Jedinstvena Bosna i Hercegovina

Dobrodošli na moj blog

24.07.2014.

LjETO 1914, NAJGLUPLjE LjETO U ISTORIJI

 

Leto 1914, najgluplje leto u istoriji

Wikicommons http://bit.ly/1qMYbWm

 
1. Nedelja, 28. jun 1914: neverovatna slučajnost

Rata neće biti: atentat u Sarajevu upravo je propao. Nedeljko Čabrinović jeste bacio bombu na otvoreni kabriolet Gräf&Stift koji je prevozio nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju Hotek, ali sreća mu nije bila naklonjena.

Pod junskim suncem, povorka se kretala duž reke Miljacke, praćena povicima svetine koja se okupila duž Apelovog keja. Nadvojvoda i negova supruga mogli su da vide minarete visoko uzdignute na nebeskom plavetnilu, malene radnjice čaršije s tipičnim drvenim vratima na izlozima, sarajevske balkone okićene u bojama austro-ugarskog carstva, padine okolnih planina načičkane kućama imućnih građana i groblja od belog mermera koja su odbleskivala na suncu.

Sa šlemom ukrašenim nojevim perjem i sedeći uspravno na svom sedištu, Franc Ferdinand bio je laka meta. Međutim, kada je šofer spazio bombu koja mu je poletela u susret, ubrzao je, ova se odbila o spušteni krov automobila, otkotrljala po kolovozu i eksplodirala ispod sledećeg vozila u koloni: Čabrinović je promašio.

Progutao je kapsulu s cijanidom, a zatim skočio u reku. Ali loša sreća ga je i tu pratila: ishlapeli otrov nije delovao; reka je bila gotovo presahla, pa je pao na peščani sprud, gde ga se dočepala rulja. Neverovatno hladnokrvan, nadvojvoda je zaustavio povorku i izašao iz automobila, pošavši u susret povređenim oficirima.


„Dočekujete me bombama!“

U Gradskoj većnici saslušao je govor koji gradonačelnik nije stigao da ispravi. Kada je začuo: „Stanovnici Sarajeva dočekuju Vaše visočanstvo s najvećim entuzijazmom…“ nadvojvoda je uzviknuo: „Došao sam ovde na vaš poziv, a vi me dočekujete bombama!“ Bio je to jedini trenutak da se poneo.

Krupan, nepokolebljiv, sve umirujući svoju suprugu, prestolonaslednik je odbio da otkaže nastavak posete. U Bosnu je došao da uspostavi prijateljsku vezu sa svojim budućim podanicima. Uzalud su ga upozoravali podozrevajući još pokušaja atentata, podsećali da je datum 28. jun nezgodno izabran – godišnjica srpskog poraza od Turaka na Kosovu polju – Franc Ferdinand ipak nije odustao.

Liberalan i otvoren, želeo je da pokaže kako Bosanci zapravo prihvataju nedavnu aneksiju od strane Austrije, te da je agitacija koju su podgrevali srpski nacionalisti u Bosni suštinski marginalna – ukratko, da je prijatelj građana Sarajeva.


Gavrilo Princip staje na stepenicu automobila i puca dvaput

Povorka napušta Gradsku većnicu. Pod pritiskom savetnika, nadvojvoda ipak pristaje na izmenu maršrute. Nakon Apelovog keja, neće se skrenuti u ulicu Franca Jozefa, gde bi drugi zaverenici mogli vrebati, već će se nastaviti duž Miljacke, prema bolnici, u obilazak ranjenih. Iz predostrožnosti, grof Harah staje na stepenik kola, sa strane reke.

Međutim, u austrijskoj delegaciji zavladala je zbrka. Neko je zaboravio da obavesti povorku o promeni maršrute. U visini ulice Franca Jozefa, šofer je skrenuo desno. Začuli su se povici. Vozilo se zaustavilo. Kako nema rikverc, guraju ga natrag prema keju. U blizini, gde je skriven u senci čekao nadvojvodu, Gavrilo Princip shvata da mu se sreća osmehnula. Ustremio se prema automobilu, popeo na stepenik i dvaput zapucao.

Prvi hitac pogodio je Sofiju u stomak, drugi nadvojvodu u vrat. „Sofija, Sofija, nemoj da umreš!“ povikao je Franc Ferdinand. „Moraš preživeti, zarad naše dece!“ Harah ga je upitao je li povređen. Ovaj mu je odgovorio: „Nije mi ništa“, a zatim se srušio. Mesec dana kasnije, Evropa je potonula u rat.


Od sićušnog balkanskog konflikta do svetskog rata

Počinjen na teritoriji jednog krajnje minornog poseda austrijskog carstva, atentat koji mnogo toga duguje pre svega slučajnom spletu okolnosti, pokrenuo je jedan svetski rat. Devet miliona ljudi će stradati, a njih još dvadeset miliona biće ranjeni zbog jednog sitnog balkanskog konflikta za koji ogromna većina njih nikada nije ni čula.

Evropa će gotovo iskrvariti i iz rata izaći razorena i izmrcvarena. U međuvremenu, pašće četiri carstva, dogodiće se jedan genocid (nad Jermenima), mapa kontinenta biće potpuno preinačena, a sporazum o primirju koji će staviti tačku na krvave borbe, u sebi će poneti zametak novog rata koji će izbiti samo dvadeset godina kasnije.

Kako je jedan gotovo sporedan zločin doveo do samoubistva čitave jedne civilizacije? Kako je jedan tako mali uzrok proizveo tako ogromne posledice? Uz pomoć istoričara, a posebno Kristofera Klarka – autora izvanredne knjige o tome kako je rat počeo (Mesečari, 2013), svakako nije na odmet ponovo ispričati priču o tom ključnom mesecu julu – jer on i dan danas upravlja našom istorijom.


2. Utorak, 30. jun: ti prokleti Srbi…

Grof Berhtold, austrijski ministar spoljnih poslova – čovek prefinjenih manira, sitnih brčića i ogromnog bogatstva – prvi je svedok reakcije Austro-Ugarskog cara. Vremešni Franc Jozef, ispijenog lica obraslog u guste sede zulufe, vlada carstvom već više od šezdeset godina. Dospevši na presto 1848. godine, usred revolucionarnih previranja, vladao je autokratski, potom izgubio rat protiv Pruske, da bi konačno prihvatio opšte pravo glasa ne bi li kako-tako održao na okupu carstvo koje su sve više potkopavale razne unutrašnje nacionalne težnje ka osamostaljenju.

Njegov sin Rudolf izvršio je samoubistvo u Majerlingu, a njegova žena Elizabeta, njegova „voljena Sisi“, mlada, nestašna i puna života, stradala je izbodena nožem u Ženevi. Na svom radnom stolu, car je držao jedan stari sat, električni upaljač kojim nije baš umeo da se služi i malenu bistu svoje Sisi.

Ugledavši Berhtolda, ustao je i dugo se rukovao sa svojim ministrom, ne skrivajući izborano lice obliveno suzama. „Strpljenju Austrije došao je kraj“, rekao je Berhtold. Car je samo klimao glavom. Istina, nije mnogo voleo svog nećaka Franca Ferdinanda, prestolonaslednika nezgodnog karaktera i namrgođenog lica. Ali hrabrost koju je nadvojvoda pokazao u Sarajevu potpuno ga je preobrazila. Njegovo ubistvo predstavljalo je direktan izazov Habzburškoj imperiji.


Mala Srbija bi da postane velika

Austrija se na Balkanu suočavala sa spletkama malene Srbije – koja je želela da postane velika, nakon što se oslobodila „otomanskog jarma“. Nošena nacionalnom egzaltacijom, Srbija je nastojala da u istoj državi objedini sve Srbe iz okolnih zemalja, a naročito iz Bosne i Hercegovine koju je Austrija anektirala 1908. godine.

Za bečku kao i za nemačku štampu, uzrok atentata bio je kristalno jasan: teroriste je naoružala srpska vlada. Stoga zaslužuje najoštriju kaznu, jer će, u protivnom, carstvo izgubiti svaki ugled, što bi ga neminovno odvelo u propast.

U Srbiji i u Rusiji pak preovlađuje sasvim obrnuto mišljenje: potlačeni od strane Austrije, njeni bosanski podanici, počinili su sasvim razumljiv zločin, iskazavši svoju volju za emancipacijom. Beograd s tim nema nikakve veze. U srpskim novinama ubice su predstavljene kao časne patriote, a ono malo reči žaljenja za žrtvama ućutkale su bujice nacionalističke retorike. Izvan sebe od besa, austrijski ambasador u Beogradu sluša kako sa ulica dopiru radosni povici i kako se ore patriotske pesme.


Sankt-Petersburg želi da ograniči uticaj Beča

Ruska štampa krenula je istim stopama. Vođeno duhom slovenske solidarnosti, carstvo Romanovih postavilo se kao prirodni zaštitnik balkanskih naroda. U tom savezništvu ono je takođe prepoznalo i način da proširi uticaj Rusije na prostoru koji joj je otvarao put do toplih mora. Sankt-Petersburg želi da ograniči uticaj Beča u regionu i stoga ohrabruje slovenski iredentizam. Ruska štampa takođe kritikuje bečke stege, potpuno isključujući svaku pomisao na srpsku zaveru. Svaki vid odmazde prema Srbiji bio bi nelegitiman i zločinački.

Reakcije u ostatku Evrope su krajnje mlake. To je balkanski incident, koji je daleko i predstavlja problem Austrijanaca, jedinih u neposrednom kontaktu s tim komplikovanim evropskim Orijentom. Čak i u zemljama koje će joj priteći u pomoć mesec dana kasnije, Srbija nije baš omiljena. Njen unutrašnji politički život one smatraju prevashodno varvarskim. Deceniju ranije, srpski kraljevski par zverski je ubijen u svojim odajama, a njihova iskasapljena tela grupa nacionalistički zadojenih oficira baciće s prozora dvora u obližnji park.

Iz tog krvavog zločina rodila se nova dinastija. Srbe stoga uglavnom smatraju manje-više zaostalim izazivačima nemira, ali ih podržavaju iz čisto geopolitičkih razloga.


Francuska želi da povrati Alzas i Lorenu

Jednako uzdrmana nacionalnim strastima, Francuska pre svega strepi od uspona Nemačkog carstva, sve žudeći da povrati Alzas i Lorenu, oblasti koje je izgubila još 1870. godine. Sklopila je stoga tesni savez s Rusijom, koju šakom i kapom finansira raspisujući enormne zajmove. Ne bi li ojačala francusko-rusko prijateljstvo, čime Nemačku zadržava u klještima, Francuska je spremna da podrži cara u svim njegovim razmiricama, ma koliko sporne one bile.

Oči francuske javnosti, pak, uprte su drugde. Svi očekuju skori početak suđenja Anrijeti Kajo: skandalizovana objavljivanjem svoje intimne prepiske u dnevnom listu Figaro, supruga ministra finansija iz revolvera je ubila Gastona Kalmeta, direktora ovog konzervativnog glasila. Obuzeti čitavom aferom, Francuzi gotovo da i ne obraćaju pažnju na atentat počinjen u gradu koji bi i onako s velikom mukom pronašli na mapi.

U Velikoj Britaniji, s druge strane, sva pažnja usredsređena je na irski problem i žučne rasprave o teritorijalnoj podeli alsterskih kantona. Sarajevo je tako daleko…


Nužnost odmazde

Franc Jozef u potpunosti shvata neophodnost oštre odmazde nad Srbijom. Ipak, kao mudri stari monarh, odlučuje se za oprez. Potrebno je obezbediti saglasnost grofa Tise, ministra iz Ugarske, drugog stuba dvoglave monarhije. Proračunat, energičan i žilav, Tisa ne gleda baš sasvim blagonaklono na širenje carstva na slovenske zemlje, koje bi Mađarima, već u manjini u sklopu Austro-Ugarske samo još dodatno umanjilo moć.

Franc Jozef prevashodno nastoji da obezbedi zaleđinu kod Nemačke, jedine koja Austriji pruža podršku u toj Evropi podeljenoj na međusobno zavađene saveze: Francuska, Rusija i Engleska s jedne strane, Nemačka i Austrija s druge. Međutim, da bi se pridobila Nemačka, prvo je potrebno sačekati rezultate istrage u Sarajevu, koja bi trebalo da dokaže umešanost Srbije u atentat.


3. Sreda, 1. jul: čekajući Nemačku

Na putu kojim je nadvojvodina povorka prolazila Sarajevom bilo je sedam zaverenika. Čabrinović je bacio prvu bombu, a Princip je bio taj koji je ubio Sofiju i Franca Ferdinanda. Ostali su odustali, ometeni masom ili obuzeti panikom. Policija ih je sve pohapsila, i svi su priznali.

Njihov mentalni sklop na čudan način podseća na mentalni sklop terorista Al-Kaide. Mladići egzaltirani nacionalizmom, svi samci, pod paskom starijih muškaraca – pripadnika neformalno strukturirane tajne organizacije (Crne Ruke) – koja regrutuje srpsku omladinu. Na njenom čelu nalazi se pukovnik Dragutin Dimitrijević, istovremeno i šef srpske obaveštajne službe. Nadimak Apis, prema egipatskom božanstvu sa obličjem bika, dobio je zbog svoje kršne građe i svog fanatizma. Apis je učestvovao u kraljeubistvu počinjenom deceniju ranije, a Crnu ruku stvorio je da bi raspolagao tajnom silom spremnom za napad, sasvim nezavisnom od beogradske vlade.

Srpski premijer Nikola Pašić, lukavi političar duge sede brade, plašio se Crne ruke i njoj sličnih. Međutim, smatrali su ga odviše mekim i nemoćnim da se izbori s nacionalističkim grupicama od kojih je u Srbiji tog vremena prosto vrvelo. Iako ne odobrava njihove metode, s njima ipak deli zajednički cilj – stvaranje Velike Srbije koja bi dominirala regionom. Apis ima pomoćnika Tankosića, koji manipuliše trećim čovekom, izvesnim Ciganovićem, koji je opet u direktnom kontaktu s Principom i Čabrinovićem – s kojima se sreće po zadimljenim beogradskim kafanama gde se rado raspredaju priče o negdašnjem heroizmu i mračnim zaverama.


Ubistvo mora izazvati potres, možda čak i rat

Saznavši za sarajevsku posetu Franca Ferdinanda, Apis se odlučuje za udar. Ubistvo nadvojvode trebalo bi da uzdrma Austrijsko carstvo, da izazove potres – možda čak i rat – iz kog bi Srbija izvukla korist. Crna ruka stupa u akciju. Mladim dobrovoljcima podeljeni su po pištolj, bomba i bočica s cijanidom. Naređeno im je da ubiju nadvojvodu i da odmah potom izvrše samoubistvo.

Uz pomoć srpskih graničara oni prelaze u susednu Bosnu i skrivaju se u Sarajevu. Provešće izvesno vreme meditirajući na grobu Bogdana Žerajića, srpskog heroja iz Bosne, palog za nacionalnu stvar. A zatim će, odsudnog dana, izvršiti povereni im zadatak, uz gotovo čudesnu pomoć slučajnosti.

Austrijska policija nije u potpunosti pronikla u čitavu zaveru. Princip i Čabrinović uspešno su prikrili deo istine. Smešteni u različite ćelije, uskladili su svoje iskaze koristeći se zvučnim kodom koji su naučili iz jednog romana. Carska policija ubeđena je da se radi o sasvim drugoj organizaciji – Narodnoj odbrani… Imaju imena Ciganovića i Tankosića, ali ne uspevaju da otkriju ko stoji iznad njih.

Istina, graničari su im pomogli da pređu u Bosnu; istina, oružje dolazi iz Beograda; istina, Tankosić jeste oficir srpske vojske. Ali ipak, nema tog nepobitnog dokaza o umešanosti Pašićeve vlade.


Odmah objaviti rat

Za austrijsku vojsku, odnosno njene ratno-huškački nastrojene elemente od velikog uticaja u Beču, za njenog uzavrelog šefa generalštaba Konrada fon Hecendorfa, prikupljene indicije više su nego dovoljne. Rat se mora odmah objaviti, a Srbija, ta malena drska državica, najoštrije kazniti. Paradoksalno, da je u tom trenutku prevagnulo ratničko raspoloženje, rat bi najverovatnije bio izbegnut.

Srbiju je počinjeni atentat u značajnoj meri diskreditovao. U regionu je zavladalo toliko zaprepašćenje, da austrijska kaznena ekspedicija ne bi naišla gotovo ni na kakvu opoziciju. Rusija još nije bila spremna i bile bi joj potrebne nedelje da organizuje ikakvu ozbiljniju mobilizaciju. Međutim, grof Tisa pokazuje izvesne rezerve, a i sam car nastoji da obezbedi podršku Nemačke. Dakle, ništa se neće preduzimati bez saglasnosti Berlina. Spora i oprezna poput svog cara, Austrija odlučuje da dela natenane.


4. Nedelja, 5. jul: greška Vilhelma II

Nemački car primio je austrijskog ambasadora Segenjija u svom ogromnom baroknom dvorcu u Potsdamu. Naprasno je napustio svoju jahtu i letnje regate po Severnom moru, ne bi li se uhvatio u koštac s krizom. Vilhelm II (55 godina), suveren je pun poleta koji svoj hendikep – atrofiju desne ruke, nastoji da prikrije svojom nezajažljivom blagoglagoljivošću i prepotencijom. Kukasto zasukanih brkova kojima potcrtava svoju muškost, Vilhelm II je i veliki ljubitelj uniformi, kojih ima na stotine i koje nosi u zavisnosti od prilike – šumarsku za piknik u prirodi, admiralsku na palubi svog broda. Njegova promenjiva narav nemačku vladu često je dovodila u neprijatne situacije.

Ostali evropski suvereni, koje zna da ošamuti svojim beskrajnim govorancijama, neretko ga smatraju običnim dosadnjakovićem. Pa ipak, inteligentan i neskriveno ambiciozan kada je njegova zemlja u pitanju, Vilhelm II vodi Weltpolitik koja za cilj ima uzdizanje Nemačke u prvi red nacija. Iako agresivan, ume da bude i veoma oprezan. Glasan u obzorje krize, brzo utiša ton kad zapreti pravi rat.


Nemačka vlada ubeđena je da će to biti kratak rat lokalnih razmera

Pred ručak je primio ambasadora koji mu je uručio notu austrijske vlade kojom se traži preduzimanje odgovarajućih sankcija prema Srbiji, kao i lično pismo Franca Jozefa, koji od njega traži podršku. Pročitavši depeše – koje bi na momente propratio povicima uzbuđenja, Vilhelm II je svog gosta uverio u svoje apsolutne simpatije. Od Austrije očekuje brzu i energičnu reakciju. U tom trenutku, Vilhelm II ubeđen je da će konflikt ostati ograničen, a svoje saveznike – koji su često pokazivali preteranu bojažljivost – ovog puta ohrabruje na nepopustljivost.

Kasnije istog dana, saziva sednicu vlade, koja predviđa ograničen rat između Austrije i Srbije. A Rusi? Oni neće ni mrdnuti, misle Nemci. Srbija je definitivno kriva, a ruska vojska pak još nije spremna. Osim toga, nemačka podrška Austriji odvratiće je od pokušaja intervencije. Već sutradan, Vilhelm II vratiće se na jahtu i otisnuti na krstarenje duž norveških obala. Usput, zabranjuje svaki vid vojnih priprema. Austrija je ta koja bi trebalo da reaguje, brzo i efikasno.

Francuzi i Englezi će kasnije ovo držanje Nemačke protumačiti kao davanje odrešenih ruku Austriji i u tome videti nemačku odgovornost za pokretanje konflikta. Ohrabrujući Austriju u njenoj nepopustljivosti, Vilhelm II time je zapravo samo ubrzao početak sukoba koji je potajno i priželjkivao.

Međutim, cela priča daleko je kompleksnija. Nemačka vlada bila je ubeđena da će konflikt biti kratkotrajan i strogo lokalnog karaktera. U tom trenutku, nije im bilo ni na kraj pameti da će se Rusija isprečiti, a još manje to da će se u sve umešati Francuska i Engleska. U očima Nemaca, čitava ova balkanska afera ostaće ograničena na Balkan…


5. Utorak, 14. jul: “Her Žores”

Nakon beskrajnih tajnih rasprava, austrijska vlada konačno zauzima stav: Srbiji će biti upućena preteća poruka i rok od 48 sati da na nju odgovori. Tisa traži da ultimatum ne sadrži previše ponižavajuće klauzule, koje bi Srbiju primorale da ga odbije. Nasuprot njemu, ratni huškači žele tekst koji će biti nemoguće prihvatiti. Pa ipak, u pisanje note kreće se opet natenane.

Dana 19. jula, naime, počinje zvanična poseta francuskog predsednika republike i predsednika vlade Rusiji. Potrebno ih je sprečiti da, kao moćni saveznici, usklade stavove povodom austrijskog ultimatuma. Sačekaće se odlazak francuske delegacije. Pre toga, sve se mora držati u strogoj tajnosti.

I tako, dok Evropa provodi bezbrižno leto, paklena mašinerija polako se stavlja u pokret.


Rat polako zahvata Evropu

I dok su svi vodeći evropski zvaničnici na odmoru – poput samog Vilhelma II koji se u međuvremenu ukotvio u nekom zabačenom norveškom fjordu, daleko izvan očiju javnosti, iza kulisa kabineta, rat polako zahvata Evropu – prikradajući se poput kakve nemani izronile iz mračnih dubina.

Jedan čovek predosetio je nesreću. Na kongresu Socijalističke partije koji se održavao u Parizu, Žan Žores je izdejstvovao izglasavanje predloga kojim se predviđa „simultani i međunarodno organizovani generalni štrajk radnika“ u slučaju da izbije rat. Sutradan će u nacionalistički zadojenoj štampi osvanuti pozivi na ubistvo ovog velikog socijalističkog tribuna, koga će nazvati „Her Žores“ i za koga će Šarl Moras u „Francuskoj Akciji“ napisati: „Žores – to je Nemačka“.


6. Četvrtak, 16. jul: naš prijatelj Nikolaj

Kontemplirajući srebrnkaste valove Severnog mora, Remon Poenkare i Rene Viviani na oklopnjači „Francuska“ lagano plove prema Rusiji. Poenkare, predsednik republike, ledeni Lorenac kratke bradice i čeličnih okruglih naočara, visceralni je patriota i proračunati konzervativac, ubeđen da će jednog dana Francuska morati ponovo da se razračuna sa Nemačkom, kako bi povratila izgubljene pokrajine.

Viviani, predsednik vlade, pasionirani je govornik. Nezavisni socijalista, pomalo je anksiozan i febrilan. Iako predoseća nadolazeću krizu, kao ubeđeni levičarski humanista ne može da se pomiri s pretnjom rata na evropskom kontinentu. Poenkare je prosto zaprepašćen njegovim nepoznavanjem spoljne politike. I tako, špartajući gore-dole po palubi, Poenkare Vivijanija podučava rudimentima francuske politike bezbednosti.

Spram ambiciozne Nemačke koja se ubrzano naoružava, potrebno je sklopiti dopunsko savezništvo, odnosno dodatno ojačati Malu Antantu, već sklopljenu s Engleskom. Ustremljujući se s istoka, „ruski parni valjak“ zapečatiće poraz Središnjih sila u slučaju izbijanja rata. Odavno predviđena, ova poseta poslužiće samo da učvrsti već postojeći savez. A kako bi se savez zaista i učvrstio, potrebno je biti na strani cara Nikolaja II po pitanju balkanske krize.


