Jedinstvena Bosna i Hercegovina

Dobrodošli na moj blog

24.10.2012.

TAJNI VOJNI SUDOVI U SRBIJI

Osmi putnik u civilnom pravosuđu

Tajni vojni sudovi Srbije

 
Photo: Stock

Za vreme rata, prvo sam bio Vojni tužilac u Beogradu, a pred kraj rata i Vojni tužilac na Kosovu, u Prištini. Zbog sukoba sa ratnim zločincima i organima vojne bezbednosti i Centra Državne bezbednosti Srbije u Prištini, kada su mi fizički, uz pretnje repetiranim oružjem, oduzeli 17 oformljenih krivično-pravnih predmeta, tražio sam da budem razrešen od obe te dužnosti. Haškim  istražiteljima, a potom i  Tribunalu, kao i u 10 krivičnih prijava za ratne zločine, saopštio sam razloge zbog kojih sam u četiri navrata zahtevao da budem razrešen od tužilačke dužnosti, te svedočio o brojnim, masovnim i sistemskim zločinima srbijanskih oficira i pripadnika vojne bezbednosti, ne samo na Kosovu i Metohiji nego i na prostorima ondašnje SFRJ

1. Prosečno informisani građani Srbije, čak i većina pravnika, već dugo, bezrazložno tuguju, zbog navodnog prestanka rada vojnih sudova. U stvarnosti, vojni sudovi su, po broju sudija, sudskih veća i administrativnog osoblja, 3 do 5 puta uvećani, a deluju kao nekakvi tajni sudovi sa nazivima “Vojna odeljenja” u redovnim (civilnim) sudovima, ranije u okružnim a sada višim sudovima u Beogradu, Nišu i Novom Sadu.

Iako je Srbija ostala bez Kosova, svako od tri, gotovo tajna “Vojna odeljenja” znatno je veće od ranijeg Vojnog suda u Beogradu ili Vojnog suda u Nišu.

Kao važni, potpuno kontrolisani delovi (“pravosudne ispostave”) Vojske Srbije i njenih bernijevskih tajnih službi, “vojna odeljenja” sude na isti način kako su vojni sudovi sudili od 1945. godine.

2. Počev od 1991. godine, raniji vojni sudovi, sadašnja tajna “vojna odeljenja”, kao i tajna tzv. vojna tužilaštva koja pred njima postupaju, uglavnom su formirana, kadrovski  popunjavana i u svemu su postupala po nalozima vojnih tajnih službi.

Iole upućenim  u pravila krivičnog postupka, dovoljno je reći da su sve pretkrivične radnje i gotovo sve istražne radnje (otkrivanje počinilaca, njihovo identifikovanje, krivično gonjenje i pribavljanje dokaza), u svim postupcima pred vojnim sudovima, sve do11. jula 2002. godine, vršili organi bezbednosti Vojske Jugoslavije, dakle tajna, politička policija u vojsci.

Pod pritiscima demokratski uređenih  država, a  radi stvaranja pretpostavki za koliko-toliko zakonit rad u vojnom pravosuđu, danom stupanja na snagu Zakona o bezbednosti SRJ - "Službeni list SRJ" broj 37/2002 , po odredbi člana 61. toga zakona, prestala je da  važi odredba član 52. stav 2. tačka 3. Zakona o vojnim sudovima u delu kojim se  određuje (uređuje) da poslove i ovlašćenja organa unutrašnjih poslova vrše organi bezbednosti Vojske Jugoslavije. Od  tada, vojna bezbednost  te poslove vrši “samo” preko Vojne policije.

Photo: Stock

Uprkos zakonu i praksi demokratski uređenih država, Vojska Srbije i njene berijevske tajne službe, kao “stubovi srpske državnosti”, u svojim kandžama još žešće stiskaju tajna “vojna odeljenja” jer time čuvaju sebe i/ili svoje nadređene od krivične odgovornosti  za brojne masovne zločine širom bivše Jugoslavije (iako ta odgovornost po konvencijama ne zastareva), kao i za sistemske pljačke i druga teška krivična dela.

