od ustaša, počinivši strahovite zločine u gradu i okolini. Depešom od 23. avgusta 1942. godine Zaharije Ostojić javlja Mihailoviću:

Juče završio akciju do Ustikoline i grebena Jahorine... Po dosadašnjim podacima 1.000 — 3.000 muslimana poklanih. Sve trupe dobri borci, ali još bolji pljačkaši, izuzev Pavla. Pad Foče ima dobrog odjeka. Muslimani u masama beže u Sarajevo... Sada su zadovoljni.”

Mihailović je nameravao da uz pomoć fašističke Italije poveže četničku teritoriju. Da stvori “nacionalni koridor” od Crne Gore do Dalmacije, pa čak i od Srbije preko Crne Gore do Slovenije. U vezi toga, italijanski mezimac Ilija Trifunović-Birčanin mu 31. avgusta 1942. piše:

Pripreme za otvaranje koridora o kome smo govorili privode se kraju, mada to umnogome zavisi od Italijana.”

U jeku borbe za Afriku, saveznički zapovednik za Sredozemlje general Vilson je septembra 1942. tražio Mihailoviću da napadne osovinske komunikacije, kako bi podržao savezničke ratne napore. Ovom zahtevu se pridružila i jugoslovenska vlada, ali Mihailović je sa Italijanima imao druge planove. U međuvremenu su izveštaji britanskih misija potvrdili ono što se sumnjalo: da njihov favorizovani gerilac Mihailović zazire od bilo kakve ozbiljne akcije protiv okupatorskih snaga. Istovremeno, neki četnici u Srbiji su preduzimali sabotaže i diverzije protiv Nemaca, zbog čega su strahovito ispaštali.

Kapetan Bil Hadson, britanski oficir za vezu kod četnika, je 15. novembra 1942. javio svojoj komandi da Mihailović koči njihove sabotaže:

Lično sam ubeđen da bi ove četničke grupe u Srbiji mogle organizovati sabotaže na železničkim prugama tamo gde Nemci ne bi bili u stanju da preduzimaju mere odmazde prema srpskim selima. Nikakvi ozbiljni pokušaji, međutim, nisu još činjeni da bi se ispitala mogućnost vršenja takvih operacija. Slabi rezultati diverzantskih akcija do sada posledica su nedostatka volje na Mihailovićevoj strani i nedostatka energije.”

Bez obzira na služenje fašističkoj Italiji, Mihailović je još neko vreme u medijima savezničkih država prikazivan kao “gerilski vođa”, dospevši na naslovnicu časopisa Time, a o njemu je u Holivudu snimljen propagandni film “Četnici: borbena gerila” (Chetniks! The Fighting Guerillas). Kapetan Hadson je na osnovu stanja na terenu to komentarisao:

U trenutku kada je Mihailović u velikom stepenu igrao ulogu kvislinga bio je nagrađen najjačom britanskom propagandom.”

Hadson je izveštavao da mnogi borci, koji su prišli četnicima na početku ustanka protiv okupatora, bivaju razočarani preusmerenjem u borbu protiv partizana. On je izveštavao da vojnici Jugoslovenske vojske u otadžbini ne žele da ih guraju u bratoubilački rat i da je “nekoliko četničkih jedinica tražilo da bude oslobođeno zadatka borbe protiv partizana”. Međutim, general Mihailović je insistirao da su partizani veći neprijatelji od okupatora i da sa njima ne može biti nikakve saradnje “jer se bore protiv dinastije i za ostvarenje socijalne revolucije”.

Te zlotvore i krvnike našeg naroda uništavajte bez milosti”, naređivao je on.

MOBILIZACIJA ZA OPERACIJU VAJS

Decembra 1942. godine, zahuktavaju se pripreme za osovinsku operaciju Vajs (tzv. četvrtu neprijateljsku ofanzivu) protiv Bihaćke republike, oslobođene teritorije na području NDH, koja je obuhvatala zapadnu Bosnu, Liku i Kordun. General Mihailović je računao da će, uz pomoć Italijana, tući glavninu partizanske vojske, zauzeti partizansku slobodnu teritoriju i uspostaviti četnički “koridor”. Četnici su u ovoj operaciji učestvovali kao deo italijanskih kvislinških snaga. Depešom od 31. decembra 1942. godine Mihailović je javljao svojim komandantima da pripreme za operaciju dobro napreduju, da se čeka još samo odobrenje okupatora za prebacivanje crnogorskih četnika u NDH:

Spomenik koljaču: Pavle Đurišić, izliven
PHOTO: Stock

Bajo je već prikupio 1200 ljudi. Pavle je već prikupio 3000 ljudi. Bajovi su u Ostrogu a Pavlovi u Kolašinu. Tetkići [Talijani] kažu da 2. januara pada odluka. Dozvoljavaju za sad pokrete do Nikšića.”