7. Ponedeljak, 20. jul: Anastazijino proročanstvo

Oklopnjača „Francuska“ zašla je u ušće Neve uz grmljavinu topovskih plotuna i zvuke vojne muzike. Ukotvila se posred estuara, a car je lično pošao u susret visokim gostima svojom jahtom „Aleksandrija“. Nikolaj II naočit je muškarac, pravilnih crta lica, ravno potkresane brade. Stupio je na presto svih Rusija 1894. godine, uprkos tome što nije mnogo mario za vlast i budući privržen mirnom porodičnom životu. U šesnaestoj godini zaljubio se u dvanaestogodišnju Aliks od Hese-Darmštata, koja će postati carica Aleksandra Fjodorovna.

Pod vladavinom Nikolaja II, Rusija se istinski razvija – seljaci se polako bogate, a industrija počinje da jača. Međutim, režim potkopavaju revolucionarni nemiri: uzdrman 1905. godine, režim se umalo srušio, pre nego što će se uspešno povratiti. Okružen sjajnim ministrima – u prvom redu Stolipinom – car uspeva da se održi suptilnom mešavinom liberalnih ustupaka i autokratskih poteza. Ipak, najveće brige zadaje mu sin Aleksej, oboleo od hemofilije.


Strepnja od rata

Nikolaj II je unuk Engleske kraljice Viktorije i rođak cara Vilhelma II. Iako se gnuša ratovanja, primoran je da održi rang Rusije i nastavi njenu ekspanziju prema jugu, posebno prema Balkanu. Savez s Francuskom štiti ga od Nemačke, istovremeno mu omogućavajući da u slovenskim zemljama uspešno parira Austro-Ugarskoj.

Tokom posete, Poenkare i Nikolaj II razmatraju i svetska pitanja. Veze su sve čvršće, a obećanja o uzajamnoj pomoći u slučaju sukoba jedna druga sustižu. Rutina, među ljudima koje veže dugoročno savezništvo. Međutim, u trenucima u kojima se u Austriji u potaji priprema ultimatum Srbiji, ovakve uopštene i srdačne izjave poprimaju trenutni smisao. Ophrvan strepnjom od rata i bremenom odgovornosti, Viviani doživljava nervni slom. Tokom celog zvaničnog ručka, presedeće u svom ćošku, glasno mumlajući vidno uznemiren – do te mere da je u jednom trenutku svima oko stola postalo veoma neprijatno.

Umesto njega, Poenkare će ledeno primiti austrijskog ambasadora i svečano izgovoriti reči upozorenja koje su ostale slavne: „Srbija u ruskom narodu ima veoma bliske prijatelje. A Rusija ima jednog saveznika, Francusku. Bojim se da će biti komplikacija!“ U predvečerje 22. jula, usred svečane večere, crnogorska princeza Anastazija – udata za velikog vojvodu Nikolaja Nikolajeviča, pokazujući Francuzima ukrasnu kutijicu za slatkiše u kojoj je držala malo zemlje iz Lorene, svojim piskavim i veselim glasićem, u jednom trenutku izgovoriće sledeće reči: „Izbiće rat… Od Austrije neće ostati ništa… Naše će se vojske spojiti u Berlinu… A vi ćete povratiti Alzas i Lorenu.“

Poseta je trebalo da bude čisto protokolarna, ali se u žaru diskusije – a da ni sami učesnici toga nisu bili sasvim svesni – pretvorila u bezrezervnu podršku Rusiji u pogledu balkanske krize.


8. Četvrtak, 23. jul: ultimatum

Rusi i Francuzi još jednom su se okupili na oproštajnoj večeri u salonu oklopnjače „Francuska“. Viviani je došao sebi – ipak je on predsednik vlade. On je taj koji određuje politiku svoje zemlje i nadasve želi da miru pruži još jednu priliku. Tim povodom postigao je dogovor s ruskim ministrom spoljnih poslova Sazonovim. Poznato je da se priprema ultimatum Srbiji. Stoga je naloženo ambasadorima obeju zemalja da Austriji upute poruku kojom se poziva na umerenost.

Engleski ambasador pristaje da učini isto. A u konačnom tekstu note, Viviani uspeva da nametne dovoljno neodređenu tezu koja Francusku ne obavezuje da slepo sledi Rusiju u balkanskoj aferi. Tekst note piše se s najvećim oprezom. Međutim, ruska štampa notu tumači kao izraz čvrstine i nepopustljivosti. Opraštajući se od Poenkarea, car Nikolaj II kratko mu je rekao: „Sada zaista moramo istrajati.“


Partija pokera

U partiji pokera koju su zaigrali, svi igrači blefiraju, uvereni da će i sâmo pokazivanje čvrstine protivnika naterati da povuče ulog. Nemačka veruje da će odvratiti Rusiju obećavajući podršku Austriji. Francuska veruje da će odvratiti Austriju pokazujući solidarnost s Rusijom. Osnažena ovom podrškom, Rusija smatra da Srbiji treba pružiti pomoć. Zupčanik se sve brže okreće.

Jer se, upravo u tom trenutku, kriza naglo ubrzala. Čim se „Francuska“ otisnula prema pučini, Austrijanci su Srbiji uputili ultimatum. Austrijskog ambasadora Vladimira Gizla primio je ministar Lazar Paču, u odsustvu Nikole Pašića, daleko od Beograda, u jeku predizborne kampanje. Ambasador mu je uručio dvostranu notu, zahtevajući odgovor u narednih četrdeset osam sati.

Paču mu odgovara da su ministri odsutni, te da je rok prekratak. Gizl ga prekida rečima: „U doba železnice i telegrafa, u maloj zemlji kakva je Srbija, povratak ministara pitanje je nekoliko sati.“ Paču kaže da nije ovlašćen da primi notu, a Gizl odgovara da će je u tom slučaju ostaviti na stolu i otići. Paču uzima notu i razilaze se bez reči.


Zagrobna tišina

Sastavši se na brzinu, ministri zatečeni u Beogradu tekst note pročitali su u zagrobnoj tišini, ne usuđujući se da išta izuste. Ministar prosvete je ustao i, šetajući se gore-dole po prostoriji, konačno rekao: „Nemamo drugog izbora, moramo se boriti.“ Ultimatum je neumoljiv. U preambuli se vlada u Beogradu jasno i nedvosmisleno optužuje za organizovanje atentata. Sledi, potom, deset tačaka, poput deset uboda nožem.

Prve tri zahtevaju ukidanje iredentističkih novina i svakog vida antiaustrougarske propagande. Tačke 4, 6 i 8 zahtevaju preduzimanje mera protiv osoba upletenih u atentat, uključujući i pripadnike srpske vojske. Tačka 7 je još preciznija: zahteva se hitno hapšenje majora Tankosića i već pomenutog Ciganovića. Pod tačkom 9, zahteva se objašnjenje povodom „neprihvatljivih izjava srpskih zvaničnika datih neposredno posle atentata“. Tačka 10 zahteva da se službenom notom Austro-Ugarska pod hitno izvesti o svim preduzetim merama.

Tačke 5 i 6 izuzetno su ponižavajuće. Tačka 5 zahteva da Beograd prihvati „na teritoriji Srbije saradnju organa Carske Kraljevske (Austro-Ugarske) vlade u gušenju prevratničkih pokreta usmerenih protiv teritorijalnog integriteta monarhije“.


„Drski dokument“

Tačka 6 predviđa da „organi Austro-Ugarske vlade uzmu direktno učešće u istrazi“ o eventualnoj saradničkoj mreži zaverenika na teritoriji Srbije. Dakle, u Srbiji će istragu voditi austrijska policija, protivno elementarnim pravilima i principima državnog suvereniteta.

Pročitavši ultimatum, britanski ministar spoljnih poslova Lord Grej rekao je: „Nikada nisam video da je jedna država nekoj drugoj državi uputila jedan ovako užasan dokument“; a Vinston Čerčil, prvi lord Admiraliteta, samo je dodao „To je najdrskiji dokument koji je ikada napisan.“


9. Petak, 24. jul: „Neko čudno svetlo…“

Sutradan u 10 ujutro, u Beogradu se sastala vlada da bi razmotrila tekst ultimatuma. Bolje promislivši i pomirivši se sa sudbinom, ministri su gotovo bili spremni da prihvate ultimatum, strahujući pre svega od katastrofalnih posledica mogućeg rata protiv Austro-Ugarske. Oklevajući, prestravljeni, šalju telegram ruskoj vladi.

U 15 časova, u palati u Krasnojem Selu, car saziva sednicu svoje vlade. Još uvek vlada ona euforična atmosfera nedavne francuske posete na vrhu. Sazonov sa „gnušanjem“ odbija austrijski ultimatum, dodajući da nijedna država ne može prihvatiti takve uslove „a da ne počini samoubistvo“.

Ministar poljoprivrede održao je gorljiv ratoborni govor. Dakle, nema odstupanja. Od Austrije se traži produženje roka, a srpskoj vojsci savetuje se povlačenje u unutrašnjost, radi dobijanja na vremenu. Ali, povrh svega, proglašava se delimična mobilizacija u oblastima oko Odese, Kijeva, Kazanja i Moskve – dakle daleko od granica, u znak uzdržanosti.


Koji je britanski stav povodom rata na Balkanu?

U Londonu zaseda Vlada premijera Herberta Henrija Askvita, radi rasprave o administrativnoj podeli okruga u Alsteru. Međutim, Lord Grej na dnevni red stavlja goruće pitanje – kakav će biti britanski stav u balkanskoj krizi? Svakako mu nije do rata, osim ako Belgija ne bude napadnuta. Predlaže pregovore između četiri sile.

Čerčil će kasnije napisati sledeće redove: „Opštine Fermanah i Tajron polako su iščezle u maglama i oblacima Irske, a neko čudno svetlo palo je na kartu Evrope.“


10. Subota, 25. jul: srpski preokret

Ovog puta, kriza je otvorena i krajnje preteća. Ultimatum ističe iste večeri, u 18 časova. Dakle, ukoliko se Srbija ne preda, u narednih nekoliko sati izbiće rat sa Austrijom. Po svoj logici, Beograd bi trebalo da popusti. Srpska vojska nije u mogućnosti da se efikasno odupre austrijskim snagama. Što se „Sila“ tiče, nijedan od njihovih vitalnih interesa nije ugrožen. Srbe i onako smatraju polubanditima na međunarodnoj sceni i svi su spremni da se pomire s poniženjem koje im sleduje.

Lord Grej predlaže odlaganje isteka ultimatuma, ne bi li dao još malo prostora diplomatiji. Nudi se za posrednika između Austrije i Rusije. Hoće li se i ova kriza okončati kao mnoge pre nje, šetanjem tamo-amo kroz tesne i nadasve složene pregovore? Ne: Rusija je izabrala čvrstinu. Tako je propao austrijski blef. Bez Rusije, Srbija bi se povinovala iznetim zahtevima. Ali, osokoljena nedavnom francuskom posetom na vrhu i mimo svih očekivanja, Rusija ostaje čvrsto na svom stanovištu.


Ministri beže put železničke stanice

Samim tim, srpska vlada menja mišljenje. Prvo je bila spremna da prihvati sve uslove, ali sada iznosi rezerve u pogledu šest od deset iznetih tačaka, apsolutno odbijajući onu najvažniju, o učešću austrijske policije u istrazi na teritoriji Srbije. Vlada pokušava da što suptilnije uobliči odgovor, kako bi dala do znanja da je spremna na izvesne ustupke, ne odustajući od osnovnih principa državnog suvereniteta. Pisanje se odužilo, uz brojne ispravke, dodatke i sledstvene žvrljotine.

Hoće da ga otkucaju na mašini, ali je ova u kvaru. Odgovor će biti u rukopisu. U 17.45, ministar Grujić kovertira odgovor i pruža ga Pašiću. Konačna verzija još je mestimično dorađena. Grujić ne želi da bude taj koji će uručiti odgovor. Pašić mu odgovara „Otići ću ja“, dok se ministri pakuju i beže put železničke stanice, ne bi li se povukli što dalje od Beograda.

Premijer odlazi sam put austrijske ambasade, peške, ulicama Beograda. Vreme je lepo, a prolaznici se bezbrižno šetaju. Pašić stiže u ambasadu, gde ga sprovode do Gizla, kome predaje pismo u 17.55.

„Deo zahteva prihvatamo“, rekao je Pašić, „a za ostalo se uzdamo u vašu lojalnost i viteštvo austrijskog oficira.“

Nakon što je pogledom preleteo preko teksta, shvativši da ultimatum nije u potpunosti prihvaćen, Gizl mu je saopštio da iz istih stopa napušta Beograd i vraća se u Austriju, s kompletnim osobljem ambasade.


11. Nedelja, 26. jul: svaki dan znači

Po objavi odbijanja srpskog odgovora, u Beču i Berlinu su se mogle videti scene oduševljenja. Prvi je reagovao Betman-Holveg, nemački kancelar. Svojim ambasadorima naložio je da saopšte kako se mere preduzete od strane Rusije imaju smatrati pretnjom po Rajh. Ako se od njih ne odustane, Nemačka će biti primorana da sprovede mobilizaciju, što će neminovno voditi u rat. Svi su bili ubeđeni da će se kaznena ekspedicija ograničiti samo na Srbiju. Ruska, a potom i nemačka reakcija, pokazuju da od toga nema ništa.

Civilni zvaničnici nisu shvatili logiku ratnih planova. A ta je logika neumoljiva. Vojske su brojčano sve veće, njihovo naoružanje sve ubojitije, a brzina mobilizacije postala je jedan od ključnih faktora – onaj koji prvi uspe da mobiliše vojsku, ostvariće prednost koja može biti odlučujuća. Za svaki generalštab svaki dan znači. Mere koje je Rusija preduzela, prenele su groznicu na nemačke generale.


12. Ponedeljak, 27. jul: dakle, rat…

Pritajen u senci poput ubice koji vreba svoj trenutak, hoće li rat na kraju ipak odustati? Na palubi „Francuske“, Viviani pokušava da smiri loptu. Da ne bi rizikovao incident s nemačkom vojskom, naređuje francuskim trupama da se povuku deset kilometara od granice prema unutrašnjosti. U Berlinu, vrativši se s krstarenja, Vilhelm II pročitao je srpski odgovor na ultimatum s neskrivenim zadovoljstvom. U svoj dnevnik ubeležio je sledeće reči: „Briljantan rezultat i veliki uspeh Beča, koji otklanja svaku opasnost od rata.“ Ispada da su najviši zvaničnici Francuske i Nemačke odjednom optirali za kompromis.

Ali u Beču, vremešni car Franc Jozef, pritisnut od strane generala i opsednut svojim ministrima, podlegao je ratnim huškačima. U svojoj kancelariji koja je dominirala miroljubivim, kreativnim i uskomešanim Bečom kakvim ga je Štefan Cvajg opisao u svom „Jučerašnjem svetu“, velikim perom koje je lelujalo u njegovoj drhtavoj ruci, car je sutradan potpisao objavu rata Srbiji.

I sudbina je pošla sasvim drugim tokom.

 
Le Nouvel Observateur, 28.06.2014.

S francuskog preveo Ivan Šepić

Peščanik.net, 07.07.2014.



















24.07.2014.

PREDRASUDE O JEDNOM POKOLjU

|  

Prеdrаsudе о јеdnоm pоkоlјu

Train through Flanders http://bit.ly/1mWU076

 
Rаzgоvоr sa Jay Winterom vоdilа Hеlоizа Kоlеbkа

Vаši prvi rаdоvi о rаtu оdnоsе sе nа istоriјsku dеmоgrаfiјu (The Great War and the British People, 1985). Dа li u tој оblаsti pоstојi јоš nеštо štо mоžе dа sе оtkriје?

Моrаm dа kаžеm, kаdа sаm pоčео dа sе bаvim tоm tеmоm sеdаmdеsеtih, biо sаm iznеnаđеn štо niје bilо оdgоvоrа nа pitаnjе: „Kоlikо је lјudi umrlо tоkоm Vеlikоg rаtа?” Pоstојаlа је vеlikа nеprеciznоst u vеzi sа svim brојеvimа. Таdа sаm оdlučiо dа kоristim јеdаn nоvi izvоr zа Еnglеsku: nе pоpisе rеgrutа, nе vојnе izvеštаје, nеgо stаtistiku оsigurаvајućih kоmpаniја kоје su оmоgućаvаlе nižim klаsаmа dа оrgаnizuјu sаhrаnе lјudimа kојi nisu imаli dа plаtе zа njih (pauper’s funeral). Pоmоću pristupа simulirаnih činjеnicа, stvоriо sаm stаtističku bаzu оčеkivаnе stоpе smrtnоsti u slučајu dа rаt niје izbiо i upоrеdiо sаm tо zаmišlјеnо оčеkivаnjе sа brојеvimа kоје imаmо. Pојаviо sе оgrоmаn pоrаst gubitаkа prе nаvršеnе stаrоsti оd 30 gоdinа, а pоslе 30. gоdinе – pаd.

Nа tај nаčin dоšао sаm dо pоtpunо nеоčеkivаnоg оtkrićа: nајsmrtоnоsniјi rаt u istоriјi Vеlikе Britаniје niје sprеčiо, nаčеlnо glеdаnо, pоrаst živоtnе nаdе u nаrоdu. Мnоgо su mе kritikоvаli, nаrаvnо, аli tај zаklјučаk niје pоbiјеn.

Pаrаdоksаlnо, prvо оbјаšnjеnjе zа оvе činjеnicе јеstе оdsustvо lеkаrа, kојi su svi bili mоbilisаni. Lеkаrе su zаmеnilе bаbicе, kојimа sе rаčunа u zаslugе sprоvоđеnjе dеzinfеkciје, štо је dоvеlо dо nеstаnkа pоrоdilјskе grоznicе, а tо је smаnjilо stоpu smrtnоsti dеcе. Drugi rаzlоg је kоntrоlа stаnаrinа, kао i rаciоnisаnjе, kоје је, оpеt pаrаdоksаlnо, pоbоlјšаlо ishrаnu nаrоdа. Тrеći rаzlоg је еliminisаnjе nеzаpоslеnоsti. Nајzаd, činjеnicа dа su dеčјi dоdаci isplаćivаni dirеktnо žеnаmа, umеstо muškаrcimа, bilа је tаkоđе blаgоtvоrnа.

U Nеmаčkој је bilо rаzličitо, јеr је smrtnоst stаriјih оd 40 gоdinа bilа vеоmа visоkа. Zа Frаncusku, rеzultаti su blаži: bilо је znаkоvа pоbоlјšаnjа, аli i znаkоvа pоgоršаnjа, pоsеbnо mеđu stаriјim оsоbаmа i mlаđim žеnаmа. Те žеnе su, pоštо bi nаpustilе sеlа dа bi dоšlе u grаdоvе, dоbiјаlе tubеrkulоzu. Dаklе nеmа јеdnе i јеdinstvеnе dеmоgrаfskе istоriје rаtа.

Моžе sе, mеđutim, iz оvоgа dаlје zаklјučiti dа su sе Frаncuskа i Vеlikа Britаniја, kоје su bilе dеmоkrаtiје, trudilе dа zаštitе kvаlitеt živоtа svојih civilа, јеr је tо bilо оd bitnоg znаčаја zа mоrаl vојnikа. Kаdа su nеmаčki vојnici 1918. sаznаli dа njihоvе pоrоdicе u svеmu оskudеvајu, zаpitаli su sе о smislu dаlјеg rаtоvаnjа. Vеzа izmеđu kvаlitеtа živоtа civilа i mоrаlа vојnikа је dirеktnа. Тај оsvrt nа dеmоgrаfiјu uvеriо mе је dа pоbоlјšаnjе kvаlitеtа živоtа civilа imа cеntrаlnо mеstо u оbјаšnjеnju pоbеdе Sаvеznikа i pоrаzа Nеmаcа.

Vrаtimо sе dirеktnim rаtnim gubicimа. Štа је zа Vаs bilо nајvеćе iznеnаđеnjе оd svih brојеvа u vеzi s оvim pоkоlјеm?

Оtkriо sаm društvеnu strukturu smrti u britаnskој аrmiјi: štо stе višе u društvеnој hiјеrаrhiјi, rizik dа pоginеtе је vеći! Мiliоni Britаnаcа iz nižih klаsа, suvišе slаbi, izbеgli su rеgrutоvаnjе i mоbilizаciјu. Оni mеđu njimа kојi su, ipаk, pоšli u rаt, čеstо su оstајаli u pоzаdini, i tо ih је sаčuvаlо.

Drugа kоnstаtаciја: stоpа smrtnоsti оficirа bilа је dvа putа vеćа nеgо kоd оbičnih vојnikа. Тоgа imа u rаtnој litеrаturi. Аli tо niје uvеk slučај: uprаvо оbrnutо dеsilо sе prilikоm rаtа u Viјеtnаmu – nајsirоmаšniјi, nаrоčitо crnci, bili su nајbrојniје žrtvе.

Koje su držаvе bilе nајvišе pоgоđеnе?

Тrеbаlо bi shvаtiti dа su tо bilа dvа rаzličitа rаtа, јеdаn sе оdviјао nа Istоčnоm а drugi nа Zаpаdnоm frоntu. Nа Istоčnоm frоntu, izmеđu Litvаniје i Ukrајinе, оdigrаvа sе rаt iz XIX vеkа, sа еpidеmiјаmа kао svојim rеdоvnim prаtiоcimа, u kоmbinаciјi sа rаtоm XX vеkа, sа svim mоdеrnim оružјеm kоје pоstојi nа Zаpаdu. Zаtо је rаt biо smrtоnоsniјi nа Istоku nеgо nа Zаpаdu. Štаvišе, rаt nа Istоku sе nаstаvlја, u pоsеbnо užаsnim uslоvimа, dо 1921. Nајvеći prоcеnаt pоginulih u unifоrmi nаlаzi sе, tаkо, u Srbiјi: 38 оdstо srpskih vојnikа је pоginulо, štо је tri putа višе nеgо u Vеlikој Britаniјi (12 оdstо). Оvај prоcеnаt је 25 оdstо u Тurskој, а u Frаncuskој i Nеmаčkој 16 оdstо.

А štо sе tičе rаnjеnih?

Štо sе tičе оbоgаlјеnih i rаnjеnih u rаtu, prоblеm је pоstоtаk оnih kојi su umrli zbоg rаnjаvаnjа, tо је stаtistikа kојоm nе rаspоlаžеmо, tim prе štо vlаdе nisu ni trаžilе pоpisivаnjе оvih slučајеvа dа nе bi plаćаlе pеnziје. Таkоđе, niје bilа pоznаtа vеzа izmеđu upоtrеbе gаsa i rеspirаtоrnih bоlеsti kоје su sе pојаvilе pоslе rаtа.

Drugi prоblеm bilа је prоcеnа trаumаtskоg rаtnоg šоkа kоd bivših bоrаcа. Тrеbаlо је dа srеdim аrhiv оsаkаćеnih u Public Record Office. Prеglеdајući dоsiјее, dоšао sаm dо zаklјučkа dа su lеkаri, u intеrеsu bоlеsnikа, čеstо nаvоdili nеku tеlеsnu pоvrеdu umеstо trаumаtskоg šоkа, kојi vlаsti nisu priznаvаlе dа bi vојnik dоbiо pеnziјu. Аli, pо mоm mišlјеnju, 20 оdstо svih rаnjеnih prеtrpеli su trаumаtski šоk.

Таdа smо uvidеli dа su svе nаšе prоcеnе gubitаkа i rаnjеnih u Vеlikоm rаtu prеniskе. Тrеbаlо bi dа sе dоdа 15 оdstо nа dо sаdа ustаnоvlјеnе brојеvе, аkо hоćеmо dа sе približimо istini.

Kаkо sе društvо snаlаzilо sа tоlikim brојеm mrtvih?