3. Zakon o vojnim sudovima ("Službeni list SRJ", broj 11/95,1/96,74/99,3/2002,37/2002), prestao je da važi 31. decembra 2004. godine, po odredbi člana 7. Zakona o prenošenju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva na organe država članica - "Službeni list SCG", broj 55/2004 od 19. novembra 2004. godine.

Na osnovu člana 6. ovoga zakona, Savet ministara doneo je Uredbu o načinu i postupku predaje predmeta, stvari i lica od strane vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojne ustanove za izvršenje krivičnih sankcija organima država članica ( "Službeni list SCG", broj 62/2004  od 24. decembra 2004. godine).

Republika Srbija je na svoje organe preuzela nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva Zakonom o preuzimanju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva - "Službeni glasnik RS", broj 137/2004 od 24. decembra 2004. godine. Po članu 13. taj je zakon stupio na snagu 1. januara 2005. godine.

4. Od ovog dana umesto  dva mala vojna suda (u Beogradu i Nišu) u smanjenoj Srbiji (bez Kosova) postupaju tri velika tajna vojna odeljenja.

Skriveni iza paravana redovnog, civilnog (navodno reformisanog i demokratski ustrojenog i konstituisanog) suda, Berijina služinčad iz tajnih vojnih odeljenja (i sudova i tužilaštava), sude kao i svih dosadašnjih 60 godina. U praksi, uprkos ustavnoj proklamacij o nezavisnosti i zakonitosti u radu, tajna vojna odeljenja, jednako kao ni raniji vojni sudovi, niti su nezavisni, niti sude po zakonu.

5. U svakom iole ozbiljnijem procesu tajna vojna odeljenja, kao i raniji vojni sudovi, i sude i presuđuju po direktivama izvršne vlasti, pre svega tzv. vrhovne komande, ministra odbrane (ranije saveznog sekretara), načelnika Generalštaba, a sve preko tajnih službi i njihovih služinčadi u tajnim vojnim odeljenjima. Još su drastičniji pritisci na vojna tužilaštva kao organe krivičnog gonjenja. U velikom broju slučajeva, oni su onemogućavani da krivično gone učinioce teških krivičnih dela, a prisiljavani da gone nevine pripadnike vojske i/ili druge građane, izmišljanjem krivičnih dela i montiranjem sudskih postupaka.

Photo: Stock

Organi vojne bezbednosti, po direktivama vrha vlasi i vojnog vrha, sprovodili su potpun nadzor nad sveukupnom organizacijom, kadrovskom popunom (izbor, smenjivanje, udaljenje i razrešenje vojnih sudija i tužilaca, osobito na rukovodećim, čelnim položajima), kao i sveukupnim  radom organa vojnog pravosuđa.

6. U praksi, organi vojne bezbednosti su, mimo zakona, selektirali i počinioce najtežih krivčnih dela, te odlučivali protiv koga će podneti, a protiv koga neće podneti krivičnu prijavu, tj. ko će a ko neće biti krivično gonjen, protiv koga će se sprovesti postupak, te i kako će se okončati i presuditi. Može se reći da su, u svakom ozbiljnijem predmetu vojnih sudova, stvarno odlučivali organi vojne bezbednosti, a ne organi vojnog pravosuđa. Organi vojnog pravosuđa bili su maska za bezakonje i zloupotrebe organa vojne bezbednosti i vojnog vrha u zemlji. Organi vojne bezbednosti, nažalost, iako „tajna, politička policija“, po zakonu su bili nadležni (imali su dužnost i pravo) da otkrivaju i prijavljuju počinioce krivičnih dela. Ne samo da to nisu radili, nego su kriminalce i zločince čak i prikrivali i štitili od krivičnog progona, ako bi ovi, kojim slučajem i dopali  u "ruke pravde". Organi vojne bezbednosti su kriminalcima i kriminalnim skupinama, ucenjujući ih, davali legitimacije i značke pripadnika tajnih službi, oslobađali ubice daljeg izdžavanja zatvorskih kazni, organizovali ih, prisiljavali i predvodili na izvršenje najtežih krivičnih dela širom bivše Jugoslavije, čak i u kafićima uže Srbije.

