Jedinstvena Bosna i Hercegovina

Dobrodošli na moj blog

12.10.2012.

SUDSKA ODLUKA: ŽIVOT I SMRT DRAGOLjUBA MIHAILOVIĆA

Sudska odluka

Život i smrt Dragoljuba Mihailovića

 

..................................................

Tko zna, rekoh, koliko bi još živ Draža bauljao Beogradom, tko zna kad bi njega i njegovo političko naslijeđe zemlja Srbija rehabilitirala da ga na kraju nisu oborili, šezdeset i šest godina nakon što ga je na nejavnom mjestu pokosio rafal streljačkog voda jugoslavenske tajne službe. Bilo je, ne kažem, još takvih slučajeva, to da se čovjek sa smrtonosnim ranama ne da i opire – Ljubiša Samardžić ili Bata Živojinović znali su umirati i sve tako teturajući i umirući pucati na Švabe po deset, petnaest minuta – ali da netko smrtno ranjen posrće, pada, ustaje, šepa, tetura i prkosi smrti punih šezdeset šest godina, to još nije zabilježeno

Zvao me jednom prilikom u dva iza ponoći Kožo da ispriča vic. Ima on taj običaj, zovne u gluho doba noći iz kafane da ispriča vic.

Elem, išao deda Voja tužan Beogradom, pa sreo prijatelja. “Šta si tako neveseo?” “Pusti”, odgovorio Voja, “umro mi deda.” “Deda?!”, iznenadio se ovaj. “Pa koliko je imao godina?” “Sto dvadeset”, odgovorio tužno Voja. “Sto dvadeset?!”, zaprepastio se prijatelj. “Pa dobro, onda nije ni čudo.” “Nije čudo?! Bio u hotelu sa tri dvadesetogodišnjakinje!” “Neverovatno”, nije se stao čuditi prijatelj, “znači, izdalo ga srce?” “Jok. Izbio požar u hotelu.” “Požar? Šta, deda izgoreo?” “Ne, ne, nego skočio kroz prozor.” “U jebote, razbio se deda o asfalt!” “Ma kakvi, došli bili vatrogasci, pa raširili dole ono platno za spasavanje.” “Pa šta onda, puklo platno?” “Naprotiv, odbio se o platno i odleteo ravno na jureći šleper.” “Znači, ubi ga kamion?!” “Ma ne, udario ga šleper i odleteo sto metara – u banderu.” “Razbio se o banderu?!?” “Jok bre, odbio se od nje, pa odleteo na krov susedne zgrade, tačno majkujojjebem na antenu.” “Jaooo, nabo se deda na antenu?!” “Ma kakvi, odbacila ga antena, odleteo ko ispaljen iz praćke!” “Dobro”, odustao najzad prijatelj, “kako je onda umro???” “Jebiga, morali smo na kraju da ga oborimo.”

Tako je nekako prije nekoliko dana u sto dvadesetoj godini života u Beogradu umro četnički đeneral Dragoljub Draža Mihailović. Tko zna koliko bi, naime, njegovu unuku Vojislavu deda leteo nad beogradskim krovovima, da Prvi osnovni sud u Beogradu nije na kraju 5. oktobra 2012. godine odlučio živahnog čiču službeno proglasiti mrtvim.

- Oštro protestvujem! – ljutito je u sudnici Prvog osnovnog suda ustao čiča Draža. – Meni ovde nije dokazana nikakva krivica! Ovo je skandal, ovo je bre…

- Gospodine Mihailoviću – pažljivo ga je prekinuo sudac. – Gospodine Mihailoviću, mi nismo ovde da vam sudimo…

- Ne?

Photo: 3.bp.blogspot.com
- Ne. Vidite, mi…

........................................................

- Ako mi se ne sudi, šta onda ja uopšte radim ovde? – okrenuo se đeneral. – Vojo? Vojooo?!?

- Molim, deda? – javio mu se iza leđa unuk Vojislav.

- Vojo sine, ajde lepo vodi dedu kući.

- Gospodine Mihailoviću – podigao je malo glas sudac. – Moram da vas zamolim da ne napuštate sudnicu.

- Što bre?

- Ne razumete, mi nismo ovde da vam sudimo, nego da vas proglasimo mrtvim.

