Photo: Stock

Prema optužnici, pripadnici Centra za obuku na Jahorini su, u večernjim satima 13. jula 1995. godine, zamijenili jedinicu koja je učestvovala u masovnom pogubljenju zarobljenika u Kravici, te u toku noći i narednog dana likvidirali između 100 i 150 preživjelih * “Sjećam se da je bila noć i da je neko pitao: ‘Hoće li neko ubijati?’ Vidio sam da je otišlo četiri do pet ljudi, ali ne znam kuda”, rekao je svjedok Milorad Sarić

Za dvije godine suđenja, Tužilaštvo BiH je pokušalo dokazati da su Duško Jević, Mendeljev Đurić, Goran Marković i Neđo Ikonić počinili genocid učestvujući u prisilnom preseljenju bošnjačkog stanovništva i ubistvu više od 1.000 muškaraca u Kravici, dok Odbrana smatra da su obavljali legitimne policijske poslove. Sudsko vijeće presudu će izreći 25. maja. Tokom dokaznog postupka na suđenju četvorici bivših pripadnika Centra za obuku na Jahorini, koji je djelovao pri Specijalnoj brigadi policije Republike Srpske (RS), saslušano je više od 90 svjedoka, među kojima su neki preživjeli strijeljanje.

Komandovao streljačkim vodom: Duško Jević, zvani Staljin

Photo: www.zurnal.info

“Rafal je srezao. Počelo je pucati i čulo se zapomaganje, vika: ‘Ne pucaj!’ Od metaka i prašine bila je tama. (…) Kada je svanulo, pitali su ko ima ranjen, da se vuče u bolnicu. Izišlo ih je ne znam koliko. Onda su pitali: ‘Ima li zdravih da se uključe u našu vojsku?’ Ti zdravi su kamionom odvučeni, a ranjeni su strijeljani”, ispričao je zaštićeni svjedok S-111, koji je preživio strijeljanje u Kravici.

Prema optužnici, pripadnici Centra za obuku na Jahorini su, u večernjim satima 13. jula 1995. godine, zamijenili jedinicu koja je učestvovala u masovnom pogubljenju zarobljenika u Kravici, te u toku noći i narednog dana likvidirali između 100 i 150 preživjelih. Svjedok S-119, kojem je Tužilaštvo dalo imunitet od krivičnog gonjenja, izjavio je da su Jević i Đurić bili kod skladišta u Kravici, ali da se ne sjeća da li je neko od komandnog kadra bio prisutan kada su strijeljani zarobljeni muškarci.

Jević je, prema kazivanju zaštićenog svjedoka S-102, postrojio vod koji je kasnije izvršio pogubljenje Srebreničana ispred Zadruge. On je precizirao da je drugooptuženog Đurića vidio u Potočarima kod autobusa, te u Kravici kada ih je rasporedio duž ceste. U optužnici se navodi da je Jević bio komandant Centra za obuku, Đurić i Ikonić komandiri četa u ovoj jedinici, a Marković komandir jednog od vodova. Prema Odbrani, Jević je bio rukovodilac nastavnog centra, a ne policijske jedinice, a Đurić nije imao komandnu funkciju. Tokom suđenja, svjedoci su govorili i da su među pripadnicima Centra traženi dobrovoljci za takozvani “vod smrti”.

“Sjećam se da je bila noć i da je neko pitao: ‘Hoće li neko ubijati?’ Vidio sam da je otišlo četiri do pet ljudi, ali ne znam kuda”, rekao je svjedok Milorad Sarić.

U iskazu iz 2009. godine, svjedok Sarić je kazao da se njemu lično optuženi Marković obratio s pozivom za ubijanje. Međutim, tokom suđenja svjedok je rekao da je bila noć i da ne zna ko je tražio dobrovoljce. Odbrana Markovića je pokušala dokazati da se optuženi za vrijeme boravka na terenu brinuo za hranu i smještaj, te probala osporiti izjavu svjedoka koji je naveo da je prilikom pretresa terena optuženi izdao naredbu za ubistvo jednog ranjenog muškarca. Tokom suđenja bio je sporan i broj ubijenih u Kravici. Vještak Vedo Tuco, koji je sačinio nalaz i mišljenje u korist Tužilaštva BiH, kazao je da je do sada identifikovano 1.076 osoba u vezi s predmetom “Kravica”, dok je, prema mišljenju vještaka Odbrane Ljubiše Simića, taj broj dvostruko manji.

