ULOGA JNA U RASPADU JUGOSLAVIJE
Uloga JNA u raspadu Jugoslavije
Rasprava u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu o ulozi JNA u raspadu SFRJ
...................................................
02.11.2012
Nekada jedna od značajnijih evropskih i svetskih vojnih sila, koja se finansirala o trošku celog jugoslovenskog društva, ispisala je tragične stranice raspada zajedničke države. Uprkos svojoj obavezi da garantuje mirno razrešenje krize, stavljanjem pod kontrolu državnog vrha, koji istupanjem Hrvatske i Slovenije to više nije ni bio, izigrala je obećanje da će sprečiti rat unutar zemlje. Situaciju međutim takvom ne vidi Borisav Jović, bivši predsednik Predsedništva SFRJ i bliski saradnik Slobodana Miloševićeva iz vremena raspada Jugoslavije. Jović krivce vidi sa druge strane.
Upravo ta politička zavisnost bila je pretpostavljena osnovnom cilju tadašnje vojske, čija je svrha bila zaštita nekadašnje države. Ta vojna formacija bila je potpuno nespremna za sukobe koji su se spremali unutar zemlje To je i otvorilo prostor za formiranje nacionalnih armija koje su učestvovale u sukobima, smatra novinar Aleksandar Vasović.
“Budući da je ona slušala političko rukovodstvo, kako je političko rukovodstvo nestajalo – koga je ona imala na kraju da sluša? Ostalo je jedino rukovodstvo u Beogradu onakvo kakvo je bilo. Krnje, još krnjije I tako dalje te je JNA ostala sa vrlo ograničenim izvorom. Na kraju je to dovelo do transformacije JNA u ono što sad imamo. S druge strane to je dovelo do formiranja Vojske republike Srpske, Vojske republike Srpske Krajine, Vojske republike Hrvatske I nacionalnih armija”, rekao je Vasović.
Distanca od 20 godina i epilog ratova na prostoru nekadašnje zajedničke države, pokazali su da je, uz navode o spašavanju Jugoslavije, JNA učinila potpuno suprotno. Učestvovala je u razaranju države i same sebe, zbog čega je i Savet bezbednosti UN, uz tadašnje srpsko rukovodstvo proglasio za glavnog krivca zbog rata u Bosni i Hercegovini.
“Prvo je potrebno osloboditi sve srpske krajeve iz tadašnje Republike Hrvatske, a zatim izvući jedinice JNA na granice jedne buduće jugoslovenske države. Kao protivnike JNA u tom vremenu imenovao je hrvatsku ustašku vojsku i većinu indoktriniranog hrvatskog naroda, međunarodnu zajednicu. Treći najopasniji i najjači protivnik bila je vrlo organizovana i sinhronizovana aktivnost na onemogućavanju mobilizacije te podsticanje na dezerterstvo od strane raznih organizacija, majki I žena. Takođe je rekao da je za ostvarenje zadataka JNA bilo potrebno još 15 do 18 brigada da bi se operacija konačno završila za 10 do 15 dana. Te brigade nisu uspeli da dobiju jer je mobilizacija propala”.
U svom svedočenju Kadijević je govorio kako im, između ostalog, planovi nisu uspeli i zbog veoma razvijene antiratne inicijative koja je svoje uporište imala u Beogradu prvih godina rata. Jedna od organizatorki bila je Vesna Pešić, predstavnica građanske opcije i jedna od liderki protesta protiv Miloševića. Njoj nije bilo jasno zašto se, uprkos zvaničnim tvrdnjama tadašnjih vlasti da Srbija ne ratuje, sa ovog podneblja regrutuju vojnici.
Jedna od možda najvećih grešaka koje su se dogodile u tom periodu su tvrdnje državnog vrha da je jedinstvo JNA uslov za opstanak Jugoslavije, čime je sudbina jedne vojne formacije poistovećena sa sudbinom jedne države, istakli su kritičari uloge JNA na ovoj tribini. Međutim, načelnik Generalštaba do leta 1989 godine Stevan Mirković ima svoje viđenje odgovornosti za ono što je usledilo nakon raspada SFRJ.
