Jedinstvena Bosna i Hercegovina

Dobrodošli na moj blog

24.10.2012.

GRAD RATNIH ZLOČINACA

Reportaža iz Zvornika: Grad ratnih zločinaca

Budi srećan što si živ

 
Photo: Stock

Treba ovde spomenuti da su škole u Zvorniku žarište mnogo većih problema. Samo ove godine povratnici su osudili dva događaja: prvo, za pravoslavni Uskrs, bošnjačka deca su bila prinuđena da farbaju jaja sa svojim srpskim vršnjacima, pa je početak školske godine obeležio krštenje svih đaka od strane pravoslavnog sveštenika. Ipak, da li bi to trebalo da nas čudi u situaciji, u kojoj glavna zvornička „multinacionalna“ škola nosi ime Svetog Save?

Moja poseta Zvorniku počela je sa izuzetno nesrećnim lapsusom. Odmah  nakon ulaska u prostorije Srpske demokratske stranke pitala sam, naime,  opuštenu sekretaricu za komentar nekog „ratnog zločinca“.

- Pardon, predstavnika stranke – ispravila sam se odmah, ipak  nedovoljno brzo da se vrata sedišta zvorničkog SDS-a zauvek ne zalupe  za mnom.

Iako nehotice, moj lapsus o pomenutoj stranci govori verovatno više  nego bilo koji politički program iza kojeg je SDS pokušavala da sakrije  svoje pravo lice tokom ovogodišnje predizborne kampanje.

Zločinci na cesti i izbornoj listi

Branku Grujiću, nosiocu liste SDS, sigurno su prijali sunčani dani  slični ovom uoči oktobarskih lokalnih izbora, kad je u proleće 1992.  stajao ispred mosta na Drini u Karakaju zaustavljajući autobuse pune  uplašenih Bošnjaka i odlučujući ko će od njih moći da nastavi  put prema Srbiji, a ko će, pak, biti preusmeren prema jednom od zloglasnih  karakajskih logora. Opis Grujićevog radnog mesta uključivao je tada  deportacije, prinudno raseljavanje i uzimanje za taoce vojno sposobnih  civila iz sela Divič, Đalići i Klisa. O uspešnom naseljavanju opštine  „našom djecom“ izveštavao je srpsko predsedništvo, što u svom  dnevniku beleži Ratko Mladić, a funkcionalnost ovdašnjih prostora  za ubijanje morala se svideti Draženu Erdemoviću, koji je baš ovde,  u Pilicama, streljao grupu Srebreničana 1995.

Predsednik privremene ratne vlade Zvornika za pomenute radnje osuđen  je u Beogradu na skromnih šest godina zatvora.

Još više sreće imao je Grujićev stranački šef Dragomir  Vasić. Ratni načelnik policijske stanice u Zvorniku, od 1994. šef  Centra javne bezbednosti, nikad nije procesuiran za učestvovanje u  ubistvama i progonu Bošnjaka iz celog Podrinja.

„Taj Dragomir Vasić, na primjer, kada je u pitanju mjesto iz kojeg  ja dolazim“, kaze mi Mevludin Lupić, predsednik zvorničkog Udruženja  povratnika, „vršio je pregovore oko iseljavana bošnjačkog stanovništva  na prostor sadašnje Federacije. Tom prilikom prvog juna zarobljeno  je oko 700 muškaraca sa tog prostora i oni su pobijeni.“

Photo: Stock

S neprijatnostima se Vasić sreo iz drugog razloga: 2003. godine tadašnji  visoki predstavnik, Paddy Ashdown, zabranio mu je javno i stranačko  delovanje te kandidiranje na izborima, zbog sumnje u umešanost u mrežu  pomagača Radovana Karadžića, koji se u to vreme nalazio u bekstvu.  Odluka je na snazi ostala do kraja 2011., taman da se Dragomir Vasić  uspe kandidirati na ovogodišnjim izborima za načelnika opštine.

Ali popis ratnih zločinaca aktivnih u zvorničkom javnom životu  ne završava ovde. „Nažalost, svakog dana ja mogu upreti prstom kad  prođem kroz grad u ljude, koji čak nisu ni procesuirani a bili su  tu, odlučivali su o određenim stvarima, za koje se zna da su ubijali“,  kaže mi Lupić, „Ali teško da nađete nekog ko će vam ih imenovati.  Ljudi se boje.“ Sudeći po jedva čujnom glasu i nervoznim pogledima  okolo, i moj sagovornik pričajući na tu temu oseća izvesnu nelagodu.

Građani drugog reda

Biografije stranačkih aktivista na stranu, u zadnjih 20 godina ni  retorika SDS-a se nije preterano promenila.

„Iz njihovih skupova se tokom ove kampanje poručivao da će se  prvo obračunati sa Turcima pa onda sa ostalima“, kaže mi Mevludin  Lupić, „Ja se pitam koji su to Turci koji žive ovdje.“, pa nastavlja:  „Ono čega sam se ja plašio je da ukoliko se desi da kandidat iz  SDS-a pobedi za načelnika, da će to biti nešto kao ’92. I drago  mi je što SDS neće moći formirati skupštinsku većinu, bez obzira  na to što imamo loše iskustva sa SNSD-om.“

Jer, istina za volju, SDS nije imao svog čoveka  na čelu Zvornika od 1998. godine. Dan danas, što su potvrdili i izbori  od pre dve nedelje, opštinu u rukama čvrsto drži SNSD i njegov načelnik  Zoran Stevanović.