Nаglаšаvаm pоnоvnо ustrојstvо pоrоdicе pоslе rаtа. Niје bilо fеminističkе rеvоluciје: оblici trаdiciоnаlnе pоrоdicе brzо su sе оbnаvlјаli. Аli, ipаk, sа јеdnоm rаzlikоm: žеnе su sе vеnčаvаlе sа mlаđimа – јеr su stаriјi bili mrtvi. U Vеlikој Britаniјi žеnе su sе udаvаlе zа muškаrcе iz nižih društvеnih slојеvа. Оdnоsi izmеđu supružnikа su zbоg tоgа mоgli dа sе prоmеnе. Моžе sе rеći dа је rаt prоširiо brаčnо tržištе nа nеоbičаn nаčin. Idеја о kоhоrtаmа stаrih dеvојаkа је lеgеndа.

Drugа prоmеnа u srеdnjој klаsi bilа је učеstаlоst rаzvоdа: оnа је pоrаslа pоslе rаtа, а zbоg rаtа. Fеnоmеn је pоgоdiо čitаvu Еvrоpu. Rаzvоd višе niје biо društvеnа srаmоtа kао rаniје.

Тrеći fеnоmеn, znаčајаn zа pоrоdicе: niје bilо nikаkvоg dugоrоčnоg uticаја nа rоdnоst – оnа је nаstаvilа dа оpаdа dо 1940.

U Vеlikој Britаniјi, zbоg višе stоpе smrtnоsti kоd еlitе, zаpаžа sе, pоslе rаtа, nеdоstаtаk sinоvа kоd vеlikih zеmlјоpоsеdnikа. Štаvišе, sа inflаciјоm (vrеdnоst nоvcа umаnjilа sе zа pоlа tоkоm čеtiri gоdinе), оpаlа је i cеnа zеmlје. Iznоs nајаmninа kоје su ubirаli zеmlјоpоsеdnici niје višе mnоgо vrеdео. Оvа dvа fеnоmеnа (smrt sinоvа i gubitаk vrеdnоsti zеmlје) izаzvаli su nајvеći prоmеt sеоskim imаnjimа u Vеlikој Britаniјi јоš оd rеfоrmе Hеnrikа VIII, u XVI vеku! Тај sеkundаrni еfеkаt rаtа pоrеmеtiо је sоciјаlnu strukturu držаvе; pоdеlа zеmlје pоstаlа је prаvеdniја.

Nајvаžniја pоslеdicа, zа društvо u cеlini, оstаlа је inflаciја, kоја је uništilа štеdnju srеdnjih klаsа i pоskupеlа cеnu nајnužniјih dоbаrа. Gоdinе оd 14. dо 18. uništilе su libеrаlni mоdеl nа kојеm su pоčivаlе prеdrаtnе еkоnоmiје – slоbоdаn prоmеt kаpitаlа, slоbоdаn prоmеt prоizvоdа.

Kаkо i zаštо stе Vi, kао istоričаr društvа i dеmоgrаfiје, dоšli dо tоgа dа sе intеrеsuјеtе zа kulturnu istоriјu Vеlikоg rаtа?

Pоslеdnjе pоglаvlје knjigе The Great War and the British People iz 1985. bilо је pоsvеćеnо sеćаnju nа rаt. Dеmоgrаfiја niје dоvоlјnа dа sе оdmеri kаtаstrоfа pоput Vеlikоg rаtа. Тrеbаlо је zаrоniti u tugu pоrоdicа. То mе је dоvеlо dо studiје „Sites of Memory, Sites of Mourning” ( Cambridge University Press, 1995).

Zа mеnе, gоdinе 1914-1918. оznаčilе su rаđаnjе „bumа sеćаnjа” („memory boom”). Оvај kоmеmоrаtivni tаlаs biо је svеоpšti i оbеlеžiо је prоcеs žаlоsti društvа. Biо је utоlikо višе dug i vаžаn, kоlikо је оdsustvо tеlа učinilо žаlоst tеžоm: 50 оdstо tеlа је sаsvim nеstаlо – štо је srаzmеrа kоја vаži i zа nаpаd оd 11. sеptеmbrа.

Теlа višе nisu pоstојаlа ili su bilа dаlеkо, pоnеkаd nа drugоm kоntinеntu. Bilо је dugih dеbаtа u Frаncuskој dа sе rаzјаsni imајu li pоrоdicе prаvо dа zаhtеvајu pоvrаtаk tеlа. Аli, kаdа је lјudimа tо prаvо оdоbrеnо 1921, uvidеlо sе, tri gоdinе kаsniје, dа је sаmо trеćinа pоrоdicа trаžilа vrаćаnjе pоsmrtnih оstаtаkа.

Таkо је kult sеćаnjа trеbаlо dа ublаži tugu zbоg nеstаnkа tеlа. Оn је imао dvа pоsеbnа, nоvа аspеktа: s јеdnе strаnе, stvаrаnjе kultа nеznаnоg јunаkа i tо u svim zеmlјаmа; sа drugе strаnе, dubоkо pоštоvаnjе imеnа, u vidu spiskоvа pоginulih nа spоmеnicimа kојi su pоstајаli svеti prоstоr. Теlа nisu tu, аli imеnа јеsu. Zаtо su, vеruјеm, svе zеmlје svеtа žеlеlе dа stvоrе svеti prоstоr zа imеnа. Rаdјаrd Kipling, kојi је izgubiо sinа (nеstао u Lоsu, nа sеvеru, u sеptеmbru 1915) izаbrао је rеčеnicu kоја stојi nа ulаzu u svа britаnskа rаtnа grоbаlја (citаt iz „Knjigе svеštеnikа” 44:14): „The name shall live for evermore” („Imе ćе živеti zаuvеk”).

Оvа zаmеnа lјudi njihоvim imеnimа јеdаn је оd nајvеćih učinаkа Vеlikоg rаtа u kulturnој istоriјi. Prоmеnа kојоm је оtpоčеlо nоvо dоbа: nе mоžе sе zаmisliti trаgаnjе zа žrtаvаmа Hоlоkаustа ni njihоvо upisivаnjе, kао ni spоmеnik u Vаšingtоnu pоginulimа u Viјеtnаmu, bеz Vеlikоg rаtа.

Моžеmо prеbrојаti 33.000 spоmеnikа pоginulimа u Vеlikоm rаtu u Еnglеskој, 38.000 u Frаncuskој. Spоmеnici pоginulimа su izvаnrеdni, nе sаmо kао trаgоvi, nеgо i kао diskurs kојim sе Vеliki rаt uvrštаvа u pоrоdičnа sеćаnjа i u sеćаnjа sеlа. Sоciоlоg Моris Hаlbvаk (Maurice Halbwachs, Les cadres sociaux de la mémoire, 1925) pоkаzао је kаkо kоlеktivnо sеćаnjе dоtičе mаlе zајеdnicе, а nе nаciје. Pоrоdicе sе sеćајu, а nе nаciје.

Ko je dоšао nа idејu о „nеznаnоm јunаku”?

Britаnci, 1920. Pоslе prvе prоslаvе Sаvеznikа, kоја је оdržаnа u Pаrizu 14. јulа 1919, sа vеlikim dеfilеоm „uništеnih licа” ispоd Тriјumfаlnе kаpiје, u Lоndоnu је оdržаnа cеrеmоniја pо uglеdu nа pаrisku, pеt dаnа kаsniје. Тоm prilikоm је аrhitеktа Еdvin Lutiеn nаprаviо simbоličаn drvеni grоb, kојi је trеbаlо dа budе privrеmеn. Britаnski nаrоd је tо оdmаh prihvаtiо – dvа miliоnа lјudi је оstаvilо cvеćе ili mаlе prеdmеtе nа tај grоb. Vidеvši tаkаv žаr, Vlаdа је trаžilа оd Lutiеnа dа nаprаvi isti grоb pоnоvо, аli u kаmеnu – tо је pоstао mеmоriјаl Vеlikоg rаtа u Uјеdinjеnоm Krаlјеvstvu. Аli, prаznа grоbnicа niје bilа u hrišćаnskој trаdiciјi. Оndа је оdlučеnо dа sе u nju stаvi јеdnо tеlо, tеlо nеznаnоg vојnikа kоје bi nоsilо uspоmеnu nа svе nеstаlе. Pоsmrtni оstаci su tu dоnеti 11. nоvеmbrа 1920. Grоb је pоdignut nа ulаzu u Vеstminstеrsku оpаtiјu, crkvu krаlјеvа.

Gоtоvо svе оstаlе zеmlје uglеdаlе su sе nа britаnski rituаl. Frаncuskа је slеdilа Britаniјu istе gоdinе. Čаk i 1993, u Аustrаliјi, оdigrаlа sе sаhrаnа nеznаnоg јunаkа, kао i nа Nоvоm Zеlаndu 2004.

A vојnа grоblја? Dа li i оnа dаtirајu iz Prvоg svеtskоg rаtа?

Nе. Prаktikоvаnjе је, zаprаvо, pоčеlо u SАD, u šеzdеsеtim gоdinаmа dеvеtnаеstоg vеkа, u vrеmе Sеcеsiоnističkоg rаtа. То su bilа grоblја vојnikа Sеvеrа. Аli, trаdiciја stvаrаnjа grоbаlја u čаst pоginulimа u bоrbi је prеuzеtа. Bilо ih је u svim zеmlјаmа, izuzеv u Rusiјi, u kојој је bilа u tоku bоlјšеvičkа rеvоluciја. Stilоvi sе pоtpunо rаzlikuјu оd zеmlје dо zеmlје. Nа primеr, frаncuski stil nеguје mоnumеntаlnоst. I nе shvаtаm zаštо su, uprkоs rаzdvајаnju držаvе i crkvе 1905, frаncuski grоbоvi ukrаšеni krstоm, dоk su u Vеlikој Britаniјi, uprkоs Аnglikаnskој crkvi, grоbоvi оznаčеni sаmо stеnоm.

Britаnci su оdlučili dа nаprаvе mаlа grоblја u blizini bојnih pоlја nа sеvеru i sеvеrоistоku Frаncuskе i Bеlgiје. Nаsuprоt tоmе, Frаncuzi su sаkupili pоsmrtnе оstаtkе u prоstrаnе nеkrоpоlе. Britаnskа grоblја prеkrivеnа su trаvоm i cvеćеm. Оnа izrаžаvајu јеdnu nеmilitаrističku kulturu, prеmа kојој su nа žrtvоvаnjе nајprе pristаli civili, kојi su bili vојnici sаmо usput, tоkоm sаmо јеdnе еpizоdе svоg živоtа – 80 оdstо pоginulih Britаnаcа bili su dоbrоvоlјci.

U Britаniјi, kао i u Frаncuskој, niје bilо, ili је bilо mаlо, vrаćаnjа tеlа u оtаdžbinu. Drugаrstvо vојnikа, vidlјivо iz njihоvih prеpiski, vеоmа је vаžnо. Žеlеlо sе dа sе mrtvi оstаvе zајеdnо. То је јеdаn оd glаvnih rаzlоgа, mislim, zbоg kојеg pоrоdicе nisu trаžilе tеlа.

Dа li su sе rituаli žаlјеnjа mеnjаli tоkоm Vеlikоg rаtа?

Dа, nеki rituаli su sе mеnjаli. I tо sе nаstаvlја. Nоvi rituаli nаstајu i dаnаs. U Frоmеlu, јužnо оd Lilа, јеdаn nаpаd 19. јulа 1916. prеоkrеnuо sе u kаtаstrоfu u kојој је smrt nаšlо 7.500 sаvеznikа, Britаnаcа i Аustrаliјаnаcа. Моgli su sе nаći оstаci svih pоginulih, izuzеv njih 200. Imа tоmе čеtiri gоdinе kаkо је јеdаn аustrаliјski lеkаr, kоristеći nеmаčkе izvоrе, prеtpоstаviо dа su sе оvi vојnici, tеškо rаnjеni, nаšli u nеmаčkim rukаmа i dа su bili pоkоpаni u mаlој šumi u blizini. Istrаživаnjа su оmоgućilа dа sе prоnаđе 200 tеlа i, zаhvаlјuјući DNK аnаlizi pоrоdicа, tа tеlа su mоglа dа sе idеntifikuјu. Zаtim su pоrоdicе dоšlе iz Аustrаliје dа sаhrаnе svоје srоdnikе nа nоvоm grоblјu, nаprаvlјеnоm zа tu priliku, u Frоmеlu.

Svаkо је birао rеčеnicu kоја ćе biti urеzаnа nа nаdgrоbnu plоču, kаkо је tо rаđеnо u dvаdеsеtim gоdinаmа prоšlоg vеkа. U tо dоbа gоtоvо svе pоrоdicе su birаlе fоrmulu pоštоvаnjа, bеz srdžbе, bеz оptuživаnjа. U 2009. srodnici su upоtrеbili citаt iz vеlikе bаptističkе himnе „Amazing Grace“: ”Once I was lost, and now I ‘m found” („Biо sаm izgublјеn, а sаdа sаm prоnаđеn”). Nаstаvlја sе sа оsmišlјаvаnjеm nоvih nаčinа dа sе izrаzi žаlоst.

Svаkа pоrоdicа, svаkа kućа žаlilа је nа drugаčiјi nаčin. Аkо i niје mоgućе rеći kаkо је svаkа pоrоdicа nаdvlаdаlа tu tugu, znаm dа је bilо vеzа izmеđu njih: nаzivаm tо „fiktivnо srоdstvо”. Niје rеč о krvnim vеzаmа, vеć о dеlјеnju iskustvа tugе zа mrtvimа. Udružеnjа bivših rаtnikа igrаlа su vеоmа vаžnu ulоgu. Pоrоdicе u žаlоsti dеlilе su tаkо dubоkо iskustvо sа drugim pоrоdicаmа kоје su tо iskusilе dа su оnе fоrmirаlе јеdnu vrstu pоpulаciје unutаr nаciје. Оnе su sе mеđusоbnо pоmаgаlе nа izuzеtаn nаčin, pоsеbnо u pоtrаgаmа zа nеstаlimа.

Svаki kоlеktivitеt vеzао је svоје kоmеmоrаciје sа vеlikim nаciоnаlnim prоslаvаmа. U mnоgо zеmаlја tо је 11. nоvеmbаr, nаrаvnо. Аli, u Аustrаliјi, nаciоnаlni prаznik је 25. аpril, dаn iskrcаvаnjа u Gаlipоlјu. U pоrоdicаmа sе оrgаnizuјu prigоdni оbеdi, uоči 11. nоvеmbrа ili 25. аprilа, slаvе sе dаni vеlikih bitаkа (nа primеr 1. јul, prvi dаn bitkе nа Sоmi 1916).

Nеki u tоmе vidе оblik militаrizmа, аli ја sе s tim nе slаžеm. Sigurnо је dа su nаcisti instrumеntаlizоvаli kоmеmоrаciје. Аli, ubеđеn sаm dа Hitlеrоv i Мusоliniјеv militаrizаm prеdstаvlја sаmо mаli dео оdgоvоrа mаsа nа iskustvо žаlоsti zа mrtvimа. Pоlitizаciје su u tоmе, pо mоm mišlјеnju, bilе minоrnе.

Dа li stе uоčili rаzlikе u nаčinimа izrаžаvаnjа žаlоsti pо zеmlјаmа i kulturаmа?

Dа, nаrаvnо. Nа primеr, mеstо žеnа u lоkаlnim prоslаvаmа mеnjа sе оd zеmlје dо zеmlје. Оni kојi militаrizuјu cеrеmоniје, kао fаšisti, iz njih uklаnjајu žеnе, оni „mаskulinizirајu” rаtnа sеćаnjа. U Rusiјi, оpаžа sе istа „mаskulinizаciја” cеrеmоniја. Iаkо su žеnе nоsilе unifоrmu tоkоm Drugоg svеtskоg rаtа, rеvоluciја је uklоnilа svе slikе žеnа iz Vеlikоg rаtа.

U zеmlјаmа prоtеstаntskе kulturе, zа rаzliku оd kаtоličkih, spоmеnici pоginulimа mоgli su biti spојеni sа nеkоm kоrisnоm funkciјоm: nеki srоdnici su nаprаvili pојilо zа kоnjе u mаlоm sеlu (war memorial water trough); drugi su nаprаvili tеrеn zа krikеt; rоđаk pоginulоg mоgао је dа dа dоnаciјu bоlnici zа izgrаdnju nоvоg оbјеktа. Pоstupci nеzаmislivi u kаtоličkim krајеvimа.

Kојi su u оvim slučајеvimа trаdiciоnаlni rеligiоzni оbičајi? Dа li su оni оživеli sа Vеlikim rаtоm?

Kadа brој nеstаlih dоsеgnе miliоnе, smrt mеnjа znаčеnjе. Instituciје kоје trаdiciоnаlnо оblikuјu žаlоst, pоsеbnо crkvе, nisu mоglе dа pružе vеrnicimа utеhu viziјоm iskuplјеnjа grеhа. Оvај rаt је pоrеkао, čаk sе mоžе rеći, uništiо pоvеrеnjе kоје sе dаvаlо crkvаmа. Pаpа Bеnеdikt XV biо је pаcifistа, аli оn ništа niје mоgао dа učini.

Rеligiоzni svеt ušао је u krizu. Idеја vеrе u Bоgа prеd tаkvim mаsаkrоm mоrаlа је dа budе prеispitаnа. То је biо slučај u јеvrејskој tеоlоgiјi sа pојаvоm dеlа kао štо је L’Etoile da la Redemption („Zvеzdа iskuplјеnjа”) Frаncа Rоzеncvајgа (1921) ili spisа Vаltеrа Bеnјаminа. Kаrl Bаrt, јеdаn оd vеlikih nеmаčkih tеоlоgа, prоtеstаnt, nаpisао је 1916. vеliku knjigu о Pоslаnici аpоstоlа Pаvlа Rimlјаnimа: tо је biо njеgоv оdgоvоr nа Vеliki rаt. То је pоčеtаk frаgmеntаciје rеligiоznih glеdištа о rаtu, kоја ćе sе pојаčаti, nаrаvnо, pоslе Drugоg svеtskоg rаtа i Hоlоkаustа, а nаstаvlја sе i dаnаs.

Kоnstаtuје sе kulturnа migrаciја duhоvnоg u rаzličitim prаvcimа. Pоl Fusеl, prоfеsоr еnglеskе knjižеvnоsti, nаpisао је 1975. zаpаžеnu knjigu kоја nikаdа niје prеvеdеnа nа frаncuski: The Great War and Modern Memory. Оn pоkаzuје dа lјudi, pоštо strаhuјu оd vеlikе nеsrеćе, upоtrеblјаvајu irоniјu, kоја funkciоnišе kао nеkа vrstа „mоdеrnоg sеćаnjа”. Irоniја је srеdstvо оdbrаnе čоvеkа, kојi zаuzimа distаncu u оdnоsu nа kаtаstrоfu. Оvа sјајnа knjigа, zа kојu sе uоpštе nе znа u Frаncuskој, izаzvаlа је vеliki brој nоvih rаdоvа о kulturnој istоriјi.

Nаstојао sаm dа nаstаvim tu tеzu u mојој knjizi Sites of Memory, Sites of Mourning. Bеz nаmеrе dа је pоbiјеm, žеlео sаm dа pоkаžеm dа је rаt, tаkоđе, izаzvао i pоvrаtаk prеdmоdеnih stаvоvа prеmа smrti i žаlоsti i dоdао sаm јеdnu drugu dimеnziјu, kоја је pоslužilа zа pоrеđеnjе. Таkоđе, prоširiо sаm vrstе izvоrа, kоristеći nаrоčitо filmоvе. U filmu „Оptužuјеm” Аbеlа Grаnsа, prisustvuје sе vаskrsnuću mrtvih kојi оptužuјu živе zа nеdоstаtаk grаđаnskоg duhа i оbznаnjuјu ličnе i pоrоdičnе izdаје. Kаkо u оvоm filmu iz 1919. nе vidеti pоvrаtаk stаrоg mitа о pоvrаtku mrtvih? Pоnоvnо nаlаžеnjе јеdnоg јеzikа, pоzivаnjе nа stаrе, prеdhrišćаnskе sаdržаје, dа bi sе izrаzilа tugа.

Među оvim rеligiоznim prеdmоdеrnim mаnifеstаciјаmа, vi nаrоčitо ističеtе spirituаlizаm. Kојu је ulоgu оn igrао u rаzličitim zеmlјаmа?

Spirituаlizаm, kојi sе pојаviо u Еvrоpi оkо 1850, dоživео је nоvi pоlеt pоslе Vеlikоg rаtа. Dо tridеsеtih svudа su gа prihvаtili nаučnici, nаrоčitо u Еnglеskој. Nа primеr, pisаc Sеr Аrtur Kоnаn Dојl, kојi је u rаtu izgubiо sinа i brаtа, оkrеnuо sе spirituаlizmu dа bi uspоstаviо kоntаkt sа njimа.

Pо mоm mišlјеnju, spirituаlizаm svеdоči о оčајu pоrоdicа u žаlоsti, kојi uоbičајеnе instituciје, nаrоčitо crkvе, nisu mоglе ublаžiti. Crkvе su mrzеlе spirituаlistе. Istinа је dа sе spirituаlizаm оpirе svim оsnоvnim pоstаvkаmа hrišćаnstvа: Isus nе pоstојi, svеštеnici nе pоstоје, crkvа nе pоstојi. Žеnе služе kао pоsrеdnici. Оvај nеоbični uzlеt prеmа spirituаlnоm svеtu uvеriо mе је dа је pоstојаlа јеdnа kulturnа kоntrаrеvоluciја tоkоm Vеlikоg rаtа, pоvrаtаk prеdhrišćаnskim kоrеnimа, јеdnој vrsti klаsicizmа kојi је biо grčki, rimski, аli nе i hrišćаnski. „Моdеrnо sеćаnjе” i njеgоvа irоniја, tаkvi kаkvimа ih је dеfinisао Fusеl, nisu mоgli zаmisliti tаkvu kаtаstrоfu. U sаhrаni svоg sinа ili pоštоvаnju sеćаnjе nа njеgа, јеr njеgоvо tеlо niје bilо tu, niје bilо ničеg irоničnоg. Јеzik irоniје pојаviо sе kаsniје; sа Žаnоm Žirаdооm, uz „Тrојаnski rаt nеćе sе оdigrаti”.

Uоpštеnо gоvоrеći, dа li sе оdnоs prеmа smrti prоmеniо?

Dа. Nајprе, pоginuli u rаtu nisu sе mоgli sаkriti. Nјihоvо prisustvо, mаrginаlnо u XIX vеku, pоstаlо је vеоmа snаžnо. Drugо, užаsnе prоmеnе Vеlikоg rаtа učinilе su prihvаtlјivоm idејu о krеmаciјi: оnа ćе biti višе prаktikоvаnа pоslе rаtа nеgо prе njеgа.

Nајzаd, gеnеrаciјski pоrеdаk biо је pоrеmеćеn rаtоm. Nikаdа niје bilо prirоdnо zа rоditеlје dа sаhrаnjuјu svоје sinоvе. Idеја kоја је živоt snаžnо оkrеnulа prеmа prоgrеsu bilа је istо tаkо dоvеdеnа u pitаnjе rаtоm 1914-1918. Šоkоvi Drugоg svеtskоg rаtа i rаtоvа kојi su slеdili su mоždа, iz tоg rаzlоgа, јоš višе uništili оptimizаm XIX vеkа. Оd sаdа, prihvаtа sе dа nаsilје držаvа, ili nе-držаvа, kао Аl Kаidе, mоžе zаhvаtiti svе. Nајsnаžniје pоslеdicе Vеlikоg rаtа su, sаsvim sigurnо, prisustvо nаsilја mеđu nаmа i strаh dа sе gеnеrаciје nе оbnоvе.

