Jedinstvena Bosna i Hercegovina

Dobrodošli na moj blog

22.10.2012.

OTETI SJEVERINCI ZA SRBIJU NISU ŽRTVE RATA

Fond za humanitarno pravo

Oteti Sjeverinci za Srbiju nisu žrtve rata

 
Komemoracija otetim iz Sjeverina
Komemoracija otetim iz Sjeverina
Photo: FHP

......................................................

Opštinska uprava u Priboju odbila je kao neosnovane zahteve tri porodice otetih Sjeverinaca da im se zvanično prizna status porodica civilnih žrtava rata u Srbiji. Fond za humanitarno pravo, koji je u ime porodica otetih Sjeverinaca pokrenuo postupke, uložio je 17.10.2012. godine žalbu Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike protiv navedenih rešenja jer su protivna Ustavu, zakonima i međunarodnim konvencijama kojima se štite ljudska prava, ukazujući da su zahtevi porodica žrtava ratnog zločina iz Sjeverina odbijeni zbog kriterijuma koji se nisu primenjivali prema žrtvama srpske nacionalnosti. FHP je uputio pritužbe protiv Opštinske uprave u Priboju i Zaštitniku građana Saši Jankoviću

U periodu od 3. jula do 14. septembra 2012. godine, FHP je pokrenuo postupke u ime Rasima Pecikoze (oca nestalog Seada Pecikoze), Dževada Koldžića (sina nestale Mevlide Koldžić), Ramiza i Safije Ćatović (roditelja nestalih Ramahudina i Sabahudina Ćatovića) i Azre Bihorac i Ramize Oparnice (sestara nestalih Ramahudina i Sabahudina Ćatovića). Zahtevi su zasnovani na Zakonu o pravima civilnih invalida rata (u daljem tekstu: Zakon), kojim se propisuje da se civilnom žrtvom rata smatra osoba koja je poginula od strane neprijatelja za vreme rata, izvođenja ratnih operacija, od zaostalog ratnog materijala ili neprijateljskih diverzantskih, odnosno terorističkih akcija. Prema istom zakonu, porodice civilnih žrtava rata imaju, između ostalog, pravo na mesečnu penziju, ističe se u saopštenju FHP.

U obrazloženju rešenjâ kojima se odbijaju zahtevi porodica otetih Sjeverinaca, navodi se da je nesporno da su Sead Pecikoza, Mevlida Kodlžić i Ramahudin Ćatović ubijeni, ali da je Zakon o pravima civilnih invalida rata „republički zakon“ i da se on primenjuje samo na slučajeve koji su „nastali na teritoriji Republike Srbije, što ovde nije slučaj“. U rešenju kojim se odbija zahtev porodice Ćatović za priznavanje statusa porodice civilne žrtve rata zbog prisilnog nestanka njihovog drugog sina Sabahudina, navodi se da se civilnom žrtvom rata smatra samo lice koje je poginulo ili umrlo i da se to utvrđuje „samo na osnovu pismenih dokaza iz vremena kada je lice nastradalo“.

FHP ukazuje da Zakon nigde ne navodi uslov da se kritični događaj desio na teritoriji Republike Srbije. To potvrđuje i praksa upravnih organa širom Srbije. Naime, FHP je na osnovu Zakona o pristupu informacijama od javnog značaja došao do podataka o više slučajeva u kojima su nadležni organi, na osnovu Zakona, priznavali status civilnih žrtava i invalida rata osobama koje su tokom oružanih sukoba stradale na teritoriji Bosne i Hercegovine i Hrvatske kao državljani tih republika. U svim slučajevima za koje je FHP dobio potpune podatke, radi se o žrtvama srpske nacionalnosti.

Odluka o nepriznavanju statusa civilne žrtve rata Sabahudinu Ćatoviću, jer se radi o prisilno nestaloj osobi, posebno je uznemirujuća i uvredljiva za sve porodice nestalih osoba. Naime, iako je uz zahtev podneta optužnica Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu, izvodi iz Liste nestalih osoba Međunarodnog komiteta Crvenog krsta i Međunarodne komisije za nestale osobe, u rešenju se navodi da ti dokazi nisu adekvatni. Rešenjem je prekršena i Konvencija o zaštiti svih lica od prisilnih nestanaka, koju je Srbija ratifikovala 2011. godine, a u kojoj je izričito predviđena obaveza države da porodicama nestalih osoba obezbedi socijalnu zaštitu i materijalnu podršku.

Fond za humanitarno pravo podseća da je više meštana Sjeverina 22. oktobra 1992. godine krenulo u Priboj, zbog svojih svakodnevnih obaveza. Na autobuskom stajalištu u Sjeverinu, ukrcali su se u autobus, koji je saobraćao na redovnoj liniji Rudo-Priboj.

U selu Mioče, gde put do Priboja prolazi kroz Republiku Srpsku (Bosna i Hercegovina), pripadnici srpske vojne formacije Osvetnici, kojom je komandovao Milan Lukić, zaustavili su autobus, i nakon legitimisanja putnika izveli samo Muslimane. Izvedeno je 16 meštana Sjeverina - 15 muškaraca i jedna žena. Kamionom su ih prevezli u Višegrad, u motel “Vilina Vlas”, gde su ih brutalno fizički zlostavljali, a potom su ih odveli na obalu reke Drine u Višegradu, gde su ih streljali. Telo Medredina Hodžića pronađeno je u jezeru Perućac u leto 2010. godine. Za telima ostalih se još uvek traga.

Ubijeni meštani Sjeverina su Mehmed Šebo, Zafer Hadžić, Medo Hadžić, Medredin Hodžić, Ramiz Begović, Derviš Softić, Medhad Softić, Mujo Alihodžić, Alija Mandal, Sead Pecikoza, Mustafa Bajramović, Hajrudin Sajtarević, Esad Džihić, Ramahudin Ćatović, Idriz Gibović i Mevlida Koldžić.

Za ovaj zločin, Okružni sud u Beogradu osudio je na po 20 godina zatvora Milana Lukića i Olivera Krsmanovića (obojicu u odsustvu), a Dragutina Dragićevića i Đorđa Ševića na 15 godina zatvora.

Dan pred otmicu 16 meštana Sjeverina, 21. oktobra, nepoznata lica prisilno su odvela Sabahudina Ćatovića ispred njegove kuće u Sjeverinu. Od tada mu se gubi svaki trag.

 

Jedinstvena Bosna i Hercegovina

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

Brojač posjeta
61312622

Powered by Blogger.ba