Pitam koja su to loše iskustva, koje Zvorničani imaju  sa tom „tolerantnijom“ strujom među srpskim strankama.

„Prije svega, kad je u pitanju ekonomska  strana mislim da su Bošnjaci građani drugog reda“, objašnajva mi  situaciju Lupić. „Vrlo je teško doći do zapošlenja, pogotovo u  preduzećima čiji su osnivači skupština opštine, a onda o privatnim poduzećima da to i ne  govorim, jer mi smo zakasnili na privatizaciju preduzeća, jer nismo  bili ovdje fizički prisutni. Sad se to rodbinski mjenja tako da bez  obzira na iskustvo ili stručnu spremu vrlo je teško doći do zapošlenja.“

Kako je ove godine upozoravao Udruženje građana  povratnika u selu Kozluk samo tri odsto bošnjačkog stanovništva je  zaposleno, a na 20.000 povratnika dolazi svega 60 Bošnjaka zaposlenih  u opštinskim institucijama.

„Imate i primjer da samo nekih pet-šest bošnjačkih medicniskih tehničara radi u Domu zdravlja“,  nastavlja moj sagovornik, „da nemate nijednog doktora Bošnjaka. U  bolnici također radi možda jedan, eventualno dva Bošnjaka. Nemate  nijednog doktora specijaliste. Angažuju se doktori iz Beograda, iz  nekih drugih djelova Srbije, a mi imamo taj kadar, koji ne dobiva mogućnost  da se zaposli tu.“

Photo: Stock

Slično je i s nastavnicima: „Puno je primjera  da se Bošnjaci konkurišu na ova radna mjesta u školstvu, ali nema  šanse da se zaposle.“

Treba ovde spomenuti da su škole u Zvorniku žariste mnogo većih problema. Samo  ove godine povratnici su osudili dva događaja: prvo, za pravoslavni  Uskrs, bošnjačka deca su bila prinuđena da farbaju jaja sa svojim  srpskim vršnjacima, pa je početak školske godine obeležio krštenje  svih đaka od strane pravoslavnog sveštenika. Ipak, da li bi to trebalo  da nas čudi u situaciji, u kojoj glavna zvornička „multinacionalna“  škola nosi ime Svetog Save?

Na tom simboličkom nivou takvih primjera ima  uostalom puno više.

Šetajući Zvornikom teško da možemo uočiti ulicu sa „nesrpskim“ nazivom. Grad  je preplavljen  "Srpskim Junacima", karađorđevima i  raznim svecima. Kao glavne manifestacije sajt opštine nabraja Svetosavsku  nedelju sa svetosavskim balom, Vidovdanski sabor i neizbežnu u svim  gradovima širom Srpske krsnu slavu.

Najkontroverzniji od lokalni praznika je, ipak,  Dan opštine koji pada na na 9. april. Prema navodima srpskih vlasti,  Zvornik je tog dana1992. bio oslobođen. Od koga i čega niko nije u  stanju da mi objasni.

- Od neprijatelja - kratko preseče razgovor sa mnom predstavnik Udruženja boraca,  koji su, potpomognuti snagama srbijanskih paravojnih formacija, grad  zauvek „oslobodili“ od oko 3.000 Zvorničana nesrpske nacionalnosti.

"Ne ubijaju, pa što  da se žalimo"

Model etničkog čišćenja, osmišljen u Zvorniku pre 20 godina i nastavljen u ostalim  delovima Srpske, ovde bio je retko uspešan.

Prema popisu iz 1991. godine na terenu opštine živelo je oko 81.000  stanovnika, od kojih je čak 48.000 bilo bošnjačke nacionalnosti.  Prema današnjim procenama populacija ovog područija svela se na svega  65.000, od čega 13-15 hiljada su Bošnjaci, iako se dan danas priča  o 20.000 povratnika.

„Mi još uvek imamo prijave za povratak, ali tu se opet suočavamo  sa određenim problemima“, skreće mi pažnju na prepreke povratku  Mevludin Lupić, koji se u Zvornik vratio među prvima, 2002. godine.

„Još uvek imamo ljude u kolektivnim centrama, ali koji se ne mogu  vratiti zato što im je imovina porušena, devastirana. Možda u jednoj  godini se obnovi neki desetak stambenih jedinica koje su nedovoljne  . Nema donatorskih sredstava, politička situacija je nestabilna. Opština  ne izdvaja nikakva sredstva iz opštinskog budžeta.“

Uprkos svemu, nepoželjna i potisnuta manjina se ne buni. Zašto,  uporno pitam Bošnjake, koji nevoljno pristaju na razgovor s medjima.

– A šta ja znam. – sleže ramenima Rasima, Zvorničanka, koju  pitam o odnosu prema srpskim političarima – Nisu loši ljudi. Ne  ubijaju, pa što da se žalimo.

Očigledno, nakon bolnog iskustva stvaranja Republike Srpske, biti  živ u Zvorniku je dovoljan razlog za zadovoljstvo.

 

Jedinstvena Bosna i Hercegovina

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI

Brojač posjeta
74146014

Powered by Blogger.ba