Kојi su еfеkti Vеlikоg rаtа nа mеntаlitеt?

Јеdаn оg glаvnih еfеkаtа Vеlikоg rаtа је širеnjе litеrаturе kојu su nаpisаli svеdоci, mlаdi оficiri, vојnici. Rаtnа litеrаturа, nаrаvnо, vеć је pоstојаlа – mоžе sе pоčеti sа Hоmеrоm. Аli nоvоst је njеn pаcifistički sаdržај, gоtоvо оpšti, i tаkо dеcеniјаmа. U Vеlikој Britаniјi pоsеbnо, dеlа оvih rаtnih pisаcа ušlа su u škоlskе prоgrаmе i оstаlа su tu dо nаših dаnа: dеlа Rоbеrtа Grејvsа, Zigfridа Sаsоnа i Vilfrеdа Оvеnа dоkаz su zа tо. Dа bi sе dаnаs shvаtilо оdbiјаnjе rаtа u sаvrеmеnој Еvrоpi pоtrеbnо је vrаtiti sе Prvоm svеtskоm rаtu.

Nаrаvnо dа imа rаzličitih rаtnih iskustаvа. Nаrаvnо dа su Nеmci žеlеli dа sе оsvеtе zа „izdајu iz 1918”. Аli ја mislim dа је еfеkаt „dugоg trајаnjа“ Vеlikоg rаtа еliminisаnjе rеči „slаvа” iz nаšеg rеčnikа. Nе slаžеm sе sа idејоm kulturе rаtа kоја bi prоžеlа duh stаnоvništvа. Kоncеpciја Еvrоpе kоја trеbа dа sе grаdi, kао оdgоvоr nа Vеliki rаt, rоđеnа је u glаvаmа vојnikа 1914-1918, а zаpоčеlа је оd Rеnеа Kаsinа(Cf. A. Prost, J. Winter, René Cassin, Fayard, 2011, Cambridge University Press, 2013). Sukоb оznаčаvа pоčеtаk iskоrеnjivаnjа rаtničkоg duhа u Еvrоpi. Мukоtrpаn put kојi sе nаstаvlја dо nаših dаnа.

Drugаčiје rеčеnо, biti pоbеdnik ili pоbеđеni bilо је mаnjе vаžnо оd činjеnicе mаsоvnе smrti. Pоbеdnici i pоbеđеni imаli su višе zајеdničkоg nеgо štо mоžе dа sе zаmisli. Pоstојi, nа primеr, vеоmа snаžnа vеzа izmеđu Аustrаliјаnаcа i Тurаkа. Тurci su pоbеdili u bici kоd Gаlipоlја (аpril 1915-јаnuаr 1916), аli su izgubili rаt. Stеkli su svој nаciоnаlni idеntitеt u istоm mоmеntu kаdа i Аustrаliјаnci – tоkоm Vеlikоg rаtа. U Kаnbеri mоžе dа sе vidi skulpturа iz 2008. nа kојој su ugrаvirаnе Аtаturkоvе rеči iz 1934: „Buditе mirnе mајkе Аustrаliје, vаši sinоvi pоčivајu u nаšеm оkrilјu.” Аustrаliјаnci, uоstаlоm, imајu prоblеm dа sе оdrеdе prеmа gеnоcidu nаd Јеrmеnimа, zbоg tоg stаrоg priјаtеlјstvа sа Тurcimа.

U suštini, pоslе 43 gоdinе izučаvаnjа Vеlikоg rаtа, оnо štо је zа mеnе оstаlо nајvеćе iznеnаđеnjе, tо su оvi miliоni muškаrаcа i žеnа kојi su ušli u tај kоšmаr i kојi su iz njеgа оpеt izаšli humаni, sа nеtаknutim vrеdnоstimа. U tоm smislu, pоstојi јеdnа stvаr kојu nе rаzumеm: tо је psihоlоškо оzdrаvlјеnjе, tа spоsоbnоst dа sе nаstаvi živоt, tо irаciоnаlnо оprеdеlјеnjе dа sе imајu dеcа, dа sе pоsmаtrа lеpоtа, dа sе misli nа drugе stvаri, а nе nа klаnicu.

То su rаzlоzi zbоg kојih nе vidim vеzu izmеđu 1914. i 1933. Теоriјu о „brutаlizаciјi”, kојu је rаzrаdiо Džоrdž Моs( G. Mosse, Fallen Soldiers. Reshaping the Memory of the World Wars, Oxford University Press, 1990), prеmа kојој је Vеliki rаt, pоsеbnо u Nеmаčkој, mоgао dоvеsti dо rаstućе rаvnоdušnоsti prеmа vrеdnоsti lјudskоg živоtа, štо је vоdilо u nаcizаm, nе prihvаtаm. Bilо је, sigurnо, lјudi kојi su bili „brutаlizоvаni”, zаuvеk оbеlеžеni оvim rаtоm, аli miliоni lјudi su pоnоvо prоnаšli put dо svоg dоmа, pоnоvо su prоnаšli lјubаv, pоnоvо su prоnаšli živоt, pоnоvо su prоnаšli nаčin dа budu dоstојаnstvеni. Kаkо su tо učinili? То је pitаnjе nа kоје nеmаm оdgоvоr.

 

VOJNI  GUBICI

 

BROJ POGINULIH ILI NESTALIH VOJNIKA

 

Saveznici( 5 648 300 poginulih ili nestalih)

Rusija                        1 800 000

Francuska                1 375 800

Velika Britanija         908 400

(carstvo i dominioni)

Italija                           578 000

Srbija                           278 000

Rumunija                    250 000

SAD                              114 000

Belgija                           38 700

 

Centralne sile ( 4 353 500 poginulih ili nestalih)

Nemačka                 2 033  070

Austro-Ugarska      1 100 000

Turska                          800 000

Bugarska                       87 500

 

UDEO POGINULIH ILI NESTALIH VOJNIKA U UKUPNOM BROJU MOBILISANIH

 

Saveznici  ( 11% poginulih ili nestalih)

Srbija                       38 %

Rumunija                25 %

Francuska               16 %

Velika Britanija     12 %

Belgija                     11 %

Italija                        10 %

Rusija                       10 %

SAD                          2,5 %

 

Centralne sile  ( 16% poginulih ili nestalih)

Turska                      25 %

Bugarska                 22 %

Nemačka                 16 %

Austro-Ugarska     12 %

 

UKUPAN BROJ RATNIH  UDOVICA I SIROČADI

Ratne udovice                       3 000 000

Ratna siročad                        6 000 000

 

 
Jay Wintеr је prоfеsоr nа Јеlu. Оbјаviо је „Izmеđu žаlоsti i sеćаnjа. Vеliki rаt u kulturnој istоriјi Еvrоpе“ (Entre deuil et memoire. La Grande Guerre dans l’histoire culturelle de l’Europe, Armand Colin, 2005; еnglеskо izdаnjе 1995). Urеđuје tri tоmа knjigе „Prvi svеtski rаt“ (La Premiere Guerre mondiale), kојu su izdаli Fayard i Cambridge University Press, оd kојih sе prvi tоm nа frаncuskоm, „Bоrbе“ (Combats), pојаviо u оktоbru 2013.

l’Histoire”, Les Collections de L’Histoire, octobre 2013. No 61

S frаncuskоg prеvеli Еlzа Моšić i Bојаn Vučković

Peščanik.net, 17.07.2014.


















24.07.2014.

PROKLETI OVAJ SVIJET


 

Prokleti ovog sveta

Foto: Tyler Hicks http://bit.ly/1rFNbrJ

 
Kao što sam i obećao, evo još slika iz Gaze. Ne zaboravite Gazu! Naročito sada kada Netanjahuove kopnene trupe nameravaju da je konačno razore. Fizički i psihički.

Tenkovima protiv taljiga! Kakav apsurd. Da li Netanjahu zna šta radi? Da li ima neku strategiju ili je talac unutrašnje političke panike?

Nisam prijatelj Hamasa, niti ću to ikada biti. Oštro kritikujem Hamasovu ideologiju i „vojnu strategiju“.

Ali sam zato prijatelj Palestinaca i odbijam da nemo posmatram kako se gaze njihova prava i dostojanstvo.

Naravno da Izrael ima pravo na samoodbranu protiv besmislenih napada Hamasa i drugih borbenih grupacija. U tome im u velikoj meri pomaže savršeni sistem protivraketne zaštite „Čelična kupola“.

Međutim, Izrael nema pravo da stotine kuća sravni sa zemljom, istrebi čitave porodice, bombarduje domove za osobe sa invaliditetom, ubija decu koja se igraju na plažama i da razara kafiće u kojima se mladi okupljaju kako bi gledali svetsko fudbalsko prvenstvo. Gaza je pakao na zemlji.

Netanjahu je najavio da namerava da nanese težak udarac Hamasu. Ali on ne slabi niti uništava Hamas, već Gazu i njene stanovnike. Međunarodnopravno posmatrano bombardovanje Gaze je ratni zločin, a ne samoodbrana. Zabranjeno je kolektivno kažnjavati čitav narod. To se uči na prvoj godini prava.

U četvrtak sam posetio izraelski Aškelon, jedan od tri glavna cilja palestinskih raketa. Najteža materijalna šteta u Aškelonu je uništenje jedne baštenske saune. Uvek slušam šta imaju da kažu obe strane. Izgleda da je na drugim mestima u Izraelu bilo i većih oštećenja.

Neznatan broj raketa ručno napravljenih u Gazi prodre kroz „Gvozdenu kupolu“, senzacionalnu protivraketnu izraelsku odbranu. Netanjahu to vrlo dobro zna. Uprkos tome on iz razloga unutrašnje politike nastavlja da drži svoju zemlju u grotesknoj psihozi.

Do danas u podne, u nedelju, po palestinskom vremenu, izraelske rakete su usmrtile 404 Palestinca, a povredile najmanje 2815. Broj raste iz časa u čas. Sedamdeset pet odsto su nedužni civili.

Hamasove „rakete“ su ubile 2 Izraelca i povredile 7. Od početka izraelske kopnene ofanzive poginulo je još 4 Izraelca.

Oni koji i dalje nastavljaju da izjednačavaju izraelsku vojnu sigurnost sa dramatičnom sutuacijom i neizrecivom patnjom u Gazi, obmanjuju svetsku javnost. Rat je samo u Gazi, ne u Izraelu. Sve ostalo je propaganda.

Treba li međunarodna zajednica konačno da reaguje na nepravdu u Gazi? Razmišlja li neko u uvođenju međunarodnih snakcija protiv Izraela, kao nekada protiv Južne Afrike ili danas protiv Rusije? Nisam ja, John Kerry, američki državni sekretar, nedavno je govorio o aparthejdu. Smemo li uopšte da postavimo ova pitanja? Da li još uvek važi načelo „da svi imaju jednaka prava“?

Da li bi Netanjahu konačno trebalo da pregovara sa Hamasom? Zar tri ubilačka rata u Gazi u samo 6 godina nisu dovoljna? Očigledno je da se konflikt u Gazi ne može rešiti međusobnim bombardovanjem i zatvaranjem 1,8 miliona Palestinaca.

Ili bi možda predstavnici obeju strana trebalo da se prosto negde sastanu i da se međusobno poubijaju, umesto što muče stanovnike Gaze?

Priče o sudbinama ljudi iz Gaze prenosiće se hiljadu godina. To je poniženi i obespravljeni mali narod koga nadmoćni sused drži u velikom kavezu i isključuje mu struju kad god mu se prohte.

Pisaće se o tome kako su ljudi u Gazi poput krtica počeli da prokopavaju tunele ka okolnim državama kako bi na par dana osetili miris slobode. Otišli su pod zemlju kako više ne bi živeli kao niža rasa. Kakav paradoks!

Zapanjeni potomci će saznati da niko od vodećih svetskih političara ovog vremena, koji stalno govore o ljudskim pravima, nije podigao glas, protestovao, intervenisao. Da niko nije podelio bol sa stanovnicima Gaze. Sa majkama kojima deca umiru u naručju.

Večno će se govoriti o sramoti u Gazi. O bespoštednoj represiji i poniženju njenih stanovnika od strane Izraela. O neuspehu svetske javnosti koja ih tretira kao građane trećeg reda. Jean Paul Sartre bi rekao kao „ne-ljude“.

Kada pomislim na Gazu, stidim se pasivnosti našeg sveta i sopstvene nemoći. Svi smo zakazali.

Prekjuče sam se vratio u Nemačku. Svaki dan dobijam mejlove sa pitanjem dokle ću imati hrabrosti da protivrečim javnom mnjenju Zapada. Moj odgovor glasi: „Život je suviše kratak da bismo stalno izbegavali istinu.“

Svaki dan stižu i pretnje smrću. Više ni ne obraćam pažnju.

Svakog trenutka mislim na ljude u Gazi, na proklete ove zemlje. Najradje bih odmah tamo otputovao.

 
Autor je bivši nemački političar i do 2008. direktor medijske kuće Hubert Burda Media. Bio je poslanik CDU u Bundestagu od 1972. do 1990. i jedan od najoštrijih kritičara američkih invazija na Irak i Avganistan.

 Jürgen Todenhöfer, 20.07.2014.

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 22.07.2014.

///////////////////////////////////////////////////////


//////////////////////////////////////////////////////////////
/////////////////////////////////////////////

Jebeš borbu rame uz rame bez četničke kame

Kecmanović senior našao se u šekspirovskoj dilemi. „Je li Erdogan ono rekao, ili nije rekao?”, pita se Kecmanoviću Nenade nakon što je njegovog šumskog führera Laktašenka još jednom prevarila neobuzdana ...
///////////////////////////////////

Let iznad roditeljskog gnezda
////////////////////////////////////

Keraterm: 22. godišnjica ubistva 200 Bošnjaka

Bivši bošnjački logoraši i članovi njihovih porodica u četvrtak su na prostoru nekadašnjeg prijedorskog logora Keraterm obilježili 22. godišnjicu stradanja svojih 200 sugrađana ...

////////////////////////////////////

Svedok otmice u Sjeverinu
u pojasu gaze

Zemlji tužnih narandži: Jauk životinje moje ljudskosti

Koliko je smrti dosta? Koliko je nafte i gasa dovoljno da sapere svu krv sa ulica i pločnika Gaze? Koliko koštaju svi ti osmijesi američkih predsjednika i kongresa? Koliko dugo ...

Nemogućnost trajnog mira između Izraela i Palestine

Mora se, nažalost, priznati, bez širenja lažnog optimizma, da će trajni mir između Izraela i Palestine teško biti ostvariv, ukoliko je uopšte moguć. Izraelci se protive konceptu „dve države“ iz ...
//////////////////////////////////////////

Istorijska presuda Evropskog susa za ljudska prava : ‘CIA je imala tajne zatvore u Ppljskoj!’

Američka središnja obavještajna agencija (CIA) imala je tajni zatvor u Poljskoj, presudio je u četvrtak Europski sud za ljudska prava u Strasbourgu čime je pritisnuo američku saveznicu Poljsku da prekin

 

Amir Pašić : Među normalnim ljudima u Mostaru nikada nije bilo ozbiljnog sukoba

'Smatram da među normalnim ljudima u Mostaru nikada nije bilo nekog ozbiljnog sukoba, nego politika traži sukob kako bi bila na vlasti', izjavio je danas novinarima arhitekta Amir Pašić, upitan [...]

 

 

 

//////////////////////////////////////////////////////

Irski političar Hugh Lewis : Na skinutoj zastavi Izraela sada piše,” Ne u naše ime”

Mladi irski političar Hugh Lewis izazvao je pažnju svijeta nakon što je, tokom jednog takmičenja u svojoj domovini, sa jarbola skinuo zastavu Izraela.Ovaj pripadnik ljevičarske stranke People Before Profit (Ljudi ispred zarade) [...]

24.07.2014.

SAMO RADIKALIZOVANA LjEVICA MOŽE SPASITI EVROPU

Samo radikalizovana levica može spasiti Evropu

Catrin Welz-Stein, Birdhouse 2 http://bit.ly/1p17ywZ

Posle majske izborne pobede antiimigrantskih evroskeptičkih stranaka u Francuskoj i Velikoj Britaniji, mnogi liberali bili su preneraženi i zabrinuti. Međutim bilo je pomalo i glumljene naivnosti u njihovoj jadikovkama i iščuđavanju nad desničarskim pobedama. Pravo je pitanje zašto je desnici trebalo toliko vremena da napravi proboj.

Kada je Žan-Mari Le Pen – osnivač francuskog desničarskog Nacionalnog fronta, pobednika na nedavnim izborima za evropski parlament – ispričao neukusan vic o gasnim komorama i francuskom pop pevaču jevrejskog porekla – njegova ćerka Marin Le Pen, koja vodi stranku, javno ga je kritikovala, gradeći imidž ljudskog lika svog oca. Nije važno da li je ovaj porodični sukob bio isceniran ili pravi – osciliranje dva lica, brutalnog i civilizovanog, definiše današnju populističku desnicu. Ispod civilizovane javne maske vreba brutalno, skaredno pravo lice, a razlika među njima je samo u meri u kojoj se skriveno lice otkriva. Čak i da ova druga strana ostane sasvim izvan vidokruga, ona deluje kao prećutna pretpostavka, kao nevidljiva referentna tačka. Bez bauka svog oca, Marin Le Pen ne postoji.

U porukama Marin Le Pen nema nikakvih iznenađenja: u pitanju je uobičajeni antielitistički, radnički patriotizam koji kritikuje transnacionalne finansijske sile i otuđenu briselsku birokratiju. Ona odbacuje neizabrane briselske finansijske tehnokrate koji brutalno sprovode interese međunarodnog finansijskog kapitala i sprečavaju pojedinačne države da na prvo mesto stave dobrobit svog naroda. Ona, dakle, zagovara politiku koja reaguje na brige i pitanja običnih radnih ljudi. Le Pen predstavlja jasnu suprotnost sterilnim evropskim tehnokratama: dok fašistički ispadi njene partije pripadaju prošlosti, ona vraća strast u politiku. Čak i neki dezorijentisani levičari nisu odoleli iskušenju da je brane. Le Pen i njene evropske levičarske simpatizere ujedinjuje zajedničko odbacivanje snažne Evrope i želja za povratkom na suverenitet nacionalnih država.

Problem u tom zajedničkom odbacivanju je, kako kaže ona šala, što Le Pen ne traži uzroke nevolja u mračnom kutku gde se oni kriju, nego pod svetlom, jer se tamo bolje vidi. Umesto da pokuša da razazna antagonizme današnjeg globalnog kapitalizma, ona se fokusira na lake mete poput doseljenika, čije je prisustvo svima vidljivo na našim ulicama. Poruka Le Penove polazi od prave premise: od propasti politike štednje koju sprovode briselski stručnjaci. Kada je rumunski levičarski pisac Panait Istrati posetio Sovjetski Savez 1930, u vreme velikih čistki i montiranih procesa, jedan sovjetski apologeta, pokušavajući da ga ubedi u neophodnost nasilja protiv državnih neprijatelja, citirao je poslovicu: „Nema kajgane bez slomljenih jaja.“ Na šta je Istrati kratko odgovorio: „Dobro. Vidim slomljena jaja. Ali gde vam je kajgana?“ Trebalo bi da tako reagujemo povodom mera štednje koje nameću briselski tehnokrati: „Dobro, razbijate naša jaja po čitavoj Evropi, ali gde je kajgana koju ste nam obećali?“

Najmanje što se može reći o krizi, koja traje od 2008, jeste da nije narod taj koji ne zna šta radi, već su to upravo ovi eksperti. U zapadnoj Evropi svedoci smo rastuće nesposobnosti vladajuće elite; oni sve manje i manje umeju da vladaju. Pogledajte kako se Evropa nosi sa grčkom krizom: pritiska Grčku da vrati dugove, ali u isto vreme upropašćuje njenu privredu nametnutim merama štednje, garantujući tako da grčki dug nikada ne bude vraćen. U junu 2013. Wall Street Journal je objavio interne dokumente Međunarodnog monetarnog fonda koji otkrivaju da su ekonomske posledice agresivnih mera štednje po Grčku možda čak triput veće nego što se ranije mislilo, što obesmišljava prethodne MMF-ove mere štednje kao rešenja za krizu u evrozoni. Sada, nakon što je izgubljeno više stotina hiljada radnih mesta zbog takvih „pogrešnih procena“, MMF priznaje da je prisiljavanje Grčke i drugih zaduženih zemalja na prebrzo smanjenje deficita kontraproduktivno.

Današnji pritisak EU na Grčku da sprovede mere štednje savršeno se uklapa u ono što se u psihoanalizi zove superego. Superego nije pravi etički princip, već sadistički agens koji bombarduje subjekta nemogućim zahtevima, skaredno uživajući u nesposobnosti subjekta da ih ispuni. Međutim, paradoks superega je u tome, kao što je Frojd jasno video, da što više slušamo njegove zahteve, utoliko se više osećamo krivim. Zamislite pakosnog učitelja koji svojim učenicima zadaje nemoguće zadatke, a zatim se ceri kad vidi njihovu nervozu i paniku. Upravo se u tome krije problem sa naredbama Evropske unije: Grci čak nemaju nikakvu šansu; njihova propast je deo igre. Kao da snabdevači i donosioci duga optužuju zadužene zemlje da se ne osećaju dovoljno krivim.

U tome se krije prava poruka „iracionalnih“ narodnih protesta u čitavoj Evropi. Demonstranti vrlo dobro znaju šta ne znaju; ne prave se da imaju brze i lake odgovore. Ali instinkt im govori jednu činjenicu: ne znaju ni oni na vlasti. Danas u Evropi slepci vode slepce. Politika štednje nije neka nauka, čak ni u minimalnom smislu; ona je mnogo bliža savremenom obliku sujeverja – neka vrsta spontane reakcije na nesagledivo složenu situaciju, slepa reakcija po modelu „nešto je krenulo naopako, mi smo nekako za to krivi, moramo da platimo ceh i da istrpimo, pa hajde da uradimo nešto što boli i da trošimo manje.“ Politika štednje nije „previše radikalna“, kako tvrde neki levičarski kritičari, već naprotiv, previše površna – to je čn izbegavanja pravih korena krize.


Mračni kutak

Može li ideja o ujedinjenoj Evropi biti svedena na vladavinu briselskih tehnokrata? Dokaz da ne može je činjenica da Sjedinjene Države i Izrael, dve nacionalne države opsednute svojim suverenitetom, na nekom dubokom i često zamagljenom nivou doživljavaju EU kao glavnog neprijatelja. Ovakvo shvatanje, koje se drži pod kontrolom u javnom političkom govoru, eksplodira u svom skarednom supkulturnom naličju. U Izraelu, ludačke priče o pravu države da istera Palestince temelje se na Knjizi izlaska, konkretno na božjoj zapovesti Jevrejima, koji se približavaju svojoj zemlji nakon 40-godišnjeg lutanja, da nemilosrdno pobiju plemena koja tamo žive. U Sjedinjenim Državama, ovu viziju odražava fundamentalistička politička vizija ekstremne desnice sa svojim opsesivnim strahom od Novog svetskog poretka, koji se očituje u knjigama Tima Laheja. Na to ukazuje naslov jednog od njegovih romana: Evropska zavera. Neprijatelji SAD nisu muslimanski teroristi; oni su samo marionete kojima potajno upravljaju evropski sekularisti – prave snage Antihrista koje žele da oslabe SAD i uvedu Novi svetski poredak pod dominacijom UN-a. Na neki način, ovo je ispravna percepcija: Evropa nije običan geopolitički blok, nego globalna vizija koja je u krajnjoj liniji nespojiva sa nacionalnim državama, vizija transnacionalnog poretka koji garantuje određena prava (blagostanje, slobodu, itd) za sve ljude na svetu. To je razlog zašto EU teži da se proširi preko granica stare Evrope. To je razlog zašto je evropski san još uvek svima privlačan. Ovaj aspekt EU daje odgovor za pitanje takozvane evropske „slabosti“: postoji iznenađujuća korelacija između evropskog ujedinjenja i jenjavanja evropske globalne vojnopolitičke moći.