“Velika odgovornost leži na republičkim rukovodstvima i republikama što su od teritorijalne odbrane napravile nacifašističku vojsku koja je počela klanje ljudi druge nacionalnosti i to je njen glavni zadatak bio”, rekao je Mirković.
Da li se i kako uopšte može utvrditi deo odgovonosti JNA za ono što se dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije? Pogotovo zbog toga što je nesumnjivo ratovala bez legalne vrhovne komande, pod kontrolom i uz podršku samo jedne političke opcije. Reditelj Lazar Stojanović nema dilemu oko krivice JNA, ali i naglašava:
“Ta vojska nije završila pred sudom samo zato što i dan danas ne možemo da dođemo do njenih dokumenata. Ne da ne možemo mi, nego ne može ni Međunarodni sud u Hagu do određenih zapisnika sa ratnih saveta na kojima ste vi gospodine Joviću sedeli”.
Sličan stav ima i nekadašnji oficir JNA i vojni analitičar Ljubodrag Stojadinović.
“Oružje, kadrovi, oficiri, generali, svi u građanskom ratu su potekli iz Jugoslovenske narodne armije I svi su postali ratni protivnici. Ljudi koji su, kako se to kaže, otišli kod svog naroda. I nisu samo otišli nego su tamo I ratovali Tako da je JNA bila generator tog rata I u tom trenutku njena se uloga završava i u tom trenutku se o njoj više ne može govoriti”, smatra Stojadinović.
Debata o ulozi Jugoslovenske narodne armije u raspadu SFRJ na kratko je postala i burna rasprava između bivšeg visokog državnog funkcionera Borisava Jovića i novinara Miloša Vasića.
Rasprava Borisava Jovića i Miloša Vasića
Okrugli sto u okviru projekta "Nazvati TO ratom" moderirao je Miroslav Hadžić, a među učesnicima su bili i antiratni aktivisiti Pavluško Imširović, advokat Srđa Popović, novinar Miloš Vasić, Drago Kovačević i drugi.
VIDEO: Početak rata u Sloveniji - vojnik JNA objašnjava šta se dešava
...........................................................
Okrugli sto o ulozi JNA u raspadu SFRJ
Borisav Jović: Možda Jugoslaviju nije ni trebalo stvarati
Važnije je raspravljati o tome zašto se SFRJ nije raspala u miru, smatra jedan od ključnih učesnika početka krvavog raspada druge Jugoslavije * “Možda su pojedini ljudi iz Vojske mislili da je bilo moguće ili dobro, ali su oni poslušali ono što je Predsedništvo odlučilo - da se krene ustavnim putem. Da ustavni sud zauzme stav po svim odlukama koje su bile neustavne i da se te odluke preinače. Tu je nastao glavni problem, nije postojala volja Slovenije i Hrvatske da provere svoje odluke, niti je postojao ustavni način da se one prisile da te odluke provere. Da je postojao ustavni način, uključujući i silu, Predsedništvo bi imalo pravo da donese odluku o upotrebi Vojske. Nije to učinilo, jer to Ustavom nije bilo definisano. Krenulo se drugim putem, traženjem političkih rešenja” * Bez hrane, vode, telefona, lekova, struje, apsolutno u blokadi, JNA je tražila da silom reši to pitanje. Nije joj odobreno, jer je procenjeno da bi to dovelo do velikih žrtava, smatralo se da će to biti rešeno bez žrtava, upotreba vojske u tom trenutku, te koja je tamo bila, nije uopšte bila na dnevnom redu za rešavanje jugoslovenske krize
Borisav Jović, poslednji potpredsednik Predsedništva SFRJ, danas beogradski penzioner, izneo je u četvrtak svoje teze o uzrocima raspada Jugoslavije na okruglom stolu “Uloga JNA u raspadu Jugoslavije”, održanom u okviru projekta “Nazovimo TO ratom”, pod pokroviteljstvom EU. Jović je, između ostalog, rat u Sloveniji nazvao “besmislenim”, a žrtve u njemu “nepotrenim”; istakao je i da JNA nije imala ustavno pravo da onemogući proces odvajanja Slovenije i Hrvatske, te da je uloga JNA u raspadu SFRJ “prenaglašena”. Reakcije publike u prepunom Centru za kulturnu dekontaminaciju bile su, na momente, glasan smeh ili negodovanje. Ostali učesnici u raspravi (e - Novine će doneti izvode iz nekih diskusija), nazvali su poslednje Predsedništvo SFRJ “kamarilom” i “bandom”, a dotaknuti su gotovo svi aspekti funkcionisanja JNA, pogotovu uloga važnijih, kakve su obaveštajne službe.