Bošnjaci iza trake

Nakon što su u julu 1995. godine srpske snage zauzele Srebrenicu, nekoliko hiljada žena, djece i muškaraca je pobjeglo u Potočare, u bazu UN-a. Istovremeno, približno 15.000 muškaraca je krenulo u pravcu Tuzle, koja je bila pod kontrolom Armije BiH (ABiH). Prije napuštanja Potočara, održan je sastanak predstavnika bošnjačkog stanovništva, te tadašnjeg rukovodstva Vojske Republike Srpske (VRS) i Zaštitnih snaga Ujedinjenih nacija (UNPROFOR). Svjedok Srbislav Davidović je kazao da su se na tom sastanku predstavnici bošnjačkog stanovništva izričito izjasnili da žele napustiti to područje.

“Mladić ih je pitao šta su odlučili, i mislim da je Ćamila rekla da žele da odu iz Srebrenice. On im je rekao nekoliko puta da mogu ostati i da će biti bezbjedni uz uslov da predaju oružje”, kazao je Davidović govoreći o Ratku Mladiću, tadašnjem komandantu VRS-a, kome se sudi u Haškom tribunalu za genocid u Srebrenici i druge zločine u BiH.

Budući da su izrazili želju da idu, osigurani su autobusi kojima su civili trebali biti prevezeni na područje Kladnja, koji je također bio pod kontrolom ABiH. Prije ukrcavanja u autobuse, uslijedilo je razdvajanje muškaraca od žena i djece. Svjedoci su govorili da su pripadnici Centra za obuku na Jahorini učestvovali u tom razdvajanju, kojim je, prema optužnici, rukovodio optuženi Đurić.

Svjedok Mile Janjić izjavio je da je “kod trake iza koje su stajali Bošnjaci vidio Đurića”. Janjić je naveo da su pripadnici odreda s Jahorine bili postavljeni u špalir kroz koji su razdvajani muškarci od žena i djece, a jedan dio je išao kao pratnja autobusima. Na zahtjev Odbrane Mendeljeva Đurića zvanog Mane, emitovan je video-snimak dešavanja u Potočarima 13. jula, na kojem Đurić govori holandskom oficiru iz sastava UNPROFOR-a da pošalje ljude “dole, da vide hoće li ići još neko”.

“Kada sam razgovarao sa Mikijem i Manetom, oni su mi naznačili da su nadležni za situaciju i da moramo osloboditi put radi transporta izbjeglica”, kazao je holandski pukovnik Eelco Koster.

Nekoliko svjedoka, uključujući pripadnike UNPROFOR-a, potvrdilo je da su odvojeni muškarci odbacivali dokumente i druge lične stvari, te da se dogodilo više ubistava u Potočarima, uključujući grupu od 15 do 20 muškaraca. Svjedok Velomir Gajić kazao je da je Jević u Potočarima usmjeravao autobuse koji su vozili civile prema Kladnju, a da je, dok su išli prema Konjević Polju, vidio zarobljenike i nekoliko leševa.

“Na dijelu puta sreli smo komandira Neđu Milidragovića. Na poljani su bili zarobljenici i Duško je rekao da se ti ljudi pošalju autobusima kad naiđe”, ispričao je Gajić, koji je tada bio Jevićev vozač.

Photo: Stock

Sporadična ubistva

Svjedoci su rekli da su pripadnici Centra za obuku bili raspoređeni na putu Konjević Polje – Bratunac, gdje su im se predavali muškarci iz šume. Svjedoci Tužilaštva BiH su naveli da su se duž puta događala sporadična ubistva muškaraca, a svjedoci Odbrane su tvrdili da je na njih iz šume otvarana vatra. Na putu su se, prema svjedočenjima, događala sporadična ubistva. Zaštićeni svjedok S-123 je ispričao da je ranjen jedan pripadnik iz jahorinske jedinice kada su muškarci iz šume bacili bombu, a potom se predali, ostavljajući na zemlji lovačku i automatsku pušku.

“Naišao je jedan i pitao: ‘Zašto ih ne ubijete? Čija je puška?’ Jedan od njih se javio i on je uzeo tu pušku i pucao mu u predjelu grudnog koša. Čovjek je odletio nazad, a noge su mu ostale. Na drugog zarobljenika je ispucao cijeli rafal”, prisjetio se svjedok i dodao da prilikom ubistva nije vidio nikoga od starješina, ali da smatra da su vjerovatno bili upoznati s tim.