U čemu je onda problem sa briselskim tehnokratama? Nisu u pitanju samo njihove mere i njihova lažna stručnost, već još više njihov modus operandi. Osnovni obrazac današnje politike je depolitizovana administracija i koordinacija interesa elitnog stručnjačkog korpusa. Jedini način da se uvede strast u ovu depolitizovanu zonu, da se ljudi aktivno mobilišu, jeste kroz strah: strah od doseljenika, strah od kriminala, strah od bezbožne seksualne izopačenosti, strah od same prejake države (sa njenim visokim poreskim opterećenjem), strah od ekološke katastrofe, strah od uznemiravanja (politička korektnost je primer liberalnog oblika politike straha). Progresivni liberali se, naravno, zgražavaju nad populističkim rasizmom. Međutim, ako pažljivije pogledamo videćemo da se njihova multikulturalna tolerancija i poštovanje (etničkih, verskih, seksualnih) razlika u osnovnim premisama ne razlikuju od ideja antiimigranata: strah od drugih jasno se prepoznaje u liberalnoj opsednutosti uznemiravanjem. Zdravstvenim uznemiravanjem, kada me uznemirava besprizorni pušač, verbalnim uznemiravanjem, kada začujem kako neki tip iz niže klase priča bezobrazne viceve. Drugi je u redu, ali samo ukoliko njegovo prisustvo nije nametljivo, ukoliko Drugi nije zaista Drugi.

Nije ni čudo što je tema „toksičnih subjekata“ u poslednje vreme popularna. Pojam „toksično“ obuhvata niz osobina koje pripadaju potpuno različitim nivoima – prirodnom, kulturnom, psihološkom, političkom. „Toksični subjekat“ može biti imigrant sa nekom smrtonosnom zaraznom bolešću koga treba izolovati; terorista čiji opasan plan treba sprečiti i kome je mesto u Gvantanamu (praznoj zoni slobodnoj od vladavine prava); fundamentalistički ideolog koji bi trebalo da bude ućutkan jer širi mržnju; ili roditelj, nastavnik ili sveštenik koji zlostavlja i kvari decu. Toksičan je, na kraju, Sused kao takav, tako da je krajnja svrha svih pravila međuljudskih odnosa u izolovanju, ili barem neutralisanju i ograđivanju ove toksične dimenzije.

Na današnjem tržištu nalazimo čitav niz proizvoda lišenih svojih malignih svojstava: kafa bez kofeina, šlag bez masnoće, pivo bez alkohola. I tako dalje. Kolin Pauelova doktrina ratovanja bez žrtava (naravno naših) postaje rat bez rata; današnje redefinisanje politike kao umetnosti ekspertskog upravljanja pretvara se u politiku bez politike; sve do današnjeg tolerantnog liberalnog multikulturalizma, koji postaje iskustvo Drugog lišenog njegove Drugosti. Nije li detoksikacija imigrantskog Drugog osnovna tačka programa stranke UKIP Najdžela Faraža? Faraž konstantno ističe da on nije protiv stranih radnika u Britaniji – on ceni vredne Poljake i njihov doprinos britanskoj privredi. Ovo je stav „civilizovane“ antiimigrantske desnice: politika detoksikacije suseda – dobri Poljaci naspram loših imigranata. Ova vizija detoksikacije Suseda predstavlja jasan prelaz iz otvorenog varvarstva u varvarstvo sa ljudskim likom. U kakvim uslovima ono nastaje?

Stara teza Valtera Benjamina da iza svakog uspona fašizma stoji propala revolucija ne samo da još uvek važi, nego je relevantnija nego ikad. Desni liberali rado ističu sličnosti između levog i desnog „ekstremizma“: Hitlerov teror i logori bili su imitacija boljševičkog terora, lenjinistička partija još uvek živi u Al Kaidi. Ali zar ovo ne ukazuje na to da je fašizam zauzeo mesto neuspele levičarske revolucije? Njegov uspon je neuspeh levice, ali istovremeno i dokaz da postoji revolucionarni potencijal koji levica nije mogla da mobiliše. Zar ovo ne važi i za današnji takozvani „islamofašizam“? Zar porast radikalnog islamizma ne stoji u korelaciji sa nestankom sekularne levice u muslimanskim zemljama? Danas, kada se Avganistan predstavlja kao ekstremno islamska fundamentalistička zemlja, ko još pamti da je pre 36 godina to bila zemlja sa snažnom sekularnom tradicijom, uključujući i jaku Komunističku partiju koja je došla na vlast nezavisno od Sovjetskog Saveza? Kao što je pokazao Tomas Frenk, isto važi i za Kanzas: država koja je do 1970-ih bila ugaoni kamen radikalnog levičarskog populizma danas je temelj hrišćanskog fundamentalizma. Isto važi i za Evropu: neuspeh levičarske alternative globalnom kapitalizmu iznedrio je antiimigrantski populizam.

Treba biti obazriv čak i u slučaju nesporno fundamentalističkih pokreta, i ne gubiti iz vida socijalnu komponentu. Talibani se redovno predstavljaju kao fundamentalistička islamistička grupa koja svoja pravila sprovodi terorom – međutim, kada su u proleće 2009. preuzeli dolinu Svat u Pakistanu, New York Times je izvestio da su organizovali klasnu pobunu iskoristivši duboke podele između male grupe bogatih zemljoposednika i njihovih zakupaca bezemljaša. Ako su, eksploatišući muke zemljoradnika, talibani podigli paniku zbog rizika u Pakistanu, koji je još uvek u velikoj meri feudalan, šta sprečava liberalne demokrate u Pakistanu i Sjedinjenim Državama da na sličan način „iskoriste“ ove muke i pomognu zemljoradnicima bezemljašima? Žalosna pouka je da su feudalne snage u Pakistanu „prirodni saveznici“ liberalne demokratije. I mutatis mutandis (menjajući samo neophodno), isto važi i za Faraža i Le Pen: njihov uspon je naličje pada radikalne levice.

Pouka koju bi uplašeni liberali trebalo da izvuku je sledeća: samo radikalizovana levica može spasiti ono što treba spasavati u liberalnom nasleđu. Tužna realnost koja vreba ako se to ne desi jeste spoj dveju suprotnosti – vladavine bezimenih finansijskih tehnokrata pod maskom populističkih pseudo-strasti.

 
New Statesman, 25.06.2014.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 15.07.2014.

///////////////////////////////////////////////////////////
////////////////////////////////////////////////

Glavne teme

Stari most

Deset godina od obnove Starog mosta: Uprkos politici, pomaka ima

Posmatrači društvenih zbivanja u Mostaru i BiH ističu kako je obnovljeni Stari most - uprkos svemu - promijenio imidž Mostara. Štaviše, mišljenja su da Stari most pruža odlične šanse za unapređenja turističke ponude u BiH Dalje/More

Fotogalerija Biciklistički maraton iz Kragujevca u čast Starog Mosta

Iz Kragujevca je startovao 11. Tandem - bicilistički maraton do Mostara, tradicionalna sportska manifestacija, ustanovljena 2004. godine, u čast obnavljanja Starog mosta na Neretvi i obnavljanja pobratimstava između ova dva grada. Dalje/More

Milan Pejić

Video Pejić o liječenju pacijenata nesrpske nacionalnosti

Na haškom suđenju Ratku Mladiću dvodnevni iskaz je dovršio Milan Pejić, sarajevski liječnik koji je nakon odlaska iz bolnice „Koševo“ i opkoljenog Sarajeva u svibnju 1992.godine - organizirao bolnicu „Žica Blažuj“ na Ilidži Dalje/More

Hideo Yamazaki

Japanski ambasador govori što građani BiH misle

Nameće se pitanje ko je onda izabrao ovakvu vlast ako građani BiH misle isto što i japanski ambasador. Psiholog Ibrahim Prohić kaže da odsustvo reakcije iznutra pokazuje da bez podanika nema tiranina Dalje/More

Prostor u KPZ-u pogodan za azil za pse

Prijedlog KPZ-a Kaonik: Regionalni azil za pse u krugu zatvora

Kazneno popravni zavod Kaonik kod Busovače raspolaže sa 8 hektara zemljišta i tri velika magacina bivše JNA koji su pogodni za azil pasa. Potporu ideji za azil dali i predstavnici Vijeća Europe Dalje/More

Japanski ambasador govori što građani BiH misle

Nameće se pitanje ko je onda izabrao ovakvu vlast ako građani BiH misle isto što i japanski ambasador. Psiholog Ibrahim Prohić kaže da odsustvo reakcije iznutra pokazuje da bez podanika nema tiranina
Dalje/More

Gael Garcia Bernal počasni gost SFF-a

Meksički glumac Gael Garcia Bernal ovogodišnji je počasni gost 20. Sarajevo Film Festivala. Festival će biti otvoren gala projekcijom filma „Pasja ljubav“, u kojem Bernal tumači glavnu ulogu, u Otvorenom kinu Metalac
Dalje/More

Nema života bez dogovora o miru

Mnogi Palestinci koji decenijama žive izvan zemlje, poput Majida El-Adasija u Tuzli, sa bolom prate događaje u Palestini. S obitelji u Gazi zbog prekida veza ne mogu se čuti niti znaju što je s njima
Dalje/More

Video Anđa dobila struju nakon 70 godina

Iako je stigla struja u Anđin dom, petrolejku koja joj je decenijama rastjerivala mrak nije poslala u mirovinu
Dalje/More

Svjedok suočen sa zločinima redovnih snaga u Foči

Svjedok Simović pri tom se kleo u Boga – da ni on ni drugi pripadnici VRS-a nisu znali za masovno silovanje zatočenih žena i djevojčica bošnjačke nacionalnosti
Dalje/More

Porodice žrtava: Strah da ih nećemo pronaći je nestao

U zločinima u ljeto 1992. godine na lijevoj obali rijeke Sane ubijene su cijele porodice. U nedjelju su ukopane 24 osobe sa prezimenom Kadirić, 21 sa prezimenom Hegić i 20 sa prezimenom Duratović
Dalje/More

Petković: KratkofilPlus donosi nagrađivane filmove svih žanrova

Industrija kratkog filma se sastoji od mladih ljudi koji imaju prirodnu tendenciju da se povezuju, kaže za RSE selektor i filmski kritičar osmog po redu festivala KratkofilPlus
Dalje/More

Najveća povijesna nepravda: BiH u zadnjem vagonu jugoistočnog vlaka prema EU

Za RSE Andrej Plenković govori o mogućem uticaju ovog odbora na proces proširenja Unije, te ukazuje na ključne aspekte zastoja BiH u procesu evropskih integracija.
Dalje/More

U Kozarcu kod Prijedora obavljena kolektivna dženaza za 284 žrtve

U Kozarcu kod Prijedora obavljena je kolektivna dženaza sa koje su na vječni počinak u mjesna mezarja i groblje ispraćeni posmrtni ostaci 284 građanina grada Prijedora nesrpske nacionalnosti, ubijena u proteklom ratu.
Dalje/More

Vučić u Doboju: Srbija i BiH zajedno da traže međunarodnu pomoć

Vlada Republike Srbije izdvojiće pola miliona eura za obnovu poplavljene osnovne škole Vuk Karadžić i za Opštu bolnicu u Doboju. To je nakon posjete delagacija Srbije i Republike Srpske ovoj osnovnoj školi, rekao premijer Srbije Aleksandar Vučić
Dalje/More

Fotogalerija Sanski Most: Ispraćaj 284 identifikovane žrtve

Kolona s posmrtnim ostacima 284 žrtve koje su ubijene tokom proteklog rata na području Prijedora, stigla je u poslijepodnevnim satima u Kozarac, gdje će u nedjelju biti obavljena kolektivna dženaza i ukop
Dalje/More

Stefanovski za RSE: Sve je nekako disperzirano, rastureno

Možda je za mene bilo najbolje, ali za mlade danas, koji "vrte" po tim telefonima, za njih je ovo vrijeme najbolje, jer bolje nikada nisu imali. Ne bih želio biti isključiv. Ima talenata, ima bendova, ima muzičara, ali se oni moraju izboriti za svoju istinu - kaže u intervjuu za RSE makedonski muzičar Vlatko Stefanovski
Dalje/More

Žujo: Nigdje u Evropi, pa ni u Austriji, nema spomenika Francu Ferdinandu

Književnik i publicista iz Sarajeva Valerijan Žujo, koji je u Pragu promovisao knjigu "Glosar Sarajevskog atentata", u intervjuu za RSE kaže da je djelo priručnik i može biti od koristi svima koje interesuje ova tematika
Dalje/More

Neum izvan turističkih putanja

Bilo da je riječ o stranim, ali i domaćim gostima, do Neuma sve teže je doći jer ova turistička destinacija, jedina koju BiH ima na moru, još nema prohodne putne komunikacije ka unutrašnjosti BiH
Dalje/More

Dodikov zahtjev o Hilu ocjenjen kao predizborna taktika

Predsjedavajući Predsjedništva BiH Bakir Izetbegović za RSE kaže kako sumnja da će Predsjedništvo razmatrati zahtjev Milorada Dodika da se otpravnik poslova Ambasade SAD Nikolas Hil proglasi nepoželjnim
Dalje/More

Izetbegović: Dodik posljednji ima pravo žaliti se na bahatost

Predsjedavajući Predsjedništva BiH Bakir Izetbegović u razgovoru za RSE navodi da nema razloga da Predsjedništvo BiH razmatra pismo predsjednika RS Milorada Dodika u kojem se traži proglašenje otpravnika Ambasade SAD u BiH Nikolasa Hila personom non grata
Dalje/More

Biskup Komarica: Stidim se moje generacije mnogih političara

Banjalučki biskup Franjo Komarica, koji je 16. jula proslavio 25 godina upravljanja Banjalučkom biskupijom, za RSE kaže kako nije zadovoljan povratkom u BiH, niti pravima građana, kojoj god vjeroispovijesti pripadali
Dalje/More

Kurspahić: Bez vijesti – do oktobra

Zašto na naslovnoj strani najtiražnijeg bosanskohercegovačkog dnevnika nema ni riječi o događaju dana: donatorskoj konferenciji na kojoj je za saniranje posljedica majskih poplava prikupljeno 809,2 miliona eura za Bosnu i Hercegovinu i 995,2 miliona za Srbiju
Dalje/More

Video Sklonište ili mučilište za žene?

Suđenje Ratku Mladiću nastavilo se iskazom Milutina Vujičića, jednog od prvih čuvara logora u sportskoj dvorani Partizan u Foči, koja je prema optužnici bila jedan od više zatočeničkih objekata, gdje su sistematski silovane djevojčice i žene
Dalje/More

Multimedija Svjetska imena na Blues i Rock Festivalu u Mostaru

I dok zanimanje za Mostar Bluz i Rok festival vlada kod publike iz cijele Evrope, neki od stanovnika tog grada kažu da taj festival briše granice podjela u Mostaru i svojevrsna je pobjeda Mostaraca
Dalje/More

Audio Dok donatori daju novac, građani malo vjeruju vlastima

Predstavnici vlasti i više su nego zadovoljni doniranim 809 miliona eura za pomoć poplavljenima u BiH, no ono što su donatori u prvi plan stavili je način raspodjele tih sredstava, odnosno njihova najava kako će nadzirati za šta je novac utrošen
Dalje/More

Štediše konačno odahnule nakon presude iz Strazbura

Presudom Evropskog suda za ljudska prava da Slovenija i Srbija moraju vratiti tzv. staru deviznu ušteđevinu deponovanu u nekadašnjoj Ljubljanskoj banci i Investbanci okončana je agonija bh. i hrvatskih štediša
Dalje/More

Multimedija Gradonačelnik otvorio vrata Vijećnice: Oduševljenje Sarajlija i turista

Vrata sarajevske Vijećnice prvi put nakon 22 godine su otvorena za posjetioce koji žele vidjeti ovo zdanje nakon obnove. Tridesetak prvih posjetitelja nije krilo oduševljenje ovim arhitektonskim draguljom
Dalje/More

Jubilarni 20. SFF: Pitanja identiteta i sukob savremenog i tradicionalnog

Ostalo je još 29 dana do početka Sarajevo Film Festivala. Ovogodišnja smotra sedme umjetnosti predstaviće više od 200 naslova. Objavljen je program u selekciji Takmičarski igrani i Takmičarski kratki film, te program U fokusu
Dalje/More

Pravda za stare devizne štediše

Đorđe Đukić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, kaže da se i u ovom slučaju potvrđuje neodgovornost komisija za sukcesiju koje nisu uradile svoj posao, za šta će multiplikovanu cenu sada platiti građani
Dalje/More
Više tekstova

////////////////////////////////////////

Fotogalerija Nevrijeme donijelo nove nevolje Bratunčanima

Stanovnici opštine Bratunac još saniraju štete nastale polovinom maja, a novo nevrijeme praćeno gradom u roku od pola sata uzrokovalo je rast Glogovačke rijeke koja je poplavila oko 200 objekata i plantaža maline. 23.7.2014. RSE foto / Sadik Salimović

Fotogalerija Poplave u Maglaju - ponovo

U maglajskim naseljima Bijela Ploča i Jablanica nabujale rječice Jablanica i Megara poplavile su 50 kuća. Razorna bujica odnijela je i dva drvena mosta. Poplavljena je i zgrada osnovne škole u Jablanici. Vodosnabdijevanje je prekinuto. Mještani Bijele Ploče po drugi put u posljednja dva i po mjeseca izbacuju mulj i blato iz svojih kuća. Katastrofalna majska poplava nije zahvatila Jablanicu. FOTO: Arnes Grbešić

Više multimedije
24.07.2014.

DESET GODINA OD OBNOVE STAROG MOSTA U MOSTARU

Deset godina od obnove Starog mosta: Uprkos politici, pomaka ima

23.07.2014.


Stari most
Stari most

****************************************


Mirsad Behram

Mostar je u srijedu obilježio deset godina od velike svečanosti otvorenja obnovljenog Starog mosta, simbola tog grada, prepoznatljivog objekta u svijetu, originalno izgrađenog sredinom 16. stoljeća, a kojeg su postrojbe Hrvatskog vijeća obrane srušile tenkovskim projektilima s obližnjeg uzvišenja Stotina. Deset godina nakon ceremonije, o kojoj su izvještavali svi najznačajniji mediji u svijetu i kojoj su prisustvovale zvanice iz nekoliko desetina zemalja širom planete, među kojima je bio i britanski princ Charles, posmatrači društvenih zbivanja u Mostaru i BiH ističu kako je obnovljeni Stari most - uprkos svemu - promijenio imidž Mostara. Štaviše, mišljenja su da Stari most pruža odlične šanse za unapređenja turističke ponude u cijeloj BiH.

Slučajno ili ne, britanski BBC ovih dana je na svojoj naslovnoj internet-stranici mostarski Stari most uvrstio među deset omiljenih turističkih destinacija u svijetu. To je tačno deset godina otkako je u Mostaru održana veličanstvena ceremonija otvaranja obnovljenog Starog mosta. Tog 23. jula 2004. godine, Mostar je pohodilo oko 10.000 učesnika manifestacije, među kojima je bilo 56 državnih delegacija, a cijeli skup je osiguravalo oko 3.000 policajaca. Te večeri priređen je i veličanstveni vatromet.

Deset godina kasnije, Mostar je još uvijek, 20-ak godina nakon rata, uglavnom podijeljen grad, kojeg odlikuju stalna politička trvenja i sve gora ekonomska situacija.

Ipak, rediteljica Tanja Miletić Oručević smatra da je Stari most, uprkos svemu, odigrao pozitivnu ulogu:

Tanja Miletić OručevićTanja Miletić Oručević

„Mislim da je najvažnija stvar ta promjena imidža, neke prve slike koja se u javnosti u cijelom svijetu ipak sve više vezuje za Mostar kao jedno prelijepo mjesto koje vrijedi posjetiti, a ne isključivo kao mjesto ratnih dešavanja.“ 

Dženana Dedić, iz Agencije lokalne demokratije u Mostaru, o desetogodišnjici od obnove Starog mosta govori:

„Stanje u društvu nije baš idealno i nije baš bajno, ne dešavaju se prečesto ljipše stvari, ali ako se vratimo deset godina unazad i vidimo kako je tada bilo, mislim da ipak ima pomaka.“

Da obnova Starog mosta, uprkos svim - prvenstveno političkim - problemima znači mnogo smatra i prvi čovjek mostarskog ogranka Srpskog prosvjetnog i kulturnog društva “Prosvjeta” Goran Kosanić:

„Izgradnjom Mosta dobio se podsticaj za neki novi susret, za neko novo druženje. Ljudi koji vole Mostar, koji žive u njemu su bili kao ranjeni bez njega.“

Prekretnica rata

Amir Pašić je arhitekta od svjetskog ugleda i bio je jedna od ključnih figura u procesu obnove Starog mosta u Mostaru. Pašić ističe da su rušenjem Starog mosta ljudi u svijetu shvatili šta se dešava u BiH i tvrdi da je to bila prekretnica rata:

„Ubistava ima svaki dan, ali srušiti jedan spomenik svjetskog značaja to je nešto krupno. To se desilo sa Starim mostom - i on je dobio neku novu simboliku.“

Pašić je na naše pitanje je li simbol Mostara doprinio pomirenju, kako se očekivalo, uz ostalo odgovorio:

„Stari most je prvi projekat koji je reintegriraro tu zajednicu, međutim politička situacija zahtijeva da suljudi u sukobu - i onda ’ja svojim plemenom vladam, ti svojim plemenom, a mi ćemo se dogovoriti negdje u kafani’.“ 

Ljubo BešlićLjubo Bešlić

Da je dosta stanovnika Mostara nezadovoljno stanjem u kojem žive sa potpunom političkom blokadom i situacijom na ivici ekonomskog kolapsa, slaže se i mostarski gradonačelnik Ljubo Bešlić. On, ipak, tvrdi:

Da se vratimo u to vrijeme prije deset godina, kad smo na desetoj obljetnici - kad bismo prije deset godina rekli da ćemo biti u današnjoj sitauciji za deset godina tada bismo bili zadovoljni. Danas kad gledamo unatrag, mi svakako smo nezadovoljni.“

U zadnje vrijeme zabrinutost političkom situacijom u cijeloj BiH izrazilo je nekoliko međunarodnih zvaničnika. Dosta reakcija izazvala je oštro intonirana izjava japanskog ambasadora o bh. političkim elitama.

Kako zadržati turiste

Kako se u Evropi i svijetu gleda na Mostar i BiH, govori bivši njemački šef diplomatije Klaus Kinkel, koji se sredinom devedesetih bavio i Mostarom:

„Mislim da nam je svima jasno da ova država treba posebnu pomoć, na poseban način da dobije pomoć. I mislim da je ova zemlja zaslužila - ja ću samo spomenuti Srebrenicu - da joj se pomogne.“

Ipak, jedan od graditelja Starog mosta, Amir Pašić, smatra da je interes za Mostar prestao obnovom Starog mosta, te nakon upisivanja tog spomenika na UNESCO-ovu listu zaštićene svjetske baštine 2005. godine. Ono što nedostaje je domaći dogovor i organizacija:

„Mostar sa Starim mostom je reper turistički na Balkanu.Turizam će za sobom povući masu drugih djelatnosti - od proizvodnje organske hrane do razvoja komunikacija, hotelijerstva itd..“ 

Upravo kad je riječ o turizmu, opći je utisak da strani i domaći gosti samo prošetaju kroz mostarski Stari grad. Umjetnici kažu da nedostaje kulturnih sadržaja radi zadržavanja turista.