Pripremajući se za dotad najveću osovinsku ofanzivu u okupiranoj Jugoslaviji, Mihailović je 2. januara 1943. uputio direktivu svojim komandantima u kojoj govori o “oslobađanju srpske teritorije od komunističkog terora”, ne pominjući okupatora:

Naša je namera da iz obuhvatnog položaja koga imaju naše snage izvrše koncentričan napad na komuniste na označenoj prostoriji, komunisti unište i time oslobode ovu srpsku teritoriju komunističkog terora.”

Za predstojeću ofanzivu, general Mihailović je uspeo da fašističkoj Italiji stavi na raspolaganje 19.000 četnika, o čemu je italijanski general Mario Roata 3. januara 1943. izvestio nemačkog generala Aleksandra Lera, glavnog planera udružene osovinske operacije:

Pod italijanskom komandom ima 19.000 četnika grupisanih u bande. Od ovih: — 3000 duž železničke pruge Ogulin—Vrhovine, — 8000 između Gračaca i Knina, — 8000 u Hercegovini.”

Međutim, vlasti NDH su bile protiv prebacivanja četnika na njihovu teritoriju. Na intervenciju ustaša i Nemaca, Italijani su obustavili organizovan transport crnogorskih četnika u NDH. Uprkos tome, Mihailović je pokušavao da sprovede svoje planove. On je naredio Pavlu Đurišiću da prebaci svoje snage peške za Bosnu, i uz put “očisti” muslimansko stanovništvo u pograničnoj oblasti.

POKOLJ MUSLIMANA SANDŽAKA I ISTOČNE BOSNE

Naoružani od okupatora za operaciju Vajs, četnici su početkom 1943. godine proveli opsežne operacije etničkog čišćenja u istočnoj Bosni i Sandžaku. Ovim operacijama je rukovodio general Mihailović, preko svojih komandanata Pavla Đurišića, Vojislava Lukačevića i Petra Baćovića. General Mihailović je 2. januara 1943. godine uputio depešu Petru Baćoviću povodom “projekta za raščišćavanje Turske u oblasti Čajniča”:

Povodom projekta za raščišćavanje Turske u oblasti Čajniča naredio sam Pavlu da sa Vojom izvrši potrebne pripreme za polovinu januara...”

O “čišćenju” muslimanskog stanovništva general Mihailović je redovno izveštavan. Pavle Đurišić je nakon izvršenog pokolja u okolini Bijelog Polja, 10. januara 1943. podneo Mihailoviću izveštaj kojim javlja da je akcija “izvedena tačno po utvrđenom planu”, da su potpuno uništena “ukupno 33 muslimanska sela” i da je najviše ubijeno žena i dece:

Žrtve: Muslimana boraca oko 400 (stotine) Žena i dece oko 1000.”

Nakon pokolja u bjelopoljskom kraju, četničke snage mobilisane za italijansku ofanzivu su nastavile preko Sandžaka ka istočnoj Bosni, zatirući sve živo. Snage mileševskog, limskog, durmitorskog i drinskog korpusa Jugoslovenske vojske u otadžbini, ukupne jačine oko 5.000 boraca, započele su 5. februara ujutro opšti napad na muslimanska sela u okolini Pljevalja, Čajniča i Foče. Oko sela su se nalazile samo straže koje nisu pružile značajan otpor. Budući da četnici nisu naišli na organizovanu vojnu silu, bez ometanja je danima vršeno uništavanje stanovništva. Do 10. februara jedna od najvećih operacija Jugoslovenske vojske u otadžbini je okončana. Sva sela u zahvatu operacije su opljačkana i do temelja spaljena. Sve stanovništvo koje nije uspelo da se skloni je ubijeno, “bez obzira na pol i godine starosti”, kako generala Mihailovića izveštava izvršilac radova, mlad major Pavle Đurišić.