Vještak Radovan Radinović sačinio je nalaz i mišljenje na zahtjev Odbrane, pojasnivši da su izdvajanje vojno sposobnih muškaraca u Potočarima i zarobljavanje lica koja su bila u proboju ka Tuzli bile legitimne aktivnosti po vojnim pravilima.

“Ne prihvatam da je bilo prisilnog premještanja civila od VRS-a. Postoji izjava oficira UN-a da je njihova odluka da se izmjeste civili iz Srebrenice”, rekao je Radinović.

Vojni posmatrač Joseph Kingori je kazao da su prvobitno snage UN-a ponudile da se izvede bošnjačko stanovništvo iz Srebrenice, dodavši da je general Ratko Mladić rekao da će on to obaviti. Kingori je istaknuo da pripadnici Holandskog bataljona u sastavu UNPROFOR-a nisu aktivno učestvovali u evakuaciji stanovništva, već da su se brinuli za sigurnost. Odbrana je tokom dokaznog postupka pokušala dokazati da su optuženi obavljali legitimne policijske poslove i da nisu mogli znati za plan pogubljenja muškaraca, prilikom čega su, prema Tužilaštvu, bili svjesni da će vojno sposobni muškarci biti pogubljeni.

Odbrana je uložila dokaze o snabdijevanju oružjem Srebrenice kao zaštićene zone Ujedinjenih nacija (UN), te nastojala dokazati da je kolona muškaraca koji su se kretali kroz šumu bila legitimni vojni cilj s obzirom da su u njenom sastavu bili pripadnici 28. divizije ABiH. Vještak Richard Butler, kojeg je predložilo Tužilaštvo BiH, kazao je da zaštićena zona Srebrenica nije bila demilitarizovana, te da je 28. divizija ABiH bila legitimni cilj, i da procjene govore da “ima između 2.000 i 4.000 osoba koje su poginule a koje se dovode u vezu sa kolonom”.

Dokazni postupak Tužilaštva obilježilo je odustajanje većeg broja svjedoka od izjava koje su potpisali u istrazi. Tužilac im je predočavanjem iskaza nastojao “osvježiti pamćenje”, a u završnoj riječi prokomentarisao je da su se ti svjedoci bojali krivičnog gonjenja, kao i da se suđenje odvijalo u “vrijeme kulminacije napada na Tužilaštvo BiH”. Obrazlažući zbog čega negiraju izjave date u istrazi, više svjedoka je navelo da su ih pripadnici Državne agencije za istrage i zaštitu (SIPA) navodili i prisiljavali da nešto kažu.

“Derao se: ‘Kako nisi vidio, morao si da vidiš.’ (…) Izmišljao sam jer više nisam znao šta da kažem. Samo sam molio Boga da se sve to završi”, rekao je Nebojša Aleksić.

Četvorici bivših pripadnika Centra za obuku na Jahorini suđenje je počelo u aprilu 2010. godine. Prema izvedenim dokazima, pripadnici Centra bili su lica iz BiH koja su u ljeto 1995. godine uhapšena u Srbiji i, nakon obuke na Jahorini, upućena na teren na područje Srebrenice.

A nije crno kao što neki misle samo zato što je Tomislav Nikolić izabran za predsednika. Imali smo i gore. Sećam se izvesnog Lilića, Milutinovića, Ćosića, Koštunice. Što je Toma gori od njih? Svi su iz iste kace, samo Tomu još nismo isprobali. Po onome što se dešava i što izjavljuje, biće da želi da se uklopi u savremene trendove. Uostalom, zar nije rekao da ga zanima pridruživanje Srbije EU. Što bih njemu verovala manje nego Tadiću koji nije ispunio ništa od onoga što je obećao i što je tvrdio da upravo radi, ne bismo li postali deo EU. Toma je kao nacionalista? Zar Tadić nije? Pa sve ukazuje da je isti i militantniji od Nikolića. Doduše nije nikad bio četnički vojvoda, ali je lično pričao da mu je deda bio četnik i poštovao je četnike toliko da ih je za njegova mandata izjednačio sa partizanima. Obožavao je čika Dobricu i nije imao ni reč primedbi ni na jednu njegovu nacionalističko-šovinističku baljezgariju