Borisav Jović: Današnja tema je za rasvetljavanje brojnih činjenica koje bi pomogle istoričarima veoma važna, 'Imenovati TO ratom', samo bih ja dodao 'građanskim ratom'. Jer, to je zaista bio građanski rat, ali svak ima svoje mišljenje.
Smatram da je za ovu temu značajan ugao, ne isključujući druge, to da se moraju sistematizovati odgovori na pitanja kakva je ustavna uloga JNA bila, da li se ona držala te uloge, da li se mogla držati i da li je od nje odstupila.
JNA je, po Ustavu Jugoslavije, bila odgovorna da brani teritorijalni integritet i ustavni poredak zemlje. Početkom devedesetih godina bili su narušeni i ustavni poredak i teritorijalni integritet zemlje. Znamo kako, odlukama u Sloveniji i Hrvatskoj, u kojima su na izborima pobedile nacionalističke, separatističke snage, koje su odlučile da svoje pravo da donose odluke o izdvajanju iz Jugoslavije iskoriste. Nastala je situacija u kojoj je trebalo reagovati na te odluke koje direktno ugrožavaju teritorijalni integritet iznutra i ustavni poredak. JNA nije imala pravo, niti mogla, bez odluke političkih organa bilo šta da radi u tom pogledu, niti je nešto preduzela, izuzev što je učestvovala u razgovorima sa političkim organima o tome kakvo bi moglo da bude rešenje.
U toj konfuznoj situaciji, običan svet je mislio da Vojska ima tu ulogu i da mora da je sprovede. Međutim, ona tu ulogu nije mogla da sprovede bez odluke Predsedništva SFRJ, a Predsedništvo je bilo sastavljeno od predstavnika svih republika i pokrajina i morala je da se donese uravnotežena odluka o tome kojim putem da se krene.
Ovde treba razlikovati to što su, možda, pojedini ljudi iz Vojske mislili da je bilo moguće ili dobro, ali su oni poslušali ono što je Predsedništvo odlučilo - da se krene ustavnim putem. Da Ustavni sud zauzme stav po svim odlukama koje su bile neustavne i da se te odluke preinače. Tu je nastao glavni problem, nije postojala volja Slovenije i Hrvatske da provere svoje odluke, niti je postojao ustavni način da se one prisile da te odluke provere. Da je postojao ustavni način, uključujući i silu, Predsedništvo bi imalo pravo da donese odluku o upotrebi Vojske. Nije to učinilo, jer to Ustavom nije bilo definisano. Krenulo se drugim putem, traženjem političkih rešenja.