Naslednici genocida: Dražinčad zahteva rehabilitaciju
Photo: Tanjug

Tokom akcije “čišćenja” general Mihailović se nalazio u svom štabu u Gornjem Lipovu kod Kolašina, stotinjak kilometara od zone dejstava. Putem radio veze je pažljivo pratio izvođenje operacije, o čemu je redovno obaveštavao svoje potčinjene. Svojim depešama je tih dana pobedonosno javljao:

1. februar: “Pavle krenuo u pravcu Branka i usput čisti sve pred sobom. Naša akcija ima zamah čišćenja cele Bosne.”

2. februar: “Preko Ostojića upućene su snage koje moraju sada preko Sandžaka. One usput čiste teren i idu ka Ostojiću. Naravno čisteći turke u Sandžaku moraju ići ilegalno a ne kako smo predviđali. Stićiće na vreme za definitivno čišćenje Bosne od komunista.”

8. februar: “Što se tiče Turaka, Pavle izveštava da Turci skoro nedaju nikakav otpor. Tetkići [Talijani] mole i preklinju da se prestane.”

Kao i prilikom prethodnog pokolja, major Đurišić je 13. februara uredno raportirao generalu Mihailoviću o rezultatima akcije protivu muslimana u pljevaljskom, čajničkom i fočanskom srezu:

Operacije su izvedene tačno po naređenju i izdatoj zapovesti. Napad je počeo u određeno vreme. Svi komandanti i jedinice izvršili su dobijene zadatke na opšte zadovoljstvo. Sva muslimanska sela u tri pomenuta sreza su potpuno spaljena da nijedan njihov dom nije ostao čitav. Sva imovina je uništena sem stoke, žita i sena. Za vreme operacija se pristupilo potpunom uništavanju muslimanskog življa bez obzira na pol i godine starosti.

Žrtve. — Naše ukupne žrtve su bile 22 mrtva od kojih 2 nesrećnim slučajem i 32 ranjena. Kod muslimana oko 1.200 boraca i do 8.000 ostalih žrtava: žena, staraca i dece.”

Ovaj pokolj o kojem počinioci tako sladostrasno izveštavaju, bio je najmasovniji četnički zločin u drugom svetskom ratu. Đurišićev izveštaj jeste preteran, a prema posleratnim popisima stradalo je oko 3.000 civila. Struktura žrtava je ono što užasava. Preko polovine ukupnog broja žrtava (oko 53,5 %) čine deca ispod 14 godina. Veći deo ubijene dece čine devojčice.

FRANCUSKO ODLIKOVANJE

U vreme dok su Mihailovićevi četnici naoružani od strane fašističke Italije po bosanskim goletima tamanili nejač, vođa francuskog otpora general Šarl de Gol, očigledno neobavešten ili imun na činjenice, odlikovao je generala Dragoljuba Mihailovića Ratnim krstom. Uz odlikovanje je izdao i pohvalnu naredbu, koja je 2. februara 1943. godine pročitana francuskim jedinicama:

Armijski general Dragoljub D. Mihailović, legendarni junak, simbol najčistijeg rodoljublja i najviših jugoslovenskih vojničkih vrlina, nije prestao voditi borbu na okupiranom nacionalnom tlu. Uz pomoć rodoljuba, on bez sustajanja ne da mira okupatorskoj vojsci, tako pripremajući onaj konačan juriš koji će dovesti do oslobođenja njegove otadžbine i celog sveta, rame uz rame s onima koji nikad nisu smatrali da se jedna velika zemlja može da pokori surovom zavojevaču.”

Naši izbegli političari su pošto-poto pokušavali da održe lik Draže Mihailovića kao gerilskog vođe u zapadnom javnom mnenju. Jugoslovenski premijer Slobodan Jovanović je početkom februara poveo kampanju u američkoj štampi da general Mihailović “ni jednog dana nije prestao da se bori, da je učinio sve da spreči bratoubilačku borbu i da ne sarađuje ni sa jednim okupatorom niti narodnim izdajnikom”.

 

 

Jedinstvena Bosna i Hercegovina

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

Brojač posjeta
18553656

Powered by Blogger.ba