U ponedeljak nakon izbora po prvi put u poslednje četiri godine, probudila sam se sa izvesnim osećanjem olakšanja i mira. Neobjašnjivo, s obzirom da nisam glasala ni za Nikolića, ali ni za Tadića. Jednostavno sam precrtala oba kandidata, nadajući se da će se dogoditi nešto što će spustiti napuhanu i bahatu vlast na zemlju, vlast koja je urnisala i izigrala kad god je mogla najvažnije demokratske principe. Da se razumemo, uopšte nisam oduševljena budućim neminovnim promenama, ali se nadam da će makar simbolično biti kakve-takve kontrole onih koji će vladati. Dosta je bilo očigledne uzurpacije i zloupotrebe vlasti na svim nivoima. Vlast koja ne preza da krši zakone i Ustav mora da propadne. Oni koji su u svojim rukama držali sve poluge vlasti i tu vlast zloupotrebljavali, trebalo bi ne samo da budu smenjeni, već i da odgovaraju za svoje u suštini kriminalne postupke.

Na šta liči naše sudstvo? Kakva je to reforma sudstva u kojoj se sudijama diktira kako da sude, a procesi traju godinama? Država u kojoj nema pravde i nije država već privatni brlog političara. Nije čak ni totalitarna, pa da znamo sa čim treba računati, već volšebna, izmišljena tvorevina vlastodržaca u kojoj su pomirene nepomirljive činjenice, žrtve i krvnici, desničari i levičari, tvorevina u kojoj vladaju i određuju našu sudbinu lopuže i manipulanti. Poslednjih deset godina Srbija nije ni ličila na ozbiljnu državu nego na cirkus. U toj državi-cirkusu glavnu reč su vodili žongleri i klovnovi. Uostalom, cirkus smo gledali svakodnevno. Na svakom koraku susretali se sa kriminalnom privatizacijom i krađom državne imovine, a vlast se sve vreme ponašala kao da je sve u redu. Nezaposlenost i beda su na svakom koraku.

Na šta liči naše zdravstvo koje je najgore u Evropi, a prosečan vek građana 41 godinu! Sada se u Srbiji umire zbog nemogućnosti lečenja i banalnih bolesti. Lekarima opšte prakse je zabranjeno da prepisuju lekove koji se navodno dobijaju samo od specijalista. Dok dočekaš da stigneš kod specijaliste već si laku noć, a lekar koji ti prepiše lek za srce, stomak, smirenje, ili bilo šta što je neka budala u Ministrastvu zdravlja propisala da ne sme, ima da plati kaznu do sto hiljada dinara! A trenutni ministar zdravlja - patolog nam se onomad šetkao po Srbiji nudeći se da nam bude predsednik države. Nije sposoban da reši elementarne probleme koje je neki bivši kreten smislio, da počisti gomilu gluposti za njim, a kamoli da bude predsedavajući bilo čega.

Na šta liči školstvo i zašto su naša deca i đaci najneobrazovaniji u Evropi? Poslednji su u svemu, u odnosu na svoje vršnjake od znanja do pismenosti. Dinkić u Vojvodini nije prešao cenzus! Naravno, posle toliko laži obmana, ponižavanja i čerupanja. Imao je divnu, skupu kampanju, ali nije vredelo, bar ne tamo gde se nadao da će proći. U laži su kratke noge. Da se samo lečio po pravilima koje je smislio njegov ministar Tomica, bio bi sigurno bolestan, ili nedajbože izubijan onom lopatom kojom su lečeni narkomani u manastiru Suva Reka.

Photo: Fadil Šarki

I pored toga svi akteri i sve stranke su se trudile iz petinih žila da se predstave u dobrom svetlu. Kao da su građani budale i ne znaju ko ih zajebava i ko im krade živote, ko ih je doveo do ivice provalije i propasti. Sve je u ovoj izbornoj kampanji bilo toliko jadno i providno da me čudi što su građani uopšte i izašli na izbore. Ipak DS je u Vojvodini odnela najveći broj glasova i osvojila dovoljan broj mandata da može formirati vladu. Nije čudo, jer su radili svoj posao u datim uslovima najbolje što se može. DS je u Novom Sadu dobio još jedan mandat od građana, a građani Vojvodine prešli preko večitih, Tadićevih uvreda, znajući da će mu oni na koje računa i kojima se uvek udvarao na najgori mogući način smrsiti konce.Tako je i bilo. I šta sada? DS ima šta ima, a za BorisaTadića bi bilo najbolje da ode u opoziciju, a formiranje vlade prepusti nekom drugom. Niko više nema snage da gleda, sluša i podržava nesposobnjakoviće i poltrone. Građanima je svega preko glave. Bivši su uništili su sve čega su se latili. Institucije su potpuno sjebane, a o medijima da ne govorim. Toliko su pod kontrolom vlasti da nisu ni objavili da je DS izgubila izbore. I ne samo to, skoro svi su u vlasništvu DS i njihovih tajkuna. Sve su novine iste i sve se uređuju iz jednog centra, pretpostavljam kruga školskih drugova, ili društva sa basketa bivšeg predsednika.  Politički analitičari koje je, pretpostavljam, plaćao DS uzvrpoljili se, pa čekaju dalje instrukcije i nabadaju tj. spinuju za opciju da nam Tadić bude novi premijer. Pa ni ovo što je do sada radio nije bio u stanju da radi kako treba, a kamoli da bude premijer. Ne kažem da ćemo sutra dobiti boljeg, ali nada umire poslednja. Možda nam se posreći, u šta sumnjam, ali neka se pokaže još neko ko veruje da bi mogao da promeni bilo šta na bolje.