U toj konfuznoj situaciji jedan broj uglednih pravnika smatrao je da, prosto, u Ustavu nema izričite odredbe da se protivustavne odluke mogu i silom onemogućiti, da je to pravna praznina I da se podrazumeva da se moraju sprovesti. Drugi su smatrali da je Ustavom iz 1974. svesno, političkom voljom, republikama dato pravo da, kada hoće ostanu u Jugoslaviji, a kada hoće – izađu. Između te dve situacije, naravno da Predsedništvo nije moglo da nađe nikakvo pametnije rešenje, nego da odabere put traženja političkog rešenja. U tom traženju učestvovala je i JNA; ona je bila ponekad u dilemi da li će to dati rezultate, ali je neposredno predlagala da se tim putem pođe. I to je poštovano.
Međutim, to nije dalo rezultate, jer su Slovenija i Hrvatska intenzivno sprovodile svoje odluke. U Sloveniji je, kao što je poznato, došlo do sukoba slovenačkih snaga sa jedinicama JNA I do žrtava koje su apsolutno bile besmislene. Predsedništvo je donelo odluku da se JNA povuče, jer je taj rat apsolutno nepotreban.
Što se tiče Hrvatske, ona je odlučila da svoje odluke sprovodi mimo sugestija da se nađe političko rešenje. Politički problemi su bili neslaganje jednog dela hrvatskog stanovništva, naime, srpskoga naroda, sa političkom odlukom (izdvajanjem iz SFRJ, prim. red.). Politikom svršenog čina, došlo je do sukoba u kojem JNA u prvo vreme nije učestvovala. Kada je došlo do Srba i Hrvata, paravojnih jedinica, Hrvatska je žestoko blokirala sve kasarne, izuzev onih na teritorijama gde su Srbi bili u većini. Bez hrane, vode, telefona, lekova, struje, apsolutno u blokadi, JNA je tražila da silom reši to pitanje. Nije joj odobreno, jer je procenjeno da bi to dovelo do velikih žrtava, smatralo se da će to biti rešeno bez žrtava, upotreba vojske u tom trenutku, te koja je tamo bila, nije uopšte bila na dnevnom redu za rešavanje jugoslovenske krize.
Dakle, direktno angažovanje Vojske počelo je tek 9. januara, na osnovu odluke Predsedništva SFRJ, da stane između srpskih i hrvatskih paravojnih jedinica, da bi smanjila ratovanje. Pošto je došlo do sukoba JNA i hrvatskih jedinica, taj zamajac se nije mogao zaustaviti dok nisu došle trupe Ujedinjenih nacija.
To je bila kritična tačka za učešće JNA u sukobima, moram reći, ne na osnovu odluke JNA, nego Predsedništva koje je bilo u punom sastavu. Odluka je doneta u punoj saglasnosti.
Poznato je da se Armija u Bosni i Hercegovini brzo raslojila na nacionalne armije; povučeni su ljudi koji nisu bili građani BiH, sa Makedonijom je postignut sporazum i Vojska je izašla otuda. Da zaključim, da je JNA, generalno gledano, imala ovlašćenja po Ustavu da pomogne da se razreši problem raspada Jugoslavije, da nije bila samostalna u tome, da nije imala odgovarajuće odluke da u tome značajno učestvuje, da je učestvovala koliko joj je dato od političkih organa i pridavanje političkog značaja JNA za raspad Jugoslavije i za sve što se desilo u tom periodu je prenaglašeno u odnosu na odgovornost onih koji su rat izazvali. Koji su doneli odluku da se iz Jugoslavije izdvoje bez procedure koja im je predlagana od strane Predsedništva, da se reše sva sporna pitanja u vezi s tim.
Moje je mišljenje da bi bilo mnogo značajnije (naravno da je i ovo značajno) da se u okviru teme 'Imenovati ratom', postavi tema, ne ko je odgovoran za raspad Jugoslavije - jer raspad bi se svakako desio na ovaj ili onaj način - ona je možda i bila preživela, možda i nije ni trebalo da se stvara, nego ko je odgovoran što je došlo do građanskog rata i da li je bilo moguće da se taj raspad, ako je trebalo da se desi, ostvari mirnim putem.