„Da Stari grad, onakav kakav sada jeste, ne bude samo jedna lijepa  razglednica, koju ljudi ipak prilično brzo obiđu, nego da bude jedna živa, savršena scenografija za niz interesantnih kulturnih događaja“, zaključuje rediteljica Tanja Miletić Oručević.


/////////////////////////////////////////////////

///////////////////////////////////////////////////


/////////////////////////////////////////////////////////

///////////////////////////////////////

24.07.2014.

LEJLETU -L- KADR U SARAJEVU

LEJLETU -L- KADR U SARAJEVU

"Noć bolja od hiljadu mjeseci" u Gazi Husrev - begovoj džamiji

 

Muslimani širom svijeta večeras obilježavaju najznačajniju noć u islamskom kalendaru, noć Lejletu-l-Kadr. Centralna svečanost u BiH tradicionalno će biti održana u Gazi Husrev-begovoj džamiji u Sarajevu, uz očekivano prisustvo velikog broja  vjernika.

Nakon klanjanja teravih-namaza, u duhu svete noći, bit će upriličen prigodan program sa učenjem Kur'ana, ilahija i kasida, a vjernici će imati priliku poslušati predavanje glavnog imama hafiza Mensura ef. Malkića i podsjetiti se na njenu neprocjenjivu važnost.

Prigodnim vazom vjernicima će se obratiti i reisu-l-ulema Islamske zajednice u BiH Husein ef. Kavazović, a Kadersku dovu i tradicionalni zikr proučit će i predvoditi hafiz Ismet ef. Spahić.

O noći Kadr

Noć Lejletu-l-Kadr za muslimane noć je Božije milosti s kojom je počela objava Kur'ana časnog.

U ovoj noći bezbroj meleka silazi na Zemlju. Kapije nebeske su širom otvorene i, kao ni u jednom drugom trenutku, dove ove noći bivaju uslišane.

O njenoj vrijednosti najbolje svjedoče kuranski ajeti u kome Allah, dž.š., kaže:
" Mi smo ga počeli objavljivati u noći Kadr. A šta ti misliš šta je noć Kadr? Noć Kadr je bolja od hiljadu mjeseci. Meleki i Džibril, s dozvolom Gospodara svoga, spuštaju se u njoj zbog odluke svake. Sigurnost je u njoj sve dok zora ne svane." (El- Kadr,1-5)

 Pejgamber Muhammed s.a.v.s., kaže: ''Ko provede noć Kadr u iskrenoj vjeri, računajući na sticanje njezinih blagodati, bit će mu oprošteni prošli grijesi.''


/////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////

 
Prigodan program uoči Lejletul-Kadra izvela udruženja...

Večeras, 27.noći Ramazana, uoči Lejletul-Kadra, udruženje „Gračaničko keranje“ po 4.puta je na terasi medrese Osman-kapetana Gradaščevića u Gračanici za građane organiziralo zajednički iftar. Prigodan program izveli članovi...

//////////////////////////////////////////////////////////////

Hideo Jamazaki, ambasador Japana u BiH
Vaši političari misle samo kako da sačuvaju vlast
Jamazaki: BiH mora pobijediti korupciju

FOTO: S. Saletović
Vaši političari misle samo kako da sačuvaju vlast

 

Razočaravajuće je da Vijeće ministara BiH samo priča o donatorskoj konferenciji. Oni nisu razgovarali ni o kakvim konkretnim planovima za obnovu. Prema meni, to je problem, izjavio je u razgovoru za „Dnevni avaz“ ambasador Japana Hideo Jamazaki.

Nakon neuobičajeno oštre izjave u kojoj je kritizirao bh. političare da ne rade i da se bahato ponašaju, Jamazaki je postao skoro pa medijska zvijezda.

Jaka pozicija

On ističe da mu pozicija člana Upravnog odbora Vijeća za implementaciju mira daje pravo da bude kritičan.

- Moja izjava vrlo je jasna i ništa posebno nisam rekao. Donatorska konferencija je završena, a Japan je spreman pomoći. Želio sam da građani BiH znaju našu poziciju i da im stojimo na raspolaganju. Generalno, odnosi BiH i Japana vrlo su dobri. Svi građani ove države cijene naše aktivnosti ovdje - ističe Jamazaki.  

Upitan zašto nije govorio u svojoj izjavi i o korupciji, on kaže da to jeste veliki problem za BiH te da se on mora riješiti. Građani, ističe, moraju pobijediti to zlo.

Bilo je glasina da su neka donatorska sredstva pokradena. Naša nisu, ističe Jamazaki.

- Volim građane ove zemlje. Političare ne volim. Želim da Japan pomogne BiH koliko god može. Političare ne volim, jer u demokratiji oni služe građanima. Ovdje oni ne misle na građane, već samo kako da sačuvaju svoju vlast. To nije demokratija – kaže on.

Pojašnjava da je Japan na nedavnoj konferenciji u Briselu za BiH donirao deset miliona KM. Kaže da se radi o humanitarnoj pomoći, ali da za ozbiljnije iznose nema ozbiljnih projekata. Ističe i da je Japan od 1996. godine u BiH uložio milijardu KM!

- Ako nam se da dobar, konkretan plan, bit će japanskih para. A plan trebaju dati vlasti. Do sada nam se niko od njih nije obratio. Vijeće ministara i ne raspravlja o ovome i zato nema nikakvog plana. Agencija UN-a za razvoj radi dobar posao i mi ćemo vjerovatno kroz tu organizaciju dati nešto pomoći za BiH. Ali, to nije adekvatan način - navodi on.

Bez razgovora

Upitan je li bilo razgovora s ljudima iz Vijeća ministara, on odgovara odrečno.  

- Niko me iz Vijeća ministara nije kontaktirao. Problem je što oni ne mogu odlučiti ko je odgovoran i ko bi onda trebao kontaktirati ne samo mene - prenosi nam Jamazaki.

Zaključuje i da je njegovo javno obraćanje bilo poruka građanima BiH, a ne političarima.

- Želim da oni znaju šta mislimo. A u oktobru su izbori, pa neka građani odluče - ističe Jamazaki.  
 
Pomoć Maglaju i Doboju

- Bili smo u Maglaju i Doboju i već sada radimo na konkretnim projektima s gradonačelnicima obje općine. Radi se o projektima pomoći za suštinske probleme poput  deminiranja, obnove objekata... Odranije radimo na osiguravanju grijanja u osnovnim školama te dopremi bolničkih vozila za domove zdravlja i za bolnice - kaže Jamazaki.

Prevelik iznos - nema para

Ambasador otkriva i da Japan ima vrlo striktne načine pomoći.

- Kada pomažemo nekome, od njega tražimo da otvori poseban račun da mi stavimo novac. Kada dobijem sumu, onda stavim pečat. Ako je prevelik iznos, nema pečata! Dakle, nema ni para - priča nam Jamazaki.


////////////////////////////////////
23.07.2014.

IZRAEL NE GLEDA KO NOSI PUŠKU, UBIJAJU SVE REDOM


Palestinac Amar Šehada, čiji je zet ubijen u Gazi
Izraelci ne gledaju ko nosi pušku, ubijaju sve redom
Šehada: Izgubio članove porodice

FOTO: S. Saletović
Izraelci ne gledaju ko nosi pušku, ubijaju sve redom

 

Izraelska vojska prekjučer je tokom napada i granatiranja pojasa Gaze ubila palestinskog novinara Halida Hamada, koji je snimao dokumentarni film o spašavanju i pomaganju ranjenima za agenciju „Continue“. Fotografija njegovog tijela obišla je cijeli svijet!

Vrše genocid

Ubijeni dvadesetpetogodišnji novinar Hamad zet je Amara Šehade, Palestinca koji već deset godina u Sarajevu studira, radi i živi s porodicom.

Šehada je za „Avaz“ jučer ispričao da je ubistvo njihovog zeta pogodilo cijelu porodicu. Kazao nam je da su se zet i njegova sestra vjenčali tek početkom aprila ove godine.

- Sestra je u trećem mjesecu trudnoće. Čekali su bebu! Ubili su ga dok je bio u zgradi hitne pomoći i snimao dokumentarni film. Ciljano su gađali njega i ubili granatom iz aviona. Tri puta su pobjegli, ali četvrti put se nisu uspjeli spasiti. To se desilo u istočnom dijelu Gaze, gdje su Izraelci prekjučer granatirali naselja i vršili genocid - kazao je Šehada.

 

Ubijeni palestinski novinar Hamad ispred bolnice

 

Situacija u Gazi, kako nam je ispričao, katastrofalna je. Šehada stalno komunicira s porodicom, ocem, majkom, tri brata i četiri sestre.

- Kažu da granate neprestano padaju oko njih. Samo čekaju da im se nešto desi. S obzirom na to da je pojas Gaze vrlo malo područje, narod nema gdje pobjeći, jedino ostaje da se bacaju u more. Izraelci rade šta žele, ruše, ubijaju… a niko u svijetu u tome ih ne sprečava - ističe Šehada.

Došao studirati

On je u BiH došao 2005. godine na studij i od tada nije išao kući. Kaže da ne smije ići, jer bi ga na granici već u Egiptu uhapsili, samo zato što je Palestinac.

Stradali brojni članovi porodice

Osim zeta, novinara Hamada, Šehadi su u Gazi ubijeni tetična i njen muž, ali i šest članova porodice njenog muža. Osim zeta i tetične, kako navodi, ubijeni su zetovi otac, majka, brat, djeca brata… Također, 2002. Šehadi su u sukobima ubijeni brat i amidža.

U Gazi živi 1,8  miliona stanovnika

- Gaza ima oko 1,8 miliona stanovnika, koji žive na samo 365 kilometara kvadratnih. Granice su zatvorene i narod živi od humanitarne pomoći, koja dolazi preko Izraela, a ne arapskog svijeta. Već sedam godina Izrael nam daje gorivo, materijale i sve drugo što je potrebno za život, ali samo onoliko koliko oni žele - kaže Šehada.

///////////////////////////////////////////////////////
/////////////////////////////////////

////////////////////////////
Alarmantno stanje u našem savezu
Reprezentaciji BiH prijeti propast
Mahmutović: Upitan nastup u kvalifikacijama

23.07.2014.

Reprezentaciji BiH prijeti propast

 

 

Prvi put u historiji imamo tri mlade reprezentacije među 16 u Evropi, na klupi seniora stručnjaka vrhunskog formata (Duška Ivanovića), čiji su standard klubovi poput Barcelone i Panatinaikosa i koji bez šest bitnih igrača osvaja turnire i pobjeđuje respektabilne rivale...

Dok su nekad igrači bježali glavom bez obzira u potrazi za sportskom srećom, danas se naša djeca iz Amerike, Španije, Njemačke, Italije.. sama javljaju sa željom da nastupaju za košarkašku reprezentaciju Bosne i Hercegovine.

Nisu bitni

To je onaj ljepši dio priče, međutim, postoji i onaj mnogo mračniji, pa i tužniji, koji kaže da se Košarkaški savez BiH, manje-više prepušten sam sebi, nalazi pred finansijskim kolapsom.

- Nastup naše muške reprezentacije u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo je pod upitnikom. Mi smo državni savez i državna reprezentacija, ali Vijeće ministara, u čijoj smo nadležnosti i koje bi nas trebalo finansirati, nije nam dalo ni marku do sada. Obaviješten sam da se nemamo čemu nadati ni u narednom periodu.

Iz toga zaključujem da sve ovo što smo do sada postigli ne da državi nije bitno već i da nekome smeta što postižemo vrhunske rezultate i tako "talasamo" - kaže generalni sekretar KSBiH Harun Mahmutović i dodaje da se dugo dvoumio da li da uopće išta od ovih problema iznosi u javnost.

- Meni ništa nije potrebno, ali vrijeme je da se postavi ozbiljno pitanje za dobrobit sporta ove države. Ako su neki pametniji ljudi, na visokim funkcijama, zaključili da nam sport nije potreban, neka nam to javno kažu.

Evo, javno pozivam Vijeće ministara da nam kaže zašto ne želi pomoći reprezentaciji svoje države - ogorčeno će generalni sekretar KSBiH.

Pomoć prijatelja

Mahmutović zahvaljuje svima koji su pomogli jer, kaže, to nije bila njihova nadležnost.

- Svaka marka koju smo dobili došla je kao prijateljska pomoć, a ne ničija obaveza, i na tome sam zahvalan - rekao je Mahmutović i zaključio:

- San sam ispunio, uveli smo mlade selekcije u A diviziju, seniore tamo gdje jesu, ali nekad moraš sam sebi priznati poraz. Posuđivati novac, čekati da izbije skandal, uništavati vlastiti život... više nema smisla.

Ako se sport sistemski obara, ako svi drugi puštaju da propadne, za šta, onda, da se bori Harun Mahmutović.

Hoće li se igrači više odazivati?

Mahmutović priznaje da beznađe koje prijeti Savezu ostavlja traga i na reprezentativce.

- Pričamo između sebe i prema onome što vidim ovo bi moglo ostaviti puno veće posljedice. Pitanje je da li će se igrači više sakupljati i da li će uopće biti reprezentacije - kaže Mahmutović.

23.07.2014.

AMBASADOR MILOŠEVIĆEVE KULTURE

Retro: I Kusturica je kriv za rušenje Sarajeva

Ambasador Miloševićeve kulture

Uvek u dobrom društvu: Kusturica s Bećkovićem, dva oka u Slobinoj glavi
Uvek u dobrom društvu: Kusturica s Bećkovićem, dva oka u Slobinoj glavi
Photo: Dragan Kujundžić

Kusturica se i sada u sred ove strašne klaonice, kada Miloševićeva Srbija ratuje i vrši genocid nad Muslimanima, bavi nekom svojom taštinom i sitničavošću, nešto razvrsta­va, po nekim svojim kriterijima, na partizane, titoiste, Her­cegovce itd., ali u njegovom pamfletu ne nađoh nijedne reči osude Glavnoga Zlotvora, a niti izraza saosećanja za desetine hiljada poklanih Muslimana. I dok se ruše slavni gradovi poput Sarajeva i Mostara, dok se zatire seme muslimansko, Kusturica se okomljuje na mene što sam ga opomenuo da se ne spaljuje, jer je bilo dovoljno da osudi vinovnike ovog zla, "Slobu koji će ih sve srediti". Ja sam mu samo savetovao da se ne pretvara u pepeo i buktinju, jer biće dovoljno da se pospe pepelom zbog podrške malom požarevačkom diktatoru. Kusturica to ne čini čak ni ovom zgodom, a kritiku Miloševića prepušta meni i „čitavoj za­padnoj hemisferi", kako to veli ovaj duhoviti polemičar, jadikujući što njegovog negativca niko ne podržava

Photo: STOCK

Kako više ne čitam „Borbu", neki su mi prijatelji dojavili da me u toj novini Kusturica napao, ali tako vulgarno i ni­sko da se zbog toga ne vredi uzrujavati, a kamoli umakati pero i odgovarati mu. Kada sam nekako, i sa zakašnje­njem, došao do teksta, osetio sam potrebu da tom vulgarcu ipak odgovorim. Pošto „Borba" nije prenela moju izja­vu iz „Večernjeg lista" na koju se Kusturica okomio i „žestoko uzvratio", poput srpske artiljerije koja razara Sa­rajevo, to ću je u celosti doneti.

Na pitanje novinara šta mislim o Kusturičinoj izjavi da će se spaliti ako se oduži rušenje Sarajeva, rekao sam: „Osobno mislim da bi u toj buktinji uživali upravo oni ko­je je do juče hvalio, a to su Miloševićevi vojnici. Oni bi, nakon što bi se plamen žrtve ugasio, uzviknuli: 'Još jedan Musliman manje!' Prema tome, bilo bi bolje da Kusto spa­li svoj glupi način razmišljanja, jer već pune četiri godine on podržava tog nesretnog đetića Miloševića. Kusturica je miljenik beogradske štampe, a to je već samo po sebi gad­no. On je morao, kao darovit čovek, kao intelektualac, da prepozna zlo i odmah se distancira. Pošto to nije učinio, delimično je kriv za rušenje Sarajeva."

Na tu moju dobronamernu izjavu Kusturica mi je u „Borbi" odbrusio jezikom „uličara", kako samoga sebe s ponosom naziva, a red je bio, ako ga je ta izjava već kosnula, da to onda učini u listu u kojemu je izašla. Kusturica je sitan kalkulant, pa je mislio da je to probitačno me­ne napasti u Beogradu, i to u maniru srpske režimske štampe da je nekoga dovoljno izvređati i oklevetati, a da su argumenti sporedni. Nema sumnje, te su se njegove psovke i klevete dopale režimlijama, ali sam uveren da su kod liberalnih srpskih ljudi izazvale gađenje, kao i mnoge njegove ranije „duhovne bedastoće" poput one od pre ko­ju godinu: „Sve će njih Slobo sredili!" On mene sada optu­žuje da sam mu naškodio i okačio metu na grudi, a ja mislim da sam mu samo savetovao da je skine, jer je tu metu samome sebi obesio i to svojim glupim načinom mišljenja, svojim nerazboritim i dodvoričkim držanjem.

Kusturica se i sada u sred ove strašne klaonice, kada Miloševićeva Srbija ratuje i vrši genocid nad Muslimanima, bavi nekom svojom taštinom i sitničavošću, nešto razvrsta­va, po nekim svojim kriterijima, na partizane, titoiste, Her­cegovce itd., ali u njegovom pamfletu ne nađoh nijedne reči osude Glavnoga Zlotvora, a niti izraza saosećanja za desetine hiljada poklanih Muslimana. I dok se ruše slavni gradovi poput Sarajeva i Mostara, dok se zatire seme muslimansko, Kusturica se okomljuje na mene što sam ga opomenuo da se ne spaljuje, jer je bilo dovoljno da osudi vinovnike ovog zla, Slobu koji će ih sve srediti. Ja sam mu samo savetovao da se ne pretvara u pepeo i buktinju, jer biće dovoljno da se pospe pepelom zbog podrške malom požarevačkom diktatoru. Kusturica to ne čini čak ni ovom zgodom, a kritiku Miloševića prepušta meni i „čitavoj za­padnoj hemisferi", kako to veli ovaj duhoviti polemičar, jadikujući što njegovog negativca niko ne podržava. I dok mu Slobo sređuje rodni grad, Kusturica ga prepušta meni i Zapadu, a svoju polemičarsku iskričavost u tome nepisme­nom pamfletiću svodi na to da mi se naruga zbog velikog nosa i da mi pripreti kako će mi nos još i porasti ako nas­tavim da ga podsećam na njegovu političku angažovanost i peckam zbog njegovih simpatija prema Slobi koji će ih sve srediti. Kusturica se, ipak, donekle pokazao prorokom: Slobo ih je doista sve sredio, ali sređujući druge, srozao je srpsku istoriju i ponizio svakog časnog Srbina dovodeći ga u poziciju da se pravda, odriče i stidi svoje nacije. Sređuju­ći druge, nadajmo se da će srediti i sebe, iako je sve ovo visoka cena za njegovo samouništenje.

Sve će ih Slobo srediti: Kusturičina poruka Sarajlijama
Photo: Rade Prelić

Sada ću se, nešto pobliže i redom, makar ugnjavio či­taoca, osvrnuti na Kusturičine konfuzije i spletke kako bih se odbranio od ovog prljavca, a istovremeno ukazao na ti­pičnog miloševićevca kakvih je među srpskom inteligen­cijom mnogo. Kusturica zaboravlja šta je sve govorio, pa me sada moli da ga podsetim na njegove političke koještarije. Usput mi prebacuje da u knjigama stalno citirim, a citiram zato što sam počeo da čitam u „poznim godina­ma". Kako je Kusturica ignorant on ne zna da sam citirao i u svojim ranim tekstovima koje nisam mogao pisati u „poznim godinama", i da su citati i raznovrsni kolaži u mojim knjigama samo jedan od književnih postupaka. Sa­da me Kusturica vuče za jezik da mu navedem barem jednu izjavu kojom se obrukao, a ja raspolažem čitavom do­kumentacijom o ovome sramotnom razdoblju srpske inteligencije kojoj se i Kusturica prišljamčio kao kakav mali propagandist u svetu. Pa kada već navaljuje da mu neki citat poturim, onda biram onaj iz Liberationa od 21. oktobra 1991. godine, kada je Slovence nazvao „austrij­skim konjušarima" koje su „naši preci za vreme Prvog svetskog rata izvukli iz bečkih govana". Ta Kusturičina zloća stavljena je u funkciju srpske netrpeljivosti i držanje prema drugima što je jedna od dimenzija ovog rata.

Kusturica misli da će me sada staviti u neugodu ako me podseti da smo on i ja „pripadali istoj političkoj parti­ji, nesrećnim Markovićevim reformistima". Odmah da ka­žem, nisam pripadao nikada nijednoj partiji, pa ni „nesreć­nim Markovićevim reformistima", ali sam podržavao tu stranku, tim pre što su protiv nje bili najgori Srbi tipa Crnčevića, Šešelja, Jovića, Miloševića i ostalih, i što je program te stranke bio u kontri narastajućem srpskom nacizmu ko­ji je i uzrokovao ovu krvavu dramu. Tada sam delovao u Liberalnom forumu koji nije bio nikakva politička organi­zacija već jedna neformalna družina liberalnih intelektu­alaca. Taj Forum kolektivno je podržao reformiste. Uzgred rečeno, danas je dobar deo članstva nekadašnjeg Liberal­nog foruma u emigraciji.

Moram reći da je bilo neprijatno videti Kusturicu u re­formističkoj stranci, pogotovu što se znalo da je Miloševićev obožavalac i da je njegovo shvatanje jugoslovenstva nakaradno. Za mene je jugoslovenstvo bilo neka vrsta kosmopolitizma u kojem sam nalazio pomirenje vlastitih oprečnosti. Ja sam u drugome video sebe, dok je Kusturica u drugome video „alpskog konjušara", ili „habzburškog provincijalca", dok je Slovence olajavao kao „primitivne i prljave", a Hrvate kao „služinčad Zapada". On je vređao velika imena tih kultura, pa je, na primer, jednu svetlu i moralnu figuru Drugog svetskog rata, velikog pesnika Edvarda Kocbeka, nazvao teoretičarem klerofašizma i ubicom. Tip Kusturičinog vojnog jugoslovenstva smelo su odbacili Slovenci i Hrvati; to panično čine i ostali narodi umirući za svoju samostalnost. Šta li je Kusturica tražio među reformistima?

I dok Bosna gori, Kusturica se bavi filmskim tričarija­ma, nešto petlja i razvrstava, vrednuje i premešta, truća kao kakva kafanska danguba, omalovažava kolege, a me­ne optužuje da držim ruke u „budžetu partizanskih filmo­va". O čemu taj bezobraznik blebeće, o kakvom držav­nom budžetu fantazira i trača kada je reč o piscu koji se oduvek nalazio na društvenoj margini? Pa ja mu za takve konstrukcije nisam dao nikakvog povoda, ja sam ga samo povukao za jezik izjavom o njegovoj odgovornosti za ru­šenje Sarajeva koju nije trebalo uzimati bukvalno, već sa­mo kao metaforu intelektualne, moralne i političke pogre­ške. Proširujući temu on je bežao od te odgovornosti.