Photomontage: KANDAhar

Shodno svom umerenom i naivnom osećaju za demokratiju, Vojvođani su i ovaj put stisli zube i glasali za DS. Još da Pajtić ima slobodnije ruke i da ga ne dave zmije iz Beograda, ne bi sve bilo tako crno. Samo da Toma nije zlopamtilo i ne krene da udara packe. A nije crno kao što neki misle samo zato što je Tomislav Nikolić izabran za predsednika. Imali smo i gore. Sećam se izvesnog Lilića, Milutinovića, Ćosića, Koštunice. Što je Toma gori od njih? Svi su iz iste kace, samo Tomu još nismo isprobali. Po onome što se dešava i što izjavljuje, biće da želi da se uklopi u savremene trendove. Uostalom, zar nije rekao da ga zanima pridruživanje Srbije EU. Što bih njemu verovala manje nego Tadiću koji nije ispunio ništa od onoga što je obećao i što je tvrdio da upravo radi, ne bismo li postali deo EU. Toma je kao nacionalista? Zar Tadić nije? Pa sve ukazuje da je isti i militantniji od Nikolića. Doduše nije nikad bio četnički vojvoda, ali je lično pričao da mu je deda bio četnik i poštovao je četnike toliko da ih je za njegova mandata izjednačio sa partizanima. Obožavao je čika Dobricu i nije imao ni reč primedbi ni na jednu njegovu nacionalističko-šovinističku baljezgariju. Mene najviše brinu Nikolićevi koalicioni partneri i društvo koje se okuplja oko ideje „domaćinske Srbije“. Brinu me nacionalisti i kvazipatriote koji su se već isprobali na političkom polju. Brine me da u SNS ne nadvladaju primitivci iz zadnjih redova. Brine me militantno i ortodoksno sveštenstvo koje će se začas naći na strani pobednika.

Nažalost, posle ovih izbora u Srbiji su pobedili inat i osveta. Nije strašno kad znaš da su osvetu popili oni koji je zaslužuju.

Neverica, šok, zaprepašćenje: Dragan Šutanovac i Dragan Đilas u trenutku Tadićevog poraza

Photo: Stock

Izgleda da je dovoljno birača shvatilo da manje zlo stvarno ima tendenciju da briše razlike između sebe i većeg zla, i da se večnim glasanjem za manje, a zapravo sve veće, zlo, cementira i perpetuira situacija u kojoj se birač, ucenjen strahom, prinuđuje da večno glasa jedno isto

Postizborna analiza: Srđa Popović

Photo: LA

Zamalo da Boris Tadić osvoji i treći, protivustavni mandat. Trebalo je da to bude rutinska operacija.

Prvo, odnekud namaknete 34 miliona evra, zakupite sate i sate televizijskog vremena (štampane medije ionako već potpuno kontrolišete), unajmite najbolju marketinšku ekipu i preplavite javni prostor svojim telegeničnim osmehom i preozbiljnim (strogim ali pravednim), samouverenim državničkim poziranjem.

Drugo, pazite da se u kampanji ne dotaknete neprijatnih problema niti načina za njihovo rešavanje. To bi građane nepotrebno uznemirilo. Umesto toga, što češće ponavljate sugestivnu frazu “ja kao predsednik”.

Treće, zastrašite građane Većim Zlom. Bez mene ova zemlja će se suočiti sa Katastrofom. Biće zaustavljen meteorski put Srbije ka Evropskoj uniji, napuštene zahuktale reforme a i Danijeli će otkazati investicije. Ne isključuje se ni rat! Dok s druge strane, s Tadićem imate – sigurnost.