7. Početkom 1995. godine postavljen sam za zamenika Vojnog tužioca u Beogradu. Ubrzo, već 28. juna, zbog pokušaja pukovnika Đurađa Savića i drugih iz Odeljenja bezbednosti Ministarstva odbrane, da me prisile da potpišem izjavu o saradnji, te nakon što sam tom prilikom, i od njih i svojih šefova, saznao koje su sve sudije i tužioci  iz vojnog pravosuđa saradnici tajnih službi, a da bih izbegao i pretnje zločinaca iz Uprave vojne bezbednosti, tražio sam da budem razrešen od tužilačke dužnosti i nastavio sam da radim u Krivčnom odeljenju Vrhovnog vojnog suda, kao stručni saradnik.

Tamo sam, iz vrha piramide, sagledao svu trulost kompletnog vojnog pravosuđa. Iako nikad nije radio u bilo kojem vojnom sudu, Miloš Gojković je postao general i predsednik Vrhovnog vojnog suda kada  je prvi put ušao u sud. Tako je hteo i odlučio Milošev zet Zoran Todorović Kundak. Na svim rukovodećim dužnostima u pravosuđu bili su službini satrapi. Kada sam Gojkoviću predočio slučajeve teških povreda zakona koje su uporno, uprkos upozorenja, činili sudije Miladinović i Španović, shvatio sam da ih zapravo on podržava u bezakonju, i to u žalbenom, drugostepenom postupku.

8. Za vreme rata, prvo sam bio Vojni tužilac u Beogradu, a pred kraj rata i Vojni tužilac na Kosovu, u Prištini. Zbog sukoba sa ratnim zločincima i organima vojne bezbednosti i Centra Državne bezbednosti Srbije u Prištini, kada su mi fizički, uz pretnje repetiranim oružjem, oduzeli 17 oformljenih krivično-pravnih predmeta, tražio sam da budem razrešen od obe te dužnosti.

Photo: Stock

Haškim  istražiteljima, a potom i  Tribunalu, kao i u 10 krivičnih prijava za ratne zločine, saopštio sam razloge zbog kojih sam u četiri navrata zahtevao da budem razrešen od tužilačke dužnosti, te svedočio o brojnim, masovnim i sistemskim zločinima srbijanskih oficira i pripadnika vojne bezbednosti, ne samo na Kosovu i Metohiji nego i na prostorima ondašnje SFRJ.

9. Svedočio sam javno, bez skrivanja identiteta. Svedočio sam i o tome kako su pojedini vojni tužioci i vojne sudije sudelovali u prikrivanju zločina i zločinaca, a neki čak sudelovali u masovnim ubijanjima nesrba u Vukovaru, a sada su čak predsednici (žalbenog, drugostepenog, sudećeg) veća za ratne zločine u Apelacionom sudu u Beogradu. D M, koji je radni vek utrošio prateći i snimajući (tonski i video) montirana tzv. sudenja  iz takozvane “ćorave sobe”, sada je instaliran za člana sudskog veća u suđenjima iole važnijim za vojne i civilne tajne službe.

10. Demonstrirajući nadmoć nad demokratskom Srbijom, vojne službe bezbednosti  su gotovo javno uništile preko 17.000 dokumenata i drugih dokaza ratnih zločina širom Jugoslavije.