Kad nema Miloševića, dobar je i Dodik: Sluga svakog autokrate, sve za umetnost
Photo: visegrad24.info

Kusturica mi zamera što sam se politički angažovao tek pojavom Miloševića, a do tada sam „čuvao svoju pozi­ciju u luksuznom beogradskom apartmanu", kao „miljenik titoista". On često insistira na „luksuznom beogradskom apartmanu", hoće da mi nametne osećanje krivice zbog te udobnosti, ali kad je u pitanju njegov luksuzni sarajevski apartman to mu dođe normalno i prirodno. Istina, žao mi je što njegov apartman danas gađaju s Pala „srpski demo­krati", ali oni su samo terorističko krilo Miloševićeve stran­ke, oni samo ispunjavaju između ostalog i onu Kusturičinu poruku da će ih Slobo sve srediti.

Kusturica šiba moju „slobodoumnost" koja se do po­jave Miloševića nije oglasila. To je samo delimično tačno, jer sam zaista tek u Miloševićevoj pojavi video „mistiku zla", mada su koreni sadašnjeg stanja dublji, a rat je, kako bi rekao Berđajev, samo „veliko prikazanije i površinska projekcija onoga što se zbiva u dubinama". I Tomas Man je uzeo političko pero u ruke tek s pojavom Hitlera. Pisao je o toj „desetostrukoj propalici" nemilosrdno, „jezikom krčme", kako veli Mihnjik, ali to je jedini jezik koji bitan­ge razumeju. Vrhunski stilista nije se libio da siđe s visina i ospori pravo toj nekvalifikovanoj sorti nacista da zastu­paju njegovo nemstvo. Rekao je da mu mržnje ne nedosta­je kad su u pitanju te hulje.

Sada ću morati, uz izvinjenje čitaocu, podsetiti Kustu­ricu na neke detalje o sebi, makar mi se čini da je to u ovim vremenima neukusno, naročito što se danas svaka šuša hvališe kako ju je Tito ganjao. Nije mi namera da se razmećem tom svojom sudbinom, već samo želim da očitam lekciju Kusturici da se mangup ne laća pera i ne piše o stvarima koje ne zna. Već sa svojom prvom knjigom Gubilište doživeo sam gotovo šestomesečnu hajku i etike­tiran sam kao „ideološka nakaza", kao šovinist i protivnik so­cijalizma. Drame su mi skidane sa scene kao nemoralne i pogubne za mladež. Zbog pisanja u "Književnim novina­ma" 1968. godine i podrške studentskom pokretu najuren sam iz redakcije. Nakon čuvenog Titovog pisma oduzeta mi je nagrada za knjigu pripovedaka Rane Luke Meštrevića. Knjiga je izbačena iz biblioteka, traženo je da se njen autor krivično goni, a radnici su vraćali darodavcu primerke luksuzne antologije srpskih pripovedača samo zato što se u njoj našla moja „crnovalovska" pripovetka. Bio mi je zabranjen svaki pristup kod beogradskih izdavača pa sam dve svoje naredne knjige objavio u Zagrebu.

Dakako, mnoge su se ove stvari zbivale davno, Kusturica tada još nije bio upisao u uličarski dosje svoje prve krađe, ali ga to ne opravdava da baljezga proizvolj­no. I dok su mene kao „miljenika titoista" ganjali tamo-amo i lepili mi svakojake etikete, mlađani je Kusturica od te komunističke države, i roditelja visokih službenika tog režima, dobio stipendiju za školovanje u Pragu kako bi se dete spasilo uličarstva. Činjenica je da sam i ja kasni­je dobijao neke nagrade, istina samo umetničke, a nikad državne poput Oktobarske ili kakve druge, dok je Kustu­rica pokupio sve režimske nagrade pa i onu veliku vojnu, Nagradu AVNOJ. I danas su naše pozicije različite, jer meni „jugoslovenske" vlasti oduzimaju pasoš, dok Kustu­rica iz ruku „saveznog" sekretara dobija diplomatski pa­soš, pa se taj umetnik ima smatrati ambasadorom jedne propale politike i propale kulture. Sada su jasnije njego­ve političke konfuzije.

Pozdrav za Slobu: Nemanja Troprstaš
Photo: Stock

Mene Kusturica naziva šizofreničarem samo zato što verujem u „pojedinačni ljudski akt." Dakle, ja pridajem va­žnost Miloševiću kao pojedinačnoj pojavi, a s druge stra­ne šizofreno verujem da „pojedinačni ljudski akt" može uspeti. Moram priznati da držim do „pojedinačnog ljud­skog akta", ma koliko me Kusturica zbog toga smatrao šiznutim. Svestan sam da intelektualac ne može da spreči zlo, kao što ni Kusturica, uprkos razgovora s ratnim zločincem generalom Kukanjcem, nije mogao da spreči ruše­nje Sarajeva čak i da je ispunio obećanje i spalio se, ali je barem mogao u tome dijalogu da imenuje i osudi agresora. Od toga ćaskanja ostala je samo pohvalnica što ju je ratni zločinac Kukanjac uputio Kusturici da je „pošteni Musliman". Nije li tako Kusturica ugrozio primat najpošte­nijeg Muslimana Sejda Bajramovića?

I Tomas Man je znao da ne može zaustaviti Hlitlerovu vojnu silu, ali je osuda zlotvora u prvom redu moralni gest i kredit da se može, kad jednom sve prođe, nastupiti ona­ko kako je to učinio veliki pisac u prvoj posleratnoj radio-emisiji u Nemačkoj. On je tada rekao da je spuštanje zastave s kukastim krstom „unutrašnja negacija ludila veličine", da je to veliki dan kada se Nemačka vraća ljud­skosti i oprašta od „ulične nacističke filozofije." To je mo­gao reći čovek koji se vratio iz emigracije, ali čista obraza, jer je za sve vreme izgnanstva pisao protiv „sramne nemačke stvarnosti". Šta s Kusturicom? Gde će se taj čovjek, ta intelektualna sirovina pojaviti? U Sloveniji, zemlji „al­pskih konjušara?" U Hrvatskoj, zemlji „slugeranja i provincijalaca?" U Bosni i Hercegovini kao miloševićevac? U ne­koj drukčijoj Srbiji, koja će, nadajmo se, osuditi vlastite zablude i zlotvore. A Jugoslavija, koju Kusturica voli mrze­ći sve narode osim srpskog, više ne postoji. Doduše, niko ne kaže da se umetnik mora vraćati u svoj kraj, ali mora barem toliko učiniti da se u svako doba može čistoga obraza pojaviti pred svojim zemljacima. Lično se nadam da Kusturicu kao umetnika neće srozati njegova luda gla­va, niti će naškoditi njegovom talentu. Spadam u one lju­de koji pre svega cene dar, a Kusto ga za to što radi ima, jer tu neka velika pamet i nije potrebna.

Kusturica misli da mi u ovoj sadašnjoj poziciji može da naudi ako potegne moje teme i poveže ih s „hrvatskim ustaštvom". On veli kako sam se preko romana Malvina „iz svog luksuznog beogradskog apartmana razračunavao s hrvatskim nacionalizmom". Ignorant Kusturica morao bi znati da je Malvina pisana 1969. godine kada u Beogradu nisam imao ni štenaru, a pisana je i u Zagrebu, gde sam se bio sklonio od proganjanja. Taj se roman ne „razračunava s hrvatskim nacionalizmom", već se bavi ljudskom sudbi­nom i jednom porodičnom fabulom koja će se naći u istorijskom konktestu srpsko-hrvatske mržnje.

Kusturica kaže da on kao umetnik obrađuje svoj vrt, dok sam se ja ušuljao u tuđi i bavim se „hrvatskim usta­štvom". Ne mislim da je to tuđi vrt, jer je ustaštvo i moja trauma. Te slike crnih vojnika i danas me pohode, taj blesak sečiva, te oštrice bajoneta, to nasilje nad dečijom psihom, moj je infernalni vrt, a iz njega imam pravo da crpem uprkos svih ideologija. Te ustaše mog detinjstva bi­le su iz Fazlagića kule i Plane, odakle je Kusturica poreklom, ali to ne znači da ih identifikujem s muslimanskim narodom, niti mogu takve hulje da u meni izazovu protiv-muslimanska osećanja, kao što sada Arkanove koljače ne identifikujem sa srpstvom. Ja samo u ovoj današnjoj deci suočenoj s užasom Miloševićevog rata vidim svoje dvojni­ke. Svako to dete nosi u sebi svoj pakao, pa ako se tu rodi neki umetnik, onda mu ne može nikakav budući zlobni Kusturica prebaciti da se taj umetnik, to dete ušuljalo u tu­đi vrt. Kusturica, dakako, ovu temu gazi misleći da je u Hrvatskoj fašizam, kako mu to predočavaju njegovi pajtaši iz Beograda i da će me to ovde koštati, ali ja sam već u najtiražnijem nedeljniku "Globus" govorio o ustaštvu i na­cionalizmu onako kako uvek govorim, a oni koji bi u to­me videli nešto protivhrvatsko nisu vredni moje pozorno­sti. Umetnička dela žive nezavisno od autora, svako ih tumači na svoj način, a ko pokuša da ih zloupotrebi, uči­nio je smrtni greh.

Pri kraju svog pamfleta Kusturica hoće da bude ironi­čan, ali to ne ume. On je pogodio da je Milošević čovek „koga književnik najviše mrzi", a onda mi je uvalio Miloševićevu suprugu koja mi se, kako veli režiser, pridružila u toj mržnji pa smo nas dvoje sada jedno. Kusturica tu nešto spletkari, hoće da unese bračni razdor, a ja to shvatam kao prvu fazu njegovog distanciranja od porodice Miloše­vic, pa mu lakše pada ako prvo otpiše Mirjanu podmećući je meni. Ne verujem da će supružnici da nasednu na ovu sitnu Kusturičinu intrigu, oni su čvrsto povezani!

Dva velikana filmske umetnosti: Radoš i Nemanja, otimači novca od siromašnog naroda
Photo: Stock

Kusturica dolazi na još jednu čudnu ideju da spaja nespojivo, mene i Šešelja, želeći me tako uvrediti, pogo­tovu što zna kakvo gađenje imam prema tom nitkovu. Kusto nas je, kao takav provincijski etnopsiholog, pokušao spojiti nekakvom hercegovačkom linijom, da bi na kraju utvrdio kako su ljude u nama pobedili Hercegovci. Opet se Kusturica upušta u etnopsihologiju, kao da je svršio Karadžićeve škole, pa je tako i Hercegovce svrstao tu negde između „alpskih konjušara" i „hrvatskih slugu". Čini mi se da su upravo Kusturica i Šešelj u sprezi, najpre ideološkoj, kao obožavaoci Miloševića i antititoisti, a onda i moralnoj i mentalnoj. To što jedan drugoga izazivaju na dvoboje, znači da se međusobno uvažavaju i smatraju dostojnim protivnicima, mada takav način zafrkavanja, u ovoj kla­onici, doživljavam kao nešto, u najmanju ruku, neozbilj­no, ako ne i gadno!

Kusturica se u komunističkom razdoblju ponašao ne­obavezno i beomski. Za svoju „buntovnost" i „gnevnost", imao je podršku vlasti koja je u tome mangupskom šarmu Kusturičinom videla deo slobode i širine samoga režima. Ta brojna familija opraštala je sve nestašnosti darovitom đetiću. Sada se sve promenilo, a Kusturica ništa nije razumeo. Nastavio je s poziranjem i samoreklamiranjem da će se spaliti u trenu kada Sarajevo zaista gori i kada ga Miloševićeva vatra pretvara u prah i pepeo. Tu površnost i neobaveznost Emira Kusturice ja bih još i mogao da opro­stim, ali se bojim da to njegova sarajevska raja neće moći, stoga mi je žao što sam se u ovu polemiku upustio. Kustu­rica je kao polemičar ispao vulgaran i nedostojan mojega pera. Prijatelji su mi s pravom savetovali da se suzdržim i ne diram u to!

*Tekst objavljen u „Borbi", 15. juni 1992; prenosimo iz knjige "Bodež u srcu"



////////////////////////////////////////
////////////////////////////////

 Krvavi pir u Gazi



Krvavi pir u Gazi



////////////////////////////////////////////////////////////////////////
///////////////////////////////////////////////////////

Svedok otmice u Sjeverinu

....................................

image

Filmski dokumenti užasa (2): Srpski genocid nad Bošnjacima

Zloglasna Omarska

image

Filmski dokumenti užasa (1): Srpski genocid nad Bošnjacima

Prijedorska polja smrti

23.07.2014.

NIKOLA KOLjEVIĆ KAO PSIHOLOG NACIONALIZMA I KRITIĆAR APSURDA (3)


Nikola Koljević kao psiholog nacionalizma i kritičar apsurda (3)

Čovjek koji je shvatio smisao života, pa se ubio



Photo: EPA

Srpski narod, za razliku od svoje intelektualne elite, nema mrtvu svijest. Štaviše, on ima osnovu unutar vlastite kulture da prihvati odgovornost za prošlost i za budućnost. Ostaje samo pitanje hoće li, u bližoj ili daljoj perspektivi, uz pomoć evropskih poticaja, srpski narod realizirati tu mogućnost da ponovo ovlada političko-ideološkom voljom, koja je, u skorijoj prošlosti, otuđena, u vidu nacionalizma, više i češće vladala njime nego što on vladao njom

Naši narodi su po sopstvenom priznanju bili skoro čitav 20. vijek glupi. 

Srbi kažu da su ugradili najviše života u temelje obje Jugoslavije, u koje drugi narodi ušli samo da bi, kasnije, formirali vlastite nacionalne država. Bošnjaci kažu da su jedini pokušali biti Jugosloveni, dok su Srbi i Hrvati (''komšije krvavih očiju'') samo čekali da ih pokolju. Hrvati kažu da su dvaput ušli u Jugoslaviju vjerujući da Jugosloveni, tj. Srbi, neće politički dominirati nad njima.

Naši narodi priznaju da su glupi. I, želeći to odmah i dokazati, oni se hvale kako su preko noći postali pametni. Može li se, naime, tako? Zamislite narod, ili, ako ne možete dočarati sebi tako apstraktan pojam, zamislite čovjeka, koji je skoro čitavo stoljeće bio glup i onda preko noći postao pametan? Možete li?

Photo: Stock

Kad su džematlije jednog sarajevskog imama pitale da li čovjek, koji čitav život proživi protivno pravilima islama, može ući u dženet, ako se trenutak prije smrti iskreno pokaje i prihvati vjeru, imam je kazao:

- Može. Al' poserem mu se ja u usta ko to doživi.

Našim narodima, koji su, slično tom, preko noći postali pametni, niko se nije trebao posrati u usta, budući da su oni, uživajući u slobodi izbora, učinili to sami.

Gledajući nekoliko sedmica izvještaje sa suđenja Ratku Mladiću, pitao sam se da li oficiri Vojske RS-a, kao svjedoci odbrane, svjesno lažu ili stvarno misle da su se, gađajući Sarajevo, s okolnih brda i nekoliko hiljada cijevi teškog i lakog naoružanja - samo branili. Pročitavši Otadžbinske teme Nikole Koljevića (Beograd, 1995, Itaka) shvatio sam da je moja sumnjičavost spram njihove iskrenosti uzrokovana  samo mojim nepoznavanjem ''istočnika srpske kulture''.

Razmatrajući pitanja pokrenuta raspadom Jugoslavije, Nikola Koljević u navedenoj knjizi objašnjava da srpska kultura, u nestabilnim historijskim trenucima, postavlja pred Srbe imperativ identifikacije s kosovskim junacima. Srbi se pomoću modela ponašanja iz vlastite epske tradicije brane od studeni kosmičkog besmisla i od neprijateljski nastrojene historije. Te dvije odbrane su zapravo jedna: srpski smisao je historijski smisao.

Kako smo, kažu Srbi u Otadžbinskim temama, uopšte, uspjeli da opstanemo kada je historija, pomoću nasilnih migracija, unijaćenja, islamizacije i jugoslovenskih varki, tako uspješno radila na našoj propasti?

Jedini odgovor je na ovu zagonetku - odgovara pitalac - srpska kultura. Kad zaboravi nalog kneza Lazara, Srbin ne bi samo, zatečen pred ništavilom kosmičkog nepregleda, patio od osjećaja apsurda, ne znavši šta da radi na ovom svijetu, već bi bio takoreći jelen na nišanu stranih osvajača. Smisao život za Srbina je ujedno i uvjet opstanka: Lazarova kletva, objašnjava Koljević, nije samo obična opomena, već izraz najdubljeg ubjeđenja da je smisao života važniji od života samog.

Sačekaj, krenuli smo, zajedno s Koljevićem, još u Ikonoborcima, s tezom da osjećaj nepripadnosti kulturi čini život bezvrijednim, budući da je takav život prožet osjećajem apsurda. A sad dolazimo do toga da je život, koji je uz pomoć pripadnosti naciji dobio svoj smisao, ništavan, budući da je taj njegov smisao važniji od njega. Dakle, život, koji je osmišljen, ništavan je, jednako kao i život, koji je neosmišljen!?

Ne baš. Sa stanovišta nacije, život, jeste ništavan, svakom životu je naređeno da se žrtvuje u ime njenog opstanka, ali život za sa stanovišta nacije ujedno i nije sasvim ništavan, budući da joj je koristan: kad ne bi mogla, morala, imala koga žrtvovati, nacija ne bi ni postojala. Srbin se žrtvuje da bi drugi Srbi mogli živjeti.

''Treba li posebno naglašavati da je kosovski obrazac istorijskog ponašanja uvek bio delotvoran u istorijski presudnim trenucima naše istorije?'', pita se, ne pitajući se, pisac u Otadžbinskim temama.

Tačno je. Kosovski obrazac je uvijek bio jednak sebi i uvijek je bio djelotvoran. Samo što ta djelotvornost nije uvijek bila jednaka sebi, budući da historijske okolnosti (nikad) nisu bile jednake sebi.

Photo: Stock

Ponašanje po kosovskom obrascu srpskog naroda, koji je u najvećem broju pristupio partizanskom pokretu u Drugom svjetskom ratu, jedna je stvar, dok je sasvim druga stvar ponašanje po kosovskom obrascu srpskog naroda u proteklom bosanskom ratu. U prvom slučaju, srpski narod se bori protiv vojno superiornijeg neprijatelja i politike koja provodi genocid nad njim, dok se u drugom slučaju bori protiv vojno inferiornijeg neprijatelja i politike koje ne provodi genocid nad njim.

Esencijalistička logika, poput one Koljevićeve, koja pledira za univerzalnu primjenu kosovskog obrasca previđa razliku između historijskih okolnosti srpskog naroda 1941. i 1992. Ona izjednačava  kapacitete ustaške vojske, potpomognute snagama Vermahta, sa kapacitetima Teritorijalne odbrane BiH. Kao za svaki esencijalizam, i za Koljevićevu logiku, kako bi Hegel kazao, sve su (tuđe) krave crne u noći: Koljević nije u stanju razlikovati nekoliko hiljada tenkova i topova, koje je JNA prepustila VRS, i nekoliko tenkova i topova Teritorijalne odbrane BiH.

Da li je moguće? Naravno da nije. Nikola Koljević, tj. Radovan Karadžić, je jako dobro znao da muslimanski narod nema čime da se brani ako dođe do rata. Pa, ipak je, kontradiktorno, pledirao za kosovski obrazac historijskog ponašanja srpskog naroda, objašnjavajući da je opstanak srpskog naroda ugrožen od strane Turaka.

Da li je moguće da se, u takvom nedostatku kosovskih okolnosti i vlastite vojne inferiornosti, neko prihvatio kosovskog obrasca mišljenja i ponašanja?

Naravno da je moguće. Vratimo se iskrenim svjedocima Mladićeve odbrane koji kažu da je granatiranje gotovo golorukog Sarajeva 1992. samo čin odbrane. Ti ljudi stvarno vjeruju da se u Sarajevu nalazila Muratova vojska ili Vermaht, i pucali su, želeći da se odbrane od tog Muratovog Vermahta.

Srpski vojnik, svjedok Mladićeve odbrane, nije mogao pojmiti činjenicu da se ne bori protiv hiljadu puta slabijeg protivnika, budući da bi ga samosvijest, u tom slučaju, sprečavala da u svoj punini ispuni želju identifikacije s Obilićem, koji se, je li, bori protiv hiljadu puta jačeg protivnika.

Srpska kultura, kaže Koljević, počiva na Kosovskom mitu i ako je srpski vojnik pravi Srbin on mora poimati stvarnost kroz svoju kulturu. Ako se stvarnost ne uklapa shemu Kosovskog mita, tim gore po stvarnost.

To zvuči porazno.

Photo: Stock

Da li je to jedina mogućnost srpske kulture i socijalne psihologije? Da li je navedeni tobdžija morao da se identificira s Obilićem? Da li bi se, u protivnom, nužno rasrbio, prepustivši se osjećaju apsurda, i postao lak plijen bosanskoj vojsci?

Odgovor je - ne.

Dok je, naime, Miloš Obilić, karikaturalno sveden na pojam junaštva,  Ban Strahinić je, kako je i sam Koljević primijetio u Otadžbinskim temama, sinteza čojstva i junaštva. Junaštvo je, u navedenom, miljanovljevskom, smislu, težnja čovjeka da brani sebe od drugoga, dok je čojstvo težnja čovjeka da brani drugog od sebe.

Spreg ljudskosti i herojske stamenosti je, kako kaže Koljević, više i od same ljudskosti, i od same junačke stamenosti, i od prostog zbir tih osobina: spregom junaštva i čojstva Starac Milija je svom junaku dao nov kvalitet, koji čini ga moralno najkompletnijim i najsuperiornijim junakom iz rekvizitorijuma srpske narodne epike. Prožetost Strahinićevog bića i srpskim kultom junaštva kao ličnog ponosa i pravoslavnim osjećanjem milosrđa za slabog i nejednakog, otjelovljenje je, po Koljevićevom mišljenju, moralno-psihološkog identiteta srpskog bića.

Kad je 1992. bošnjačko-hrvatska politička volja, predvođena predsjednikom Alijom Gjerzelezom, promijenila, preko noći, svoje političke pojmove iz nacionalističkih u građanske, tako da imaju jednodnevni rok trajanja, i referendumom o nezavisnosti ponizila srpsku političku volju, razumljivo što je ova posljednja osjetila svoju težnju da brani sebe od drugog. Aktivirati kosovski obrazac ponašanja u tom kontekstu nije sporno.

Sporno je, međutim, što se srpska politička volja nastavila ponašati po kosovskom obrascu, dotle da je zanemarila potrebu, kakvom je obavezuje (samo) Starac Milija, da brani drugog od sebe. Počevši, naime, nasumično gađati po Sarajevu, ubijati civile u Bijeljini, pa kasnije u Prijedoru, Srebrenici i drugdje,  srpski političar i vojnik se - po nekoj svojoj psihološkoj logici - pretvorio u karikaturu Obilića, umjesto u Banovića. Kosovski obrazac ponašanja u tom smislu svakako je sporan i njegova djelotvornost pati od unutrašnje protivrječnosti.  Koljević, naime, pravda kosovski obrazac govoreći da je on kroz historiju bio djelotvoran u svrhu opstanka srpskog naroda, ali kosovski obrazac se u novim, drugačijim, proturječnim historijskim okolnostima - na što su Koljević i njegove kolege iz srpskog političkog rukovodstva morali računati - pokazao djelotvornim i u svrhu masovnog ubijanja nesrpskih civila, što je dostiglo čak razmjere genocida.

Photo: Stock

Kad se ne bore (srpski) partizani protiv Vermahta i ustaša, već JNA protiv Teritorijalne odbrane BiH, Srbi objektivno ne žive 1389.  Srpska političko-vojnička svijest objektivno je živjela i djelovala u historijskim okolnostima 1992. godini, ali je subjektivno živjela 1389.