SIGURNOST VS. SLOBODA

Kada je tražio drugi mandat (2008) Tadićev slogan bio je stabilnost. Milošević je onomad pozivao birače da glasaju za SPS, jer “s njima nema neizvesnosti”. Šešelj je, u sličnim prilikama, priznavao da su “svi loši”, ali da su radikali “najmanje loši”. Oni koji su zagrabili komad vlasti, moći, materijalnih dobara, prirodni su protivnici svake promene i veliki neprijatelji neizvesnosti.

To jest – slobode.

Neizvesnost je samo druga reč za slobodu. Sigurnost i sloboda su nespojive. Slobodno tržište je esencija neizvesnosti. Konkurentska borba je puna neizvesnosti. Slobodni demokratski izbori su neizvesni. Nasuprot tome, totalitarni režimi su sigurni, naročito kada se konkurencija potrpa u zatvore ili još bolje fizički uništi.

Mario Kopić (Peščanik, “Gospodarenje i gospodari“, 06. maj 2012) to dobro opisuje: “…zemlja i ljudi stoje pod izravnom komandom političke elite koja se silom štiti od demokratskih procesa i gospodari svim izvorima života. Ona osigurava reprodukciju na svom teritoriju, a odnose sa svijetom strogo kontrolira isključivo na osnovu vlastitog rezona. Paternalistička nad-država (partokratija – prim S.P.) se bavi proizvodnjom i raspodjelom, obrazovanjem, naukom, kulturom i svim drugim odnošenjima sa svijetom. Svi pokušaji autonomnih civilnih inicijativa u tim domenima okarakterizirani su kao šverc, kriminal, ideološka aberacija i tome slično.”

Prilikom poslednjih izbora, Demokratska stranka, sam Tadić, njihovi birači i njihovi mediji, širili su ideju da njihovi konkurenti ne smeju pobediti. Ne da ne mogu pobediti ili da ne bi bilo dobro da pobede, već bukvalno da ne smeju da pobede. I normalno, kada se to ipak dogodilo, drže se kao da se desilo nešto moralno nedopustivo. Profesorka Zagorka Golubović je zaključila da je za rezultat izbora kriv narod i zapretila mu da će emigrirati.

Vidimo se u nekom drugom filmu: Boris Tadić, odlazak

Photo: Beta

Neshvatljivo je da se poražena strana sada pita: gde su naša 2 procenta koji su nam nedostajali da pobedimo? Njihova dva procenta?! Odakle im uopšte ideja da su imali ta dva procenta? Verovatno u to veruju jer su ih imali na prošlim izborima, ali su oni, eto, negde nestali. Izgleda da im ne pada na pamet da se izbori periodično održavaju upravo zato da bi se proverilo da li je došlo do promene u podršci pojedinim strankama i kandidatima. Niko današnjim gubitnicima nikada nije obećao da će ih podržavati “dok nas smrt ne rastavi”.

Biračima koji su propustili da glasaju za “sigurnost”, sada se paternalistički soli pamet da “nisu mislili na posledice”. Ne, pre bi se moglo reći da Demokratska stranka i Boris Tadić nisu mislili na posledice.

POSLEDICE

Današnji gubitnici kao da nikada nisu stvarno shvatili ključnu demokratsku ideju smenjivosti vlasti. Pošto su smatrali da su im birači iz izbora 2008. zagarantovani, u protekle četiri godine, vođeni željom da prošire bazu, počeli su da vrbuju birače svojih protivnika. Činili su to uglavnom klizeći udesno, prema nacionalističkim opcijama. Pritom nisu mislili da to može imati ikakve posledice na njihovu zagarantovanu bazu.

Nisu mislili na to ni kada je donošena Deklaracija o Srebrenici, iz koje je izbačena reč genocid, sve samo da se ne bi zamerili strankama i protivnicima koji genocid negiraju. Nisu mislili na to ni kada su, što i danas čine, Kosovo nazivali južnom srpskom pokrajinom, i obećavali “očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije”, ni onda kada su, sa puno uvažavanja, podržavali Dodika, čoveka koji radi na dezintegraciji BiH, ni onda kada su potpisivali Deklaraciju o nacionalnom pomirenju sa SPS-om, strankom koja se nikad nije jasno i potpuno odrekla svoje prošlosti i svoga predsednika Miloševića, ni onda kada su izjednačavali “dva bola”, bol za Miloševićem i bol za Zoranom Đinđićem. Nisu mislili na to ni kada su pomogli Tomislavu Nikoliću i bivšim radikalima u neiskrenom presvlačenju u Evropejce, ni onda kada su ćutali o političkoj pozadini atentata na Đinđića, ni kada su izjednačili četnički i partizanski pokret, fašizam i antifašizam, ni onda kada su, preko državnih organa, započeli proces rehabilitacije kvislinga Draže Mihailovića.