U Odeljenju za propise Pravne uprave Ministarstva odbrane, na uništavanju važnih dokaza o počinjenim zločinima i drugim krivično kažnjivim delima “instalirana” su dvojica operativnih radnika tajnih službi, koji nikada pre nisu radili na pravnim poslovima, a kamoli na izradi propisa. Pismeno sam zahtevao od ondašnjeg ministra odbrane da ih udalji iz službe, a zahtevao sam i raspravljanje njihove krivične odgovornosti.

11. Dvojicu svojih satrapa, kao kandidate Opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda, Vojna bezbednost je instalirala u Ustavni sud Srbije. Za jednoga od njih, Ustavnom sudu i gotovo svim drugim, pravosudnim i državnim organima, u februaru prošle godine, dostavljeni su dokazi o sudelovanju u kidnapovanju trojice albanskih advokata i iznudi otkupnine od porodice za jednog od kidnapovanih. Ni video i audi snimci Euleksa, uz druge dokaze, nisu dovoljni  makar za javnu reakciju na tako teške i javno iskazane optužbe. Bez obzira na sve, ipak se radi o Ustavnom sudu (i Kasacionom) sudu Srbije.

Ako je instaliranje takvih moguće u Ustavnom sudu i to preko Opšte sednice Kasacionog  suda, te ako oni još uvek “rade u Ustavnom sudu”, šta su sve tajne službe učinile u tajnim vojnim odeljenjima.

12. Jedinstvena je prilika da se u  kontekstu reforme (popravke) nakazno sprovedene reforme srpskog pravosuđa, najpažljivije ispitaju i tri velika tajna vojna odeljenja.

Uz dobro poznate (subjektivno-objektivne) razloge reizbora sudija i tužilaca, kao i “reformu reforme” pravosudnog sistema, postoje dodatni, specifični, gotovo nesporni  i/ili lako dokazivi pravni i životni razlozi za reizbor sudija  i tužilaca u tajnim vojnim odeljenjima.

Photo: Stock

Udaljavanje službenika i saradnika tajnih službi iz tajnih vojnih odeljenja, osobito  sa rukovodećih dužnosti u tajnim sudskim odeljenjima i tužilaštvima koja pred njima postupaju.

Valjda čak ni u srbijanskim tajnim vojnim odeljenjima, ne mogu suditi niti tužiti, oni službini satrapi koji su sudelovali u izvršenju teških ratnih zločina i/ili, u najmanjem, nisu prijavili a kamoli procesuirali naredbodavce i izvršioce.

13. Sudelovanje u izvršenju zločina, prikrivanje zločinaca, uništavanje tragova zločina, neprijavljivanje masovnih ubijanja, progona i drugih zločina, razlog su ćutanja Vrhovnog vojnog tužioca generala Obrenčevića, pukovnika Obrada i Miladina Papića, Nemanje Vukotića, Radenka Miladinovića, Veljka Milića, Bata Samardžića, Zorana Đokića i mnogih drugih, o čijem sam radu svedočio i javno govorio i pisao u medijima.

14. O predsedniku Vojnog suda u Beogradu i haškom svedoku odbrane Radomiru Gojoviću “omalenom, vižljastom i visprenom” zuleru-mitraljescu, kojeg je Ojdanić, prepoznavši ga  kao svog klasića iz sarajevske podoficirske škole, učinio generalom pravne službe, ponovo ću pisati, ako ga ni reformisano tajno vojno tužilaštvo ne bude krivično gonilo za davno podnijetu krivičnu prijavu, kada je ceo kolektiv Pravne uprave (preko 20 tzv. pravnika), preteći im da će ih izbaciti  iz vojne službe, prisiljavao da sa porodicama, “prvi izađu na glasanje, glasaju za Miloševića i odmah dođu kod njegovog  zamenika pukovnika Mihajlova i pismeno ga obavest da su glasali, jer je tako naredio Vrhovni savet odbrane, kao Vrhovna komanda”.

*Autor je potpukovnik pravne službe Vojske Jugoslavije, u penziji

 

Jedinstvena Bosna i Hercegovina

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI

Brojač posjeta
74146004

Powered by Blogger.ba