Zašto se, međutim, u toj svojoj 1389. godini, srpska politička svijest nije identifikovala sa sviješću Banović Strahinje, koji je vjeran duhu ponosa i slobode, ali ujedno i duhu ljubavi i praštanja koji korigira obilićevske nastranosti i koji zrači iz svake riječi Evanđelja?

Na to pitanje bi morala odgovoriti srpska inteligencija, koja je - premda valjda uvažava vrijednosti govornika na Maslinovoj gori - osmislila vršenje izrazito nehrišćanskog čina genocida u političko-mitskom okviru, uz pomoć karikaturalno shvaćene srpske historije i kulture. Nikola Koljević trenutno nije u mogućnosti odgovoriti na to pitanje. Ali veći dio živuće srpske intelektualne elite, kreatora srpske političke svijesti... Također ne može odgovoriti na to pitanje, budući da im je stanje svijesti jednako, po pokretljivosti, trenutnom stanju Koljevićeve svijesti.

Srpski narod, za razliku od svoje intelektualne elite, nema mrtvu svijest. Štaviše, on ima osnovu unutar vlastite kulture da prihvati odgovornost za prošlost i za budućnost. Ostaje samo pitanje hoće li, u bližoj ili daljoj perspektivi, uz pomoć evropskih poticaja, srpski narod realizirati tu mogućnost da ponovo ovlada političko-ideološkom voljom, koja je, u skorijoj  prošlosti, otuđena, u vidu nacionalizma, više i češće vladala njime nego što on vladao njom.

Photo: Stock

Pišući Otadžbinske teme Koljević se ljuti na ''velikog Getea'', jer je Vajmarcu Banov postupak praštanja, s obzirom na njegov nacionalni identitet, ostao ''nerazumljiv''. Koljević je u pravu kad u takvom Geteovom nerazumijevanju vidi stereotip, proistekao iz evropskog moralnog samoljublja, koje smatra da je nemoguće očekivati od junaka poniklog u neciviliziranom srpskom narodu ponašanje džentlmena u evropskim dvorskom salonu. Neshvatljivo je, međutim, što se Koljević ljuti na Getea, budući da je lično, kao paleolitski reprezentant srpske političke volje 90-ih, učinio sve da u stvarnosti realizira sve geteovske stereotipe salonske Evrope o moralno-psihološkom portretu srpskog naroda. Možda bi geteovskim kolonijalnim očima ostalo nerazumljivo jedino zašto je pištoljem stavio tačku na čelo taj obožavalac Šekspira, koji je proučivši Lazarevu kletvu shvatio smisao života.


//////////////////////////////////////////////////////
//////////////////////////////////////////////////////

image

Filmski dokumenti užasa (2): Srpski genocid nad Bošnjacima

Zloglasna Omarska

image

Filmski dokumenti užasa (1): Srpski genocid nad Bošnjacima

Prijedorska polja smrti

image

Sećanja na Danila Kiša (4)

Da mu u večnosti pevaju ptice

image

Sećanja na Danila Kiša (3)

Kafanskim arhipelagom, od ostrva do ostrva

image

Sećanja na Danila Kiša (1)

Prvi i najbolji student koji je spavao u parku

//////////////////////////////////////

Svedok otmice u Sjeverinu
////////////////////////////////////

Zaštita nacionalnih interesa Bošnjaka

Klub Bošnjaka smatra da se predviđenim dopunama koje je usvojila Narodna skupština RS-a povrijeđuje vitalni nacionalni interes bošnjačkog naroda jer se licima koja su prošla kroz ...

////////////////////////////////////////////////////////////////

image

Dodikovi cop manekeni

Šumski policijski fashion

image

Prijedor: 22 godine od masovnih zločina

Sahranjene 284 žrtve

image

Stvaranje normalnijeg društva

Zatvorska kazna za negiranje genocida

image

Usvojen državni paket IPA za 2014

BiH 15 miliona eura za saniranje poplava

image

Sud u Strazburu: Presuda u korist Azre Zornić

BiH kriva za diskriminaciju "nekonstitutivnih" građana

//////////////////////////////////////////

Emir Imamović: Bosansko ludilo paralelnih stvarnosti

U paralelnoj stvarnosti svi znaju da se u stvarnosti teško živi: priznaju to u kameru, pa se izgube. Jebeno je znati gdje stanuješ kada imaš nekretnika koliko i prstiju na ..////////////////////////////////////////////

Kako sam postao Vučićevo piskaralo
///////////////////////////////////////////////

Fotogalerije: Trista čuda

Kir Esadov: Tamna i teška groznica

Čisto? Šta je to?/ Jezici pakla su/ mlitavi, mlitavi k'o trostruki/ Jezici mlitavog, debelog Kerbera/ što na ulazu dahće. Nemoćan/ lizanjem da očisti/ Grozničavu tetivu, greh, greh./ Zapomaže fitilj./ Neuništivi vonj/ Ugašene sveće!/ ...

Diana Markosian: Najbolji su izmišljeni očevi

Roditelji fotografkinje Diane Markosian razdvojili su se kad joj je bilo sedam godina, i ona se sa majkom iz Moskve preselila u Kaliforniju. Od tada je retko komunacirala sa ocem, i bez formalnog oproštaja koji bi zapamtila, ...
/////////////////////////////////////////////////////////

Zigfrid Sasun

Sebi je mozak prosuo kuršumo

//////////////////////////////////////////

Među ratnim zločincima i serijskim ubicama

Bavio sam se zlodjelima naših fašista, proučavao sam najzloglasnije serijske ubice, ali ne mogu podnijeti okrutnost nad životinjama, naročito kada je počine djeca. Vijesti o zvjerstvima nad psima pročitao sam ...
//////////////////////////////////////////////////////////////

Kažu da je kažnjen

Klerofašista u kućnom pritvoru

/////////////////////////////////////////////////////////

image

O tome nema ni riječi u Evanđeljima

Snimak Ezre Paunda u kavezu

image

Antiratna akcija (15)

Samoubijstvo u rovovima

image

Sećanje na Mirona Bjaloševskog

Pesnik koji je osećao težinu poetike

image

Nikola Koljević kao psiholog nacionalizma i kritičar apsurda (2)

Kosovo, biljni preparat za liječenje kosmičke studeni

image

Narodnjačka uzurpacija tradicije

Nebesko carstvo krvi i tla

/////////////////////////////////////////

Da gledamo u budućnost i mislimo na potomke

Premijer Aleksandar Vučić i ambasador Austrije u Srbiji Johanes Ajgner obeležili su 100. godišnjicu predaje austrougarskog ultimatuma Srbiji tako što su posadili crvenu šljivu ...

Bez promena nas čeka grčki scenario

Ako se situacija u državi do kraja godine radikalno ne promeni Srbija će doživeti grčki scenario i svi ćemo raditi samo za otplatu kamata, izjavila je potpredsednica vlade Kori Udovički. Ona je, učestvujući na ...
/////////////////////////////////////////

marko vešović: Beli orao pao kurcu za uši

Ilija Čvorović, iz kafane “Balkanski špijun”, javio mi toki-vokijem: “Beli orao pao. Beli orao pao. Kurcu za uši”. “Kako, bre, pao kurcu za uši kad ga ima ko pola kobile? Jesi li mu vidio trbuh? Darinka bi rekla: objesilo ...

Jebeš borbu rame uz rame bez četničke kame

Kecmanović senior našao se u šekspirovskoj dilemi. „Je li Erdogan ono rekao, ili nije rekao?”, pita se Kecmanoviću Nenade nakon što je njegovog šumskog führera Laktašenka još jednom prevarila neobuzdana ...
22.07.2014.

USPON I PAD EVROPSKIH DEMOHRIŠĆANA

 

Reuters, Fabrizio Bensch http://bit.ly/Uh4xPt

 
Savremena Evropa tvorevina je demohrišćana. To su arhitekte evropskih integracija i posleratnog atlanticizma. Imali su ključnu ulogu u oblikovanju ustavne demokratije kakva je prevladala na zapadnoj polovini kontinenta posle 1945. a koja se od pada Berlinskog zida 1989. postojano širila na istok. Najmoćnija ličnost evropske politike, nemačka kancelarka Angela Merkel je demohrišćanka kao i predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo i njegov upravo izabrani naslednik, Žan-Klod Junker. Na majskim izbrima za evropski parlament kontinentalna asocijacija demohrišćanskih partija – Evropska narodna patija (EPP) – osvojila je najviše mesta.

Pa ipak, uticaj i koherentnost hrišćanske demokratije – i kao skupa ideja i kao političkog pokreta – poslednjih godina značajno slabe. Ovaj pad nije izazvan samo sekularnim zaokretom na kontinentu. Podjednaku važnost ima i činjenica da je nacionalizam, jedan od glavnih ideoloških neprijatelja demohrišćana, u usponu kao i da se smanjuje primarno glasačko telo pokreta, koalicija srednje i ruralne klase. Dok se širenje projekta evropske integracije suočava sa novim rizicima, njegov najvažniji jemac mogao bi se uskoro pokazati nesposobnim da ga odbrani.


Religija starih vremena

„Demohrišćanin“ je oznaka koja zvuči čudno uhu naviknutom na strogu razdvojenost crkve i države. Termin se prvi put pojavljuje posle Francuske revolucije, kada se povela žestoka borba za sudbinu Katoličke crkve u demokratiji. Tokom većeg dela 19. veka Vatikan je moderne političke ideje, uključujući liberalnu demokratiju, smatrao direktnom pretnjom po svoja osnovna učenja. Ali, postojali su i katolički mislioci koji su se slagali sa uvidom francuskog autora Aleksisa de Tokvila po kojem je, sviđalo im se to ili ne, trijumf demokratije u modernom svetu neizbežan. Takozvani katolički liberali gledali su kako da položaj religije u demokratiji obezbede ispravnom hristijanizacijom masa: na kraju, smatrali su, demokratija koju čine bogobojažljivi građani imala bi daleko bolje šanse za uspeh od one čiji su podanici sekualrni.

Što je najvažnije, krajem 19. i početkom 20. veka i sam Vatikan je konačno shvatio prednosti učešća u demokratiji i odgajanja stranaka koje će braniti crkvene poslove. U početku je to išlo podmuklo – demohrišćanske partije su u suštini dejstvovale kao interesne grupe u okviru sistema čiji je legitimitet crkva i dalje odbacivala. Upotrebom termina „demokrata“ nisu nameravali da pokažu da su prihvatili reprezentativnu demokratiju, već je to radije bio znak ambicija prema običnom narodu. I danas je taj pristup očigledan u isticanju pojmova kao što su „narodni“ ili „narod“ u zvaničnim nazivima demohrišćanskih partija.

Ove stranke su postale najjače u zemljama gde su crkva i država bile na ravnoj nozi. Nije bilo potrebe za hrišćanskom demokratijom u duboko katoličkoj zemlji kao što je Irska, recimo, ali nije uspela da pusti koren ni u Francuskoj, gde su katolici uzmicali pod žestokim napadima antiklerikalnih republikanskih vlada, i gde su stranke trošile sve svoje snage za potpunu promenu režima. Nasuprot tome, tamo gde su kulturni ratovi između sekularnih politika i crkve bili žestoki ali na kraju rezultirali remijem, poput Nemačke i takozvanih zemalja Beneluksa (Belgija, Holandija i Luksemburg), katolici su investirali u stvaranje partije.

Vremenom su, kako je pokazao politikolog Statis Kalivas, lideri demohrišćanskih partija razvili sopstvene interese. Igra po pravilima demokratije donela je priznanje i resurse, i demohrišćani su konačno prihvatili političku participaciju kao legitimnu. Posle Prvog svetskog rata, kada se demokratija proširila čitavom Evropom, i Vatikan je popustio u izvesnoj meri: pošto je potpuno odbacio italijansku nacionalnu državu i zabranio katoličkoj crkvi da u njoj igra bilo kakvu ulogu (čak je zabranio glasanje), papa je svoju podršku dao novoj partiji po imenu Popolari. Ujedinjujući seljake i nižu srednju klasu, Popolari je postala druga po veličini, iza socijalista.

Tokom međuratnog perioda, odnosi demohrišćana i Svete stolice hlade se širom Evrope. Vatikan je partije koje može da kontroliše smatrao korisnim, dok je ignorisao one koje nisu bile voljne da slušaju instrukcije iz Rima i obraćao se direktno državi. U te svrhe, Vatikan je odustao od stranaka kao što je Popolari i zaključio niz diplomatskih sporazuma namenjenih zaštiti katoličkih interesa; najzloglasniji među njima bio je takozvani Rajhskonkordat, sklopljen jula 1933. između Hitlera i kardinala Euđenija Pačelija koji će kasnije postati Papa Pije XII.

Tek su se posle Drugog svetskog rata demohrišćanske partije u potpunosti oslobodile Vatikana i preuzele vodeću ulogu u stvaranju posleratnog evropskog poretka. Okolnosti su teško mogle biti povoljnije. Fašizam i rat diskreditovali su rivalske pokrete na desnici. Demohrišćani su smatrani tipičnim atlantistima i antikomunistima u zemljama kao što su Italija, Zapadna Nemačka i drugim državama iz pogranične zone Hladnog rata. Štaviše, sada su prihvatili demokratiju, doduše uz ogradu: da bi izbegle totalitarizam, tvrdili su, demokratskim vladama su potrebni duhovni temelji – ono što najbolje stvara crkva. U tom smislu, demohrišćani su odbacili i komunizam i liberalizam kao oblike materijalizma. Taj stav ih, međutim, nije sprečio da na kraju sklope pakt sa kapitalizmom, mada će tvrditi da je religija neophodna da zauzda tržišna zla.

Stranke kao što su nemačka Demohrišćanska unija zdušno su se trudile da privuku i protestante, čime je okončan vekovni verski sukob. Zapravo, demohrišćani su se trudili da budu što je moguće inkluzivniji, kako ne bi izgledali kao neki sektaški delegati. Glavno obeležje im je bila centristička politika konsenzusa i kompromisa, u skladu sa katoličkom predstavom o harmoničnom društvu u kojem čak i kapital i rad mogu sarađivati i gde crkva može igrati presudnu ulogu u pružanju socijalnih usluga. Ipak, u to vreme su komentatori često govorili o katolicizmu onako kako danas mnogi Evropljani govore o islamu: da je suštinski neliberalan i, kao oblik monarhije sa kraljem u Rimu, nesposoban da istinski prihvati demokratiju. Tako je 1958. harvardski istoričar H. Stjuart Hjuz pisao: „Hrišćanski demokrata je pre svega hrišćanin, a demokrata tek u sporednom svojstvu. Pridev je važniji od imenice.“

Ipak, demohrišćani su zbunjivali svoje kritičare. U Nemačkoj, Italiji i, u nešto manjoj meri, Francuskoj, stvarali su istinske demokratije. Sa druge strane, upravljali su uz značajan stepen nepoverenja u narodni suverenitet. U suštini su gledali kako da ograniče narod kroz institucije poput ustavnih sudova, nametnu mu moral preko crkvenog učenja i podvrgnu ga novom, nadnacionalnom poretku: Evropska konvencija o ljudskim pravima, na primer, bila je tvorevina britanskih torijevaca i kontinentalnih demohrišćana. Ovi drugi će postati i glavne arhitekte onoga što danas zovemo Evropskom Unijom. Konačno, demohrišćani su – kao i katolici, po prirodi internacionalni – slabo vrednovali nacionalnu državu. Odjek je to i takozvanih kulturnih ratova iz 19. veka (što će ostati poznato kao Kulturkampf Ota fon Bizmarka) koje su tada sveže ujedinjene države poput Nemačke i Italije vodile protiv katolika, osumnjičenih da odanost Vatikanu stavljaju iznad lojalnosti državi. No, demohrišćani su takođe pluralisti: odgovarala im je federalna, pravno fragmentisana evropska zajednica koja je više ličila na srednjovekovno carstvo nego na savremenu suverenu državu.


Partibrejkeri

Posle više decenija u ulozi dominantne političke sile Evrope, demohrišćani su sada suočeni sa lošim izgledima. Za slabljenje narodne podrške neki analitičari krive sekularizaciju. Istina je da se od početka 1960-tih crkve prazne širom kontinenta. Ali su i same stranke u to vreme počele da tvrde da je dovoljno držati se humanističkih ideala da bi se bilo dobar demohrišćanin. Pravi problem nastao je s trijumfom upravo onog političkog modela koji su zastupali još od 1950-tih.

Većina zemalja centralne i istočne Evrope usvojile su ovaj model posle 1989. ali ni u jednoj od njih nije se razvila demohrišćanska stranka po ugledu na nemačku CDU ili italijansku Democrazia Cristiana. U nekim zemljama poput katoličke Poljske, demohrišćanske grupe izgledale su suvišno; u drugim, ispale su radikalno drugačije od svojih zapadnoevropskih uzora, iz dva razloga: bile su ostrašćeno nacionalističke i zbog toga nespremne da se odreknu dela nacionalnog suvereniteta koji su iščupale iz šaka Sovjetskog Saveza; bile su i sklonije populizmu, ne nalazeći razloga za nepoverenje u običan narod koji je uspeo da preživi diktaturu državnog socijalizma naizgled nepoljuljanog morala.

U međuvremenu, dalje na zapadu, demohrišćani su izgubili svog najvećeg neprijatelja – komunizam – a sa njim i veći deo onog ideološkog lepka koji je na okupu držao često frakcijaške političke koalicije. U Italiji, demohrišćani su učestvovali u svakoj vladi od Drugog svetskog rata – pod izgovorom da se kabinet mora sačuvati od italijanske komunističke partije, najveće u Zapadnoj Evropi. Silno korumpirana Democrazia Cristiana se urušila početkom 1990-tih. Tadašnji italijanski premijer Silvio Berluskoni – čovek poznat po tome da se katoličkih vrednosti ne drži kao pijan plota – zapravo je nasledio glasače propale stranke.

Nesumnjivo, kao što je uostalom i pokazao nedavni uspeh EPP, demohrišćani nominalno ostaju najjača politička snaga na kontinentu. Ipak, partija je duboko disfunkcionalna. Čarke oko glavnog kandidata za predsednika Evropske komisije, Žan-Kloda Junkera, očigledan su primer. Tokom kampanje neki lideri iz EPP pokušali su da iskoriste antievropske sentimente birača. Berluskoni je pokušao da uzjaše antinemački resantiman i približi se onim Italijanima kojima je dozlogrdila politika surove štednje. Odmah posle izbora, mađarski premijer i bivši potpredsednik EPP Viktor Orban napao je Junkera kao staromodnog promotera evropskog jedinstva, koji ne poštuje nacionalne države i njihove tradicije. Poslednjih godina, Orban je već izazvao negodovanje kada je objavio „rat za nezavisnost“ čiji je cilj bio da Mađare učini nezavisnim od sopstvenog EPP političkog projekta – evropskih integracija.

Deo problema, tvrde neki komentatori, leži u tome što je EPP – koja obuhvata čak 73 stranke iz 39 zemalja – prosto preglomazna. Početkom 1990-tih kada su tadašnji nemački kancelar Helmut Kol i bivši belgijski premijer Vilfred Martens, u to vreme predsednik EPP, regrutovali političare širom Evrope, držali su se relativno niskih standarda ne obazirući se posebno na stvarnu posvećenost partijskim idealima potencijalnih kandidata. Kol je bio rešen da demohrišćani nisu napravili Evropu da bi je prepustili socijalistima, te da bez obzira na sve EPP mora da sačuva mesto najveće političke grupacije na kontinentu.

Dublji problem, međutim, tiče se ideoloških karakteristika pokreta. Lideri kao što je Kol bili su spremni da u ime Evrope preuzmu rizike. Danas je teško naći prave sledbenike koji bi za evropske integracije stavili na kocku svoju karijeru; aktuelna nemačka kancelarka najmanje od svih. Posle finansijske krize, demohrišćani su imali izvanrednu šansu da se ponovo pozicioniraju po pitanjima kao što su tržište i etika: mogli su, recimo, da vrate svoje stare ideale ekonomije u kojoj je moralno relevantna jedinica društvena grupa sa legitimnim interesima, a ne pojedinac koji maksimizuje profit. Umesto toga, Junker i Merkel su prigrlili konvecionalnu politiku stroge štednje; danas je uglavnom zaboravljeno da je italijanski premijer Mateo Renci – velika nada evropske levice – u stvari počeo kao član rekonstruisane stranke Popolari (a još ranije kao katolički izviđač).

Evropski demohrišćani mogli su i da preuzmu ponešto iz priručnika američkih konzervativaca, i vrate fokus na socijalna pitanja uz sopstveni Kulturkampf protiv sekularizma. Neki su već pokušali: u protekloj deceniji, španska Narodna partija mobilisala je katolički glas protiv premijera Hozea Luisa Zapatera iz redova socijalista, za čijeg je mandata legalizovan istopolni brak. Protivno klišeu o religioznoj Americi i nereligioznoj Evropi, u nekim južnim i istočnoevropskim zemljama postoji značajan potencijal za takve kampanje. Međutim, očigledno je da su španski glasači u krajnjoj liniji odustali od Zapatera zbog postupaka u vreme evrokrize.


Takmičenje u popularnosti

Demohriščani su suočeni sa teškom dilemom. Po ekonomskim pitanjima, njihovi politički ciljevi ih ne razlikuju mnogo od socijal-demokrata. Kulturkampf je rizičan, dok bi preterana bliskost mejnstrimu oko socijalnih pitanja otvorilo politički prostor za grupe koje se predstavljaju kao istinski konzervativne. Koristi od toga imaju političke partije kao što je Alternativa za Nemačku, uglavnom fokusirana na suprotstavljanje EU i sve više na odbranu tradicionalnog morala, ili francuski Front National.

Što je najvažnije, demohrišćani su pod snažnim pritiskom nacionalističke desnice i populista. Pošto se više ne usuđuju da brane ambiciozne planove za jaču evropsku integraciju, nekadašnje arhitekte kontinentalnog jedinstva ostale su manje-više bespomoćne. Njihova politika sporazuma neuspešan je odgovor populistima, koji bujaju na polarizaciji i politikama identiteta. Stara klasna koalicija koja je podržavala evropsku integraciju na biralištima i od toga imala ekonomske koristi – srednja klasa i seljaci – smanjila se bukvalno svuda. Ova dugoročna transformacija čini slabo verovatnim da će hrišćanska demokratija ikada više povratiti dominantnu poziciju koju je imala u posleratnim godinama. EU tako ostaje prazna školjka: ideali koji su nekada inspirisali integracije naizgled su zaboravljeni, i danas ih brane samo male partije kao što su Zeleni.

Evropska Unija se neće urušiti zbog toga. Njen pravi problem je poludovršena evrozona. Evropljani su skupo platili lekciju da je evrozona, kakva danas postoji, nepotpuna i nedosledna: monetarna unija koja ne omogućava pravu koordinaciju fiskalnih politika ni stvarnu usklađenost nacionalnih ekonomija. Poplava jeftinog novca iz Evropske centralne banke – aktuelno rešenje krize evra – nije uspela da reši strukturne probleme pojedinačnih država niti evrozone kao celine. Da bi se evro održao na duge staze biće potrebna volja da se preduzmu politički rizici i podnesu materijalne žrtve. A dani kada je demohrišćanski idealizam bio kadar da inspiriše tu volju su prošli.

 
Foreign Affairs, 15.07. 2014.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 19.07.2014



















Stariji postovi

Jedinstvena Bosna i Hercegovina
<< 07/2014 >>
nedponutosricetpetsub
0102030405
06070809101112
13141516171819
20212223242526
2728293031

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

Brojač posjeta
18549039

Powered by Blogger.ba