Šta sad da radim: Boris Tadić, nezaposlen

Photo: Tanjug

Nisu razmišljali o posledicama svojih postupaka ni onda kada su tolerisali besprimernu korupciju u sopstvenim redovima. Računali su da “naši birači” to neće primetiti jer je uspostavljena puna kontrola nad medijima. Nije bilo svesti da je kontrola nad medijima često kontraproduktivna: kada iz javnosti ne dobije potreban fidbek koji bi doveo do korekcije ponašanja, kontrolor se polako uspavljuje, umrtvljuje. Više su se oslanjali na naručena i frizirana ispitivanja javnog mnjenja. A ona su ovde notorno nepouzdana, i to bar iz dva razloga: prvo, kako neko reče, ovde ljudi lažu i u anonimnim anketama, i drugo, agencije imaju komercijalni interes da naručiocu donesu dobre vesti.

Nisu vodili računa o svojim stvarnim, dugoročnim rezultatima i odgovornosti koju imaju kao stožerna stranka, stranka koja je praktično na vlasti od 5. oktobra do danas. Opšte je mišljenje da su na ovim izborima pobedile stranke i ljudi koji su poznati kao nekadašnji nosioci Miloševićevog režima. Njihovom uspehu, kao što smo rekli, najviše je doprinela Demokratska stranka i sam Boris Tadić, uveravajući nas da su se svi oni temeljno promenili.

Nestao kad je narodu najviše potreban: Oliver Dulić, bivši ministar

Photo: www.pressonline.rs

Posle izbora 2008. godine, ministar u novoj vladi i visoki funkcioner DS-a, Oliver Dulić, obavestio je javnost da ne isključuje mogućnost neke buduće koalicije Demokratske stranke i sa radikalima. Svi znamo, iz ličnog iskustva, da se ljudi ne menjaju baš tako lako, a, iako se promene, moraju dugo snositi posledice svojih ranijih grešaka. Ukoliko su te greške bile velike, kao što je slučaj sa strankom SPS-a i radikala – i zauvek. To Demokratska stranka nije shvatila. Ili je shvatila ali nije imala snage da se odupre. U ovom drugom slučaju, mesto joj je bilo u opoziciji, dakle ovde gde se praktično danas i nalazi.

Belim listićima, i svima onima koji su propustili da na poslednjim izborima glasaju za demokrate i Tadića, danas se prigovara da nisu dovoljno vodili računa o posledicama svog postupka, odnosno o dolasku Tomislava Nikolića na vlast. Ne, ne, ne, upravo je obrnuto, demokrate i Tadić su bili ti koji su morali, a nisu, voditi računa o posledicama svoje politike. U suprotnom, morali bi se složiti sa Zagorkom Golubović, kriv je narod.

MANJE ZLO I TREĆI PUT MEĐU SRBIMA

Gubitnici ovih izbora uzrok svoga poraza mogu tražiti u slepilu za dve notorne činjenice: prvo, u demokratiji je vlast smenjiva, što su oni zaboravili, i drugo, neke ljude možete lagati neko vreme ali ne možete lagati sve ljude sve vreme i na sve teme.

Čudno je da su to smetnuli s uma, kada su već na prošlim izborima bili opomenuti. Izvinjavam se što ću citirati samog sebe; već 2008. je na sajtu Peščanika bila otvorena rasprava o smislenosti glasanja za manje zlo: “Tokom poslednjih predsedničkih izbora među posetiocima ovog sajta, a i unutar jednog manjeg segmenta biračkog tela, pojavila se sumnja u filozofiju biranja „manjeg zla“. Protivnici te mudrosti iznosili su argument (a) da nije uvek lako proceniti šta će se u budućnosti pokazati kao manje zlo; (b) da treba glasati samo za ono što smatrate dobrim; (c) da glasanjem za „manje zlo“, ipak glasate za neko zlo; (d) da glasanje za „manje zlo“ znači kapitulaciju pred okolnostima koje treba menjati, to jest perpetuiranje situacije u kojoj ćete uvek biti ucenjeni strahom od „većeg zla“. S druge strane, dolazio je „pragmatični“, „realpolitički“ argument: pa ne možemo dozvoliti da Radikali dođu na vlast.”