- Mrtvim? Vojo sine, šta priča ovaj?

- Molim vas… – pokušao je sudija.

- Pa mene bre Titovi komunisti nisu uspeli da ubiju, a sad će glave da mi dođe srpski sud! – pobijesnio je živahni starčić. – O jebem te, zemljo Srbijo!

- Deda… nemoj tako, deda – potezao ga je unuk za rukav stare uniforme.

- Šta je bre?!? Oćete moje nasleđe, je li? E pa kurac ćete da dobijete! Đubradi jedna nezahvalna. Stoko.

- Gospodine Mihailoviću – opet se umiješao strpljivi sudac. – Mi moramo zvanično da vas proglasimo mrtvim, kako bismo mogli da vas rehabilitujemo, razumete?

- Da me rehabilitujete?!

- Tako je.

- A što mene? Eno vam onaj bravar pa njega rehabilitujte.

- Deda, molim te – pokušao je opet Voja.

- Ćuti bre, derište jedno, pičkatibrematerina bezobrazna, misliš da ja ne znam zašto me želite mrtvog!? – otresao se deda na unuka, pa se opet okrenuo sudiji. – Je li, bre? Što vi mene uopšte rehabilitujete?

- Pa, kako da kažem, da dobijete natrag svoja politička i građanska prava, da vratite izgubljenu vojničku i ljudsku čast, da…

- Čekajte – prekinuo ga je stari đeneral. – Pustite te fraze, nego kako će to tačno da izgleda? To kad me rehabilitujete? Kako će to da izgleda?

- Kako, kako… – zbunio se malo sudac. – Pa dobićete, ne znam, ulice i trgove sa svojim imenom, knjige o vama moći će da se prodaju u knjižarama, vaše slike i posteri, pesme o vama moći će da slobodno da se pevaju… Svaki grad u Srbiji i Republici Srpskoj imaće vaš spomenik!

- Ne razumem. Pa ima i sada.

- Da, ali… vaše političke i vojničke ideje, gospodine Mihailoviću, sve će ponovo da bude istorijski legalno i živo – objasnio je sudija, pa se zadovoljno zavalio u naslonjač. – Bićete živi.

- Biću živ? – podozrivo ga je preko naočala pogledao Draža.

- Živ živcat.

- Kao, recimo, sad?

Photo: wordpress.com
- Tačno, kao sad.

....................................................................

- Pa zašto onda…?

- Zapravo ne. Mislim, da, ali… ne razumete – ušeprtljao se sudija, malo kao i izgubio živce, pa nervozno pogledao na ručni sat. – Gospodine Mihailoviću, vreme je. Imate li šta da kažete pre presude?

- Živela Srbija! – uzviknuo je prkosno čiča Draža. – U usta je jebem!

Nije đeneral Mihailović ni završio svoju posljednju riječ, a sudija ga je već rutinskim potezom naliv pera poslao na večna lovišta.

- Deda! – vrisnuo je Vojislav Mihailović, pa briznuo u neutješni plač.

- Pfu, sudija, majkutijebem – gnjevno je negdje iz prikrajka nevelike prostorije sebi u bradu procijedio Vuk Drašković. – Ja se izvinjavam.

Tko zna, rekoh, koliko bi još živ Draža bauljao Beogradom, tko zna kad bi njega i njegovo političko naslijeđe zemlja Srbija rehabilitirala da ga na kraju nisu oborili, šezdeset i šest godina nakon što ga je na nejavnom mjestu pokosio rafal streljačkog voda jugoslavenske tajne službe. Bilo je, ne kažem, još takvih slučajeva, to da se čovjek sa smrtonosnim ranama ne da i opire – Ljubiša Samardžić ili Bata Živojinović znali su umirati i sve tako teturajući i umirući pucati na Švabe po deset, petnaest minuta – ali da netko smrtno ranjen posrće, pada, ustaje, šepa, tetura i prkosi smrti punih šezdeset šest godina, to još nije zabilježeno.

Živ je Draža, umro nije. Toliko je, eto, deda Draža u Srbiji živ da na kraju sud mora da ga proglašava mrtvim.

Što bi rekao Bili Piton: “Ajde?!”

 

Jedinstvena Bosna i Hercegovina

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI

Brojač posjeta
74448899

Powered by Blogger.ba