Iz ovoga vidimo da su argumenti na obe strane i tada bili identični današnjima. Glavni argument demokrata je i tada bio da njihovi protivnici ni po koju cenu ne smeju da dođu na vlast. I onda, kao i danas, postavlja se pitanje – čemu uopšte izbori?

Tekst koji sam gore citirao završava se sledećim zaključkom: “Tako „manje zlo“ (DS) u hodu redefiniše šta je „veće zlo“ od koga nas navodno spasava. „Veće zlo“ je prvo bio Milošević, pa Koštunica, pa Šešelj, pa Toma Nikolić, pa je to sada još samo Dragan Todorović. „Manje zlo“ su u međuvremenu postali Ivica Dačić i Toma Nikolić. Tako se kuva žaba. „Manje zlo“, kada ga jednom izaberete, ima tendenciju da briše razlike između sebe i „većeg zla“.”

Izgleda da je dovoljno birača shvatilo da manje zlo stvarno ima tendenciju da briše razlike između sebe i većeg zla, i da se večnim glasanjem za manje, a zapravo sve veće, zlo, cementira i perpetuira situacija u kojoj se birač, ucenjen strahom, prinuđuje da večno glasa jedno isto.

Međutim, Demokratska stranka izgleda nije shvatila ništa.

Ti divni dani kad smo bili na vlasti: Dragan Šutanovac i Boris Tadić

Photo: BETA/MILAN OBRADOVIĆ

U svom poslednjem govoru, nakon objavljivanja rezultata, Tadić je tobož priznao da prihvata ličnu odgovornost za izborni poraz, ali nam, naravno, nije objasnio – odgovornost za šta, za koji konkretni postupak, za koju grešku? Umesto toga, objasnio nam je da je svemu kriva svetska ekonomska kriza. Kao i da širom Evrope padaju vlade. Drugim rečima, to je glavni uzrok poraza, a ispada i jedini. On je tobož odgovoran ali su ga u stvari srušile objektivne okolnosti koje su van njegove kontrole.

Tadić nam nije rekao u čemu je on lično pogrešio, ali je zato stigao da nam objasni da kod stručnjaka u Srbiji vlada nizak nivo razumevanja politike, i požalio se da nije imao podršku intelektualne javnosti. Morao je da doda kako se ne oseća odgovornim “za sve te stvari” koje mu prigovaraju “politički intelektualci”. Dakle, intelektualna javnost i intelektualci. I eto nas kod belih listića, koji nisu razumeli posledice zbog niskog nivoa razumevanja politike. Njegov sportski, ponosni duh nije mu dozvolio da to jasnije artikuliše. Uostalom, to će učiniti njegovi partijski vojnici i njegovi mediji. Međutim, oni do danas nikako da se dogovore je li efekat belih listića bio beznačajan ili presudan.

BELI LISTIĆI

Ako je efekat BL bio beznačajan, ne vredi ga ni pominjati. A još manje vredi razjareno ga zasipati pogrdama. To je sasvim neadekvatno.

Oni koji, pak, tvrde da je bio presudan, morali bi da shvate da su beli listići samo poseban slučaj apstinencije. Beli su apstinenti koji su se potrudili da objasne razloge svoje apstinencije – to jest da ne mogu da veruju nijednoj ponuđenoj opciji i da ne žele da snose odgovornost za izbor pogrešnih ljudi i stranaka. Normalno je pretpostaviti da su takvi ili slični razlozi postojali kod velikog broja apstinenata (“svi su mi se smučili, s njima se ničemu ne nadam”). Svi su apstinenti, u tom smislu, bili “presudni”. Ili još jednostavnije – gubitnici su poraženi jer za njih nije glasao dovoljan broj birača. “Presudno” je bilo što su neki glasali za naprednjake i Nikolića, i što neki uopšte nisu glasali ili su glasali nevažećim listićima.

Svako je glasao tako kako je glasao, po svojoj savesti i iz sopstvenih motiva. Samo slepa frustracija gubitnika insistira na tome da pronađe “krivca”, to jest žrtveno jagnje, kojim će opravdati svoj poraz. Izgleda da je iluzorna bila nada da će oni iz tog poraza nešto naučiti. Možda idući put.